MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SNAGA MOLITVE , KRSTIĆ NA GRUDIMA



Iz pouka starca shiigumana Save Pskovo-Pečerskog
 
Molitva je – hrana za dusu. Kao sto su telu potrebni san i hrana radi ukrepljenja nasih telesnih slabosti, tako isto je i dusi potrebna hrana – a to je molitva.
 
Mi smo dali zavet Bogu da cemo se moliti. Dan ni u kom slucaju ne treba pocinjati bez molitve, niti treba ici na spavanje bez molitve. A neki ljudi ceujutru ustati, samo se umiti i brzo otici na posao, zureci se kao da je pozar! I pokazuje se da ceo njihov dan prolazi u sujeti i da rade sve naopako. Oprosti Gospode! Potom dolaze umorni sa posla, rastrojeni, smuceni, i opet – pravo u krevet i opet lezu bez molitve.
 
Ne daj Boze da tako radimo! Treba se pomoliti pa makar i na kratko. Ako si se uspavao, onda treba da procitas molitve u hodu, na putu ka poslu.
 
Neprijatelj bezi kada citamo “Vjeruju”, a Andjeo-Cuvar nam se priblizava, pomaze nam i dan nam prolazi uspesno i dobro. To ne znaci da mi ne treba da citamo Psaltir, Jevandjelje, sve jutarnje i vecernje molitve.
 
Kratko pravilo Serafima Sarovskog se cita samo u slucajevima kada nemamo vremena zbog posla, zbog bolesti, porodicne situacije, ukoliko nemamo mogucnosti da se pomolimo.
 
Kada sam bio u Trojice-Sergejevoj Lavri i nosio poslusanje ekonoma, bilo mi je tesko da ispunjavam pravilo: nije bilo vremena za molitvu zbog izgradnje, i drugih raznih briga. Nocima nisam spavao: lezes ujutru u 3, a treba da ustanes u 5.Pitao sam duhovnog oca:
 
- Sta da radim?
 
A on – arhimadrit Venijamin, nadzornik Duhovne Akademije je bio mudar i rekao mi:
 
- Tvoje pravilo je: “Gospodi pomiluj!” na udah i izdah. “Gospode!” – na udah i tada u mislima napravi vertikalnu liniju Krsta, “pomiluj!” na izdah i opet u mislima napravi horizontalnu liniju Krsta. Na taj nacin ces udisati svetlost i ljubav, a izdisati necistotu iz srca.
 
I drugi tako rade. Znaci povezujemo molitvu sa disanjem i istovremeno se osenjujemo Krstom u mislima.
 
Episkop Teofan je video sledeci slucaj kada je bio u Samordinskom manastiru: jedna monahinja procita jedan psalm, i okrene broajnicu, a druga ju je izdala. A Vladika je rekao:
 
- Ona se kajala i Gospod joj je otkrio taj psalm, i ona tako zadobija blagodat.
 
Ne treba se moliti rasejano, jer takva molitva gnevi Gospoda. Rasejana molitva i dremez u Crkvi se javljaju zbog maloverja i slabe ljubavi prema Bogu. Na molitvi treba zaboraviti sve probleme: zivotne, licne, poslovne, pa cak i nevolje i bolesti – treba samo zahvaljivati Bogu, kajati se i moliti. U Crkvi treba stajati sa strahom Bozijim i smirenjem, jer Crkva nije zeleznicka stanica, niti neki obican drustveni dom, vec dom molitve. Treba osetiti tu blagodatnu silu koja je prisutna u Crkvi. Gde god da se nalazite: u kuci, na putu, na poslu; sta god radili: cistili, sili, spremali rucak, ili isli na sastanak – neprekidno razmisljajte o Gospodu, i izgovarajte Isusovu molitvu. I gde kod da dospete niko van nista nece moci: ni vracari, ni magovi – niko nista ne moze da vam uradi. U Svetom Pismu se kaze:”Sicicu i u ad ako si Ti Gospode sa mnom – nece se ubojati srce moje!” Znaci gde god da smo, niko nam ne moze nista ukoliko smo sa Gospodom i ako nismo prekinuli molitvu. Razumete? A mi se ponekad bojimo! A zasto se bojimo? Zato sto smo zaboravili da drzimo molitvu na ustima i u umu: Isusovu, ili Bogorodicinu, ili neku drugu, ili prosto da razmisljamo o Bogu.
 
