U predškolskom uzrastu sam veoma voleo igru „reči“ koju sam sam smislio. Ta jednostavna igra se sastojala u tome, što sam, čuvši neku novu reč, dugo fantazirao, smišljajući šta bi takva reč mogla da znači, i tek posle toga sam pitao odrasle šta ona znači. Naravno, daleko od toga da su moje pretpostavke uvek bile tačne, i u većini slučaja se pokazalo da reči imaju sasvim drugo značenje, od onog koje sam ja predvideo.
Čini mi se da svako od nas, kada tek počinje da ide u Crkvu i još ne uspeva da „odraste“ u Njoj, u neku ruku, igra istu takvu dečiju igru. Ona je, naravno, olakšana time što postoji mnoštvo saveta „odraslih“ – Svetih otaca. A ponekad se, prilikom suočavanja s nekakvim pojavama i pojmovima lice u lice, možemo približiti k istini, ali, i pored toga, najčešće nismo u pravu. Tako isto nije bila u pravu ta oduševljena gomila kroz koju je prolazio Hristos, koji je samo u retkim slučajevima osećao realni, ispunjen verom i smislom, kontakt ljudi koji su Ga okruživali (npr. priča o ženi koja je bolovala od tečenja krvi).
Šta je to „nošenje krsta“? Kako treba da izgleda, ako se tako može izraziti, istinska ocrkovljenost savremenog čoveka? Kako izgleda savremeni pravednik, koji živi u svetu? Možemo beskonačno dugo crtati u mislima slike i likove, s projekcijom na svoj život i život onih koji nas okružuju, u konkretnim situacijama (koji je jedan od nimalo lakih, ali obaveznih zadataka pastira u odnosima s pastvom). Ali, na žalost, najčešće grešimo, ne umejući da odvojimo glavno od drugostepenog, i time jako osiromašujemo našu religioznu sliku sveta.
Želeo bih da vam ispričam o jednoj takvoj grešсi, koju sam nedavno napravio.
Desilo se to pre par godina, i sve to je za mene, parohijskog sveštenika, počelo sasvim trivijalno – odlaskom po pozivu. Neka osoba me je pozvala i zamolila za Tajinstvo miropomazanja za njenu teško bolesnu mamu. U dogovoreno vreme, po mene je došao solidan automobil, inomarka, za čijim je volanom sedela, s ukusom odevena, lepa žena.
Iako je bila dosta starija od mene, iz nekog razloga sam je prihvatio kao vršnjakinju, slušajući njen spontani monolog (verovatno bi bilo primerenije ovde upotrebiti vulgarnu, ali ovde ipak pristojniju reč – cvrkutanje). Očigledno, bila je pod nekakvim uticajem psihološke mladosti, pošto je dama bila vesela i, pored bolesti svoje mame, o čemu me je spontano pitala, nikako ne odajući u sebi dubokog čoveka, a tim pre religioznog. U celom njenom biću se osećao zdravi, i uopšte uzev, normalni hedonizam potpune bezbrižnosti.
Zašto tako detaljno opisujem taj psihološki portret? Da bi bilo jasno, koliko sam bio zbunjen, kada mi je u međuvremenu Vera – tako ćemo nazvati moju junakinju - izjavila želju da i nad njom, zajedno s mamom, izvršim Tajinstvo miropomazanja. „Ako vam, naravno, nije problem...“, - učtivo mi je rekla „Nije nikakav problem“, - zbunjeno sam odgovorio. Zbunio sam se, ne shvatajući da li ona zna kakvo je to Tajinstvo i kakav ono ima značaj. Možda je za nju miropomazanje samo zamena za „belu magiju“ vračare babe Dunje iz novinskog oglasa, s nečim novim, egzotičnim?
Sada već birajući reči, pokušavao sam da učtivo pojasnim ozbiljnost njenih namera, zanemeo sam kada smo ušli u njenu kuću. Ispostavilo se da je ta žena majka deteta invalida sa složenim oblikom celebralne paralize. Dečak, od petnaest godina, s anđeoskim licem je sedeo u specijalnoj fotelji, okružen rođacima, i na njega je bilo bolno gledati, koliko ga je deformisala bolest, sa savijenim u luk udovima oko malog krhkog tela. Vera je rekla da bi bilo dobro nekada i sina da pričesti i obavi miropomazanje, ali samo ne sada: on se boji stranaca i može previše da se uzbudi...
Naše poznanstvo se nije time završilo, i ja sam posle toga više puta dolazio u tu divnu porodicu, postepeno saznajući neke detalje iz njihovog života. Ispostavilo se da je Vera duboko verujući čovek, koji živi liturgijskim životom. Kada je pre petnaest godina rodila drugo dete, ono je bilo toliko beznadežno bolesno, ali je čak ni njen muž - oficir tajne službe, krupni vitez s licem holivudskog glumca – nije molio, da ga se odrekne.
Žalili su je i nagovarali svi, argumentujući to time, što bi mu tamo, na državnoj brizi, bilo bolje, a muž je rekao, ako to uradi, on će sigurno napustiti porodicu posle, iz pristojnosti izdržane, godine dana. A na karijeru, čak ne svoju, već i supruga, može se, zbog niza okolnosti, zaboraviti zauvek. Ali u srcu majke nije bilo sumnje, i ona je nesebično posvetila sebe svom teško bolesnom čedu.
Potom su se, kao u bajci, pojavila „slučajno“ poklonjena specijalna kolica-fotelja, čiju vrednost možemo uporediti sa cenom automobila. Ljubav među supružnicima je s vremenom samo jačala (pri tom, muža nikako ne možemo nazvati ocrkovljenim čovekom). Karijera mladog oficira je pošla uzlaznom linijom, i od nedavno ih možemo nazvati u potpunosti situiranim ljudima. A ne tako davno se pojavila još jedna neočekivana radost: Dima (tako zovu bolesnog dečaka), skoro da je naučio da drži kašiku...
Poznanstvo s tom porodicom i njihovom situacijom, ja sam preživljavao sa posebnim trepetom. I sve zbog toga, što se ono poklopilo s iskušenjem i u našem ličnom porodičnom životu: ja i žena smo čekali treće dete, i rekli su nam da je velika verovatnoća da se dete rodi sa sindromom Dauna. Potom se rodio zdrav dečak, koji je sada već uspeo da mi povadi polovinu tastera na tastaturi lap topa, ali ovu priču, o tome kako možemo nositi svoj teški krst, ne samo bez roptanja na Boga, već i bez i jedne sumorne bore na licu, zapamtio sam na sva vremena.
Veru već prilično davno nisam video – njenog muža su prekomandovali i sada žive na drugom mestu. Mama Vere se, posle miropomazanja i pričešća, ubrzo predstavila Bogu. A ja, prepoznavši na primeru njenog života, lepotu boja Svetog Duha i svoje nesavršenstvo, sada se već bojim da fantaziram o tome, kako izgledaju i kako se ponašaju oni – savremeni podvižnici, koji žive u svetu.
Sveštenik Dimitrije Fetisov
prevod sa ruskog S. M.
6. oktobar 2014.
