MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

„…OSEĆAM MOĆ!“ INTERNET KAO NOVA DIMENZIJA U PROSTRANSTVU OKO CRKVE



Intervju s jeromonahom Makarijem (Markišom)
 
„Za proteklih deset godina smo se ubedili da su mnogi strahovi, vezani za internet tehnologije, zaista bili opravdani. Za deo našeg naroda, internet je postao način bekstva od realnog života u svet iluzija, sredstvo zadovoljavanja niskih strasti i prostranstvo za vršenje visoko-tehnološkog kriminala.
 
Ali smo se isto tako uverili i u to, da internet u veštim i odgovornim rukama, može biti i jedinstveni instrument donošenja do čoveka crkvene propovedi, posrednikom u živoj komunikaciji s bližnjim, koji se nalazi daleko,  njegovim putem u bogoslužbeni život Crkve“.
 
 
(Iz obraćanja Njegove svetosti patrijarha Kirila, na Parohijskoj skupštini 2010 god.)
 
***
 
Kada je internet postao dostupan širokim slojevima stanovništva, i počeo uverenije da ulazi u najrazličitije sfere života, mnogi vernici nisu čak ni razmišljali o tome, kakav uticaj će imati globalna mreža na religiju. Pojedini istraživači su, uostalom, predviđali da će neuobičajena sloboda i nedostatak odgovornosti dozvoliti objavljivanje provokacionih informacija u mreži, lažnih saopštenja, raspaljivati konflikte unutar crkve i autoritete podvrgavati sumnji. Mora se priznati da, čitajući pravoslavne forume i blogove, dolaziš do zaključka, da je zabrinutost izrečena pre 10 godina, bila opravdana. Jedan čovek može da pokvari pokrenutu temu, upropasti i najzanimljiviju diskusiju, potpuno unizivši njene učesnike. O uzrocima takvog ponašanja i putevima rešavanja problema, korespondent ukrajinske novine „Odigitrija“, vodi razgovor s poznatim misionarom, jeromonahom Makarijem (Markišom).
 
***

– Oče Makarije, kada je Patrijarh blagoslovio osvajanje interneta, reč je išla o propovedi, udobnom sredstvu opštenja s pastvom, misionarstvu. Ali danas se u globalnoj mreži vide anticrkvena raspoloženja. Zašto dolazi do toga?
 
– Zato što se anticrkvena (tačnije, bezbožnička) raspoloženja vide na celoj planeti Zemlja, neprekidno, još od početka treće glave knjige Postanja – ili u tako dalekoj istorijskoj tački u bilo kojoj drugoj hronologiji. internet je ušao u naš život sasvim nedavno, pritom, mnogo značajnije i grublje, i što je glavno, mnogo brže nego čuveni „vodovod, koji su napravili još rimski robovi“. I u meri njegovog širenja, u njemu su počeli da se vide svi ti, do bola poznati kvaliteti ljudske prirode, koji nas muče još od drevnih vremena, i zbog kojih je, radi pobede nad njima, došao na zemlju i sam Bog. Ako bacimo pogled unazad, videćemo da zapravo svako tehnološko dostignuće počinje da služi neprijatelju ljudskog roda, praktično pre nego samom čoveku. Tu ni kompjuter nije izuzetak. Spominjem pionira računarske tehnike u SSSR-u, akademika A. P. Jeršova: koliko je izuzetnih predviđanja on napravio o budućnosti kompjuterskih mreža, ali čak ni njemu nije dolazilo u glavu to, da će nedostižni lider u internet-trgovini da postane pornografija. U čemu je tu stvar?...
 
– Na kraju krajeva, postoji i pravoslavni internet, i tamo, daleko od toga, da je sve glatko… S drskošću, ne poznajući situaciju, sude o važnim crkvenim poslovima, polivaju prljavštinom sve od reda, sve do Patrijarha, - i sve to se dešava među ljudima, koji sebe smatraju vernicima.

