MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U radnoj knjižici shijeromonaha Miahila (Sergeja Ivanoviča Misina) na prvoj stranici u rubrici «zanimanje» piše: drvodelja. Tako je budući samarski sveštenik započeo svoj radni vek od ove Jevandjelske veštine.

Priča kelejnica shijeromonaha Mihaila (Misina) monahinja Lidija (u svetu Lidija Vasiljevna Elistratova): - Sergej Ivanovič Misin je rodjen 1946 godine u gradu Turkmeniji, u Čardžou, odgajala ga je veoma verujuća majka. Bio joj je sin jedinac i nije sebe štedela.

Sergej je od detinjstva rastao pored Crkve. S devet godina je već čitao Časove. Nikada nije bio pionir ni komsomolac, već je uvek nosio krstić. U školi su za to znali i ismevali su ga zbog toga. A nastavnik fizike je čak jednom izrekao svojevrsno «proročanstvo» o njegovom budućem životnom putu. Ugledao ga je u školi na odmoru i povikao: «Ide mali pop, mali pop...». Posle završene šestogodišnje škole upisao je institut za železnice, i potom radio kao mašinovodja. Jednom je došlo do havarije – u vozu je probijen parni kotao. Vatra je opržila budućeg sveštenika. Putovali su turkmenskom pustinjom i do stanice gde se nalazio lekar je bilo čitavih dva sata. Za to vreme mu se koža pretvorila u veliki plik. «Bog mi je sačuvao vid», - pričao je kasnije. Lekari su mu taj plik skinuli kao skalp – zajedno sa kosom.

Tako je oćelavio još kao mlad. Kada su ga kasnije mladi parohijani u Samari pitali zbog čega se nije oženio već živeo u celibatu, a kasnije postao monah, on je obično odgovarao šaleći se: «Rano sam oćelavio pa sam mislio da mi nijedna devojka neće hteti?» Potom je došla vojska. U pozivnom punktu je trebalo ispuniti anketu. A u njoj je bilo pitanje: «odnos prema religiji». On je napisao: «vernik». Kada su u vojnoj registraturi pročitali anketu, rekli su: «Ništa, služiće ovde tri godine i zaboraviće na Boga – stavićemo ga u mornaricu» (tamo se najduže služilo). A regrut mu je resko odgovorio: «Mogu i deset godina da služim ništa mi neće biti – Bog je sa mnom!». Uzeli su ga za mornara, ali nije plovio. Radio je na obali. I tu su ga u početku ismejavali zbog toga što nosi krstić. Jednom su u trpezariji delili hleb i za njega nije bilo. Pošao je da zamoli hleb od dežurnog koji je u to vreme bio jedan krepak momak, još i bokser, koji je uzeo poslužavnik i svom snagom udario Sergeja Misina po glavi.

Ali budući sveštenik je takodje bio krepak – i tako je «odeljao» tog boksera! «Bog mi je pomogao da izadjem s njim na kraj!» - sećao se. Ali mu je zauvek ostao ožiljak na glavi od udarca poslužavnikom. Od tada mu se više niko nije smejao već su ga uvažavali. Odslužio je godinu i osam meseci. Majka mu se jako razbolela, i počeo je ponovo da radi kao mašinovodja. A potom je odmah upisao drugu godinu Moskovske Duhovne seminarije. Uskoro je rukopoložen u djakona, a potom i u sveštenika. Iz govora sveštenika Sergeja Misina na dan njegovog rukopoloženja u sveštenički čin: «Vaše Visokoprešsveštenstvo, bogomudri Arhipastire i milostivi oče! Draga braćo!

Treperi moje telo i duša u ovom trenu, jer «slušaću šta će mi reći Gospod Bog» (Ps. 84, 9), Koji me poziva na svešteničko služenje. Zbunjena je moja duša u ovim trenucima. Nemoć duševna i telesna steže moje srce. Biti sveštenik svoga srca i prinositi kao žrtvu Hristu pomisli i osećanja, osvećena Svetim Duhom – je visina ka kojoj treba da budu upereni moji pogledi. Ali ja sam ništ i ubog. Medjutim šta čujem sada: «Niste vi Mene izabrali, već sam Ja vas iazbaro i postavio vas, da biste išli i donosili plod» (Jn. 15, 16).