Naprimer: “Evo Gospod je ovde … Stojim pored masine, radim, a pored mene je Gospod! On je uvek prisutan … Jer nam je Gospod blize od kosulje!” I slicno. Trudite se ljubljeni da prinudjujete sebe na neprestanu molitvu! Trudite se da ispunjavate osnovno pravilo: nikoga ne osudjujte, pocinjite dan sa molitvom, kako bi ceo dan bio molitven; s molitvom lezite na spavanje. Tada neceti biti posednuti i necete imati hulne i bludne pomisli. Jedan svetitelj je izgovarao sledecu molitvu dok je celivao svoj krstic: “Proli Gospode kap Svete Tvoje Krvi u moje srce, isuseno od strasti i grehova, i necistota dusevnih i telesnih”.
 
A vi ne znate tu molitvu, pa izgovarajte Isusovu ili: “Krstom Tvojim Gospode, ocisti me!”. To je ono minimalno sto hriscanin treba da uradi i za to nas Gospod nece lisiti Carstva Nebeskog.
 
Krst nije samo znak hriscanina, vec je to oruzje, koje odbija svaku zlu silu. Evo danas prilazi Krstu posednuta zena i ne moze da ga celiva, ne moze da pridje mostima, jer je u njenom karakteru, savesti i srcu neprijateljska sila, koja coveku ne dozvoljava da pridje ka svetinji. A mi takodje bivamo posednuti, kada se gnevimo, razdrazujemo, osudjujemo – sve je to posednutost.
 
Sta treba da radimo? Zapamtite sta sam vam govorio, da ukoliko budete citali kanon Krstu (odvojite 15-20minuta) i celivali svoj krstic uz Isusovu molitvu: “Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog, osveti me svetloscu Krsta Tvoga, udalji od mene tu necistu silu, koja me muci”, onda ce ta svetlost pronikunuti u vasu dusu i oterati zlu silu koja nas je zaposela. I na taj nacin i najposednutiji covek ukoliko je uporan kroz dva-tri meseca moze da postane zdrav.
 
Na taj nacin se mozemo sacuvati od posednutosti i ako bi nam i 20 magova nesto vracalo, oni ne bi mogli nista da urade, i mi necemo biti posednuti. Eto kolika je sila Krsta Gospodnjeg! Verujte, ljubljeni, ukoliko budemo celivali krtsic i kajali se, svi cemo se spasti. Zraci svetlosti i ljubavi ce proniknuti u nas karakter, u savest, u dusu i nestace svake necistote. Ti zraci postoje iako ih mi ne vidimo sopstvenim ocima, kao i magnetni talasi koje takodje ne vidimo, ali za koje mnogi znaju da postoje. To znaju naucnici pa cak i ljudi sa srednjim obrazovanjem, koji su izucavali fiziku i znaju osobine magneta.
 
Gospod ce nas Svojim Krstom izvesti iz satanskih mreza i uvrstiti medju Svoje prijatelje. Sektasi kazu da je Krst – oruzje sramne smrti. A hriscani postuju Hristov Krst i smatraju ga oruzjem spasenja. Krst nam je dat na Krstenju i mi nikada ne treba da se razdvajamo od njega i da zaboravljamo na njega.
 
