MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

IGUMANIJA DANILA (MJASNIKOVA): DUHOVNIK NIJE GUVERNANTA, ODLUČUJ ZA SEBE



Lenjingradska devojka - umetnica iz sovjetske neverujuće porodice, dugo je tražila sebe. Pank, hipi, rok muzika, turizam, ekstraseanse...danas, ona je igumanija manastra. Takođe, ona je ikonopisac, arhitekta i neimar. O monaškom životu, dnevnim obavezama, veri i mnogo čemu drugim, razgovarali smo sa  igumanijom Danilom, koja je nastojateljica manastira Presvete Bogorodice Albazinske, u Amurskoj oblasti.
 
Živela je sasvim običnim životom: rodila se u tipičnoj peterburškoj porodicu, bila je uspešna u crtanju pa je upisala dizajn. Tada je intenzivno počela da traga za smislom života; tražila ga je u rok muzici, hipi pokretu, turizmu, pa čak i među poznatim peterburšim pank rokerima...i u Pravoslavlju. 
 
Igumanja se s osmehom priseća početaka svog hrišćanskog života. Tada nije bilo interneta, nije imala ni pravu literaturu, a strašno se plašila da se obrati svešteniku. Glavne informacije dobijala je od ocrkovljenih bakica. Igumanija Danila priznaje da joj je tada bilo teško da razluči istinu od sujeverja, međutim, naučila je ”kako da upali sveću, da se prekrsti, da ode na ispovest i da se pričesti.”
 
Nakon što je slučajno pronašla udruženje duhovnika, počela je da traga za svojim duhovnikom i parohijom koju bi mogla nazvati “svojom.” Nakon obilaženja peterburških hramova, pronašla je novootvorenu crkvu posvećenu Sv. mučenicama Veri, Nadi, Ljubavi i majci im Sofiji, gde je kao nastojatelj služio jeromonah Lukijan (sada episkop Lukijan Kutsenko). 
 
Buduća monahinja uvidela je da je život u parohiji poseban. Postepeno, interesovanja su joj se promenila: razdelila je prijateljima postere rok muzičara koje je sakupljala, a na zid je okačila ikonicu Spasiteljevu. Zahvaljujući o.Lukijanu, naučila je da čovek ne može da bude samo posetilac u crkvi, već da svoje talente usmerava na opšte dobro. O.Lukijan je često dočekivao mlade rečima: “Čime se vi bavite? Pogledajte koliko posla ima u crkvi!”
 
Želela je da udruži veru i dela. Zapazila je da sve počinje malim stvarima. “Počeli smo da delimo crkvene gramate najvrednijim parohijanima. Sami, kako smo umeli, projektovali smo ikonostas. Svojim rukama, predvođeni nastojateljem, obnavljali smo i oslikavali crkvu, noću.”
 
Prve ikone živopisala je samouka umetnica iz Odese, i svaku je morala da donese u grad. Nakon toga, nastojatelj je odlučio da osnuje ikonopisačku radionicu; razdelio je pravoslavnoj mladeži fotografije ikona i dao im zadatak da ih preslikajvaju. Ova nova aktivnost bila je teška za mati Danilu , koja sebe nije mogla da zamisli kao učitelja ikonografije hiljadu kilmetara daleko od rodnog mesta.  
 
U to vreme, bilo je neophodno podići kapelu na manastirskom metohu. Parohija nije mogla da priušti  i plati lokalne arhitekte, pa je o.Lukijan podelio blagoslov svojim duhovnim čedima da osmisle projekat. Projekat je bio gotov za dva dana; tokom gradnje bile su neophodne korekcije. Ipak, projekat je uspešno završen. Mati Danila je počela da studira arhitekturu. 
 
Nakon dvadeset godina, ženski manastir posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice bio je završen zahvaljujuću ljudima koji nisu imali formalno obrazovanje u arhitekturi.
 
Danas je mati Danila igumanija manastira posvećenog Albazinskoj ikoni Presvete Bogorodice u Amurskoj oblasti. Kako ju je učio o. Lukijan, ona svoje vreme provodi radeći. Daske, boju, ugalj i sve što je neophodno za novi manastir sama nabavlja.  
 Mati igumanija Danila
 
Treba podignuti svoj  manastir
 
 - Kako se dogodilo da mlada, lepa i talentovana devojka završi u manastiru?
 