Jasno mi je da sveštenstvo nije snaga, vlast i počast, već trud i podvig. I zaista: da li je lako biti svima sve (1 Kor. 9, 22)? Da li je lako biti iznemogao sa iznemoglima, izgarati za sve koji se sablažnjavaju? (2 Kor. 11, 29). Da li je lako biti «obrazac za verne u reči, u životu, u ljubavi, u duhu, u veri, u čistoti»? (1 Tim. 4, 12). Da li je lako znati kada treba nekoga razobličiti, drugome zapretiti, trećeg posavetovati sa dugotrpljenjem? (2 Tim. 4, 2). Da li je lako nositi odgovornost i za sebe i za pastvu?

Teško je biti dostojan zvanja Hrišćanina, i još teže – dostojnim zvanja Pravoslavnog sveštenika. To nije lako za svakoga, a tim pre za mene koji je na tom putu slično čoveku iz Jevandjelja napadnut od strane duhovnih razbojnika, koji su me izranjavili i ostavili na putu. I ne bih mogao da zalečim te duhovne rane i ustanem od poraza da me Gospod nije doveo kod Vas, Vaše Visokopreosveštenstvo.

Vi ste me slično Jevandjelskom milosrdnom Samarjaninu, uzeli na svoja svetiteljska ramena i doneli u to duhovno lečilište pod blagodatni Pokrov Majke Božije.



Izabraništvo je milost Božija, ali istovremeno i težak krst. I odakle meni grešnom, slabom i nemoćnom snage za nošenje tako teškog krsta? Molim se da milost Velikog Boga i Njegov Sveblagi Promisao budu neiscrpni izvor moje snage. Kako samo sada ja grešan osećam Božiji Promisao.

Koliko puta u svom životu nisam želeo da prihvatim Božiju volju, dobru i svesavršenu. I koliko puta sam dobijao očigledna urazumljenja, ponekad laka, a ponekad bolna. Ali i tada sam uglavnom nastavljao da postupam po svojoj volji i samim tim pričinjavao sebi štetu. Mnogo puta sam drsko i samouvereno iskušavao Božiju dugotrplejivost i budući naučen Božijim urazumljenjem dolazio do zaključka da ništa ne biva slučajno, da svime upravlja blagi Božiji Promisao, koji raznim putevima vodi ljude ka spasenju i privlači k Sebi čovekovu slobodnu volju.

Uzdajući se u neizrecivu Božiju pomoć, uzdam se takodje i na pomoć i zaštitu Carice Nebeske, pribegavajući Njenom molitvenom zastupništvu pred Njenim Sinom i Bogom. I trenutno stojim pod Njenim blagodatnim Pokrovom. Ona me nikada nije ostavila bez pomoći. Verujem da će mi i sada Majka Božija izmoliti od Sina Svoga dar ljubavi i blagoslova. Zahvaljujem Bogu, Kome se u Trojici poklanjamo i slavimo, za sve što je bilo, jeste i što će biti i molim Njega Sveblagog za pomoć i milost.

Gospode Isuse Hriste, radi Tvoje Prečiste Majke, pod Čijim Pokrovom sada stojim, daruj ovom slugi Tvome srce razumno da vodi narod Tvoj ka spasenju i da razlikuje šta je dobro a šta zlo. Zahvaljujem Vam, Vaše Visokopreosveštenstvo, i vama bogomudri pastiri, za poverenje i stavljanje na mene novog Hristovog jarma, koje će ceniti i kao Božiji saradnik dostojno nositi. Molim za vaš blagoslov i za vaše svete molitve. S trepetom gledam na Čašu, Koja silazi Sviše, priklanjajući se pred Ocem Nebeskim i rečima Jedinordnog Sina moleći se: «Da me mimoidje ova čaša, ali ne kako ja hoću nego kako Ti: neka bude volja Tvoja». Amin.» Služio je na parohijama u Voronješkoj i Saratovskoj eparhiji. Potom je na poziv Arhiepiskopa Jovana (Sničeva) – budućeg Mitropolita Sankt-Peterburškog prešao u Samarsku eparhiju. 9. avgusta 1986. godine na praznik Iscelitelja Pantelejmona umrla je majka oca Sergeja.

