MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ČETRDESETODNEVNI POMEN OCU GAVRILU U MALOJ CRKVI SVETOG SAVE U BEOGRADU



 otac Radivoje Panić i otac Danilo Ljubotina

 

Naizgled brzo je proteklo prvih četrdeset dana od predstavljenja Gospodu našeg milog oca Gavrila. Svaki moj dan bio je ispunjen razmišljanjem o trenucima provedenim uz njega. Svaki dan iznova pokušavam oživeti, kroz prisećanje izgovorenih reči i predivnih ljudi, koji su u moj život po Božijem promislu susreta sa ocem ušli. Svaki trenutak doneo je nove lekcije na putu sopstvenog ispravljenja i spoznaje raznolikosti duhovnih čeda oca Gavrila. U tu „baštu“ Gospodnju koju je na staranje dao ocu, sabrao nas je sa svih strana sveta. Malo je teže objasniti rečima šta je to i kako moguće „vezati“ na hiljade različitih cvetova u jedinstveni buket koji širi predivan miris sve do sunca i neba.

 

 

Nakon upokojenja, ispratila sam oca Gavrila kada su u kivotu ga odvezli iz bolnice Svetog Save u Beogradu prema manastiru Lepavini, prema njegovom večnom počivalištu. Nisam ni slutila da će po promislu Božijem doći trenutak ponovnog okupljanja u Beogradu, radi zajedničke molitve za četrdesetodnevni pomen. Neobičan osećaj u srcu i duši počeo se širiti kada sam saznala da će se parastos četrdesetnice održati u Hramu Svetog Save u Krušedolskoj ulici. Suze su same pravile svoj tokić po licu, mešajući osećanje sreće i tuge u isti mah. „Tuga“ zbog nedostatka očevog telesnog prisustva, osećanje da se mnogo toga imalo još naučiti od oca, osećanja sigurnosti i zaštite u njegovoj blizini. Sreće zbog prisećanja na razgovore sa ocem, bratom Nenadom, Svetlanom, Ljubisavom, Tatjanom, Gordanom, Dragoljubom, Tankosavom i mnogim duhovnim ocima i poklonicima koji su došli u posetu.

 

 

Jutro 22.05.2017 donelo je neočekivan mir i spokojstvo. Jedina misao je bila stići do hrama i pridružiti se u molitvi, zahvaliti Bogu na daru ponovnog susreta sa dragim ljudima, prineti svoju malu molitvicu za oca. Sestra Svetlana brižna kao i mnogo puta za zemnog očevog života spremila je kolač, žito, vino, sveće. Sve nas je kao prava domaćica okupila. Parastos je služio Arhimandrit Danilo Ljubotina sa sabratom hrama. Molitve su tekle kao bistra blagodatna reka. Ne znam da li ćete me razumeti ako kažem da su one izazvale osećanje kao da je otac Gavrilo došao duhom svojim među nas. Blaženstvo tog  trenutka ispunilo je hram. Svi zvuci koji su nas do tada iz okoline hrama okruživali, u momentu su nestali. Čula se pesma pojaca, kojoj smo se pridružili. Uhvatih sebe na tren u razmišljanju: Bože kako Tankosava lepo poje. Za očeva zemna života ona je svojim glasom ocu i svima nama ulepšavala sate čitajući tekstove kao poslušanje date. Sada je pojanjem poslala pozdrav ocu iz ove svetinje. Sestra Aleksandra, tiha i mila postarala se da fotografijom ovekoveči ovaj trenutak, i svima na sećanje ostavi. Otac Danilo, u očevim pričama pominjan, za mene do tada ne dovoljno znan, sa velikim smirenjem i ljubavlju molitve ka Bogu je uzdizao, kao što to može činiti brat za brata. U njegovom glasu počeh tražiti sličnost sa ocem. Po završetku molitvenog dela, Arhimandrit Danilo Ljubotina besedom svojom oživeo je dane provedene uz oca. Sažetim prigodnim rečima prisutne je upoznao sa delima i životom našeg oca. Sestra Svetlana je sve poslužila žitom, kako to običaj nalaže i svoje poslušanje o staranju za oca ponovo ispunila, ocu na radost među Anđelima. Neobična blagodat molitava nije nam dala da se odmah raziđemo, već smo se sabrali oko oca Danila u želji da još ponešto čujemo o podvizima oca Gavrila, njihovom dugogodišnjem poznanstvu. Slušala sam i posmatrala oca Danila i sve prisutne sa koliko ljubavi pričaju o danima sa ocem proživljenim. Nisam imala želju da pričam, već samo da slušam i gledam. Srce i duša, prebiralo je po sećanju meni izgovorene reči.

  

 

Da li je moguće da se sve ovo ovoga jutra dešava? Da li to moje srce i duša zbog ljubavi dobijene od oca traži sličnosti u ocu Danilu? Na momente sam sebe prekorevala: „ajd' ne luduj mislima“. Teško je bilo odupreti se iznenađenju, da je očeva želja za života da se okupimo u ovom hramu, postala stvarnost. Njegove reči: „Ajde idi, sad piši“ odzvanjaju i danas veoma jasno u mojim ušima.  Rekoh sebi gledaj, slušaj, ćuti, ima razloga zbog čega te je Bog doveo u ovaj hram. Ne znam šta je promisao Božija, ali na meni je samo da poslušanje ocu i dalje kao i sva druga njegova deca činim. Ogromna očeva ljubav u tom trenutku povezivala je sve nas prisutne. Ispred nas, bio je sabrat oca Gavrila kome je Gospod dao snagu i blagodat da duhovno bdi nad onima koje mu Gospod na staranje poveri. Mnoge godine njihovog života u molitvi, Gospod je blagodario mirom i radošću koje otac Danilo širi. Teško nam je bilo rastati se, ali obaveze svetovne polako su u svoja zvonca udarale. Nerado se spremismo za polazak uz dogovor da se ne zaboravimo i opet sastanemo.

 

Emina Marija Mitrović
25.05.2017.

 

Pročitano: 5415 puta