MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

NEPOKOLEBLJIVO ČUVANJE SVETE TRADICIJE



Intervju voditelja Duhovnog Uspona(DU) sa Dr. Konstantinom Kavarnosom(DK) o njegovom životnom radu, a pogotovo o njegovom fokusu na Fotija Kontoglua, Grčkog ikonopisca, slikara, i pisca XX veka.
 
* * *
 
DU: Tokom godina, Pravoslavni Hrišćani Severne Amerike i Grčke su vas upoznali kroz vaše knjige i tekstove. Kada ste počeli da pišete, da li vam je bila namera da postanete kreativan pisac.
 
DK: Dok sam studirao na Harvardu, u meni se razvila jaka želja da postanem profesor i kreativan pisac. Ova želja se pojačavala kako sam saznavao o patnjama u svetu, o zlu, o nasilju, i o lažnim učenjima. Izlaz iz svega toga sam video kroz prosvećenje usmenim ili pisanim putem.
 
DU: Koliko ste knjiga napisali?
 
DK: Oko 60, od njih 70% je na Engleskom, a ostatak je na Grčkom. Nakon osvajanja Bowdoin Nagrade na Harvardu 1947, za moje delo sa nazivom Dijalog između Bergsona, Aristotela, i Filologosa, postavljen sam za iztraživača filozovskih trendova u Grčkoj, Francuskoj, i Engleskoj. Tokom ovog vremena radio sam na svojoj doktorskoj disertaciji Klasična Teorija Međuljudskih Odnosa, a u tome mi je pomagao razgovor sa vodećim filozofima tih zemalja. U Grčkoj sam razgovarao sa velikim filozofima Atinskog Univerziteta, Voreasom i Teodorakopulosom. Na Sorboni u Francuskoj sa Bačelardom, Šulom, i Suriaom. Na Kembriču i Oksfordu sa Murom, Gilbertom, i Bertrandom. Kada sam se vratio u Sjedinjene Američke Države, moja doktorska disertacija je prihvaćena od strane Filozovskog Fakulteta na Harvardu. Nakon toga, 1949 godina moja prva knjiga je izdata, a 1952 godine sam počeo da pišem moju drugu knjigu u vreme kada sam upoznao Fotija Kontoglua.
 
DU: Kada i koliko puta je knjiga izdata?
 
DK: Tri puta, Prvi put je izdata u Grčkoj prošle godine, što je lepo sećanje na Kontoglua koji se upokoji pre oko 30 godina. Poznata izdavačka kuća Astir, Aleksandra i Evangelosa Papademitrou, je štampala knjigu. Knjiga sadrži oko 50 fotografija remekdela Vizantijske ikonografije. Ukupan broj stranica je 270 i knjiga je lepo ukoričena. Ova knjiga izgleda impresivno i naziv joj je He Hierá Byzantiné Techne.
 

Fotije Kontoglu
 
DU: Da li je Kontoglu bio inspiracija za vaša dela koja ste kasnije napisali?
 
DK: Da. Diogenes, Atinski filozof, je danonoćno išao sa lampom i nešto tražio. Ljudi bi ga pitali šta to radi. A on bi im odgovorio da traži čoveka, pravog čoveka i pravo ljudsko biće. Kaže da je obišao mnoge zemlje sveta i Grčku ali da nije našao pravog čoveka. Ja sam ga pronašao 1952 godine po preporuci prijatelja koji je studirao na Oksfordu, Vasilija Laurdasa. Pisao sam o Kontoglu veoma entuzijastički. Magazin Hellenism Abroad je izdao moje tekstove na Grčkom. Kontoglu je to pročitao i napisao lepo pismo uredniku. Tekst koji sam napisao je pomogao Kontoglu da postane poznat pisac i slikar.
 
DU: Zbog čega je Kontoglu bio “čovek” koga ste tražili?
 