Gospod je u vreme Svojih krsnih Stradanja ostavio na Krstu svetlost i ljubav, i zato se od Krsta izlucuju zraci blagodatne svetlosti i Bozanske ljubavi, zato sto je Bog Svetlost i Ljubav. On je te tragove svetlosti i ljubavi ostavio na Krstu: “Ja sam Svetlost svetu”, “Bog je Ljubav”. Blagodatna svetlost koja dolazi od Krsta sazize zlobnu, tamnu silu, a ljubav sve obuhvata – Boga i bliznje. I zato kada nosimo krstic i celivamo ga s ljubavlju, osvecujemo se i spolja i iznutra. A mi nosimo krstic na vratu kao na vesalici, zaboravljamo na njega a neko ga uopste ni ne nosi. Spasi nas Gospode! Neprijatelj se uvek trudi da nam nanese stetu, cak i nocu kad spavamo. Neprijatelj ne spava, on nam prilazi i iskusava nas i danju i nocu: zato se u snu javljaju svakojake neprijatnosti, losi snovi, noc cesto biva besana. To sve radi neprijateljska sila. Gospod to cesto dopusta jer se nismo uvece pomolili, ni celivali krstic. Ako imamo rodjake ili bliznje, koji stradaju od posednutosti, i ako se budemo molili za njih, i svakodnevno celivali svoj krstic za njih, olaksacemo njihovo stanje, i nase srce ce postati svetlo od blagodatnih zraka Krsta. Desava se naprimer da je muz neverujuci, ili sin ili cerka – to se takodje naziva posednutoscu, jer su oni posednuti duhom neverja. I ako pocnemo da se molimo za njih, oni ce nesumnjivo kroz nekoliko meseci postati neprepoznatljivi, bez obzira koliko “nepopravljiv” bio taj covek: pijanica, bludnik, besramnik – videces kako se ispravlja i postaje dobar.
 
Koliko je takvih slucajeva! Kazu: “Nepopravljiv covek, izgubio je savest, nista mu vise ne mozes!” – a on se potom preporadja.
 
Bila je tako jedna 18-ogodisnja hriscanka Justina. Ona se pomolila za vraca Kiprijana. Taj vrac je bio satanin prijatelj. On je nanosio stetu Crkvi i ljudima. I on je po molitvama Justine postao Boziji prijatelj: primio je Krstenje, postao je svestenik, episkop i cak se i posvetio – svestenomucenik Kiprijan. Eto sta cini molitva! Vidite, srce predaje srcu. Ona je celivala krstic i molila se ovako: “Gospode, ti vidis da je i on covek! On nije konj ni krava, vec Boziji lik! Iako je vrac, on je ipak covek. Spasi ga i on je razumno bice!”
 
I blagodat Bozije ljubavi od njenog srca je dotakla tog vraca, on se pokajao i napustio svoje necasno delo. A potom je ljudima otkrio tajne zle sile, to jest kakve zamke pravi satana kako bi pogubio ljudsku dusu. I postoji cak i molitva svestenomucenika Kiprijana protiv vracanja. O kako je velika snaga molitve!
 
Eto, ljubljeni, kako treba da spasavamo dusu i dusu bliznjega, a najvaznije onih kojima su posebno potrebne nase molitve, jer oni sami ne mogu da se mole. Kiprijan nije mogao da se moli za sebe, a kada Justina – krhka, nezna devojka kaze: sta je to!… - ona je imala hraborst i pomolila se, i time spasla njegovu dusu. I mi treba da sledimo njen primer. A mi smo obicno kao mnogobosci: volimo one koji su nam prijatni: rodjaci, bliznji, a posebno one koji nam pomazu. A za pijanicu i bludnika mislimo: “E, sta da se za njega molimo! On je izgubio savest!” – odustajemo i odlazimo. Spasi Gospode! Mi ne treba da imamo udeo sa njima u pijanstvu, razvratu i njihovim porocima, ali je nasa hriscanska obaveza da se molimo za takve ljude, da se sazalimo na njihovu dusu, da budemo sastradalni prema njima i da im zelimo spasenje. Oni mozda upadaju u grehe nesvesno, ni sami to ne zeleci, ali se potom ispravljaju…
 
Ljubljeni! Ne odvajajte se od naprsnog krstica!
 
