MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

«...SMRĆU SMRT PORAZI...»



Zasnovano na istinitom događaju
 
Za vreme Svete Liturgije sam je video kako sedi u uglu crkve. Ne dolazi često.  Živi daleko i posebni uslovi koji vladaju u njenom okruženju joj ne dozvoljavaju  da redovno učestvuje u crkvenim bogosluženjima. Kad god uspe da dođe, lice joj sija od radosti. Ali danas  joj je lice bledo i tužno
 
Završila se liturgija. Skidam odeždu i izlazim iz oltara. Vidim je kako još uvek sedi na svom mestu pognute glave. Prilazim joj. Plače. Govori mi na svom dijalektu, koji ne razumem. Ali shvatam izraz na njenom licu. Bol koji izaziva   smrt bližnjega je isti za sve ljude. Žalosti zbog gubitka voljene osobe ne pravi razliku, ne bira rasu, jezik i boju kože.
 
Uskoro se sve unekoliko razjasnilo. Umro joj je otac. Žali za njim. Ali žali i zbog dva druga razloga. Govorila mu je o svom pohađanju katihizisa (veronauke). O svom krštenje i stupanju u Crkvu Hristovu. Stari otac ju je slušao sa oduševljenjem. Hteo je da sazna detalje. Sa zadovoljstvom je primao znanje o hrišćanskoj veri od svoje ćerke. Jednom joj je izjavio da bi i on želeo da postane hrišćanin, ali ga je bio strah. U njihovom kraju je tako nešto ravno zločinu. Bio bi u opasnosti i on i njegova porodica. Jednog jutra, iako nije bio bolestan, napustio je iznenada ovaj varljivi svet. Ćerka vernica  sada oplakuje što je njen otac otišao bez primanja blagodati krštenja. Oplakuje i što u  njihovom kraju ne može da sahrani njegovo beživotno telo, već je obavezno da bude kremiran.
 
Podiže tužne oči i gleda me. Pita me drhtavim glasom: "Oče, gde je sada duša mog oca? Šta ga sada čeka?" Gledam njeno tužno lice, izbrazdano suzama. Azijati teško izražavaju svoja osećanja. Suze su krile veliku buru koja je uzdrmala temelje njenog postojanja.
 
Dajem joj znak da me prati. Stajemo pred Hristovu ikonu. "Slušaj me, dete moje" -  govorim joj - "On nas je uverio da je Život i Vaskrsenje. Da je došao da iskupi i spase svakog od nas od greha, đavola i smrti. Pogledaj Njegove ruke. Te ruke koje su izranjavane  da bi porazile smrt, one sada drže dušu tvog oca. Njegov je sud. Hajde da i mi iskažemo svoju ljubav i zamolimo Ga da pomiluje našeg brata koji se upokojio".
 
Reči su se pretvorile u molitvu. Molitva je postala melem. Srca su se smirila. Lica su ponovo zablistala od nade. Blaga svetlost kandila se ogledala na suzama na njenom licu.
 
Sva srećna me pozdravlja. Treba da se vrati u svoj kraj. Da pripremi sve što je potrebno za svog oca. Ali sada odlazi radosna. Zato što zna da uz nju korača On, koji je Život i Vaskrsenje, Radost i Nada, Svetlost koja ne zalazi i jedini  Pobednik nad smrću. Nad svakom smrću!

Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit Hong Konga Nektarije
 
Prevod sa grčkog Sanja Pavkov
04. Februar 2015 god.
 
Izvor: http://www.synodoiporia.gr/

Pročitano: 6940 puta