MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

... I ČUDOTVORNOJ IKONI PRESVETE BOGORODICE IVERSKE U MANASTIRU LEPAVINI



Po blagoslovu arhimandrita oca Gavrila igumana manastira Lepavine, grupa poklonika iz Beograda prve nedelje Apostolskog posta uputi se u ovu veliku svetinju na poklonjenje čudotvornim ikonama Carice Nebeske Lepavinske i Iverske.

Ovo pokloničko putovanje organizovala je sestra Aleksandra i, kao i uvek krenusmo oko ponoći. U autobusu su se videla ozarena lica poklonika sa puno neke čudesne bratske ljubavi i sreće. Putovanje u manastir Lepavinu jeste za nas uvek veliki praznik. Pročitasmo molitve za put i uz svečano molitveno pojanje Presvetoj Bogorodici “Dostojno jest” krenusmo put svetinje.

Mnogi su zoru dočekali budni i u molitvi, mnoge su prvi jutarnji zraci sunca probudili, ali svi smo znali da se približavamo našoj velikoj svetinji, gde nas otac Gavrilo sa svojim bratstvom dočekuje sa neizmernom očinskom ljubavlju.

Autobus se najzad zaustavlja. Izlazimo u tišini a uz pojanje molitve Carici Nebeskoj ulazimo u svetinju. Svako strpljivo i u molitvi čeka u redu za poklonjenje. Ja osećam kako sam se čćućurila pod pokrovom Presvete. Kad god bih došla kod Nje tako sam osećala. Nikada ne zaboravljam Njene ruke na mojoj kosi kada sam se prvi put poklonila pred Njenom ikonom ovde u manastiru Lepavini. Bila sam tada u žalosti za bratom i otac Gavrilo saznavši za to blagoslovi da prvo dođem kod njega. Njegovo dobro srce znalo je koliko mi je bila potrebna Njena uteha.

Sada sam, Bogu hvala, ponovo pod Njenim pokrovom. Suze same teku. Molim se za sve bližnje svoje i za ceo narod naš napaćeni. Molim se i za one koji tako mnogo žele da se poklone ikoni Presvete Bogorodice Lepavinske, ali im se iz raznih razloga put ne otvara. Molim se Presvetoj da nam bude zastupnica pred Gospodom i da nas upravi na pravi put spasenja. Molim se Presvetoj da nam čuva oca Gavrila i njegovo bratastvo i bladarim Joj za sve što mi je pružila. U jednom trenutku dođe otac Gavrilo i sa radosnim osmehom sve nas blagoslovi. Bratija se razmilela po crkvi. Sve se sprema za Svetu Liturgiju.

Odjednom snažno zazvoniše crkvena zvona. U crkvu svečano uđe Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cele Italije gospodin Jovan. Blagoslovi prisutni narod i uđe u oltar. Poče Sveta Arhijerejska Liturgija. Radost ozari naša lica. Niko ne oseća umor “svenoćnog bdenija”, kako otac Gavrilo naziva naš poklonočki put iz Beograda.

U toku Svete Liturgije rukopoložiše ipođakona Dalibora Petkovića u čin đakona.  Mnogi od nas su prvi put čuli kako su moćne zakletve pastira Božijih pred Živim Bogom. Sada već đakon Dalibor položi zakletvu Bogu pred Svetim Jevanđeljem:

“Zaklinjem se Svemogućim Bogom pred Svetim Jevanđeljem da verujem i da ću verovati tvrdo i nesumnjivo u sve dogmate koje ispoveda Sveta Crkva, čuvati sva Njena pravila koja su propisali Sabori, i ni u čemu neću drugačije umovati, nego samo onako kako uči Sveta Saborna Istočna jedna Pravoslavna Crkva. Zaklinjem se da ću po rukopoloženju u sveštenički čin svoju svešteničku dužnost vršiti časno i pošteno, da ću poverni mi narod učiti zakonu Božijem marljivo i revnosno i da ću se i sam isto tako usavršavati u čitanju i razumevanju Svetog pisma i Suda Njegova. Zaklinjem se Živim Bogom i Božanskim Duhom Njegovim da ću se na svaki način čuvati poroka koji savlađuju vršioca Tajni Svemogućeg Duha, da se neću opijati, ismejavati svetinju, niti se vladati nepristojno, nego da ću svekolikom pristojnošću u ponašanju i odevanju čuvati važnost svog čina...Na završetku svoje zakletve celivam Sveto Jevanđelje, i krst Spasitelja moga Gospoda Isusa Hrista”.

Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit gospodin Jovan vidno radostan čestita rukopoloženom đakonu sveštenički čin rekavši da je Svetu Tajnu Sveštenstva ustanovio Gospod Isus Hristos gde ja na Dan Pedesetnice na 12 svojih učenika, svojih svetih Apostola, poslao Duha Svoga Svetoga u vidu ognjenih jezika. Tada ih Gospod obogati i umudri i uvede u svaku istinu jevanđeljsku i uputi ih na put istine. Obeća im Gospod takođe da će prilikom silaska Svetoga Duha na njih, u buduće razumeti svaku jevanđeljsku propoved i da će propovedajući sveto Jevanđelje svakom stvorenju, svemu narodu i njih učiti da propovedaju sveto Jevanđelje “U ime Osa i Sina i Svetoga Duha” i da će tako raširiti Reč Božiju po celom svetu i po celoj vasioni.

“Svata Tajna Krštenja je ulazak u Crkvu Hristovu. Sveta Tajna Miropomazanja je pečaćenje naše duše blagodatnim darovima Svetoga Duha da lakše izvršimo zapovest Božiju i Jevanđelje Hristovo i da tako hrišćanski živimo”, - reče Mitropolit Jovan u svojoj divnoj besedi tražeći od nas da činimo dobra dela i da duhovno stražimo nad dušom svojom kao “vojnik koji stoji na straži”, da ljubimo bližnjega svoga kao samoga sebe, jer je u tome ispunjenje Hristovog zakona. Onda je Njegovo Preosveštenstvo gospodin Jovan objasnio šta predstavlja čin đakona rekavši da su za vreme Apostola, kada je bilo potrebno da se ugosti veliki broj hrišćana, izabrali sedam đakona. Među njima je prvi bio arhiđakon Stefan, koji je služio oko trpeze. To je danas u istorijskom smislu najsadržajnije služenje, odnosno služenje oko Časne Trpeze prilikom pripremanja svete Tajne Pričešća, svete Evahristije, za hrišćane koji se odluče da se ispovede i pričeste. Đakoni takođe tome prisustvuju u svojoj đakonskoj službi. Sveti Apostol još kaže da su svi hrišćani i sveštenstvo rod izabrani. Ipak jednom, kada su se Apostoli vraćali sa propovedi, hvalili su se Gospodu kako su im se i nečiste sile pokoravale i kako su mnogi ljudi ozdravljali, a Gospod im na to kaže da se ne raduju toliko zbog toga što su im se pokoravali nečisti duhovi, nego da se raduju što će ime njihovo biti zapisano u Knjigu na nebesima. Moramo da budemo dostojni da budemo u Nebeskoj Crkvi, da budemo za Nebeskom Trpezom, da se pričešćujemo blagodatnim darovima koje imaju punoću života, punoću onoga što je najvrednije.

“Ova danas Sveta Tajna Rukopoloženja jeste predavanje blagodati Svetoga Duha od ruke do ruke, od Gospoda Isusa Hrista preko svetih Apostola do današnjeg dana. Zašto u našim hrišćanskim krugovima mnogi hrišćani koji su se u naše novije vreme organizovali kao posebne crkve nemaju prisustvo blagodati Svetoga Duha i oni su nešto slično kao električna centrala i sijalica. Badava je sijalica koja nije spojena sa centralom, ona ne može da svetli jer nema struje. Tako i ovde, nema te blagodatne sile. Zato i u savremenim takozvanim ekumenskim razgovorima, hrišćani su, veruju u Isusa Hrista, ali nemaju punoću blagodati koja se daje evo na ovakav način, evo kao što smo videli danas sa kakvim poštovanjem uvodimo lica u svešteničku službu, jer duhovnik je već ispitao dušu i srce kandidata koji će se rukopoložiti u sveštenički čin da svedoči pred Crkvom u ime Svete Trojice. Kandidat mora da bude dostojan svešteničke službe da bi primio takvu blagodat”.