 
 
O autoru… Shiiguman Sava
 
27/14 jula 1980 godine u Pskovo-Pecerskom manastiru je zavrsio svoj zivotni put i monaski podvig shiiguman Sava , poznat mnogimpravoslavnim ljudima. Ime shiigumana Save je nerazdvojno od lika vernog i dobrog Hristovog pastira, koji je tokom desetina godina sluzio Bozijoj Crkvi verom, ljubavlju i blagodatnim darovima. On je bio obraz cistote, dobrote, duhovne mudrosti. U revnosnom sluzenju Bogu i Crkvi on se moze uporediti sa onima koji su slicno apostolu Pavlu polagali dusu svoju za pastvu, bili u porodjajnim mukama, da bi u vernim cedima izobrazili Hrista. Ali i danas duhovna ceda starca Save razmenjuju svedocanstva o njegovom blagodatnom zivotu, o duhovnim darovima, koje su dobili u opstenju sa starcem, o snazi njegove molitve i posle smrti. Ta svedocanstva su skupljena u jednoj knjizi za koju se nadamo da ce se dopunjavati. Sluzenje oca Save Hristovoj Crkvi i svojim duhovnim cedima se moze okarakterisati liturgijskim vozglasom: “Gore imajmo srca”. Ceo njegov zivot, od pocetka do kraja je bio stremljenje ka visnjem svetu.
 
 Otac Sava je rasplamsavao ohladnela srca, ukrepljavao slabe ruke, useljavao duh vere u Boga, bukvalno “podizao” pale. “Od srca srcu” – tako se moze okarakterisati njegovo podviznicko delanje. Iz zivog izvora, koji je bilo njegovo cisto, Bogu predano srce, starac je crpeo snagu za svoje velike trudove. Uvek bodar, pun zivotne radosti, blag, on je bio spreman da se odazove na bilo koju nesrecu i da sa ljubavlju snishodi palim gresnicima. Ljude ne mozes da prevaris, oni na poseban nacin prihvataju istinske pastire i srcem streme ka onima koji i sami streme svim srcem ka Bogu. Oca Savu su voleli zbog Hristove ljubavi koja je zivela u njemu, zbog samopozrtvovanog sluzenja bliznjemu. U njemu je bio nepresusni izvor dobra. Mnogi ga pamte po njegovom ispitivackom, bukvalno pronicljivom pogledu, koji kao da je usmeren u samo srce. Taj pogled je svima cutke potvrdjivao da blagodatni starac zna tvoje tajne slabosti, ali zbog svoje bezgranicne ljubavi ne zeli da te povredi i spreman je da te isceli poucnim savetima. Lik shiigumana Save, tog divnog starca, duhovnog oca koga nam je Gospod poslao, ostaje i do danas u blagodarnom secanju njegovih duhovnih ceda. Ko moze da zna unutrasnji skriveni zivot podviznika?! Ko moze da iskaze sve njegove duhovne podvige, njegov neprekidni duhovni napredak?! Sve to ostaje duboka tajna njegovog srca koja je poznata Jedinom Bogu. Tu se moze samo nagadjati, i pretpostavljati na osnovu starcevog spoljasnjeg nacina zivota, njegovih vidljivih trudova i rada, u kojima ne moze a da se ne primeti neka doslednost, neprekidni uspon na sve vecu i vecu visinu.
 
 Zivot shiigumana Save je bio malo kome poznat pre njegovog odlaska u manastir. Biografski podaci su veoma oskudni, i skupljani su na osnovu sitnih detalja. Treba reci da starac nije voleo da prica o svom zivotu. Izrekao se samo par puta sa dve-tri reci – i to sa strahom i molitvom, kako mu Gospod to ne bi uzeo za pohvalu. Prebivajuci ceo zivot u pokajanju nevidljivom za necije drugo oko, skrusenosti srca i u podvigu molitve, starac se veoma trudio da sakrije svoj unutrasnji zivot od spoljasnjeg, sujetnog sveta. Ali i pored svega toga mnogim ljudima a posebno njegovim duhovnim cedima je bilo jasno da je on ziveo istinski hriscanskim zivotom, da je goreo verom i ljubavlju prema Bogu i teznjom za podvigom radi spasenja bliznjih. On je bio istinski Hristov vojnik, obucen u svo oruzje Bozije protiv svih ljudski slabosti i demonskih iskusenja. 
 
