MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PROPOVED MITROPOLITA ZAGREBAČKO-LJUBLJANSKOG G. PORFIRIJA NA PRAZNIK VAVEDENJA U MANASTIRU LEPAVINI



PRESVETA BOGORODICA JE SMIRENA PRED SVIM LJUDIMA
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Radujmo se, braćo i sestre, danas ovom divnom i blagoslovenom danu, radujmo se radošću duhovnom. Radujmo se, braćo i sestre, jer danas se sećamo i molitveno slavimo onu kojoj se javio archangel Gavrilo da blagovesti početak našeg spasenja, rečima: „Raduj se!“ Radujmo se, braćo i sestre, jer danas blagodaću Duha Svetoga i mistično, svetotajinski mi smo očevici uvođenja Presvete Bogorodice u hram. Radujmo se, jer slavimo danas Vavedenje. 
 
Slavimo praznik kome je posvećen i ovaj hram i ova sveta obitelj. Slavimo Presvetu Bogorodicu, bez Koje ne bi bilo spasenja. Slavimo Onu koja je u ime svih nas i pre nas i posle nas pokazala spremnost, pokazala veru, pokazala smirenje pred Gospodom i Spasiteljem našim. Bog je Spasitelj, ali on ne spasava ljude, ljudski rod na silu, ne nameće se, i mi u svome spasenju učestvujemo svojom slobodom. Svojom slobodom, koja nam je od Boga data i koja je važnija i veća od svake druge vrste slobode. Bog ne čini ništa na silu, ali je trebalo da i mi pokažemo svoju spremnost i kažemo svoje “da” volji Božijoj, volji Božijoj koja je istovremeno i ljubav Njegova u odnosu na nas. Presveta Bogorodica je ta koja je do te mere bila čista, do te mere posvećena Bogu, do te mere spremna da služi ljudima i ljudskom rodu da je u ime svih nas iskazala svoju slobodu tako što je bila saglasna sa voljom Božijom. 
 
Kada je imala tri godine a pre toga, naravno, čudesno je došla na svet rođenjem od starih roditelja i roditelji su je obećali Bogu, obećali da će posvetiti hramu Božijem i Bogu živome. Stoga, kada je imala tri godine od Nazareta su vodili Presvetu Bogorodicu u Jerusalim da je predaju u hram Božiji. Tri dana se putovalo od Nazareta do Jerusalima. U pratnji Presvete Bogorodice, pored njenih svetih roditelja, bilo je i srodnika, devstvenica koje su sa upaljenim svećama i pesmama vodili Presvetu Bogorodicu da u hramu nastavi ono što je rođenjem dobila i da se dostojno i bogodolično pripremi za suštinski događaj, događaj rođenja Njenog sina i Spasitelja našeg. Zato, kad god slavimo Hrista, kad god slavimo Boga živoga, Jednoga u Svetoj Trojici uvek uz njega i sa Njim slavimo i Njegovu majku. Tu pred hramom u Jerusalimu Presvetu Bogorodicu je dočekao otac svetoga Jovana Krstitelja, Zaharija, pravedni Zaharija. On je s ljubavlju i verom, sa smirenjem pred njom, devojčicom od tri godine, Nju uzeo za ruku i uzveo uz petnaest stepenika do hrama. Uzveo ju je ne samo do hrama, nego - čuli smo u odlomku iz Apostola danas na Liturgiji - da je hram bio podeljen na dva dela. Jedan se zvao Svetinja, a drugi Svetinja nad svetinjama. U taj drugi deo samo se jedanput u godini ulazilo i to je ulazio prvosveštenik da prinese žrtvu za očišćenje i izmirenje sa Bogom u ime svoje i čitavog jevrejskog naroda. A evo sada ne samo sveštenik i ne samo običan čovek muškarac, ne samo žena nego devojčica, dete uvedena bi u Svetinju nad svetinjama. A da li je moglo da bude drugačije, braćo i sestre, nego ona Prečista Djeva da baš ona kao Carica sveta, služiteljka našeg spasenja bude uvedena tamo gde niko ne može ući. 
 