 - Prvo sam tražila smisao života, a potom ovakav način života. Mogla sam da biram između dva podjednako teška puta: porodice ili manastira. Monaški put mi je bio sasvim nepoznat sve dok nisam srela o.Lukijana. 
 
Potom je usledilo poznanstvo sa monahinjama;  sa njima sam imala priliku da komuniciram privatno i vrlo često. Tada sam svo svoje slobodno vreme posvećivala odlascima u tu žensku obitelj. I u jednom momentu, osetila da je to ono za čim tragam. 
 
Shvatila sa da monasi nisu sveti ljudi; oni se trude da to postanu. U manastiru se čovek jasnije susreće sa svojim slabostima nego u svetu. Međutim, mene je neodoljivo privlačio monaški život, gde sve polažeš pred noge Spasiteljeve. U jednom momentu, shvatila sa da želim da živim monaškim životom. 
 
 -Da li Vam je na monaški put ukazao duhovni otac?
 
 -Normalni duhovnik nikada neće vršiti pritisak ni na čiju ličnost. Nju je lako slomiti, posebno kod novokrštenog hrišćanina. Ljudi obično govore kako su sačuvali svoju slobodu i nezavsnost, ali na delu, oni često traže kome tu slobodu predati, tragaju za “guvernantom” koja bi ih upućivala na svaki korak: nalevo ili nadesno, ovako ili onako, da li kupiti frižider ili televizor. 
 
 
 - Da li pred monahinjom stoji problem izbora?
 
 - Naravno. Ipak, monahinja mora da razmišlja samostalno, iako je dala zavet poslušanja. U početku, ja sam zagovarala ideju da svako treba da ima duhovnog oca i da treba da sledi njegove savete. Poslušanje sam uvek razumela tako da jedan uvek treba da bude odgovoran za sve, a drugi treba da bude slepi pratilac. Tako da sve bude ”guvernantina krivica” -  ja sam nevina, ali ti me uvedi u Carstvo Nebesko!
 
Onda mi je postalo jasno da čovek treba samostalno da stigne u Carstvo Nebesko. Duhovni otac može da pomogne u čovekovim odlukama – može da prepozna potencijalnog porodičnog čoveka ili usamljenika čiji je put služenje Hrstu monaškim načinom života.
 
 - Pa, da li Vas je duhovni otac uputio na taj jedinstveni put?
 
Vladika Lukijan nikada nije ni na koga vršio pristisak, ali nije dozvoljavao da vreme provodimo skrštenih ruku. ”Gledaj svoja posla. Ne gubi vreme. Idi napred.” Uvek je postojao ovakav pritisak. Čovek nije smeo da se raslabi ni onda, a ni sada. Posle takvog ophođenja, moraš da počneš da razmišljaš samostalno i da odlučuješ šta je to što želiš. 
 
Stalno je davao primere i govorio o ljudima koje je sretao u životu. On je imao mogućnost da razgovara sa duhovnim čedima svetitelja, onima koji su već bili kanonizovani u pravoslavnoj Crkvi.
 
 - Ko su bili ti svetitelji?
 
- Novomučenik, kanonizovan jerej Pavle Gajdaj. Njegova duhovna kćer, Paraskeva Zakharčenko, prošla je s njim ceo njegov duhovni put. Kao sasvim malu devojčicu otac ju je doveo o.Pavlu. Ocu je ona postala prva pomoćnica, išla je sa njim na sva njegova putovanja, bila ispovednica, mnogo preživela, a naš vladika Lukijan bio je njeno duhovno čedo. Došao je kod nje kada je bio dečak. Njegov crkveni život počeo je komunikacijom sa tom ženom. 
 
Njegova druga duhovna učiteljica bila je monahinja Leonida, koja je bila duhovno čedo pravednog starca Ivana Petroviča Žukovskog, 50-ih godina 20. veka u Odesi, koji se podvizavao najtežim podvigom – jurodstvom. Trenutno se priprema njegova kanonizacika.
 
 -Vi ste rodom iz  svetog mesta u kome je Pravoslavlje bilo čvrsto ukorenjeno do pojave boljševika. Boljševici su pokušali da ga iskorene. Ovde je , međutim, naseljavanje počelo u drugoj polovini 19. veka, tako da vera Hristova još uvek nije pustila duboke korene. Kako se ovde živi?
 
