MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DA LI IMA DUHOVNOG ŽIVOTA I SVETOSTI DANAS?



 Starac Sofronije (+1993) sa Starcem Jefremom,
igumanom Vatopedskog Manastira
 
Moj odgovor na ovo pitanje je definitivno DA. Bog se ne menja. Isus Hristos je isti juče, danas, i zauvek. A takođe, ni priroda ljudska se nije promenila. Od Adama, ljudi imaju slobodu da okrenu leđa Bogu, duhovnom životu, i svetosti. Ali do kraja sveta postojaće ljudi koji će prizivati Blagodat Božiju na zemlju i na ljude. Dokaz da postoji svetost i danas je sam svet koji još uvek zbog toga postoji. Sveti Siluan je rekao da kada ne bude više bilo ljudi molitve na zemlji i svetu će doći kraj.
 
Drugim rečima, duhovni život i njegov plod koji je svetost ne postoje samo u prošlosti. Mi možemo da se ugledamo na naše svete pretke, ali ne treba da gledamo na svetost kao nešto što se nalazi u muzeju. Svetost je živa realnost na koju smo svi pozvani. Svako ljudsko biće ima duhovnu dimenziju. Bog ne gleda ko je ko. Bog poziva sve nas i želi da deli sa nama svoju ljubav i život. Sveti Petar je koristio terminologiju svog vremena i rekao da smo svi pozvani da sudelujemo u božanskoj prirodi. Jer je Bog rekao da budemo sveti kao što je i On svet, u potpunosti, bez rezerve. Ovo je Božiji poziv svima nama bez obzira na naš položaj u društvu ili u Crkvi. Sveti Siluan kaže da svako u ovom svetu ima svoju dužnost, bio on kralj ili patrijarh, kuvar ili učitelj, ali će Bog, čija je ljubav usmerena ka svakom, dati veću nagradu onom ko više voli Boga. Ne može svako da bude kralj ili princ, ne može svako da bude patrijarh ili iguman, ali svako može da voli Boga i da bude ugodan Bogu, jer je samo to bitno.
 
Duhovni život je život koji uključuje duhovnu dimenziju ljudskog bića. Građenje našeg odnosa sa Bogom nije kao hobi koji samo neki ljudi upražnjavaju, kao što neki kažu on ili ona je religiozni tip. Duhovni život nije opcija već je ono što čini naš život stvarno ljudskim. Biologija i psihologija, kada isključe duhovnu dimenziju daju ne kompletnu sliku i tada srozavaju čoveka na neku superiornu životinju i na nekog nižeg pod-čoveka. Bez duhovnog truda ne možemo da razvijemo naš duh. Naš duh ne može da nestane ali može da bude ignorisan i zaboravljen. Samo ako živimo duhovnim životom onda će mo biti potpune ličnosti. Duhovni život obuhvata i psihološki i fizički aspekat. Šta god da radim utiče na moju dušu. A kada Blagodat Božija dotakne moju dušu onda su i moja osećanja, misli, i telo takođe blaženi. 
 