– Suština je u tome da su „granične oblasti“ u internetu veoma maglovite, i to je njegovo objektivno svojstvo. Eto, na primer, pravoslavna novina: u nju nikada, ni pri kakvim uslovima, ne dospeva, da tako kažem, materijal iz matematičkog časopisa ili rukovodstva za zootehniku, - da ne govorimo o nepristojnostima i neverju. Postoje, naravno, strogo ograničeni resursi i na internetu, ali to su pre svega, osnovni crkveni i parohijski sajtovi, ali time se ne iscrpljuje sav pravoslavni internet! Dovoljno je samo otvoriti na sajtu slobodni dostup za komentare, razmenu mišljenja, diskusije itd. – što danas privlači masu dokone publike, - i budite uvereni, ta zona će se brzo prevratiti u đubrište. Pritom ne mislite da su za to krivi svi, ili veći deo učesnika. Dovoljno je samo nekoliko anonimnih „aktivista“, koji proizvode neviđenu količinu agresivnih gluposti u jedinici vremena, i koji neumorno stvaraju svima dobro poznatu atmosferu internet-diskusije: psi laju, a karavani prolaze… To su nesrećni ljudi, veoma slični narkomanima, pijanicama i kockarima. Oni žive u svom „plastičnom univerzumu“ za igranje („plastic universe” – stari engleski izraz), koji grade sami za sebe, provodeći mesece i godine za kompjuterom. Pa čak i kada čuveni mops (vrsta kučenceta), pri svoj svojoj beznačajnosti, ima nekakav racionalni motiv za svoje lajanje, kod njih ni toga nema: tu samo perverzna psiha „hrani“ sebe prosutom zlobom i demonskim lažima. 

Postoji jedna izuzetna satirička scena, koja prikazuje samu suštinu. Na prijemu kod psihijatra:
– Pišete komentare?
– Pišem!
– Koliko na dan?
– Tri hiljade.
– I šta pritom osećate?
– Vlast, moćno se osećam!..
– Dajte primere, detaljnije!
– Pa, pretpostavimo da je Bondarčuk (režiser) snimio film, potrošio 40 miliona, s njim je radilo sedamsto profesionalaca. A ja sam seo i napisao: „film „Nastanjeno ostrvo“ – je obično …“. I to je sve! Osećam moć! Osećam vlast!

Kada govore o „vernicima“ koji koriste nepristojnu leksiku i retoriku (kojima je pisanje po zidovima toaleta bila zamena za omiljene forume, u do kompjuterskoj eri), preostaje nam samo da se setimo reči Apostola: „i đavoli veruju, i drhću“. (Jak. 2, 19). Kao korisna ilustracija njihove „vere“ može da posluži karakteristična replika:

– Kučkin sine!! Ja sam mnogo bolji hrišćanin od tebe!

Poznato, zar ne? Slobodno je, kao prevod s engleskog, došlo i do nas, još iz prošlog veka (kada se masovna komunikacija na internetu svodila na takozvane grupe Usenet).

– Šta je uzrok takve pojave? Ipak se u realnom životu poštuju hijerarhijski odnosi, podređeni odnosi se primenjuju, etičke norme se ne narušavaju.

– Kao prvo (i verovatno najvažnije) i u realnom životu se narušavaju etičke norme: Lažni episkop Diomid i grupa njemu sličnih vukodlaka u mantijama, nažalost, postoji realno, i naivne duše, koje ginu od otrova njihovih laži, su takođe, u potpunosti realne. To isto se događa i u drugim pomesnim crkvama: bio sam svedok užasnih posledica „Bostonskog raskola“ 80-ih godina prošlog veka. Prema tome, internet ovde radi samo kao pojačivač signala, generator svega je greh u ljudskom srcu. I ako nastavimo analogiju s tehnikom, taj pojačivač je zaista širokopojasni! Kompjuter pojačava sve ljudske sposobnosti, uključujući tu i mnoštvo najrazličitijih grehova, od primitivne mizantropije (zloba i mržnja prema ljudima i svemu što je dobro u svetu), neznanja, neuzdržanosti,  tvrdoglavosti, depresivnosti, do tanane i teško ulovljive gordosti prefinjenih intelektualaca… Anonimnost, pritom, služi kao univerzalno prikrivanje bilo kog zla. Ovde treba dodati i sramotnu trgovinu: ako na internetu ostvaruju prihod, prosto klikćući po reklamama donjeg veša i toalet-papira, onda spin-doktori i socijalni inženjeri neće štedeti da plate sinhronizovani hor internet-glasila, kada im bude potrebno da popljuju nešto važno i vredno za sve nas… Ja sam čak, tim povodom, proveo mali eksperiment kod sebe, u „Živom žurnalu“ (pogledaj tamo tekst „Rusofobija na pravima reklame“).