 -Tamo su duhovni koreni bili veoma jaki, ali su bili isčupani čim je počela revolucija. Kada je nastupilo vreme bezbožničkog gonjena, istinski ocrkovljenih ljudi bilo je veoma malo. U carskoj, kako se govorilo, pravoslavnoj Rusiji viši sloj društva bio je daleko od pravoslavlja. Pravoslavlje se držalo zahvaljujući malobrojnim svetiteljima, možda, da ih je bilo više, revolucije ne bi ni bilo. 
 
Devedesetih godina, prilike u Peterburgu bile su gotovo iste kao u Amurskoj oblasti, mi praktično kao da smo se vratili dvadeset godina unazad.  Duhovni koreni, hramovi i svetit sasudi ne spasavaju autmatski. Naravno,  svi znaju da praznična bogosluženja, krsni vhod, sveće koje palimo za zdravlje i sveće za upokojene dobre su i neophodne.
 
Ipak, u svakodnevnom životu, pravoslavlje zahteva trud.  Kažu da i dugogodišnji pravoslavni hrišćani imaju poteškoća u svom crkvenom životu. Na našu sreću, pravoslavni crkveni koreni sežu mnogo dublje. Crkvu je osnovao sam Hristos, koreni imaju snagu da probiju i kroz najtvrđi “asfalt.”
 
U Amurskoj oblasti pravoslavlje ima svoju jednistvenu cenjenost. Tačno je da pravoslavna tradicija ovde nije toliko jaka kao u zapadnoj regiji, ali poseduje više netaknutu, nevinu i orginalnu čistotu. 
 
ženski manastir Pokrov Presvete Bogorodice u Tervenči
 
-Kažu da treba verovati i posmatrati svet kroz ružičaste naočare. Kako to?
 
-Veliki broj ljudi počeo je 90-ih godina da posećuje hramove. Mnogi od njih nisu bili spremni da slede Hrsta. Stupili su u veliku borbu: odlučili su da ne puše, ne drogiraju se, ne čine preljube, ne psuju, ali to im nije bilo zanimljivo. Ubrzo, veliki broj ovih ljudi prestao je da ide u crkve i krenuo je stranputicom. Sve se dogodilo kako je u Jevanđelju zapisano: izagnaše jednog nečistog, ali sedmorica novih dođoše.
 
Po ovoj priči, čak i neki koji su pokušali da prihvate monaški život  kasnije su otpali i potpuno izgubili veru iz nekog razloga. U našem kraju taj proces tek što je započeo.
 
-Da li to znači da je moguće sprečiti tako nešto i izbeći greške? Kako čovek da istinski iskusi crkveni život kada prati Hrista samo obredno, ritualno, drugim rečima - nekim spoljnim aspektima?
 
-Svi prolaze kroz to. To je složen i dug proces. Ja i ljudi sa kojima živim u manastiru -   praktično imamo istu nedoumicu. Da li sam na pravom putu ili ne? Ko može da mi odgovori? Ljudi govore da pravih staraca danas nema, da li to znači da spasenja ne može biti? Govore da su došlo poslednje vremene, da nema ni pravih manastira, ni pravih monaha.
 
Vremenom shvatamo da Gospod privodi čoveka Sebi svakoga dana i svakoga časa, u neponovljivom tenutku. Ljudi se nađu u posebnim situacijama, kao učenici koji ne mogu da prepišu na kontrolnoj vežbi radove ni iz 16. veka ni iz 4. ni iz 1. veka, pa mora da rade samostalno. Oni mogu da se koriste pisanim materijalima i da se oslanjaju na njih, ali test i dalje moraju da urade sami. U manastiru, pod poslušanjem, čovek je dužan da odlučuje i postupa samostalno. 
 
Vladika, koga mnogi smatraju svojim duhovnim ocem, nikada ni prema kome se nije odnosio kao guvernanta. Davao je ljudima odgovore na pitanja, ali samo na ona koja su najvažnija, globalna. Dakle, čovek mora sam da se suoči sa situacijama i da sam odluči šta da čini. Savet za tebe: Jevanđelje znaš, zapovesti Božije ispunjavaš; savest imaš, imaš i pamet –sam rešavaj probleme. 
 
-Šta znači poslušanje? U knjigama je napisano: odrekni se sebi i svoje volje. Kako se približiti Bogu, odreći se volje, a pri tom odlučivati za sebe?
 
-Sveti Oci su govorili da je duhovni trud  - nauka nad naukama. To je sledovanje zapovestima Božijim, a poslušanje je jedna od alatki.
 