DK: Pa, ono što sam verovao i ono kako sam se osećao je tako reći bilo zapisano na njemu.
 
DU: Da li je on bio ovaploćenje vaših misli?
 
DK: Naše ideje, ideali, i perspektive su bile iste. Ono što sam našao u Kontoglu je bila Grčka, celokupna Grčka Tradicija: Paradosis. Nacionalna tradicija, Grčka tradicija, Pravoslavlje. Sve to u Kontoglu. Bio je veliki ekspert Ikonografije i entuzijasta Vizantijske muzike. Sve ono što sam mnogo cenio se moglo naći u njegovom radu, u njegovoj veri, i u njegovoj misli. Ako bih uporedio sve ljude koje sam upoznao tokom svog života, bilo to nastavnici ili profesori na Univerzitetu, Kontoglu je bio najbitnija ličnost za mene.
 
DU: Šta je sledilo nakon što ste upoznali Kontoglua?
 
DK: Kada sam upoznao Kontoglua 1952 godine, on je živeo sa svojom suprugom u garaži koju mu je poklonila jedna bogata familija, jer je morao da proda svoju kuću za vreme Nemačke okupacije da bi imali hranu. Kontoglu i ja smo zajedno posetili crkve koje je on oslikao. Onda smo zajedno sa Aleksandrom otišli u manastir oca Filoteja Zervakosa, na ostrvu Paros, Longovarda. Kontoglu i Aleksandar su se ispovedali kod oca Filoteja. Tako da me je Kontoglu upoznao sa mojim budućim izdavačem i sa blaženim Starcem Filotejom Zervakosom.
 
DU: Zar nije vaše interesovanje za Svetu Goru proisteklo iz vašeg prijateljstva?
 
DK: Otišao sam na Svetu Goru da bih proučavao umetnost i način života tamo. Na Univerzitetu Severne Karoline sam predavao umetnost pa su mi bili potrebni primeri Vizantijske umetnosti koja me je veoma interesovala. Tako da sam na Svetu Goru poneo svoju kameru i prikupio puno infomacija. Kroz Kontoglua i kroz Svete Oce naše Crkve ušao sam dublje u Vizantijsku Tradiciju. Za vreme 1957-1959 dobio sam Fulbrajt stipendiju za istraživački rad o savremenoj Grčkoj misli. Ovo je bio veoma produktivan period. Skoro svake nedelje sam odlazio sa Kontogluom u Crkve koje je on oslikao i to je bilo veoma bitno za mene.
 
DU: Da li je on bio kao duhovni otac za vas?
 
DK: Da, kao duhovni otac, ono što Rusi nazivaju staretz. Bio je veoma otvoren. Mogao sam da ga zovem telefonom u bilo koje doba. Nekada bi ručali zajedno sa njegovom suprugom u veoma prijetljskoj atmosferi. Mnogi poznati ljudi su dolazili kod njega tako da sam upoznao mnoge slikare, pisce, profesore, sveštenike, i monahe.
 
DU: Možete li nam ispričati o čemu ste obično razgovarali?
 
DK: Počelo je sa Vizantijskom umetnošću jer sam taj predmet predavao. Trebao mi je neko ko je imao direktno znanje i iskustvo. Ponekad bi Kontoglu dovodio poznate pojce koje bi ja snimio. Bio je veoma poznat pa sam upoznao mnoge kvalitetne ljude i tako saznavao i sakupio puno materijala o Vizantijskoj umetnosti.
 
DU: Po vašem mišljenju gde je on stekao to duhovno bogatstvo koje je i vama prenosio?
 
DK: Mislim da je najveći uticaj na njega imao njegov ujak Stefanos Kontoglu koji je bio monah. Kontoglu je rođen u Maloj Aziji, u gradu Kidonai koji se nalazi preko puta Lesvosa odakle ja potičem. Njegov ujeak je bio Iguman Manastira Svete Paraskeve, koji se nalazio u blizini Kadonaija.
 
