MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KAZIVANJA OCA STEFANA SRBINA




Tekst napisao: Vladimir Markovic

Ako hoćete slušati, dobra zemaljska ješćete; Knjiga proroka Isaije 1.19.

RADOST

Karulja. Na ivici stene, iznad ponora prema modro-plavom moru,stoji otac Stefan, pustinjak, zilot, arhimandrit, velikoshimnik. Ruku uzdignutih,očiju spojenih sa nebom.Na usnama molitva,na licu radost. Srastao tako sa sivom stenom već decenijama.Ptice,male i velike,koje izviru iz pukotina litice ili dolaze sa mora,privučene njegovim magičnim,tihim rečima sleću na njegova ramena i ruke, ćućore, tepaju mu, razgovaraju.Osećaju kako se iz njega širi prisnost,tajanstvena,tiha,bezgranična.On je tu i u suton,i kad svetlost nadolazi,i kad magle skriju granice neba i mora i stene izgube svoju visinu.Otac Stefan izgovara svoje molitve na ivici stene,ili u malenoj crkvi koju je sam podigao u procepu između njih.

Ponekad,privučen njegovom duhovnošću i nekom čudnom snagom koja izbija iz njega,uspe se do njegove isposnice neki posetilac iz spoljnjeg sveta,sedi,gleda u daljinu,sluša i trudi se,koliko može,da uz pomoć njegovu odgonetne tajnu i dođe do trunčice božanske energije. Kada se vrati u svoj svet,pročišćen i skromniji,obično oseti koliko je ništavan u odnosu na tu toplu priliku na steni Karulje,čijih se reči seća u tom dalekom,izgubljenom svetu. A tamo,kao u nebeskom raju,čuje se pomalo isprekidan,tihi smeh oca Stefana,bez obzira da li je sam sa svojim pticama,ili povremeno dolazi u njegovu svest da je tu prisutan neko sa strane,neko ko je došao da ga poseti ali da ne remeti ustaljeni mir koji vlada nad stenama i u njegovoj duši.Povremeno izrone iza stene otac Simeon,otac Mihajlo, otac Mardarije.

Čak i oni,duhovnici,dođu po neki savet,da čuju reč,da vide njegove oči,dve plave dubine iz kojih,za obične ljude,izvire tajanstvena,teško shvatljiva,a ipak tako jednostavna mudrost. Ribari,kad u svojim čamcima u predvečerje prolaze morem ispod Karulje,uvek bogatim ribom,dižu ruke i oči prema poznatoj keliji jedva vidljivoj u steni i pozdravljaju. Tu je neko ko se stalno obraća Bogu za njih,njihove porodice i sva Božija stvorenja. Okolo,na zemlji donetoj u džakovima,na plećima,stazom kojom se jedva prolazi,po neki stručak peršuna,drvo limunovo sa plodovima,paradajz.Čudo Božije na ovakvom mestu.Na ivici stene stoji čekrk (na grčkom karulja) sa koga u dubinu pada kanap sa udicom na kraju.Pogled,ponovo,sa čuđenjem prelazi na oca Stefana.

Na njemu,kao vekovima nataložena,smirenost.Uz to,osmeh,krotka samouverenost koja se stalno hrani nevidljivim zracima.U simpatično sklepanoj prostoriji iza jednostavne zavese nalazi se polica sa knjigama.Na raznim jezicima.O snazi vere,o kosmosu,njegovom nastanku i tajanstvenim silama. Pominju se tu i Kepler, Đordano Bruno, Kopernik. A i otac Stefan napisao nekoliko knjiga,izdali mu na grčkom, engleskom,napravio čak i perpetum mobile. Da,i perpetum mobile i tu nema ničeg čudnog za njega.Pa Bog je njemu dao blagoslov da pomogne ljudima.Ali ljudi,kao i često do sada,ne rihvataju ono što je za njih dobro.Sa tim bi imali više vremena da se posvete Bogu,svom duhovnom razvoju,svojim bližnjima.Ne bi bilo borbe za prestiž,ne bi bilo taštine.

Vladala bi jednakost i ljubav među svim ljudima.Ovako,perpetum mobile stoji u polumraku,iza drvenih vrata pećine,i predstavlja neuspeli pokušaj oca Stefana da donese blagostanje i smirenost ljudima koji nastavljaju svoj put između dobra i greha,između neba i zemlje.Kada pogleda tu svoju spravu iza drvenih vrata njegov osmeh prelazi prvo u setu pa onda u neku dečačku ljutnju na svoje bližnje.Ali sve to brzo prođe i on se ponovo vraća na svoj put smirenosti i ushićenja.

image

Nad Karuljom nekad sevne grom,zadrhti kamen.

