Znam tvoje ime i znam tvoju porodicu, ali tebe ne poznajem. Uplašio me je poziv koji sam zbog tebe primio: “Oče, taj i taj se upokojio i porodica želi da zna kada će moći da bude sahrana.”
Šta je trebalo da odgovorim? U ovoj parohiji služim dovoljno dugo da sam sreo i upoznao svakoga ko je imao makar i najmanju vezu sa našom crkvom. Tebe nikada nisam video. Nikada nismo razgovarali. Nikada te nisam zapazio na službama, venčanju, krštenju ili sahrani. Gde si bio?
Da li si bio verujući? Ako jesi, sa sigurnošću tvrdim da se tako nisi ponašao. Od onih koji sebe nazivaju hrišćanima oduvek postoje jasna očekivanja. Hrišćani se ispovedaju i pročešćuju bar jednom godišnje. Ti nisi. Hrišćani pomažu crkvu, posvećuju joj svoje vreme, pomažu prilozima i daruju svoje talante. Ti nisi. Hrišćani redovno prisustvuju bogosluženjima. Koliko je meni poznato, a i svima sa kojima sam razgovarao, nisi otvorio vrata hrama godinama.
Iz onoga što sam čuo, bio si veoma uspešan u poslu kojim si se bavio. Očigledno si mnogo vremena posvetio karijeri, radeći i zarađujući. Po kući u kojoj živiš mogu da zaključim da si materijalno bio obezbeđen. Ali, čak me i to zbunjuje. Naša parohija vodi evidenciju o svima koji su crkvi donirali i najmanju svotu novca; tvoje ime nikada, nigde nije bilo zabeleženo. Trošio si novac na politiku i stranke. Imao si dovoljno novca za hranu. Imao si novac za odmore, vikendicu, koncerte i restorane. I sada, kada si mrtav za crkvu, istu crkvu koju nisi posećivao i pomogao kada si mogao, ta ista crkva treba da te sahrani. “Ali, on je kršten u crkvi,” rekoše mi. Ponekad mi se čini da su pripadnici sekti u pravu. Možda bi i mi trebali da sačekamo da ljudi uđu u razumne godine, pa da svesno prihvate kršenje sa svim odgovornostima koje ono nosi. Činjenica da si kršten u crkvi samo naglašava bolnu istinu da je neko zatajio – ili tvoja porodica, ili naša parohija, ili ti sam, u tvom hrišćanskom vaspitanju i razvoju. Da nisi bio kršten, imao bi (i tvoji roditelji i kumovi) izgovor za takvo ponašanje.
U ovakvim situacijama jednostavno želim da pobegnem na odmor, pa da svešteniku koji me menja ostavim da dogovori sahranu. Pošto ne poznaje tvoju situaciju, bar ga savest neće razobličavati. Da li si verovao u Boga ili si mu se rugao? Da li si se s poštovanjem odnosio prema crkvi i njenom učenju, ili si aktivno podržavao društvena i moralna učenja (kao na pr. čedomorstvo – abortus), u osnovi anti-hrišćanska. Ne znajući ove stvari, ne znam da li je ispravno da te sahranim. Hrišćansko opelo je za hrišćane. Da li si bio hrišćanin? Crkva uvek dobro pretpostavlja, ali svoje pretpostavke uvek bazira na nečemu – na Istini. U tvom slučaju, sve je isprazno.
Šta da odgovorim tvojoj porodici? Ucveljeni su, slomljenog srca. Svako od nas razume da je smrt tu, iza ugla, da slabo srce, pijani vozač ili bilo koji drugi uzrok mogu ugasiti život čak i kada se osećamo mladima i zdravima, kada mislimo da sve “konce sudbine” držimo u svojim rukama. Tvoja iznenadna smrt, bez prilike da kažeš najbližima “zbogom, volim vas”, potpuno ih je dotukla. Nadam se da iza sebe nisi ostavio nerešene sukobe, jer u takvim slučajevima oni koji ostaju, ostaju povređeni, a ponekad takve rane nikada ne zacele.