Duhovni život – to je umeće da stojiš pod tim jedinstvenim uglom, pod kojim čovek ne pada. Pasti možemo na svih 360 stepeni: desno, levo, napred, nazad, ali ravnotežu možemo držati samo pod tim jednim uglom. Zadatak svakog od nas je da pronađe taj ugao. Koju god zapovest da uzmeš, uvek postoji mogućnost da padneš, bilo levo ili desno. 
 
Sveti Oci su  mnogo razmišljali kako da definišu poslušanje, i rakli su da je poslušanje škola. Čovek trenira da ne sluša svoje principe i ideje, već da sluša glas duhovnika. Sticanje te sposobnosti da slušamo druge pomaže nam da čujemo Boga. Tada će nam On reći kuda da idemo. U manastiru prihvataš ograničenja; imaš nekog ko je iznad tebe. 
 
U principu, mirjani takođe imaju nekog ko je iznad njih: u porodici, na poslu, dakle, svaki čovek se suočava sa poslušanjem.
 
U radionici
 
-U svetu nadređeni može i da pogreši, ili bar mi tako mislimo. A u manastiru?
 
-Dešava se.
 
- I kako takvog čoveka slušati?
 
-I u Jevanđelju nalazimo putokaze. Svaka postavljena vlast je od Boga. U porodici, muž je glava ženi, bio on upravu ili ne. Često uviđamo da nadređeni nije u pravu, ali jednostavno, radi Boga ga slušamo, i odjednom, situacija se menja za 180 stepeni, ispostavlja se da je to bilo jedino ispravno. 
 
Ponekad slušate nadređenog koji nije upravu.Podneli ste neku neprijatnost, ali ste zato sačuvali mir. Ovde opet govorimo o jerarhiji vrednosti, nepravde mogu biti različite.
 
-Da li smatrate da greši onaj koji ne izvršava poslušanje?
 
-U istoriji Crkve bili su i svetitelji – jeretici, nastojatelji manastira bivali su veliki  grešnici. Dešavalo se. I svetitelji su često prolazili kroz mnoga iskušenja. Zašto je neophodno da čitamo žitija Svetih?  Ona iskustveno govore o životu. 
 
Veliki broj prepodobnih u manastirima trpeo je gonjena. I bratija i nastojatelj  - svi su ga smatrali nemoćnim, grešnim čovekom. Možda mu nešto nije odgovaralo u toj okruženju - u krugu normalnih ljudi, a on svetitelj, prepoznaje se, ne posti kao ostali, ne moli se kao ostali, ima smelosti da čini čuda! Zašto  i mi ne možemo da učinimo isto? I tako bi otpočeli sukobi. Kako su svetitelji ophodili u ovakvim situacijama? Slušali su bez roptanja, bivali spremni da bukvalno odu u smrt radi poslušanja. 
 
 
-Da li znači da je nemoguće izbeći svetovne protivurečnosti u manastiru? Koja je razlika onda?
 
- Monah  - eto potencijalne mogućnosti da budete u bliskom kontaktu sa Bogom, ništa ga ne ometa, ne mora da bude u komunikaciji ni sa kim drugim. Monah opšti sa ljudima, ali taj odnos nije intimno duboko opštenje koje je neizbežno među supružnicima. Kakva god da je situacija u manastiru, ova dubina ostaje netaknuta. 
 
- Postali ste igumanija – to je ogroman posao. Izvedeni ste iz monaškog ambijenta. Sada se zanimate materijalnim, svetovnim aktivnostima više nego jedan prosečan mirjanin. Da li je to i dalje monaški život?
 
-To je takođe monaštvo. Monaštvo – to je služenje Hristu u datim uslovima. Normalan život u manastiru  podrazumeva da čovek prati određen dnevni režim, koji je ljudski i normalan. Znači, ne razmišljate o svakodnevnim problemima, šta ćete sutra jesti, ili obući. U manastiru postoji osoba koji razmišlja o potrebama celog manastira.
 
Kada su odgovornosti pravilno raspodeljene nemamo vremena da se mislima zanimamo sobom, već svojim obavezama u manastiru. Monah je dužan da ima mesto gde može da se osami i prebiva sa Bogom, anđelima i svetiteljima. To je idealno. 
 
Sigurno,volela bih da mogu tako da živim. Ipak, Gospod nas uvek postavlja na mesto na koje On smatra da je potrebno. Ja trenutno obavljam ono što je neophodno: trčim po gradu tražeći cement, daske, boju, tražim ko može da nam da ugalj za grejanje. To je moje trenutno poslušanje.
 