DU: Znači, njegov ujak je bio inicijalna inspiracija?
 
DK: Tačno, od njegovog ujaka je naučio da poje i da čita crkvene knjige. Zajedno sa svojim ujakom je prošao monašku školu. Takođe je pohađao jednu od najboljih Grčkih škola tog vremena, visoku školu u Kadonaiju, koja je imala odličan program za građenje karaktera. 
 

Ikona ikonopisca Fotija Kontogla
 
 
DU: Koji su bili osnovni životni principi i vrednosti po kojima je Kontoglu živeo?
 
DK: Njegovi koreni su u Pravoslavnoj Crkvi i Veri, uključujući duhovnu umetnost, a pogotovo Vizantijsku. Pročitao je mnoge crkvene knjige. U Parizu je studirao umetnost, a pre toga je iz Kadonaija otišao u Atinu gde je izučavao umetnost. 1922 godine, Turci su ubili ili proterali sve Grke iz male Azije. Da bi sačuvao svoj život on je pre toga napustio svoje rodno mesto sa svojom prorodicom. Bio je izbeglica bez ičega, osim onoga što je poneo sa sobom. Svoje ikone je nosio svuda sa sobom i sačuvao ih je do smrti. To su bile veoma stare, tradicionalne ikone koje je njegova porodica dobila iz Manastira Svete Paraskeve.
 
DU: Pisali ste nakon njegove smrti da je on postavio osnove umetnosti po kojima se vodio.
 
DK: O ovim idejama i osnovama sam pisao nakon što sam pročitao njegovu drugu knjigu Vasanta koja mi je bila vodič za to uz njegovu prvu knjigu.
 
DU: Da li bi ste mogli da nam opišete neke od njih?
 
DK: On je pridavao veliku važnost jasnoći, jednostavnosti i iskrenosti. Ovo su bili njegovi glavni principi. On je prihvatio Francusku izreku da je stil čovek, odnosno da je stil oličenje čovekovog karaktera, čovekovog unutrašnjeg bogatstva. U to je duboko verovao. On je smatrao da današnjici nedostaje energija izražavanja, a da su stariji pisci imali i energiju, i jasnoću, i jednostavnost, i iskrenost. Takođe je smatrao da sve napisano treba da sadrži i prenosi mudrost autora na onoga koji čita.
 
DU: Šta je on govorio, odakle je ta mudrost uglavnom dolazila? Gde pisac da stekne tu mudrost?
 
DK: Kroz dobro obrazovanje i čitanje raznih knjiga. Verovao je u enciklopedijsko znanje, znati po nešto o svemu. Znati nešto o istoriji, geografiji, šta pisci drugih zemalja pišu. Takođe, znati o svojoj kulturi, tradiciji, Grčkoj kulturi, i Vizantijskoj kulturi. O svemu tome je Kontoglu imao znanje. Veoma je cenio sve heroje, a pogotovo one za vreme Grčke Revolucije 1821 godine, kao i Hrišćanske mučenike i askete. Duh hrabrosti je deo nesalomive Grčke Tradicije, ranih Hrišćana i Novomučenika. Kontoglu je ovim bio veoma inspirisan.
 
DU: Šta mislite šta bi Kontoglu rekao za naš savremeni program i sistem školovanja?
 
DK: Kontoglu bi rekao da se naše obrazovanje odvojilo od tradicije i Hrišćanstva. On je odlično poznavao Grčki jezik u svim njegovim formama. U svom pisanju koristio je starogrčke pisce, Sveto Pismo, himne Pravoslavne Crkve, i Svete Oce. Takođe, znao je i Francuski jezik.
 
DU: Zašto je Kontoglu krenuo svojim putem i govorio protiv modernizacije koja se formirala u Grčkoj?
 