Često se kapa Atosa zabeli,nevino i čisto.Nekad samo izroni vrh iz oblaka.Da li je to deo neba,kao nekada Olimp.Nebeski Vladika šalje svoje anđele na sve strane.Možda su to one ptice koje sleću na glavu i ramena oca Stefana.Prenose poruke odozgo.A on prav,čiste duše,sa raspuštenom kosom,očiju punih radosti.I uvek zahvalan Tvorcu, svestan Njegove velike ljubavi. POUKE «Svaki greh spojen je s ropstvom» Sv.Jovan Zlatousti Kazuje otac Stefan priče sa poukom.Sa zadovoljstvom kazuje…

Mudrost je tu,na dohvat ruke,samo zavisi od čoveka da li će da je prihvati,da li će da odbaci svoju glupost i taštinu.I tako to traje od kada čovek zna za sebe.Ponavljaju se stalno dan i noć,čovek se rađa i odlazi sa zemlje,a njegova glupost ostaje i čovek je slab da je prevlada. Išli tako ulicom jednog grada čovek i žena,polako,skoro vukući se,umorni i odrpani,iznemogli od gladi i žeđi.S vremena na vreme čovek bi ljutim i promuklim glasom pominjao Adama i njegov greh koji je i njih oboje doveo do bede i besciljnog lutanja.Sve okolo u sivilu,niotkuda pomoći.Odzvanja samo bat njihovih koraka po pločniku i gubi se u ledenoj neizvesnosti. Odjednom,sa sprata jedne velelepne zgrade pored koje su prolazili čuje se poziv.Sa nevericom podižu oči i vide čoveka na čijem licu se ogleda sažaljenje i spremnost da pomogne.Uvodi ih u kuću i naređuje svojim slugama da donesu odeću za njih,a zatim i dosta hrane i pića.Postavlja ih za sto i moli da jedu i piju koliko god mogu.Na stolu razne đakonije i pića,ne mogu da veruju svojim očima.

Domaćin izuzetno ljubazan,gostoprimljiv.Nudi ih i ohrabruje.Božiji čovek.Naginju se i počinju halapljivo da jedu.U jednom trenutku on se izvinjava da mora da završi neki posao,vratiće se uskoro,oni za to vreme neka samo ručaju,neka traže još hrane ako bude potrebno.Uzgred,zamoli ih da ne podižu poklopac sa jednog tanjira na stolu,među obiljem hrane.To je neka njegova lična stvar.Oni klimaju glavom,nagnuti nad stolom. Domaćin izlazi i nastaje potpuna tišina nekoliko minuta.kada su se malo zasitili,žena primećuje pomenuti tanjir,počinje da se budi znatiželja kod nje i ona mune laktom u rebra svog muža koji je zauzet hranom i ne primećuje ništa drugo oko sebe.Tiho mu govori da pogledaju šta se to nalazi pod poklopcem u tanjiru.On je mrzovolnjo odbija i govori da nastavi sa jelom kada se Bog smilovao najzad na njih,a domaćin bio tako ljubazan.

On ćuti nekoliko trenutaka,ali nestrpljenje u njoj raste.Ponovo muva muža i zahteva da podignu poklopac.

Ne budi dosadna ženo,odvrati on,jedi kada ti je Bog dao i ne petljaj se u tuđe stvari.Ali ljubopitljiva žena i treći put ponavlja svoj zahtev,sada već zaboravljajući na hranu.Ne može da izdrži,podiže poklopac i na njihovo veliko iznenađenje iz tanjira iskače mali miš, pretčava preko stola i beži u neku rupu na podu.Baš u tom trenutku ulazi domaćin,vidi šta se dešava.Na njegovom,do tada ljubazmom licu,pojavljuje se iznenadna ljutnja,on viče da su veliki nezahvalnici, tera ih od stola,izbacuje iz kuće.

image

Kada objašnjava tu scenu,otac Stefan žustro mlatara rukama,menja izraz lica,povišuje glas,ustaje sa jednostavno sklepane klupice i vidi se prema nebu kako korača po steni desnom nogom kao da udara neku zamišljenu loptu vičući:»napolje,napolje!Nezahvalnici jedni!»Onda se smiruje,ponovo seda i,pomalo tužno,dodaje:»Čovek i žena pogureni posramljeni,izlaze iz domaćinove kuće,odlaze niz ulicu i posle nekoliko koraka čovek ponovo počinje da mumla,ljut a greh koji su učinili Adam i Eva.» Na Karulji priča deluje nestvarno,suvišno,ali ostaje duboko utisnuta u svesti,zajedno sa osećajem bespomoćnosti kada je u pitanju onaj drugi,spoljnji svet u koji otac Stefan može da zakorači samo fizički.