Nakon ove poučne besede poče Sveto Pričešće. Divno je bilo videti kako se gotovo svi poklonici pričestiše. Osećala se neka posebna blagodat. U vodu, koju smo natočili na svetom izvoru, otac Vasilije nasu osvećene vodice iz oltara. Nakon kratkog osveženja otac Gavrilo uz moćne molitve za zdravlje ispred ikona Presvete Bogorodice Lepavinske i Iverske, osvešta so, ulje i med, koje poklonici vraćaju svojim kućama i upotrebljavaju sa verom, pobožnošću i molitvom.

Otac Gavrilo nam u svojoj besedi reče da život i postojanje sveta i čoveka zavisi isključivo od Boga i Njegove milosti. Da moramo da se molimo Bogu, ali da naša molitva treba da bude iskrena i uporna. Potrebno je za ono što se molimo prvo da verujemo da Bog to može da učini, a drugo da to iskreno želimo i tražimo. Ali, otac kaže da pre svega treba da se molimo da dođe Carstvo Njegovo da bude “kako na nebu, tako i na zemlji”, što znači da se molimo da nam dođe Isus Hristos u sili i slavi i da svima nama i svoj tvorevini donese vaskrsenje mrtvih i život večni.

“Zato naša molitva treba da bude i molitva za drugog čoveka i za ceo svet, a nikako na štetu drugih ljudi i prirode, jer Gospod kada nam daje darove na našu molitvu, daje nam da oni budu na dobro i nama i drugima. Koliko nas Gospod voli vidi se po tome da se On ljudima otkri preko Sina Svoga, koji je postao čovek i stradao i bio pogreben. Na taj način Isus Hristos je jedini posrednik između ljudi i Boga. Međutim, Gospod Isus preko svojih sveštenoslužitelja prisustvuje i na zemlji i to u Svetoj Liturgiji sadejstvom Svetoga Duha. Zato naše molitve Bogu prvo treba da se upućuju preko pastira Božijih, ali i preko ostalih ljudi, jer smo svi ikone Božije na zemlji, odnosno izaslanici Božiji u svetu. Zato naše lične i porodične molitve treba uvek da budu priprema za zajedničku liturgijsku molitvu, jer Bog Otac uvek uslišuje molitve koje se prenose za vreme liturgijskog sabranja, jer se prenose kroz usta Njegovog Jedinorodnog Sina Gospoda našeg Isusa Hrista”.

Onda je otac Gavrilo, da bi uverio prisutne u moć i potrebu za molitvom, ispričao kako su Gospod i Presveta Bogorodica po milosti svojoj njemu lično poslali pomoć preko “dobrih ljudi”. Kako mu je pod nemogućim uslovima ekipa lekara iz Beograda spasila nogu, koja tri puna dana nije imala napajanje krvalju i koja je bila hladna kao led. Otac se mnogo zahvaljivao svima koji su mu se našli na putu ka ozdravljenju i ispričao nam neka svoja zapažanja u toku svog lečenja. Po dobroti svoga srca otac je u ljudima video samo dobro. Zahvaljivao se otac Gospodu i Presvetoj Bogorodici a onda i doktoru Davidoviću koji je već preko telefonske informacije shvatio hitnost intervencije na nozi i prosto naredio da otac odmah doputuje, zatim doktoru Jakovljeviću, čije su ruke učinile čudo i spasile mo nogu, pa sestri Svetlani, koja je ceo taj lanac povezala. Prvi put je otac Gavrilo video kako funcioniše jedna vrhunska zdravstvena ustanova. Zapazio je kako medicinske sestrice nesebično i profesionalno pomažu teškim bolesnicima. Setio se kako mnoga današnja deca ni svoje roditelje neće da pogledaju, a sestrice, bez obzira na profesiju, rade to sa čistom “Hristovom ljubavlju”, što je bolesnicima ponekad važnije i od samih lekova.

“One će pravo u Carstvo Nebesko”, kaže otac Gavrilo sa puno ljubavi prema sestricama koje vidi kao golubice koje stalno nešto rade, dežuraju i danju i noću, podižu bolesnike, presvlače, kupaju, hrane...

“Mnogi koji ovde dođu očekuju čudo. Ne očekujte čudo. Molite se Bogu i verujte. Bogu je sve moguće. Čudo je milost Božija prema nama grešnima. Ko od nas zaslužuje da mu se dogodi čudo? Niko! A ako se pomolimo iskreno i od srca, darovi Božiji neće izostati. Bogu je sve moguće”, - završava otac svoju besedu.