DK: Šta se dogodilo sa poznatim Grčkim intelektualcima i piscima, kao što su bili Kazancakis, Sikelianos, i Seferis. Da li je njima nedostajala najvažnija dimenzija, odnosno Pravoslavlje. Njima nisu bili inspiracija Pravoslavni Vizantijski Crkveni Oci i Svetitelji. Dok je Kontoglu imao blizak kontakt sa tom duhovnom dimenzijom. On je u sebi obuhvatao i duhovnu i svetovnu Grčku kulturnu tradiciju. 
 
DU: Da li mislite da moderni pisci mogu da se ugledaju na Kontoglua kao na onoga koji je uspeo da spoji sve elemente, a da mu centar bude Pravoslavlje?
 
DK: Da. Ipak, mnogi pisci koji su pokušali da ga kopiraju nisu uspeli jer to što su pisali nije dolazilo iznutra, od izvora. Zbog toga su mnoge poznate ličnosti veoma cenile Kontoglua. Takođe je pisao za Atinske novine Eleutheria. Ja sam se pretplatio na te novine, ali sam zamerao Kontoglu što je mnogo pisao piratske priče. Kontoglu mi je odgovorio da ljudi ne čitaju religiozne članke i da jedino ako piše priče o piratima može da izdaje i religiozne tekstove, pa će ljudi početi i njih da čitaju. Pošto se ljudima sviđao Kontogluov stil pisanja oni su zaista počeli da čitaju i njegove religiozne tekstove i upijali religiozni sadržaj. 
 
DU: Šta bi Kontoglu rekao o ozbijnim izazovima pred kojima sa Crkva nalazi danas? Šta bi rekao o modernizaciji i ekumenizmu? Kako bi ovome pristupio? 
 
DK: Često o tome diskutujemo. Imam puno njegovih pisama u kojima piše o modernizaciji i Ekumenizmu. Kontoglu je bio bistar. Znao je u šta veruje i u šta ne veruje, veoma jasno i čvrsto. 
 
DU: Neki govore da je on gledao na svet kao na crno i belo, dok neki govore da je više sivog.
 
DK: Neki dodaju da je bio ekstremista, uskog razmišljanja, da je posedovao mentalitet starokalendaraca, i da mu je nedostajao moderni progres čoveka.
 
DU: Šta vi kažete na to?
 
DK: O ovome sam pisao u svojoj knjizi Susreti sa Kontogluom. Nisu ga plašili ovi epiteti. On je išao svojim putem i verovao je u to što radi. Nije bio motivisan novcem, a mogao je da bude veoma bogat kao Pikaso. Kontoglu nije hteo da žrtvuje svoju veru i ubeđenje radi novca. To je veoma bitno da se zna.
 
DU: Da li je bio u Atinskim novinama?
 
DK: Da. Kritikovao je Grke zbog mnogih zlih stvari koje su ušle u Grčki mentalitet, a pogotovo Xenomaniju, preveliku ljubav prema stvarima i idejama iz inostranstva i prihvatanje tih istih bez kritičkog rasuđivanja. Xenomanija je još uvek široko rasprostranjena u Grčkoj. Kontoglu je bio veoma kritičan prema Zapadu i papskoj crkvi, za koju je smatrao da je veoma iskrivljena forma Hrišćanstva. Bio je apsolutno protiv Ekumenizma, koga je započeo Atanagora, Patrijarh Konstantinopoljski, 1963 godine. Do kraja svog života 1965, Kontoglu je bio nepokolebljivo protiv Ekumenizma.  
 
DU: Da li je bilo nečega proročkog u njegovom stavu protiv Ekumenizma?
 
DK: Ne bih rekao proročkog, osim da na osnovu onoga što se dogodilo u prošlosti možemo da projektujemo šta će se dogoditi u našem vremenu i budućnosti, ako ne izvučemo pouke iz prošlosti. Na primer, unija u Ferrara-Florence u XV veku je dovela do katastrofe i Konstantinopolj je pao pod Tursku vlast. Ovo nije bila slučajnost, već je bila posledica nevernosti Crkvi. Zbog otpadništva Bog se udaljio i došlo je do katastrofe.
 