Pogotovo u zapadnim zemljama, mnogi ljudi su napustili Hrišćanstvo. Engleski pisac (G.K. Chesterton) je mudro rekao da tamo gde ljudi prestanu da veruju u istinu, oni ne prestaju da veruju, već počinju da veruju u bilo šta. Iako vera u Boga može da ostane, kada se napusti Hristos, ipak onda se mogu naći razne duhovnosti. Ovo nije iznenađujuće jer duhovna glad ostaje čak i kada se pogrešno veruje,  jer čovek ne može da živi samo na hlebu. Mnogi različiti duhovni putevi imaju zajedničke aspekte. Postoji etičko učenje koje je standardno za mnoge religije. Radikalne razlike se ne primećuju na početku puta već kasnije kada čovek uđe dublje u neku religiju, tek onda velike razlike u religijama postaju jasne. Neki naši savremenici pišu da što dublje ulazimo u neku religiju to sve religije izgledaju slične, ali suprotno je tačno. Tako da oni koji su Bogotražitelji treba da traže istinu i da nađu put koji je zasnovan na istinitoj teologiji, na istinitoj viziji Boga onako kako se On sam nama otkrio. Tada će naša najdublja intuicija da nam potvrdi da je zaista Isus Hristos Put, Istina, i Život. Punoća života u Bogu se može naći samo u Bogočoveku, odnosno u Onome koji ima našu ljudsku prirodu, ali koji ima i Božansku kao jedan od Presvete Trojice. Pravoslavna Crkva nam omogućava da vidimo, da čujemo, da dodirnemo, da okusimo Hrista. Tako da sa sigurnošću možemo da koračamo putem Pravoslavne Crkve. Ni jedan drugi put, ma koliko dobar izgledao nije bezbedan do kraja. Punoća svetosti se nalazi u Pravoslavnoj doktrini. Naše učenje je neprevaziđeno i dalo je ploda u svim dobima Pravoslavne istorije. Pravoslavlje je za svakoga.
 
Duhovni život bi mogao da bude definisan kao život u Hristu. Razmislimo o ovome na trenutak. Sveti Nikola Kavasilas je pisao o ovome u svojoj knjizi o Svetim Tajnama. Sveti Jovan Kronštatski veliki čudotvorac iz Rusije, koji je bio sveštenik u braku i koji se upokojio 1905 godine, pisao je na istu temu u svom duhovnom dnevniku. Pisao je da je Hristov život njegov život. Biti u Hristu znači biti deo Njegovog Tela i biti pomazan Duhom Svetim. Hrišćanska vera nije samo reći DA Simvolu Vere. Ona znači ući u Hrista. Kako? Krštenjem, koji sledi nakon ispovedanja Vere. Mi olako shvatamo ovaj veliki dar, ali oni koji se krste u poznim godinama govore iz svog iskustva da je to prelaz iz tame u svetlost, iz smrti u život. Ponekad zaboravljamo da nam za vreme Krštenja sveštenik govori da smo očišćeni od greha, da smo osvećeni, i da smo opravdani u Ime Gospoda Isusa i Duhom našeg Boga. Ove veličanstvene reči koje je Sveti Pavle uputio Korinćanima mogu da izgledaju kao obična ritualna formula ako zanemarimo da umnožimo božanski dar u našem životu. Seme duhovnog života je posađeno u nama. Mi smo osvećeni u Hristu Isusu i pozvani smo da budemo svetitelji. To je naša dužnost. 
 
Ako smo sigurni da smo naašli pravu veru, ne treba da nas plaše mnogi duhovni putevi oko nas, iako izgleda konfuzno. Jer piše da nam Bog nije dao duh straha, već sile, ljubavi, i mudrosti. Ako ostanemo verni i konstantno povećavamo naše iskustvo Crkvenog života i učenja, moći će mo bolje da pomognemo našim savremenicima. Osnovno pitanje je šta mislite o Hristu. Sveti Jovan potseća kako će te poznati Duh Božiji, jer svaki duh koji ispoveda da je Isus Hristos došao u telu je od Boga, a da svaki duh koji ne ispoveda da je Isus Hristos došao u telu nije od Boga.
Naravno, naš stav o tome šta mislimo o Gospodu je ponizan, ne arogantan, već pun ljubavi i zahvalnosti. Sveti Siluan kaže da je Bog ljubav i kada propovedamo Njegovu reč treba to da radimo iz ljubavi. Onda će i propovednik i onaj koji sluša da imaju koristi. Ali ako samo osuđujete onda nikakvog ploda neće biti u dušama onih koji slušaju i od toga ništa dobro neće ispasti. A nisu svi ni pozvani da budu propovednici, ipak svi mogu svojim primerom na delu da ispovedaju Hrista. Duhovni život, po Pravoslavnom učenju, je kolaboracija između naše slobodne volje i Božije volje. Najbolji propovednici Hristovi su oni koji se i mole Bogu, jer je rečeno da treba da se molimo Bogu u srcima našim i da uvek budemo spremni da damo odgovor onima koji pitaju za razlog naše nade, sa blagošću i strahom Božijim.
 