Presveta Bogorodica provela je u hramu 12 godina u molitvi, u postu, u neprestanom razmišljanju o večnosti, o spasenju, o Carstvu Božijem prepremajući se tako za ono što je trebalo da se desi kad dođe punoća vremena, a to je da Sin Jedinorodni, Sin Božiji, dođe u svet preko Nje radi nas i našeg spasenja. 
 
Šta je to što je krasilo Presvetu Bogorodicu? Šta je to što je pored Njoj Bogom dane čistote i pored toga što je bila određena i predodređena da služi Bogu i ljudima, Nju još krasilo? Šta ju je učinilo časnijom od heruvima i slavnijom od serafima, pored toga što je Bog kroz Nju kao lestvicom sišao sa neba na zemlju? To je, braćo i sestre, duboka vera, neizmerna vera, beskrajna vera. Kada joj se arhanđeo javio, ko bi mogao poverovati i prihvatiti da će predvečni Bog, da će Onaj koji je stvorio svet, sve što se vidi i ne vidi, moći da se rodi od djeve. Nama i kada bi se javio anđeo ili kada bismo videli prst Božiji u našem životu, često zbog odsustva vere, često zbog odsustva poverenja u Boga sve to biva skriveno. Ali Presveta Bogorodica ima dubinsku veru i tom verom zna da je jedino što je važno čoveku na ovom svetu, jedino bez čega ne može pored drugih potrebnih stvari, ali jedino bez čega ne može, a bez svega ostalog i potrebnog može, to je zajednica sa Bogom. Ona to zna verom.
 
 
Vera, braćo i sestre, vodi u znanje. Ko god ne zna Boga, ko god misli da zna da Bog ne postoji, on ima problem sa verom, jer vera u Boga je zajednica sa Bogom. Bog se ne istražuje umom, ne može da se pokaže i dokaže matematikom, iako naravno postoje mnogi koji se bave naukom i kojima je ta nauka pomogla da dođu do vere u Boga. Ali tu je sigurno postojalo prethodno seme vere. Znanja ili poznanja Boga nema bez vere. Poznanja sveta nema bez vere u Boga. Poznavanja samoga sebe i bližnjih oko sebe nije moguće bez vere u Boga. Tek kada verujemo u Boga mi uz pomoć Božiju, uz blagodat Njegovu, bivamo prosvećeni, um nam se prosvećuje, naše duhovne oči se prosvećuju, naš razum se prosvećuje i onda vidimo stvari ispravno, onakve kakve one zaista jesu. A do tada naš um je pomračen, naše srce je skučeno. Do tada mi ne možemo znati ništa. Presveta Bogorodica je imala dubinsku veru.
 