DU: Znači, on je video direktnu vezu između otpadništva od Pravoslavne Crkve i pada pod Tursku vlast?
 
DK: Da, o tome je on pisao u svojim tekstovima. Takođe, osećao je da će se isto desiti ako budemo prihvatili ekumenizam. Krajnji rezultat bi bio to da bi Grci postali robovi i marionete Vatikana i da bi izgubili svoj identitet. Bio je ubeđen da su Grci prihvatili uniju sa Rimom u XV veku njihova Pravoslavna vera i Tradicija bi bili izgubljeni veoma brzo. Hvala Svetom Marku Efeskom koji je rekao NE! toj uniji i tako spasio Grčku da ne izgubio svoje duhovno blago i identitet. Zbog toga Svetog Marka Efeskog veličamo i veoma cenimo. Kontoglu je sve to znao i mogao je da zaključi šta će se dogoditi, pa je zbog toga bio apsolutno protiv ekumenizma.
 
DU: Sa kim je Kontoglu bio najbliži i koji njegovi savremenici su delili njegovo mišljenje?
 
DK: Po pitanju ekumenizma, bilo ih je mnogo koje sam pomenuo u svojoj knjizi Analiza Ekumenizma. Njegov duhovni otac Arhimandrit Filotej Zervakos, njegov izdavač Aleksandar Papademetriou, Arhiepiskop Atinski i cele Grčke Hrizostom, Mitropolit Florinski Avgustin Kantiotis, Mitropolit Argoliski Hrizostom, Iguman Dionisijski Gavrilo sa Svete Gore, Otac Teoklet iz istog Manastira sa Svete Gore, Arhimandrit Haralampije Vasilopulos profesor Teologije na Atinskom Univerzitetu, Trembečas, Jovan, Konstantin, Pantelis, Nikolaos Soteropulos poznati propovednik, i mnogi drugi. Svi oni su bili istomišljenici Kontoglua i naglašavali su da je najbitnije nepokolebljivo čuvanje Pravoslavne Crkve, Njene Vere i Tradicije. 
Takođe, Kontoglu i njegov duhovni otac Filtej Zervakos su bili protiv promene kalendara. Otac Filotej je govorio da će doći do podele, neprijateljstva, i konfuzije među ljudima ako se promeni kalendar, što se i obistinilo.  
 
DU: Šta bi mi trebalo da naučimo od Kontoglua, a pogotovo Pravoslavni Hrišćaani u Americi?
 
DK: Čuvanje Svete Traadicije, Svete Liturgije, Ikonografije, i Crkvenog Pojanja. Bez kompromisa pridržavati se svih Kanona i Vere. Ja sam jedan od onih koji pokušavam da sačuvam Pravoslavnu Tradiciju. Trudim se da izbegnem svaku suptilnu zamku, novotarije, i unije bilo koje vrste. Ja nastavljam Kontogluov pristup.
Takođe, čitam i pišem o Svetim Ocima, a pogotovo o asketama. Njihov život treba da nam bude primer. Kontoglu je mnogo voleo monaštvo. Verovao je u isihastički Pravoslavni monaški život, a ne život sličan katoličanstvu. U jednoj knjizi je napisao da gde god ima manastira tamo Pravoslavlje cveta i obrnuto. 
 
DU: Šta je Kontoglu govorio o nošenju mantije?
 
DK: Kontoglu je specijalno pisao na ovu temu. Njegov stav je bio da iako odeća ne čini monaha ili sveštenika, ipak mantija i brada su neophodni jer oni identifikuju sveštenika ili monaha kao istinski Pravoslavnog.
 
DU: Da li to znači da su mantija i brada integralni spoljašnji simboli Pravoslavlja i da bez njih dolazi do minimiziranja Pravoslavlja?
 