- Zar nema monaha, muškaraca, koji bi mogli da obave ova ni malo ženska poslušanja?
 
-Mi smo ženski manastir i imamo našu ekonomiju. Kakav god život vodili, u kakvim god uslovima boravli, duhovni život nije lak, a da bismo razumeli tako nešto  - to je dar od Boga.
 
U početku svako misli da je život u manastiru, kako jedna žena reče, kao ”život biljke.” Kao što stado na livadi mirno pase dok trava zeleni, ptice cvrkuću, tako i monasi. Monasi niti seju, niti žanju, a Gospod ih i hrani i odeva. Ustvari, on ih hrani i oblači, ali očekuje da rade. Postepeno, monah počinje da shvata da se monaški život i monaška kelija nalaze u srcu. Shvata značenje reči: Carstvo Božije je unutra, u vama. 
 
Kako su svetitelji, koji su početkom 20. veka bili zatvarani u koncentracione logore, ostali sveti među najvećim kriminalcima? Kada pročitamo njihova pisma, bivamo zadivljeni njihovim unutrašnjim mirom, unutrašnjim spokojom. Ljudi su uspevali da vide Boga u zatvorskoj ćeliji, u nečistoti, tamo gde su ljudi govorili poganim, nečistim jezikom, gde su bivali mučeni. Oni su bili sa Bogom. Na sreću, naši današnji zadaci su nemerljivo lakši.
 
-Kakav zadatak stoji pred Vama, koji je Vaš cilj?
 
-Moj cilj je da u našem manastiru načinim dobre uslove za život naših matuški i budućih monahinja.
 
-Kako postižete taj cilj?
 
-Naš manastir ima sedamnaest monahinja, iako je osnovan samo pre dve godine. Najveći uspeh je što smo uspeli da podignemo crkvu. Od novembra 2014.god. počela su da se služe redovna bogosluženja u crkvi, a naš manastir je zaživeo, počeo je da diše. Ustaljeno je monaško pravilo, a Svete Liturgije počele su da se redovno služe u manastiru. Najvrednije stvar u manastiru: monaška porodica počela je da se formira. Sestre su već upoznale jedna drugu i navikle jedna na drugu. Već imamo one koje bi se mogle nazvati glavnim, koje bi mogle da objasne sve što je neophodno novopridošlim sestrama.
 
-Odakle dolaze neve sestre? Manastir je nov u Amurskoj oblasti. Do skoro postojao je manastir samo u Tjandi.
 
-Dolaze na način na koji su ljudi oduvek dolazili. Ljudi se ne rađaju kao monasi i monahinje.  Jednostavno se susretno sa Bogom u jednom momentu svog života, iznenada shvate da Bog postoji i da žive unutar Njegovog sveta. Teško je to opisati rečima. Osoba jednostavno shvati da želi da bude sa Njim i da ga prati i sluša.
 
-Recimo da neko ovo pročita i da odjednom shvati da je Bog u njemu, da želi da Ga sledi. Recimo da čitava ”armija” takvih ljudi dođe u Vaš manastir. Kako ustvari razlikujete one koji su došli po Božjem prizivu od onih koji nisu?
 
-Po iskušenjima i greškama koje čine. Tako je osnovan naš manastir u Tervenči, sa dve bakice, penzionerke , koje su ostavile grad, sve što su stekle svojim rukama i  poštenim radom, i pohitale za dvadesetpetogodišnjem jeromonahom u razrušeno selo, u pusto mesto. Prihvatile su da žive u staji, da donose vodu, seku drva, u gladi i nemaštini. 
 
A onda su ljudi počeli da ih posećuju. Desilo se da neki i ostanu i još uvek tamo srećno žive. Neki, kada su shvatili da je manastir sasvim nešto drugo od onoga što su zamišljali, ili gledali na filmu, ili pročitali u knjigama, nisu mogli da izdrže. Neki su preživeli zemaljske bolesti i ostali u manastiru, ali neki su i otišli, nakon što su se  opredelili po svojim željama; osnovali su porodice u svetu, što je opet dobro. Bilo je i onih koji su odlazili tragično – ljuti.
 
-Koliko bi trebalo da bude monahinja i iskušenica u Vašem manastiru? Da li je broj unapred planiran ili se to samo od sebe rešava?
 