Aveć kroz godinu dana Vladika Jovan me je blagoslovio da brinem o ocu Sergeju i pomažem mu u domaćinstvu. Upoznali smo se na praznik Svete Trojice u Čapajevsku, gde je služio u Sveto-Nikolajevskom molitvenom domu. Starija sam od njega devet godine i u to vreme sam postala udovica. Uskoro me je otac Sergej nagovorio da predjem da živim kod njega. Ali Arhiepiskop Jovan mi nije blagoslovio da živim pod istim krovom sa ocem Sergejem i kada je saznao da sam faktički prešla kod njega, prebacio je oca Sergeja u crkvu Hristovog Rodjenja u Velikoj Carevščini gde je služio kao pslamopojac. I tek posle godinu dana kada se Vladika Jovan uverio u čistotu našeg života, vratio je oca Sergeja na pastirsko služenje.

Deset godina je s nama živela starica bez dece, baba Šura, kojoj je otac obećao da će je paziti do smrti i potom sahraniti. I održao je svoje obećanje. Živeo je na stanici Tolevoj, na kraju Samare, u Spaskoj ulici, broj 13 (tu ulicu su zbog decenija ateizma iz nekog razloga zaboravili da preimenuju – i u najsurovije godine borbe sa religijom u našoj Bogom spašavanoj Samari, koja je za pola veka izgubila čak i ime i postojala pod imenom Kujbišev, nalazio se kutak vere – Spaska ulica! Zar to nije čudo?). Jednom su kod nas provalili obijači brava i odneli rezervoar iz kupatila. Otac mi je rekao: «Znam ko je to uradio, ali neću nigde da dajem izjave. Gospod sve vidi On će Sam i kazniti». Susedi su nas pokrali. Uskoro su ih zatvorili jer su i kod drugih nešto ukrali.

Otac je došao s treba veoma umorna. Samo što je prilegao da odahne odjednom se opet čulo zvono na vratima. Otvaram. Kod nas pored vrata i danas visi ikona Mihaila Arhangela, i pre nego što otvorim uvek se pomolim Arhistratigu. I ulaze dva muškarca, jedan viši i jedan niži. Ovaj visoki ima prikriveno lice i rukavice, a drugi niži nema ruski lik. «Da li imate ikone?» - grubo su upitali. «Ovo je sveštenička kuća a ne prodavnica ikona», - odgovaram. Oni su se zbog nečega uzmeškoljili i prvi je rekao: «Hteli smo da vas zakoljemo, ali nećemo. Pokaži joj». I drugi je izvukao veliki nož iz dzepa i prislonio ga na mene. Nisam se bojala. Gledam ikonu Arhangela Mihaila i molim se. A prvi je pošao po sobama. Naše ikone su jeftine i nema skupih. Sve su pregledali, ušao je u sobu kod oca.

On ga upita: «Šta ti treba?» - «Treba mi ikona». – «Idi s Bogom odavde», - rekao im je otac. I oni su otišli. Rekla sam mu: «Hteli su da nas zakolju». A on će mi: «Što mi nisi rekla, Bog ih sve zna...». Otac je savetovao da se od svakog lošeg čoveka može zaštititi uvek tako što ulazeći negde treba tri puta ponavljati: «Jer je s nama Bog!» - i niko ti neće učiniti zlo. 1993. godine otac Sergej je postao nastojatelj crkve posvećene Arhagelu Mihailu u selu Zapansko na kraju Samare. Našoj Crkvi se ove godine navršava sto godina.

Osvećena je 1908. godine. Po predanju, mesto za izgradnju crkve je osveštao sveti pravedni Jovan Kronštatski. Otac je verovao tom predanju i posebno se plameno molio Jovanu Kronštatskom. U našoj crkvi su često mirotočile ikone, ali otac nikome nije naredjivao da govori o tome. Smatrao je da će Gospod Sam dovesti onoga koga treba i pokazati čudo. U toj crkvi je otac Sergej otkrio poseban dar da isceljuje posednute. On nije čitao nikakve posebne molitve za isterivanje zlih duhova.