PROZORLJIVOST OCA STEFANA


«Potrebno je imati usrdnost za slušanje» Sv.Jovan Zlatousti Eto,neće da me slušaju… Otac Simeon dođe kod mene jednog dana i zbunjeno objašnjava kako kod njega u keliju upravo stigao neki čovek i moli da ostane sa njim.Odmah ga ljutito podsetim da sam mu rekao da nikog ne prima dok mene ne pita.

Ali on vrda-primio sam ga,obećao da može da ostane.Ja ljut,potrčim dole do njegove kelije i samo pogledam tog čoveka iz daljine u oči.Ništa ne govorim,samo povučem oca Simeona u stranu i naredim mu-ovog čoveka odmah da izbaciš iz kelije,on je loš,učiniće neko zlo.Kako to da uradim,oče Stefane,pa primio sam čoveka.Nećeš da slušaš,kažem ja njemu. Dobro. Ja idem, a ti nemoj više da mi dolaziš.Odem ja, bio sam mnogo ljut. Nije prošlo ni dan-dva,kad eto,ide odozdo otac Simeno,kuka,čupa kosu.

Pomagaj,oče Stefane,jao,desilo se nešto strašno.Odmah sam znao da je onaj čovek učinio neko veliko zlo,a ja još ljut,kažem mu - zašto si došao opet kad nećeš da me slušaš.Jao,očeStefane,ja otišao iz kelije da završim neki posao,a malopre,kad sam sevratio,nema ni onog čoveka,ni ikona,ni najvećih dragocenosti iz crkve. Otišao i odneo sve to,a Bog zna gde je i kako otišao.Kad je došao kod mene,imao je neka dva velika kofera,ja mislio puni njegovih knjiga.Ja samo dunem,ostavim ga da kuka,i trk uzbrdo do Danilovskog skita.

Jedino oni imaju neki telefon u ovim stenama.Zovem odmah policiju i kažem taka i taka stvar.Posle čujem-onaj čovek napunio svoje kofere dok otac Simeon nije bio u keliji,sišao odmah dole i zamolio jednog Grka,ribara,koji je prolazio tuda svojim motornim čamcem,da kofere prebaci do Uranopolisa i ostavi kod nekog kafedžije dok on dođe,a on,kao,ima naka posla u jednom manastiru pa će peške preko Atosa do Uranopolisa.Mislio lopov da zabašuri stvar,đavo ga nagovorio. Ali policija,čim sam javio,nađeone kofere,naravno,oni puni sasuda i ikona.Onda prvo uhapse Grka,vlasnika čamca,koji je prebacio kofere.Ni krivog ni dužnog,hteo da pomogne,nije ni znao šta se nalazi u tim koferima.Posle ga puste,kada su dva dana docnije na granici Svete Gore prema Uranopolisu,uhvatili ohog lopova.

Nisam hteo danima da razgovaram sa ocem Simeonom.Kažem,neće da sluša. Ali dolazio stalno,molioda mu oprostim.Šta da radim. Nije on jedini. Eto,kako je nastradao otac Mardarije. Njegova kelija je blizu,iznad moje.Idem ja jednog dana gore,prolazim pored njega i vidim,njegova terasa mi nekako sumnjivo stoji.Odmah mu kažem - pazi oče Mardarije,možeš da nastradaš od ove tvoje terase,samo što nije pala.Kad sam to rekao,on se naljuti.Ti oče Stefane samo nešto predviđaš.Šta ću kadvidim ono što drugi ne žele da vide.

Dobro,kažem i odem.Nije prošlo mnogo vremena,kad čujem jazapomaganje.Odjurim odmah do njega,kad terasa pala,teška od kamena,i pritisla mu obe noge. Zovem oca Mihajla, oca Simeona, jedva ga izvadimo,ali noge smrskane,i izgubio mnogo krvi dok smo ga spustili dole do čamca.Predao Bogu dušu,nije mogao dalje.Lepo smo se slagali godinama ali,ato,ponekad nion nije hteo da sluša. A ti možeš uvek da dođeš kod mene.Vidim,slušaš. Došao si da slušaš.Ne puštam ja svakog ovde.

Pre izvesnog vremena došao kod mene neki Ivan.Ja ga primio,govorim mu da ga poučim,a on mi stalno protivreči.Ja se onda naljutim,izbacim a i kažem da više ne dolazi.Šta će mi takvi ljudi.Nisu oni za takvo mesto.Zalutaju valjda. Otac Stefan ljutito odmahuje rukama kao da nekog tera od sebe.Onda sve to odjednom zaboravlja,počinje ponovo polako da korača ivicom stene i šapuće molitvu.Oči mu vide samo neku daljinu koja se nalazi izvan mog vidokruga.Posle desetak minuta se prene,pogled i osmeh se vraćaju.Spreman sam da slušam.Na mestu sam koje dotiču oblaci.Slušam glas koji samo ovde mogu da čujem.Mali anđeli kruže oko mene i ja uranjam u meko plavetnilo.

