MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

BRAK ILI MONAŠTVO?



Većina mladih ljudi ne zna kako da prepozna svoj priziv u životu. Ne znaju da li da izaberu monaštvo ili bračni život. Neki imaju osećaj da je monaštvo uzvišenije od braka. Dok drugi misle da je kukakvica svako ko se odluči za monaštvo i da tako želi da izbegne odgovornosti koje brak i mirjanski život nose.
 
Mitropolit Jerotej Vlahos jasno objašnjava suštinu monaštva i braka na osnovu učenja Svetih Otaca. Po njemu, i brak i monaštvo su simbolični načini na osnovu kojih se stremi ka konačnom cilju koji je ljubav. Monaštvo i brak se ne upoređuju jedan sa drugim, već su oba usmerena ka ljubavi Božjoj.
 
Monaštvo i bračni život
 
Pravoslavna duhovnost je pristupačna svim ljudima i ne odnosi se samo na jednu grupu ljudi. Svi oni koji su kršteni u ime Oca i Sina i Svetoga Duha pozvani su da se pridržavaju Hristovih zapovesti. Od toga nema odstupanja na putu oboženja, koji vodi čoveka od ikone Božije do sličnosti Božije. Sveti Pavle u svojoj poslanici jasno kaže: “Svi koji se u Hrista krstiste u Hrista se obukoste.” (Gal. 3, 27).   
 
Suština i cilj Pravoslavne duhovnosti je najbolje objašnjena Hristovim rečima i Apostolskim učenjem. Mnogi delovi Svetog Pisma govore da su prvi Hrišćani živeli duhovno i da su dostigli oboženje i neprestanu molitvu.
 
U vezi sa devstvenošću i brakom, Sveti Pavle kaže da oni koji nisu u braku brinu o stvarima koje su Božije i kako da ugode Bogu, a dok onaj koji je u braku brine o svetovnim stvarima i kako da ugodi ženi. Ali na drugom mestu govori da i ljudi u braku treba da teže duhovnom životu. Tako da ima i ljudi u braku koji su živeli podvižnički i koji su iskusili duhovni život.
 
Šta više, činjenica je da su sve Poslanice Svetog Pavla bile namenjene Hrišćanima koji su u braku i koji su imali porodice. I baš u ovim poslanicama Sveti Pavle govori o očišćenju srca, osvećenju duše,  sticanju neprestane molitve srca, usinovljenju kroz blagodat i o životu u Duhu Svetom. Ove poslanice nam otkrivaju da su Hrišćani u vreme Apostola živeli isto onako kako danas žive monasi u Svetim Manastirima. Kada su progoni Hrišćana prestali i kada je Hrišćanstvo postalo državna religija, svetovni život je počeo da ulazi u crkvu i asketski način života je nestao u gradovima. Baš u to vreme je nastalo monaštvo da bi sačuvalo suštinu duhovnog života. Zbog toga Sveti Oci naglašavaju da je monaštvo nastavak Apostolskog doba i života rane Crkve i da su monasi oni koji žive po Jevanđelju. Monasi doživljavaju pokajanje do krajnih granica i nepokolebljivo ispunjavaju zapovesti Hristove. Svaki monah koji ovako živi je Apostol Hristov, Mučenik, i Prorok. Monaštvo je apostolski, proroški i mučenički način života. 
 
Da bi razumeli suštinu monaškog života treba da pročitamo blaženstva Hristova. Monah svoj život provodi u dubokom pokajanju sa suzama čisteći svoje srce. U Jevenđalju i Delima Apostola mogu se naći svi elementi koji sačinjavaju pravi monaški život po Svetim Ocima.
 
Ovi isti elementi su naglašeni za vreme postriženja novih monaha, po kojima iskušenik i potencijalni monah treba da prođe kroz pokajanje i očišćenje srca.
 
Ovo je prva ljubav o kojoj Jevanđelista Jovan govori u Otkrovenju. Kada se završi pokajanje onda monah prima postrig i tada dolazi do “drugog krštenja“.
 