Ali je imao čvrstu veru i kada je služio obične molebane i jeleosvećenje, posednuti su vikali tudjim glasovima. Mnogima je potom bivalo lakše. Uskoro je primio monaštvo s imenom Rafail. U razgovor se uključila duhovna ćerka shijeromonaha Mihaila Ljudmila Kožuhova: - Kada je s mojim mužem putovao na pijacu, posebno u poslednje vreme kada se razboleo, često su na njega direktno na pijaci napadali posednuti ljudi. Jedan ga je uhvatio za bradu ...Zli duhovi su mu se svetili. A ovako smo se upoznali: kod muža su pronašli čir i hteli su da ga operišu ali se on nije slagao. Moj muž Sergej i ja smo otišli u Pokrovsku i Petropavlovsku crkvu. Tamo su nas posavetovali da odemo u Iverski manastir, bilo je to 1994. godine. U manastiru su nas posavetovali da se Sergeju izvrši jeleosvećenje.

Setili smo se da u našoj ulici živi sveštenik – mi takodje živimo u Spaskoj ulici. Došli smo kod oca. On nas je dočekao i mi smo mu ispričali zbog čega smo došli. Uskoro je izvršio jeleosvećenje i ipak mu blagoslovio operaciju. Operacija je prošla uspešno. Uskoro nas je venčao i postao naš duhovnik. Desilo se da je moj muž razbio automobil tako što je direktno u njegov bok uleteo tramvaj. Sergej je počeo da ga zaustavlja a otac se molio za nas. I imali smo osećaj da se sve samo odvija.

Rekla sam: «Oče ja osećam vašu molitvu za nas». Odgovorio je: «To je dobro što osećaš». Automobil smo uskoro popravili. U očevom vrtu je rasla kajsija. Zamolili smo da uzmemo pelcer, obećao nam ga je ali nam nešto nije davao. I kroz neko vreme su izrasli mladi izdanci. Pored je rasla kruška, i mi smo mislili da je to naša kruška. Na tu mladicu smo nakalemili krušku, a ona je sve «plakala» i «plakala» nije se primala. Šta je to? Kroz neko vreme smo otišli kod oca i prošli pored kajsije. Gledamo i vidimo da su njeni listići isti kao na našim mladicama! Kajsija je sama izrasla u vrtu! Eto kako se otac pomolio! Uskoro je kajsija procvetala i do dan danas kod nas raste u znak sećanja na oca Mihaila. Monahinja Lidija nastavlja svoju priču: - Dolaze posednuti viču na njega.

A on čita molitve i pomazuje uljem. Oni se umire. Ponekad bi stavljao Jevandjelje bolesnima na glavu i čitao. Posle toga bi se posednuti bolje osećali. Jednom je majka dovela dva sina. Rekla je da jedan od njih ima rak krvi i treba uzeti od drugog sina. Otac joj je govorio: bojiš se da izgubiš jednog, a ne bojiš se da izgubiš obojicu? Bolje idi i sama i vodi i njih na molebane, na jeleosvećenja, na Pričešće, i isceliće se. I već posle njegove smrti ta žena je vodila oba deteta – potpuno zdrava. Nijedan nije imao rak.

Za sve to vreme neprijatelj ga je snažno napadao. Neko je proneo glasinu da otac hrani svinje prosforama. Strašno bogohuljenje! I kako je samo jezik mogao tako nešto da izgovori za njega! Kod nas u Toljevij je došao protojerej Vitalij Kalašnikov, sada već pokojni, divan sveštenik! Nije došao povodom klevetnika, ali je odlučio da se s njima razračuna. Otac Sergej mu je rekao: «Oče kod nas sem mačke nema nikakvih životinja, odakle svinje». Otac Vitalij je sve osmotrio i otišao – nije dozvolio da se ta kleveta širi.

Za petnaest godina nisam čula ni jednu grubu reč od oca Sergeja. Ako hoće nešto da zamoli osmehne se i kaže ti meko. Sve je umekašavao i pretvarao u šalu. Sve je okretao samo na dobro. Jednom sam primetila da se očeva koža prekrila nekim čudnim visuljcima. Upitala sam ga za to. Zapamtila sam njegov odgovor: «To sam zgrešio pred Bogom. Jednom sam ispovedao jednu staricu, koja je po telu imala takve visuljke. I u mislima sam je prezreo. I kod mene su se po celom telu pojavili isti takvi visuljci». Kada se otac jako razboleo imao je rak, i uskoro je primio shimu sa imenom Mihail. Nisam više mogla da ostajem u svetu jer samo monahinja može da brine o shimniku. Primila sam monaštvo sa imenom Lidija. Ležao je bolestan svega dva meseca.