DK: Da. Kao što policajac nosi uniformu kad je van svoje kuće, tako i sveštenici i monasi ttreba da nose mantiju i bradu.
 
DU: Da li je Kontoglu smatrao da ima nekih stvari u Pravoslavlju koje nisu toliko striktne i koje mogu da se modifikuju?
 
DK: Ne, za njege je sve bilo bitno i sve je bilo povezano u Pravoslavlju, i Sveta Liturgija, Crkveno Pojanje, Arhitektura, Ikonografija… Jer svi ti elementi govore o Pravoslavnoj Veri i utiču na čula onih koji dođu u dodir sa njima. Na primer, ako vam je odeća malo pocepana i ako je ne ušijete, vremenom će se cela odeća uništiti. Tako da je i najmanji detalj veoma bitan i u Pravoslavlju.
 
DU: Da li nas je Kontoglu potsećao da ostanemo verni Svetoj Tradiciji?
 
DK: Da, jer Sveta Tradicija sve povezuje u skladnu celinu i daje joj smisao i lep organski odnos sa svim drugim.
 
DU: Daje nam život.
 
DK: Da, daje nam život i rešava nam nepotrebne probleme koje su kreirali modernizacija i ekumenizam.
 
DU: Kontoglu je sve ovo predvideo, a mi smo sada još dublje u svemu tome?
 
DK: Naravno.
 
DU: Izgleda kao da smo nadvladani ovim novotarijama, koje potresaju Crkvu kao strašna grmljavina. Gde da započnemo, kako da parohije i sveštenstvo započnu obnovu? 
 
DK: Mislim da ima više stvari na kojima treba naporni raditi. Kao prvo, odstupanja i novotarije su rezultat ne znanja. To je koren svega. Zato treba da pišemo knjige, pisma, i tekstove da bi došlo do prosvećenja, kako u parohijama tako i u manastirima. Treba održavati veronauku, a pogotovo za vreme Velikog Posta.
 
DU: To je dugačak proces.
 
DK: Da, zaista jeste. To je proces na kome treba da se trude mnogi ljudi konstantno, da bi se toplota vere vratila u ohladnela srca ljudi. Jer ljudi ne znaju kolika je bitnost kompletnog Pravoslavnog Učenja, Svete Liturgije, i Isusove Molitve. 
 
DU: Da li ne poznavanje svoje vere vodi do pogrešnih shvatanja?
 
DK: Da. Onda se na veru gleda kao na magiju. Hrišćanstvo nije magično. Ono je Bogo-čovečanski odnos koji sa naše strane zahteva iskrenu molitvu i Hrišćanske vrline pre nego što dobijemo odgovor od Boga. Ljudi pogrešno misle da mogu da dobiju duhovne darove, a da za njih ne plate duhovnu cenu.
 
DU: Znači, da bi neko dobio duhovne darove Svetog Pravoslavlja on mora da se mnogo trudi i da sebe isprazni i da dozvoli da Prvoslavlje, Tradicija, i Duh Božiji uđu u njega. Za sve to je potrebna vera, zar ne?
 
DK: To je osnova. Vera i svim srcem prihvatanje Pravoslavlja je osnova.
 
DU: Kako da Pravoslavni vernici prevaziđu problem nalaženja Tradicije Svetih Otaca, kao na primer u Americi. Šta reći tim ljudima?
 
DK: Osoba treba da bude uporna i treba da nađe parohiju ili manastir u bilo kom delu sveta gde postoji Kanonska Pravoslavna Crkva. Naš Gospod Isus Hristos je rekao:“moli se i dobićeš, traži i pronaći ćeš, kucaj i otvoriće ti se.” 
 

Dr. Konstantin Kavarnos
 
 
Prevod sa Engleskog: čtec Vladimir (Srbljak)
21.04.2014.
 
Izvor: http://pemptousia.com/2015/10/21523/
 

Pročitano: 5069 puta