Ako se držimo puta na kome po Svetom Apostolu Pavlu možemo da steknemo um Hristov, to ne znači da će naša ličnost da bude izgubljena. Naš Bog je jedan po Prirodi ali njih je Trojica. Sveti Oci nas uče da ne delimo Prirodu i da ne mešamo Trojicu. Tako bi i ljudi trebalo da budu jedno kao što je Bog jedan. Da svet živi u Hristu, Njegove zapovesti bi bile prvi cilj svakog čoveka, ljubav prema Bogu i prema ljudima. Tako da ni jedna ličnost ne bi bila rastvorena već ispunjena u zajednici ljubavi.  
 
Veoma je poučno čitati o svetiteljima kao što su starci XX veka, na primer o Jakovu, Porfiriju i drugima. Pominjem ove iz XX veka jer je taj vek bio skoro, ali i zato što je bio vek velikog stradanja. Govorim o kanonizovanim svetiteljima jer svetitelji sami o sebi ne govore da su svetitelji. Put Hristov je put poniznosti i neki su proslavljeni još na zamlji, a neki nisu. Naša Crkva mudro ne kanonizuje nekoga dok ne prođu kroz kapiju smrti, a ni tada brzo. Tako da je veoma rano govoriti o svetiteljima XXI veka. Ali ako pogledamo XX vek možemo uvideti da je bilo svetitelja različitih osobina, obrazovanja, i položaja. Postoje mnogi životni putevi koji vode do svetosti. Sveta Gora je dala svetu mnoge velike svetitelje kao što je Sveti Siluan Atonski, koji se upokojio 1938, ipak nisu svi svetitelji XX veka bili monasi. Bilo je više miliona mučenika i ispovednika – muškaraca, žena, i dece – počevši od Sovetskog Saveza. Primeri su mnogi, kao što je bio parohijski sveštenik Sveti Nikola Planas ili Sveta Marija (Skobtsova) i Sveti Dimitrije (Klepinin). Takođe, tu je i Sveti Nektarije Eginski čija bezbrojna čuda svedoče da je naš Bog živ Bog. Ima i onih koji su stradali radi Vere, ali koji nisu poznati. Oni sada uživaju u nagradi i mole se za ceo svet. Svi ovi ljudi su išli na ista bogosluženja i ispovedali isti Simvol Vere. Oni su dokaz da je Bog sa nama, ovde i sada. 
 
Oni koji imaju naučno obrazovanje i iskustvo znaju da dokazi dolaze kroz eksperimente. Ali treba sami da steknemo iskustvo u duhovnom životu, jer piše da ako živimo po telu umrećemo, a da ako živimo po duhu živećemo. Odnosno ako Duhom umrtvljujemo grehovna dela tela onda će mo živeti. Grehovne energije koje utiču na telo, kao što su gordost, mržnja, preljuba, i druge strasti zatvaraju vrata Duhu Božijem. Duhovni život zahteva neka umrtvljenja za sve nas. Jedan primer je Post, koji nam pomaže da se molimo i da očistimo srce od grehovnih strasti. Sveti Pavle govori da su oni koji su vođeni Duhom Božijim sinovi Božiji. Jer niste dobili duh ropstva da se plašite, već ste primili Duh usinovljenja koji se moli Ava, Oče. Duh dokazuje našem duhu da smo deca Božija kao što je napisano u Svetom Pismu. Takođe piše da će mo primiti Duh Slave Božije i tada će biti očigledno da duhovni život i svetost postoje i danas.  
 
Prevod sa Engleskog: čtec Vladimir (Srbljak)
13.04.2016.
 
http://pemptousia.com/2011/11/is-there-spiritual-life-and-sanctity-today-printed-pemptousia/

Pročitano: 2386 puta