– Ako internet pokazuje i pojačava takav široki spektar ljudskih grehova i slabosti, onda zašto najviše Crkva diže uzbunu? Uostalom, negativne pojave vezane za internet, su poznate svima, ali malo ko se prema tome odnosi toliko ozbiljno…

– To nije teško shvatiti. Osim Crkve (i porodice, kao „male crkve“), na zemlji nema ničeg što bi živelo po zakonu ljubavi. Sve ostalo, što vidimo u ljudskom društvu – država, ekonomija, nauka – živi po zakonima svrsishodnosti, efektivnosti, pravednosti itd.; a kada se ti zakoni narušavaju, posledice nisu ni približno toliko pogubne, kao posledice poroka, koje se šire u vancrkvenoj sredini, a delom i kroz internet. I naravno, porodica ništa manje ne strada od sličnih poroka: to su, na sreću, poslednjih godina počeli da shvataju praktično svi civilizovani ljudi.

– Zar onda nije bolje da se sasvim isključimo od komunikacije na internetu, kako neki predlažu?

– Onda bi, s istim uspehom i iz istih razloga, mogli da se odreknemo i od telefona, i od knjiga: jer toliko svakakvih gadosti govore i štampaju!... Pravoslavni ljudi, sveštenstvo i mirjani, slobodno mogu da komuniciraju jedni s drugima na internetu, putem elektronske pošte ili zatvorenih grupa u socijalnim mrežama, i tada se njihova „elektronska“ komunikacija ničim ne razlikuje od bilo koje druge. Ali kada takvu komunikaciju izložite u „neograđeno prostranstvo“, kada joj otvorite nekontrolisan dostup anonimnih učesnika, kao konačan rezultat dobijete upravo ono što je gore pomenuto.

– Možda je problem i u dostupnosti informacije? Ako dobijemo samo delimičnu informaciju, neko može pomisliti da je dobio potpunu, iako je video samo mali „vrh ledenog brega“. Odatle se javljaju i brzopleta, površna osuđivanja, razdori zbog nesporazuma… 

– Ne, problem nije u tome. Problem je u prekoračenju granica, u tom tužnom obeležju našeg vremena:  gubitak ljubavi prema istini, zarad rastuće ljubavi prema sebi samom. Ljudi traže nešto veselo, interesantno, zabavno, nešto što uzbuđuje nerve, što imponuje samoljublju i likovanju, – iluziju umesto istine. Otuda i izraz – „plastični“ svet, gde nema razlike između kompjuterskih igara i realnosti.

– Kako se odnositi prema praksi objavljivanja na internetu otvorenih pisama, obraćanja anonimnoj „pravoslavnoj zajednici“, u kojima se čuje kritika sveštenika i jerarha?

– Na to se ne može odgovoriti kratko… Postoje razne okolnosti, razni objekti i forme kritike. Čega ima više – koristi ili štete – postaje jasno tek kada se to desi, pritom, najčešće, dinamično. Otkrivanje unutar-crkvenih problema biva iznuđenim, kada drugih načina više nema, kada mi, sveštenstvo, ne preduzimamo nužne korake za njihovo rešavanje unutar crkve. Anonimna „obraćanja“ otkrivaju samo jedno: bezumlje njihovih autora. Kod ozbiljnih konflikata stvari ne rešavaju pisma i obraćanja, već crkveni sudovi: poslednjih godina oni dobijaju na značaju, i možemo biti sigurni da će se pravni nihilizam istrebiti u crkvenoj sredini, isto kao i u građanskoj.

– Šta se može učiniti u sadašnjoj situaciji? Kako zaštititi vernike od lažne, provokativne informacije?

– Isto kao što razumni roditelji štite svoje dete od prehlade: ne maze ih, ne kriju ih od svake promaje, već jačaju njihovo zdravlje, razvijaju imunitet, čeliče organizam. U našem slučaju to znači aktivizaciju parohijskih i opštecrkvenih SMI (sredstva masovnog informisanja), štampanih i elektronskih, operativnu reakciju Crkve na aktuelna pitanja i teškoće, donošenje do svakog građanina žive reči arhijereja i patrijarha. I naravno, prosvećivanje, razvoj navika rada na internetu, saradnja sa ljudima u naporu da se odvoji žito od kukolja. Koliko mi je poznato, Sinodsko informativno odeljenje širi svoje aktivnosti u tom pravcu. Ukoliko neko od sveštenika bude uporan u širenju takve informacije – neka kritikuje sebe. Ne želim da pomenem ime jednog „popularnog sveštenika-blogera“ (lako ćete ga naći u izveštajima sa sednica Opštecrkvenog suda): blogerstva ga niko ne lišava, ali se on lišio svog sveštenstva. Na redu su drugi.
U poslednje vreme, zajednički napori za zaštitu interneta niču u najrazličitijim sferama, pri čemu su rezultati veoma ohrabrujući. Na primer, ruska policija je zadržala prestupnika-pedofila, zahvaljujući pomoći Lige bezopasnog interneta, koju je stvorila javnost, radi borbe s polnim perverznjacima u „svetskoj paučini“.