Monašenje se naziva tajnom jer se tada monah pročišćuje i osvećuje Božijom energijom. Sveti Simeon Novi Teolog osvećenje i umnosrdačnu molitvu naziva drugim duhovnim krštenjem. Za vreme monašenja novom monahu se govori da je očišćen od greha i da je postao sin svetlosti. Tako da monah doživljava očišćenje srca neposredno pre čina monašenja, a osvećenje se događa za vreme monašenja. 
 
Na taj način apostolski život i život ranih Hrišćana, kao što je objašnjen u poslanicama Svetog Pavla i Delima Apostolskim, postaje vidljiv u savremenom dobu.
 
Monaštvo je apostolsko i jevanđeljsko, stari unutrašnji čovek umire, a monah postaje hram Najsvetijeg Duha. O tome govore molitve koje se čitaju za vreme monašenja.
 
Hrišćani u braku su takođe pozvani da žive po Jevanđelju i po zapovestima Hristovim. Svi imaju ovu obavezu i svi moraju da prođu kroz pokajanje, da prevaziđu sebičnost i da steknu ljubav prema Bogu i prema ljudima.
 
Očigledno je da su okolnosti u bračnom životu drugačije od onih u manastiru, tako da su potrebna određena prilagođavanja. Ipak, ono što je manastir za monaha to je porodica za osobu u braku. Porodica je mesto za asketizam u bračnom životu i tu je čovek pozvan da ispunjava volju Božju.
 
U molitvama prilikom Svete Tajne Braka sveštenik se moli prečistom Bogu da blagoslovi brak muškarca i žene i da im podari miran i dug život, čestitost, uzajamnu ljubav, zahvalno potomstvo, i večnu krunu slave. Takođe, sveštenik se moli da ostanu verni jedno drugome, za nebeske i zemaljske darove i da ispuni njihovu kuću vinom, uljem, i svakim dobrom, da bi mogli da budu darežljivi prema onima kojima je potrebna pomoć. Na kraju sveštenik se moli i za sve prisutne za vreme Svete Tajne Braka i za sve ono što bi im bilo na spasenje. 
 
Crkva je svo učenje o braku izrazila kroz molitve koje se čitaju za vreme Svete Tajne Braka. Supružnici bivaju blagosloveni da žive zajednički život u ljubavi i mudrosti, izvršavajući Božje zapovesti.
 
Mladoženja dobija blagoslov kao Avram, Isak  i Jakov, da živi u miru čuvajući zapovesti Božije.  
 
A nevesta dobija blagoslov da  se kao Sara, Rebeka i Rahila raduje svom suprugu i da ispunjava zapovesti Božije, jer je to Bogu veoma ugodno.
 
Činjenica da su starozavetni blaženi muževi i žene pomenuti u molitvama, govori o asketskom i spasonosnom aspektu braka u Hristu. Sveti Oci govore da je nakon pada Bog blagoslovio brak.
 
Sveti Jovan Zlatousti kaže da su sve zapovesti iste za mirjane i monahe, osim braka.
 
Sveti Vasilije to isto potvrđuje, a Sveti Grigorije Palama kaže da osobe u braku takođe treba da teže i steknu čistototu srca.
 
Svetitelji koji su bili u braku, kako u Starom tako i u Novom Zavetu, dokaz su da i ljudi u braku mogu da dožive Pravoslavnu duhovnost u njenoj punoći. Proročica Ana se neprestano molila umnosrdačnom molitvom dok je trpela velika stradanja.
 
Kada se govori o Pravoslavnoj duhovnosti, ljudi nisu podeljeni na monahe i one u braku, već na one koji su stekli Duha Svetoga i na one koji nisu. Svim ljudima je moguće da ispunjavaju Hristove zapovesti i da dožive Pravoslavnu duhovnost, pod rukovodstvom duhovnog oca. Nema privilegovanih u Pravoslavnoj Tradiciji.
 
Mitropolit Jerotej (Vlahos)
 
Prevod sa engleskog: čtec Vladimir (Srbljak)
09.02.2016.
 
Izvor: http://pemptousia.com/2012/12/marriage-or-monasticism/

Pročitano: 5353 puta