Pre nego što se razboleo skrivao je svoju prozorljivost. A već kada se razboleo prestao je da je skriva. Jednom je rekao: «Gledaj na sat Lidija». – «A zašto da gledam?». – «Kroz pola sata će doći tvoja sestra iz Toljatije». I tačno – došla je tačno kroz pola sata. Kada je primio shimu sveštenici su ga pričestili u kući. I uvek bi me pre dolaska sveštenika zamolio da mu pročitam pravilo pred Pričešće, kako je naloženo. I jednom sam mu čitala pravilo, a on je odjednom rekao: «Daj mi da popijem!». – «Oče sada će doći sveštenik da vas pričesti ne smete da pijete vodu». A on mi je odgovorio: «Neće doći danas, došli su mu gosti». Pozvala sam tog sveštenika i pitala da li će doći, a otac me je molio da popije vodu. «Ne, ne mogu, - rekao je, - došli su mi gosti iz Moskve...» Tri dana pre smrti otac Mihail je prestao da jede. Videli smo da umire. Sve vreme je gledao na ikonu i majčin portret. Videli smo da je bledeo, čelo mu je pobelelo, a potom usne, i odjednom se naglo okrenuo i izdahnuo. Shijeromonah Mihail je umro 5. novembra 2001. godine. Imao je samo 55 godine. Pripremio Anton Žogoljev «Otac je za nas molio Gospoda» Otac Mihail je puno pomagao ljudima, iako je uvek govorio da ne radi ništa on, već Gospod.

S tim je bilo teško ne složiti se. I da bi Gospod pomogao trebalo je moliti se a otac se molio za nas. Tog trenutka kada sam došla u Mihailo-Arhangelsku crkvu kod oca imala sam već duhovnika, bila sam upoznata sa osnovama vere, posećivala sam kurseve katehizacije pri seminariji. Što se tiče zdravstvenog stanja mogla sam samo da poželim najbolje: hronični bronhitis, česte glavobolje, vrtoglavice, gubitak ravnoteže, oslabljen vid bez očiglednih uzroka i tako dalje. Kada sam počela redovno da odlazim na Bogosluženja i molebane u Mihailo-Arhangelskoj crkvi, po očevim molitvama bronhitis je nestao sam od sebe, a ja sam se popravila. Nemam reči da iskažem koliko je bilo duhovne radosti, letela sam kao na krilima.



Veoma teško smo podneli gubitak našeg dragocenog pastira – koji nas je tešio i bodrio. Ali otišavši od nas otac je sad još bliže Gospodu, njegova molitva je još smelija. Čuvši u crkvi da se već znalo o slučajevima Božije pomoći po očevim molitvama, pošla sam na njegov grob, sela pored krsta i roptala na oca da svima pomaže a samo meni ne, iako me je voleo kao ćerku. Posle razvoda sa mužem sam deset godina pokušavala da oformim porodicu, ali to očigledno nije bila Božija volja pa sam se smirila.

Otac je još dok je bio živ molio Gospoda da sretnem dobrog čoveka – on sam je bio sam i govorio je da je to težak krst, da treba da se udajem ali je sve ostajalo kao što je i bilo. I otplakala sam kod oca na grobu i otišla kod svoje duhovne sestre da odnesem knjige. Dugo sam čekala autobus, oko sat vremena. Sela sam i jela. Osećala sam na sebi pogled mladog čoveka. Nisam na to obratila pažnju, jer me mnogi gledaju zbog toga što neprekidno nosim maramu na glavi. Izašla sam na mojoj stanici, i odjednom me neko zove: «Devojko, u koju crkvu idete?» (to me je začudilo jer su me bukvalno dve nedelje pre toga u prevozu zbog pokrivene glave nazvali Tatarkom). Reč po reč, poveo se razgovor, i sada smo muž i žena. Moj muž je pravoslavan, peva u horu, prihvatio me je sa svim bolestima i nedostacima.