-Samo od sebe. Ponekad veliki broj ljudi dođe u manastir: svakog meseca se pojave novi, sveži kandidati. Onda se niko ne pojavi par godina. Posle zatišja, opet se pojave novi. Ne znam šta je razlog. Bog određuje koliko će ljudi biti u manastiru.
 
-Da li se svetovni problemi odražavaju na statistiku i priliv ljudi u manastir? Na primer, trenutna kriza?
 
-Gospod urazumljuje ljude različitim metodama. Neki ljudi se uče kroz bolesti, a neki kroz ekonomske teškoće. Ljudi na različite načine reaguju na probleme. Neki pokleknu, a neki ojačaju.
 
-Ulazak u manastir znači da neko može sasvim da poklekne, a neko da stane na noge. Zar u svetu ne postoji mesto gde je moguće naći rešenje za probleme…
 
-Postoje takvi ljudi, ali se oni obično ne zadržavaju. Za manastir je neophodan priziv. Ponekad je teže u manastiru. Čovek ne može da postane muzičar, ako nema dobar sluh.
 
-Čovek ikonopisac mora da ima talanat da bi znao da naslika ikonu. Vama je dat taj talenat, ali trenutno morate da tražite drvenu građu. Zar ne pomislite da gubite vreme na takve aktivnosti? Da li ste pomislili: Bog mi je dao talenat, a ja moram da tražim građu?
 
Građa  - to je deo kreativnog rada. A šta mogu? Naravno da bih volela da provodim vreme ispred štafelaja. Ali opet, shvatam da treba da kupim taj štafelaj i da pronađem novac za njega. Treba mi boja, da opremim sobu za ikonopisanje. Neko mora to da obavi, a ja to mogu najbolje jer radim za sebe. Ne može manastir da raste sam od sebe. Hoćeš u manastir? Hoćeš da to bude najbolji manastir ? Ko ga može takvim učiniti? Ja!
 
 
-Kako ste preživeli kada nije bilo manastira, kada ničega nije bilo, na početku?
 
-Preživelo se uz Božju pomoći i zahvaljujući divnim Amurskim žiteljima. Kada smo došle ovamo ničega nije bilo. Za osnivanje manastira pobrinula se eparhija, i sve na sebe preuzela. Još uvek smo u obavezi prema njima.
 
Jedna blagočestiva žena u Blagoveštensku pomogla je da se poluuništen rok klub renovira u crkvu posvećenu Sv. mučenicama Veri, Nadi i Ljubavi. Čekamo na spoljne popravke, ali unutra je to kompletna crkva. Žena je jednostavno nešto odvojila od sebe i podarila crkvi. Druga žena donirala je manastiru svoj automobil.
 
Ljudi su počeli da sakupljaju priloge, počeli su da dolaze na bogosluženja. Pomogli su da pribavimo neophodne sasude,  pomogli da očitimo crkvu nakon renoviranja. Neko bi rekao da je situacija beznadežna, da nema neophodnih sredstava. Jedna babuška, druga, treća darivala je kopejku po kopejku… Uštedele smo dovoljno da kupimo kola uglja i da se sa tim grejemo nedelju dana. Manastiri, hramovi  - oni su uvek podizani od strane celog sveta.
 
-Kako možemo pomoći? Na primer, osoba je na odmoru i želi da služi manastiru.
 
-Ljudi me zovu ili stupe sa mnom u kontakt preko našeg metoha u Blagovešenskom. Trenutno, imamo mogućnost da primimo nekoliko ljudi. Manastir obezbeđuje hranu. U ovom momentu primamo samo one koji su spremni da pomognu. A kasnije, želela bih da pružim mogućnost ljudima da pobegnu iz grada, da dušu odmore, prošetaju, pomole se Bogu, da u manastiru borave za neku razumnu donaciju, po svojim mogućnostima.
 
Ako hramu podarite tri rublje, već ga možete smatrati svojim domom. Ljudi ne vrednuju stvari koje dobijaju na poklon. A kada ulažu veliki trud,  onda manastir postaje omiljeni. Neki čak dolaze u crkvu jer im je žao monahinja koje se smrzavaju, daju kopejku i ispostavi se da je to interesantno - to je život.
    

 
Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
06.02.2016.
 
Izvor: http://www.pravmir.com/hegumenia-daniila-myasnikova-a-spiritual-father-is-not-a-babysitter-one-should-think-for-oneself/

Pročitano: 10934 puta