Jedina stvar koju zasigurno znam je da imaš nekoliko pobožnih rođaka, ljudi koji istinski ljube Boga i služe mu na najbolji mogući način. Za razliku od te male grupe pobožnih, veliki broj tvojih rođaka i prijatelja neće se mnogo uznemiriti ako te ne sahranim. (Ustvari, mislim da će biti srećniji, jer će pogrebna služba mnogo brže obaviti čin sahrane, a nakon toga će uslediti priča kako se sveštenik poneo nefer, ili je bio prestrog, priče kojima će pokušati da opravdaju svoja uverenja da ne treba da imaju ništa sa crkvom. I tako, sve dok im ne bude bilo potrebno raskošno venčanje ili krštenje ili sahrana). Zbog tvojih pobožnih rođaka najpre razmišljam šta je najbolje da učinim.
Izreka veli: Bog ima decu, ali ne i unuke. Nebitno je da li naši roditelji ili strine ili tetke žive svetim životom, ili sveštenici, ili episkopi, bitno je šta mi činimo s vremenom, talantima i materijalnim bogatstvom koje nam je Bog dao, a kojim ili otvaramo ili zauvek zatvaramo vrata raja. Ako mi sami ne želimo da budemo spaseni, ni Bog nas neće prisiljavati na spasenje.
Na kraju, vidiš, ne osećam se prijatno da bilo tebe, ili sebe, ili crkvu učinim licemerom. Gospod je propovedao o ljubavi, ali propovedao je i o istini i o odgovornostima. Primao je navećeg grešnika kada bi se pokajao, ali je osuđivao svakog licemera. Dakle, vidiš, moj problem nije u tome što si bio grešnik. I ja sam jedan od njih. Moj problem je, što si, tokom celog svog života, birao da nemaš ništa sa Crkvom. Crkvena sahrana bi te učinila licemerom. Ako odlučim da te sahranim samo da ne bih “pravio scene” u parohiji, onda bih i ja bio licemer. A ako licemerni sveštenik sahrani licemernog parohijanina, i sama crkva Hristova postaje licemerna, zar ne?
Ali crkva je puna licemernih ljudi, mogao bi odgovoriti. Upravu si. I opet, ja sam jedan od takvih. Radije bih se bavio iskrenim agnostikom nego nominalnim vernikom. Sama činjenica da je neko spreman da Bogu da ono što mu pripada, čak i u sumnji, da plaća svoju parohijsku članarinu, da bude makar malo naklonjen Crkvi, da se bar povremeno pojavi na verskim i društvenim skupovima, može prevagnuti tas. Naučeni smo da, ako samo jednim korakom krenemo ka Bogu, On će nam trčeći krenuti u susret (možda si čuo za priču o bludnom sinu). U ovom momentu zaista bih želeo da znam o tvom, i najmanjem, svesnom koraku, kojim si krenuo Bogu u susret, kao odrastao čovek. Nemam baš mnogo sreće.
Tako da ne znam šta da činim. Ne znam da li bi tvoja hrišćanska sahrana bila Bogu na slavu ili bi bila kompromis. Znamo da sahrana apsolutno nema ništa sa tim da li neko odlazi u raj ili ne. Mnogi svetitelji nikada nisu imali hrišćansku sahranu,ali su u raju. Ostali, koji su bili sahranjeni uz pompu i ceremonije, a koji su imali smrtne, nepokajane grehe, nisu imali mnogo pomoći od takve sahrane, jer pokajanje i oproštaj su jedna od nekoliko stvari kojima možemo da pomognemo sebi. U svakoj drugoj sferi postavljena su različita očekivanja od života – ako nisam u vojsci, a pitam za vojnu sahranu, oficir u lokalnoj vojnoj bazi ne samo da bi me odbio, već bi pomislio da sam lud. Ali crkva, pretpostavljamo, treba da bude drugačija.
Zato, oprosti mi. Da sam mudriji i saosećajniji i svetiji, znao bih šta da činim, šta da kažem. Ali, ne znam. Da li ću služiti opelo? Ne znam ni to. Jedino što sa sigurnošću znam je da se u ovom momentu nadam i molim svih srcem da tvoja trenutna dilema bude manje traumatična od moje. Ali...sumnjam u to.
Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
05.01.2016.