Kaže da mu je takvu ženu Gospod dao. Nadam se da me otac i dalje neće ostavljati. Ala Čekalina, grad Samara



Po molitvama voljenog oca Moj prvi susret sa ocem Sergejem Misinim (kasnije shijeromonah Mihail) se desio po Božijoj volji. Moj prvi odlazak u crkvu Mihaila Arhangela je bio zbog nevolje kojom me je Gospod prizvao. Ne mogu da kažem da je do tog vremena sve u mom životu bilo uspešno, ali do mog uma nije dopirala jednostavna istina da nije sve volja Božija. Ali očigledno nastupila je nevolja koja me je primorala da se obratim Gospodu. Našla sam se kao u priči o zlatnoj ribici u razbijenom životnom koritu, i niko nije mogao da mi pomogne.

Na ispovesti sam ocu ispričala svoje tuge a on me je veoma pažljivo saslušao. On je bio neobičan sagovornik, i zadivila sam se s kakvom ljubavlju me je pratio. Zakazala sam moleban Svetima, a otac je odsluživši ga rekao: «Sve je volja Gospodnja». Sakupivši sve neophodne dokumente, ponovo sam po očevim molitvama pokušala da razrešim najvažniji problem u mom životu – dobijanje finansijskih sredstava za otplatu stana u izgradnji. Bio je početak 90-ih i sva pitanja su rešavana samo uz pomoć novca.

Tokom pet godina sam išla po gradskim i regionalnim administracijama dokazujući da moji stambeni uslovi ne odgovaraju nikakvim sanitarnim normama. Sa mnom su se saglašavali, čak su izdali i dokument, gde je ukazano na rok odnošenja stare barake, ali niko nije preduzimao konkretne mere. I tako sam po molitvama voljenog oca ponovo počela da se bavim rešavanjem stambenog problema. I desilo se čudo! Moja prva poseta regionalnoj administraciji je bila uspešna. Bez obzira na to što filijala instituta u kome sam radila nije imala nikakve veze sa gradom, regija mi je izdvojila sredstva za otplatu jednog od iznosa za izgradnju stana.

Požurila sam da podelim tu vest sa ocem. On se iskreno radovao zbog mene, oči su mu zračile neobičnom svetlošću, a u njima je bilo toliko radosti i topline, da je bilo moguće utonuti u njih. Ali otac mi je rekao da je on čovek ovozemaljski i slab, a da mi je tu blagodat dao Gospod – po njegovim molitvama kako sam potom shvatila. Dok smo gradili kuću još dva puta sam po molitvama moga oca dobijala slična finansijska sredstva iz raznih organizacija. Kada sam dobila stan otac ga je osveštao.

Nikada nije prisiljavo vernike da nose nepodnošljivo breme. Svojim molitvama je mnogima pomogao za života. I ljudi su prilazili k Bogu. Pomogao je i mom sinu, koji je po njegovim molitvama upisao budzetno odeljenje na institutu i uspešno ga završio. T.N,Kozlova, grad Samara Led se topio ... Zbog životnih okolnosti dan za danom, godina za godinom, ne odmah, ali postepeno posle udaje zamrzla sam ne samo muža već i sve muškarce. Odrasla sam u veoma srećnoj porodici, i od svojih roditelja nisam čula nijednu lošu reč. A najvažnije je da su se oni ne samo voleli, već i duboko uvažavali jedno drugo. Bojali su se da jedno drugom pričine neku bol ili uvrede. Udala sam se sa 19 godina i moj život je bio potpuno suprotan onome kako su moji roditelji živeli. Moj muž se prema meni odnosio kao prema stvari, predmetu zadovoljstva, koji ne samo da se može «vaspitavati» već i menjati. Sa 35 godina se moja mržnja učvrstila. Prošlo je još pet godina, išla sam u crkvu i molila se. Jednom me je Gospod udostojio da budem u crkvi Mihaila Arhangela. Tekla je večernja služba, otac je služio tada su ga zvali jeromonah Rafail. Odjednom mi je prišao i tiho nežno s ljubavlju upitao: «Zbog čega toliko ne voliš muškarce?»