– Ali internet će, očigledno, zauvek ostati zona nekontrolisanog samoizražavanja…

– Dobro, u slobodnim zemljama naš jezik, pero i štampu takođe niko ne kontroliše, osim naše savesti, - ipak, to nas ni malo ne približava psovačima i ljubiteljima pornografije. Treba se jednostavno malo potruditi, da se jasnije provedu gore pomenute „granične oblasti“.

Nedavno je, na primer, protojerej Vsevolod Čaplin predložio da se izdvoji na internetu zona komunikacije, koja bi bila dostupna samo onima, koji na internet ulaze pod svojim pravim imenom. Internet to omogućava, pritom još i veoma jednostavno: već danas je, za neka finansijska plaćanja na internetu, neophodno da dokažeš svoj identitet. Kada se ta tehnologija raširi i pojednostavi, možemo biti sigurni da će pravoslavni vernik, kao i bilo koji čovek koji drži do sebe, koristiti samo tu zonu. Druga zona, sa anonimnim ličnostima će ostati na raspolaganju za „nekontrolisano samoizražavanje“ – kao nekada zidovi kabina u javnim toaletima. 

– A šta će biti sa crkvenim misionarstvom? Zar neće ono postradati, ukoliko se pravoslavci izdvoje u posebnu zonu? Možda bi, za učešće u diskusijama s agresivnim anonimcima, bolje bilo napraviti „grupe informacionog reagovanja“, kako predlaže protođakon Andrej Kurajev?

– Na kraju krajeva, i u tim samim kabinama mi se ne udaljavamo od misionarstva, i tu nas ništa ne brine… Jedno te isto svojstvo – adaptivnost, gipkost, „samokontrola“ (ne toliko u tehničkom, koliko u socijalnom smislu) rađa, kako poroke interneta, tako i njegove neosporne vrednosti. Niko nije mogao da predvidi talas bogomrzačkih nepristojnosti, koji je zapljusnuo naše kompjutere – ali niko nije predvideo ni Ligu bezopasnog interneta! Reklamu na internetu smo, naravno, mogli predvideti – ali ko bi mogao da pomisli, kolika će potražnja da bude za sredstvima blokiranja te reklame… To isto se dešava i s anonimnošću i deljenjem interneta na zone: videćemo kako će se to odvijati. Ljudi danas mnogo trezvenije, nego juče, ocenjuju skandalozno „lajanje“ zbog bilo kog ozbiljnijeg povoda (o čemu sam pisao u pomenutom tekstu „Rusofobija na pravima reklame“); možemo se nadati da će normalni ljudi sutra to doživljavati onako, kako i zaslužuju, i „nekontrolisano samoizražavanje“ na internetu će razdeliti društvo od pornografije.

Predlog o. Andreja Kurajeva je usmeren protiv pojave „pravoslavnog geta“, i u tome je on, naravno, u pravu. Znam i to, da po njegovom pozivu na internetu deluju mnogi dobrovoljci: neka im je Gospod na pomoći. Ali ja smatram da je bolje, a i sam se, koliko mogu, borim za to, da u „geto“ oteramo te anonimne „pse“: pa neka tamo laju i do gubitka pulsa, i tako osećaju svoju moć…

– Rimski sudija Kasije, razmatrajući predmet, obično je postavljao pitanje „Ko od toga ima koristi“? Kako bi vi odgovorili na to pitanje, vezano za započetu temu?

– Dobri rezultati – ljudima. Zli – đavolu.
 
 
S jeromonahom Makarijem (Markišom) razgovor vodila Tatjana Matjaš

Izvor:
 http://www.pravoslavie.ru/guest/47476.htm
 

Pročitano: 4042 puta