 Ali istovremeno i naporedno sa verom - smirenje, smirenje koje nam često nedostaje, braćo i sestre. Koliko smo opsednuti gordošću, samoljubljem u najobičnijem, svakodnevnom životu, koliko puta na dan mi hoćemo da naša volja prođe, da mi budemo prvi. Koliko puta nećemo da popustimo ni pred onima koje istinski volimo i do kojih nam je stalo, nego mora biti upravo kako mi hoćemo. Ili ako nije onda gunđamo, onda ropćemo, onda smo nezadovoljni. A Presveta Bogorodica ima istinsko smirenje. Smirena je pred svim ljudima, svima iz prikrajka,  iz senke, iz pozadine spremna da služi. Kako tada, tako i danas i do kraja sveta i veka. Koliko je puta samo Presveta Bogorodica, braćo i sestre, zasigurno pomogla svima nama a da toga nismo svesni, tiho i skromno. Oni koji imaju veru i koji poput Nje imaju smirenje to osete i znaju da jeste tako. I još je Presveta Bogorodica smirena kao čovek pred Tvorcem Bogom, tj. zna da svako dobro koje čini, sve što je dobro, što postoji, svaka misao, reč i delo jesu uvek izraz volje Božije, uvek zavise od Boga. I to nam nedostaje, čak i onda kada hoćemo da učinimo dobro delo, imamo makar skrivenu potrebu da to drugi znaju. Imamo potrebu da budemo pohvaljeni, da budemo pohvaljeni kao dobri ljudi, da kažu naši bližnji: on je dobar i skroman čovek. Ali već u toj pomisli ono što smo učinili kao dobro anulira se, jer smo svoju platu hteli da dobijemo ovde, nismo učinili budući svesni da i mi kao takvi sve što imamo jeste od Boga. Pa i to što smo dobro učinili, što smo nekome dali neku leptu, što smo mu pomogli, samo smo sproveli pomoć Božiju. A ako smo smireni i ako smo svesni da to Bog kroz nas nedostojne dela, onda i mi učestvujemo u dobru koje Bog čini. Ako smo svesni i sa strahom i trepetom znamo da je Bog nas nedostojne, grešne, ostrašćene izabrao da budemo oruđe Njegovo i da preko nas čini dobro drugima. I vera i smirenje mogu se iskazati u jednoj jedinoj reči, koja je krasila Presvetu Bogorodicu i kroz koju je Ona ispunjavala suštinsku i najveću, vrhunsku zapovest Božiju a to je ljubav, dvojedina ljubav prema Bogu i prema bližnjem, prema svim ljudima. Bogorodica pomaže svima.
 
 
A mi smo udostojeni da budemo pravoslavni hrišćani, time privilegovani ali time i obdareni većom odgovornošću. To što smo pravoslavni nije razlog da u gordeljivoj pomisli preziremo i ponižavamo i odbacujemo druge. To je poziv na veću molitvu, na veću veru, na veći podvig, na molitvu za sve i sva. To je odgovornost koja znači da ponekad upravo zbog naše nedostojnosti, zbog toga što nismo na visini poziva i zadatka i drugi možda imaju nevolje. Više smo obdareni, ali smo i mnogo odgovorniji. 
 
Zato, braćo i sestre, danas kada u radosti duhovnoj slavimo Vavedenje Presvete Bogorodice, pomolimo se Bogu da nam Bog da vere, da sa verom pristupamo i da kroz veru primimo ono što nam je Bog poslao. Nažalost, i među nama postoje oni koji imaju kolebljivu veru, pa kad naiđu iskušenja onda radije pribegavaju magiji, radije pribegavaju vračarima, astrolozima očekujući tamo pomoć. Ta kolebljiva vera, kada naiđe iskušenje, povlači se i onda bismo hteli ljudskom rukom, ljudskim veštinama da izbegnemo iskušenje, da izbegnemo nevolju. A evo ovde pristupajući Svetoj Bogorodici s verom i poverenjem, mnogi pristupajući dobijaju pomoć, bivaju isceljeni. Dešavaju se, kako to kažemo, i čuda. Ali čuda su svugde oko nas i čuda nema bez vere, tj. isceljenja, pomoći Božije nema bez vere. Setimo se samo koliko puta u Jevanđelju nailazimo na slučajeve u kojima dolaze bolesni, dolaze ljudi u nevolji i traže pomoć od Gospoda. A On im kaže: veruješ li da to mogu učiniti, ili pak: idi, vera tvoja spasla te je. Zato, braćo i sestre, pre svega molitvom Prečiste Slavne Bogorodice naše Djeve Marije, neka bi nam Gospod dao u smirenju vere u Sina i Boga njenog, u Spasitelja našeg Isusa Hrista, Koga mi zajedno sa Presvetom Bogorodicom slavimo ovde na zemlji ali i na nebu, slavimo Sina Božijeg, Oca i Duha Svetoga, slavimo živoga Boga, Kome neka je slava u vekove vekova. Amin.
 
 
Priredila Ljiljana Sinđelić Nikolić
8. 12. 2015.

Pročitano: 6557 puta