U nekom vremenu istorije, počeli smo da pripisujemo imaginarnu realnost svemu što nije objekat i tako umanjili bitnost objekta našom zamišljenom realnošću. Mi živimo u moru psihologije. Verujemo da su stvari onakve kakve mi mislimo da jesu. Moj odnos sa tobom nije ništa više od mišljenja i unutrašnjih osećanja o tebi. Na mnogo načina verzija virtualne realnosti postaje onoliko dobra koliko i sama realnost.
Pretpostavke koje stoje iza ovoga su apsurdne. Prvo, mi nazivamo psihološkim ono što je različito od našeg tela. Ali, mnogo bitnije, mi ignorišemo najočiglednije forme odnosa koji su biološki u svojoj osnovi. Ono što osećam prema nečemu ili nekome se smatra defenicijom onoga što se dešava među nama.
Skoro sam pisao o sentimentalnosti. Ovim tekstom želim da privučem vašu pažnju na to kako naša sentimentalnost kvari naš koncept Boga i šta znači biti u vezi sa Njim. Mnogi hrišćani govore o njihovom odnosu sa Isusom, ali oni govore o nečemu psihološkom. Za njih to znači da razmišljaju o Isusu, da govore sa Njim, da mu veruju da On misli o njima, i da će uraditi ono što je obećao. Ali takvi odnosi su samo karikatura od onoga što je Bog predvideo za nas i takvi odnosi kvare prirodu Hrišćanskog života.
Na primer, najvažnije, Gospod sa svojim učenicima uzima hleb, blagoslovivši ga i prelomivši reče “Uzmite, jedite. Ovo je Telo moje…” Ovaj događaj je od tada postao neprestana tema diskusije. Ali sva diskusija i razmišljanja ne znače ništa ako ne jedemo. Jer je bitno znati da je naš odnos sa Isusom ukorenjen u nečemo što je veoma čvrsto i konkretno. Mi jedemo Njegovo Telo i pijemo Njegovu Krv. Iako ispunjavanje ove neophodne zapovesti može da izgleda ne duhovno, za nas Hrišćane je duhovno. Greška je u modernom hrišćanstvu, u kome je njihovo pričešće imaginarno. Dok je Hristos zapovedio jednostavno, da jedemo i pijemo.
Evharistija je sa parvom nazvana žrtva slave i zahvalnosti, jer je u Svetom Pismu napisano da u kontinuitetu zahvaljeujemo Bogu kroz žrtvu slave, to jest, plodovima naših usana, dajući hvalu Imenu Njegovom.
Naravno, u nekim Protestantskim grupama ovaj koncept se koristi da se ospori Evharistija kao žrtva. Već se koriste reči, ideje, misli, i zakletve. U tom smislu psihološki aspekat ima vrednost, dok se fizički smatra sujeverjem.
Sveto Pismo ne smatra slavljenje Boga i zahvalnost Bogu kao psihološke događaje. Jer Bog ispunjava slavu Izraela, kao što je napisano da si Ti svet, Onaj koji ispunjava slavu Izraela. Ovo nije psihološki jezik niti opis samo umne i verbalne komunikacije. Već je jezik ontologije, jezik suštinskog i empirijskog postojanja, objašnjavajući ono što je realnost.
Slava koju prinosimo Bogu nije samo ideja. To je zvuk koji je ispunjen Bogom. Kao što hleb i vino postaju Telo i Krv Hristova, tako Bog ispunjava našu slavu. Mi ne komuniciramo sa Bogom telepatski, kao što mnogi misle. Drugo Lice Svete Trojice se naziva Reč Očeva. Logos (Reč) nije samo umni koncept unutar uma Očevog. On je Reč. Na Jevrejskom, On je Davar, a ta reč na njihovom jeziku znači i Reč i Delo.
“Jer je Reč Božija živa i moćna, oštrija od bilo kog mača sa dve oštrice, Ona preseca čak do razdvajanje duha i duše, do koštane srži, i zna misli i namere srca”. (Jev. 4:12)
Naša moderna navika uma odmah razume i prevodi takve reči u psihološku imaginaciju. A to je potpuno suprotno razumevanju Svetog Pisma Pravoslavnog Hrišćanstva. U starom Izraelu (kao i kod današnjih Jevereja), Božansko Ime (YHVH) se nikada ne izgovara. Može se zapisati i koncept se može učiti, ali je zabranjeno izgovarati Ime. Zbog toga se koristi reč Gospod (Adonai), koja može da se izgovori. Ovo nije sujeverje već prepoznavanje suštine i religijskog karaktera Reči.
Slično ovome, kada slavimo Boga naš glas postaje religijski, jer je sjedinjen sa Bogom.
Prebacivanje realnosti u psihološku terminologiju je moderni fenomen. U najgorem slučaju, on kreira stanje u kome je moja realnost sve ono šta osećam. Ova opsurdnost dovodi do mikroagresije. Ali ovo stanje je relativno novo u dugom razvoju ovakvih pojava kojima se zamenjuje prava ontološka realnost. Povratak prave prirode realnosti je je neophodna za zdrav Hrišćanski duhovni život.
Zanimljivo je zapaziti da Sveto Pismo ističe bitnost govorenja istine. To nije samo moralni probem (nemoj da lažeš jer je to pogrešno), već je izgovorena laž pokušaj kreiranja lažne realnosti. Efekat laži je veća od samog njenog psihološkog aspekta. Ona je anti-religijska i ona je pokušaj stvaranja pakla među nama.
Sveta Liturgija je najočigleniji primer suštinskog slavljenja Boga. Ova služba se mora razumeti kao žrtva.
…Mi ti prinosimo ovu razumnu službu: za ceo svet, za svetu apostolsku Crkvu…
…Za časne darove prinesene… Bože, koji voliš čoveka, primivši darove na svoj nebeski oltar, poslaćeš nam zauzvrat Svoju božansku blagodat i dar Duha Svetoga…
…Samo si Ti Bože Svet. Primi našu žrtvu hvale nas grešnika, prinesenu za naše grehe i neznanje naroda. Učini nas dostojnim blagodati i neka Tvoj Duh siđe na nas i ove darove i na sve ljude Tvoje…
Ne samo da su sveti darovi prineti kao “bezkrvna žrtva”, već su i molitve, tamjan, i slavljenje Boga žrtva. Uz sve to mi se molimo Bogu da sve to primi na svoj nebeski oltar i da nam zauzvrat da Blagodat Njegovog Sve-Svetog Duha.
Više je nego odgovarajuće razumeti na način koji je suštinski, a ne samo psihološki i moderno zamišljeni. Naše slavljenje Boga nisu samo reči. Naše reči su ispunjene Bogom, kao i naša kompletna duhovna žrtva. Naša žrtva nije ne metarijalna, jer smo mi duše u telu. Tako da je naš ceo život povezan sa materijalnim. Mi Bogu prinosimo duhovnu žrtvu kroz materiju, kroz tamjan, vino, hleb... A dobijamo od Boga realnost Njegove Milosti - Blagodat, Božanske Energije, Život Njegovog svedobrog i životodavnog Duha.
Mi živimo u svetu pravog čuda, a ne u imaginarnom svetu. Mi uzvraćamo Bogu ono što nam je On dao: “Tvoje od Tvojih”.
Otac Stefan Freeman
Prevod sa engleskog: čtec Vladimir (Srbljak)
07.10.2016.
Izvor: http://www.pravoslavie.ru/english/88311.htm