Shvatili smo koliko je ocu Gavrilu Hilandarcu stalo da narod počne da živi po Božijim zapovestima, koliko pati što se omladina odmetnula i krenula nizbrdicom, “jer ne živi po spasonosnim Božijim zapovestima, ne moli se, ne posti, ne prima Svetu Tajnu Pričešća, a bez toga je mrtva, a lukavi samo čeka i raduje se”, - reče otac Gavrilo i pozva nas na trpezu ljubavi, koja je uvek nastavak Svete Liturgije. Laste, koje su za sve vreme Svete Liturgije i besede letele ispod kupole i glasno pevale, kao u orkestru zacvrkutaše još jače. Očigledno je da nas i one pozdravljaju i prenose na nas Božiju blagodat kojom smo ionako već bili ispunjeni.

Poznato je da bratstvo manastira Lepavine za svoje poklonike uvek spremi bogatu i ukusnu trpezu. Uz čitanje Žitija svetih svi smo ćutke ručali a onda se mitropolit Jovan u svojoj besedi zahvali ocu Gavrilu i bratiji kao i svima koji pomažu bratiji, kako bi ugostili poklonike, koji su pre svega došli na Svetu Liturgiju, a zatim na poklonjenje ikoni Presvete Bogorodice Lepavinske, da im Gospod usliši njihove molitve pred ikonom Presvete Bogorodice.

“Ako pođemo od činjenice da je volja Božija da se svi ljudi spase, da svi dođu do poznanja istine, da budu svi deca Božija, moramo imati ljubavi i razumevanja prema svakom čoveku pa i prema neprijateljima svojim. Velika je to odgovornost i velika žrtva. Imamo slučajeva gde roditelji proklinju svoju decu. To je nedopustivo. A Sveto Jevanđelje naglašava “Blagosiljajte i neprijatelje svoje”. To je jako teško, ali to je veliki ideal hrišćanskog morala. “Blago onima koji mir grade, jer će se sinovima Božijim nazvati”. To je velika žrtva, velika svest. Takođe ne smemo biti razneženi i mlitavi, poput Engleza, gde se samo vide stari i oronuli, gde nema mladosti. A gde nema maldosti, nema ni budućnosti. To će biti i sa nama ako naši mladi ne budu imali svest o tome da u porodici mora da bude najmanje troje dece. Shavatite to kao najveću i najozbiljniju brigu srpskoga naroda i Srpske Pravoslavne Crkve za naše postojanje i našu budućnost. U našem narodu se oduvek pevalo “Nije bogat ko ima volova, već je bogat ko ima sinova”. Šta će nam ovaj život ako nema dečijeg smeha i dečijeg plača? 

Molim vas, to je večita briga naše Crkve. Naši kaluđeri su se odrekli porodice i svoga života radi interesa i budućnosti svoga naroda. Nisu bile zaludne litije oko crkve i saborne molitve narodne. Međutim, mi možemo da se molimo da nam Bog pomogne, ali Bog neće da pomogne bez našeg učešća, bez našeg napora, bez naše žrtve. Kada sam kao mlad monah krštavao decu, uvek je bilo ili četvrto ili peto ili čak i šesto dete. Nakon samo deset godina, kada postadosmo komunisti, kada naš narod poče da odlazi u tuđinu, kada mu malo poraste stanadard, kuće u otadžbini opusteše, duše opusteše, a na krštenje ni ono jedno dete koje rode, ne donose. Život bez Boga nije život”, - reče Mitropolit i pozva narod da dolazi na službu Božiju, da aktivno učestvuje u službi, jer je Liturgija i molitva i pesma. U toku službe Božije narod donosi darove radi osvećenja, preko kojih se osvećuje i spasava čitava priroda.

Došlo je vreme da krećemo na put, ali nikome se nije odmicalo od ikone Presvete Bogorodice. Svi smo se još jednom poklonili i svi smo još jednom zavapili “Presveta Bogorodice, moli Boga za nas! Presveta Bogorodice, spasi nas!”

Pozdravismo se sa bratstvom manastira Lepavine. Otac Gavrilo kao da nije osećao umor, isprati nas do autobusa, blagoslovi i mi krenusmo. Sve vreme putovanja smo pevali slaveći Gospoda i Presvetu Bogorodicu.

Slava Bogu za sve i hvala Mu!

A+ A-