Prirodno nadaren i umudren ne samo od ljudi, koliko od Samog Boga, oplemenjen nebeskom riznicom Bozije mudrosti, on je imao iskustvo duhovne borbe. Naoruzavsi se neprestanom molitvom, on se suprotstavljao neprijateljima Isusovim Imenom i tako nepovredjen prosao svoj mnogotrudni zivot prepun nevolja. Gospod mu je po molitvama Majke Bozije uvek i svuda bio Pomocnik i Zastupnik. Duhovna mudrost, sjedinjena sa smirenjem, formirali su kod njega duhovni razum, koji sveti Oci nazivaju “plodom duhovnog iskustva”. Buduci veoma energican, on se nikada nije udaljavao od truda u pomoci bliznjemu na putu ka spasenju, ali je uvek trazio takav podvig. Bez obzira na slabo zdravlje, on je bio duhovni heroj, pravi div moralne snage. Starac je posadio veliki vinograd ljudskih srca i usrdno se trudio u njemu. Njegovo cisto i sastradalno srce, oslobodjeno od egozima, je plamtelo pozrtvovanom ljubavlju prema ljudima. Sluziti Bogu preko bliznjih, i ziveti tako da se sluzi ljubavi – to je bila deviza celog njegovog zivota. Ne umarajuci se u podvizima ljubavi, otac Sava je okupio oko sebe veliku duhovnu porodicu. Neprekidne reke stradalnih i spasenja zednih ljudi su tekle prema njemu. I Bozija Blagodat koja je prebivala u starcu je donosila stostruke plodove: u ljudima se razgorevao Hristov duh, neverujuci su pronalazili Boga, magla neverja se razbijala, i Bozija istina je za njih postajala ocigledna. 
 
Mnoga duhovna ceda oca Save su potom i sama zadobijala plodove blagocestivosti, dobrih dela i molitve. Starac je u potpunosti ispunjavao Gospodnje zapovesti o ljubavi: “ljubi Gospoda Boga tvoga svim srcem tvojim, i svom dusom tvojom, i svim umom svojim” i “ljubi blizenjga svoga kao samog sebe”. On je s velikom radoscu hrabro stavljao na voja pleca tudju teskocu, prema recima apostola Pavla: “bremena jedni drugih nosite” (Gal. 6, 2). Sila blagodatnih starcevih darova se u potpunosti moze objasniti recima apostola Pavla: “Ne zivim ja, vec zivi Hristos u meni”. “Gospode, Sam zivi u meni! Sam govori! Sam delaj!” – cesto je uzvikivao otac Sava, i Gospod je cuo Svog vernog slugu – blagodat Duha Svetoga nije odstupala od njega. Eto u cemu je tajna zivota i uticaja starca na ljude – Sam Gospod, Koji je nevidljivo prebivao u njemu, kao i Njegova Bozanska sila i blagodat! A ta blagodat se dobija samo za duboku veru, za istinsko smirenje, za svetost zivota. “Onaj koji veruje u Mene, cinice dela koja i Ja cinim, pa i veca od njih”, - rekao je Gospod, jer “Ja sam s vama u sve dane do svrsetka veka” (Mt. 28, 20). U zivoj i delateljnoj veri u blizini Hrista Spasitelja, starac je crpeo nelicemernu ljubav prema svim ljudima, silu duha, kao i plamenu molitvu i silu isceljenja razlicitih nemoci. Zbog njegove neprekidne brige – da sve utesi, ukrepi, otera duha uninija, - duhovna ceda su starca nazivali “starcem-utesiteljem”. 
 
Gospod je uvek bio s njim, a preko njega i sa nama. Ljudsko srce se ne moze prevariti bez obzira koliko je na njemu grehovnih rana. Ono uvek stremi tamo gde dobija olaksanje svojih stradanja. Kod starca su radi pouka i duhovne koristi dolazili ljudi sa svih krajeva Rusije, i on je sve primao sa ocinskom ljubavlju. Starac je I ziveo radi toga da spase i utesi sve nevoljne, bio je Boziji molitvenik, i kako je bila velika snaga njegove molitve!
 
http://www.club.ru/clubs/dusha/articles/stat_45

Pročitano: 27994 puta