A led se topio, postepeno se mržnja rastopila i istekla potocima suza. I sada se s uvažavanjem odnosim prema muškarcima. T.M.L., grad Samara Parohijanka sam Mihailo-Arhangelske crkve u gradu Samari, duhovna ćerka sada već u Gospodu upokojenog nastojatelja crkve jero-shimonaha Mihaila. Dešavalo se da dodjem u crkvu na službu sa visokim pritiskom, glava mi se raspada. Otac ide sa kandilom i pita: «Šta je sa tobom?». Kažem ništa, a on sve vidi. Stavi mi ruku na glavu i kroz dvadeset minuta sam zdrava. I mnogo mi je pomagao svojom molitvom. Nina Cvetkova, grad Samara U crkvi Arhangela Mihaila sam bila svega nekoliko puta. Posrećilo mi se da se ispovedim kod jeroshimonaha Mihaila, i on me je posavetovao da idem u malu crkvu pored kuće, da ne tražim velike bogate crkve. «A gde mi je crkva pored kuće?» - začudila sam se. Prošlo je skoro dve godine i kod nas su izgradili kapelu posvećenu svetoj ravnoapostolnoj Eleni. Bio je to poklon od Gospoda meni i svoj pravoslavnoj braći i sestrama.

A danas je pored kapele izgradjena lepa drvena crkva posvećena Trojici Jerarha. Elena Merkuševa, grad Samara Od trenutka kada sam počeo da radim na restauraciji groba jeroshimonaha Mihaila, prestali su mi jaki bolovi u ruci, koje nikako nisam mogao da izlečim. Konstatujem činjenicu da mramorna ploča sa očevog groba leči bolove ili ih smanjuje. Nina Vasiljevna Kuljapina je imala jake bolove u zglobovima. Posle stavljanja delića mermera s groba bol je prestao ili se smanjio. Aleksandar Matjuhin, grad Samara «Verujem!...» Prvi put sam se ispovedila sa pedeset godina kod oca, tada još sveštenika Sergeja. Bilo mi je stidno i strašno, ridala sam. Pročitavši ceo spisak mojih grehova, otac me je pitao šta molim od Gospoda u svojim molitvama. Podigla sam oči i čekala osudu jer sam je zaslužila, ali su me gledale očeve oči pune žalosti. On me je žalio! Šta sam molila od Boga? Samo oproštaj svojih grehova i da Gospod zbog njih ne kažnjava moju decu. Tako sam i rekla ocu.

«Onome koji se moli – daje se, moli se» - rekao je. Posle te ispovesti sam shvatila da verujem! Slava Ti Gospode! Kroz nekoliko godina, 24.februara 2001. godine došli smo u crkvu da krstimo unuka Andreja. Otac se jako razboleo i tu je projavio ljubav prema nama svojim parohijanima. Pošto je krstio Andreja pitao je gde smo krstili devojčice (s nama su bile još dve četvorogodišnje unuke). Odgovorili smo – Angelinu u Nikolo-Sofijskoj crkvi, a Anjutu u Petropavlovskoj. Otac je ćutke uzeo na ruke Angelinu i poneo ka ikonostasu, a potom i Anjutu.

Videla sam koliko mu je teško i bolno do suza, htela sam da mu pomognem, a on je odgurnuo moju ruku i rekao: «Moli se!». A u očima mu je bila žalost prema nama duhovno slabima. Moja prijateljica Irina je pretrpela nevolje ali u nije išla u crkvu. 2003 godine u petak pred Vrbicu došla je kod mene i rekla: «Hoću u crkvu, hoću da se ispovedim». Kako sam se radovala zbog nje. Došli smo u crkvu ranije i odlučili da odemo kod oca na grob. Prilazimo grobu i osećamo odjednom miris, tako neobičan, veoma prijatan, sladak i gorak istovremeno, kao žarko leto u šumi na poljani. Moja prva misao je bila da se Irina namirisala, osudila sam je grešna. Ali sa svakim korakom se miris pojačavao, a pored samog groba vazduh je blagouhao. Gospod nam je darovao čudo! Ranije sam o tome čitala samo u knjigama.

«Irina, - kažem, to te otac pozdravlja, raduje se tvom dolasku u crkvu!». Carstvo Nebesko našem dragom ocu jeroshimonahu Mihailu! Nadežda Matvejenko, grad Samara Na snimcima: jeroshimonah Mihail u poslednjim nedeljama života; tako su sveštenika Sergeja Misina zapamtili stotine Samaraca; Mihailo-Arhangelski hram u gradu Samari; grob jeroshimonaha Mihaila (Misina) pored crkve