OD DETINJSTVA PRIVLAČILA JE PUSTINJA

„I vidjeh anđela gdje silazi s neba,koji imaše ključ od bezdana i verige velike u ruci svojoj.“ Otkrivenje Jovanovo 20.1.

Kada sam otišao u manastir? Imao sam dvanaest godina kada sam napustio kuću,nešto me je vuklo,vera je moja još tada bila jaka.Kao mlad bio sam u manastiru Ravanici,potom u Studenici.Da bi bio još bliže Bogu,činilo mi se,treba da odem u naš Hilandar,gde sam proveo dve godine,pa još bliže,da se usamim,kao pustinjak,ovde na Karulji.Želim da budem nasamo sa Bogom.

Zato mi onda smeta društvo.Odvlače me ljudi od molitve.Ovako mogu da se molim u mojoj crkvi,dok nešto radim,dok spavam.Nije lako da se dođe do Gospoda. Moraš da zaslužiš. A oni mangupi tamo u zemlji mnogo su grešni.I ljude od crkve odvlače.

Pa i ovde pošalju nekog kod mene da me uhodi.Zato ja prvo dobro pogledam čoveka u oči.Odmah znam ko je.Zbog toga sam i prišao Ruskoj zagraničnoj crkvi.Oni nemaju veze sa tim grešnicima-komunistima. Znaš,sada treba da nahranimo golubove.Traže da ručaju.Eno ti onaj malj što sam napravio od drveta,izlupaj nekoliko vekni suvog hleba na onom stolu iznad stene. Ima mnogo golubova,treba dosta hleba.Navikli,pa stalno dolaze. Lepi moji golubovi. Izgledalo je kao da se spustio meki,šareni oblak oko nas kad su sleteli.Guču,guraju se,preskaču jedan drugog.Svi čisti,raznih boja.Otac Stefan ih nežno i zadovoljno gleda. Karulja u prvi mah izgleda siva,ali se postepeno ulazi u bogatstvo boja i zvukova,svetla i senki.

image

Zora se raspukne sa pučine donoseći prijatnu uzdrhtalost i šireći zrake po bokorima raznog cveća nekim čudom izniklim iz stena.Iz tih bokora izleću ptice,nekada njihov let izgleda kao fijuk koji se spušta niz liticu sve do mora čija se površina lagano njiše i sa smehom miluje podnožje stena.Nije retko da se delfini tuda igraju,pokazuju se naročito ako prolazi čamac.A u sumrak, nestaju senke,ali se površina vode jako zasvetli,više od neba,pa onda crveni.More se ponekad namreška,pa se to crvenilo preliva i onda potamni kada nas sunce napusti.

Tada nastaje tišina,smiraj,tama obuhvati sve,jedno su još ostale crvene pruge neko vreme tamo gde je sunce potonulo. Otac Stefan,sada u sumrak kao senka srasla sa svim vidljivim i nevidljivim obličjima,klizi kroz tminu i čuje se samo kako tiho razgovara sa Onim koga nikada ne napušta.

BOŽIJI ČOVEK


„Dobro je biti mudar,zadovoljan i živeti prosto.“ Knjiga Propovednikova 7. Uskršnja je nedelja,hvala što si došao.Uhvatio sam dosta riba,spremio dobar ručak.Pokazuje prvo na ogroman lonac,pun riblje čorbe,na nečemu što liči na sto od drveta.Jedi tu čorbu dok ja pržim ribu. Stavlja velike komade ribe na tiganj pa onda naognjište u zidu.Vatra je jaka i ubrzo se oseća svuda oko kelije prijatan miris sveže pržene ribe.Već i stavlja u tanjir i nastavlja da prži ogromne količine ribe koja bi bila dovoljna za čitavu četu ljudi.Zgranut,kažem da je to suviše,ko će to da pojede.Samo se ti posluži,evo ti i balon vina,crnog iz Hilandara.Sipaj,biće i riba ukusnija. Kasnije tiho pitam oca Simeona odakle ocu Stefanu toliko ribe.On se zbunjeno smeška,ne zna da objasni.

Otac Stefan je i u tome,kao i u svemu ostalom,Božiji čovek,kaže.Dok mi kelioti sa Karulje pokušavamo sa stene,uz pomoć nekih udica koje smo dobili od ribara,da nešto ulovimo i nikako ne uspevamo,otac Stefan sa nekim čudnim osmehom silazi niz stenu,samo nas na trenutak pogleda,kao malu decu,uskoči u svoj, nazovi,čamac,polovinu metalnog bureta koje je negde našao i presekao.Počne odmah da baca svoje udice koje je napravio od obične žice i samo vadi ribu.Ogromne komade ribe.Mi gledamo kao neko čudo.On uputi po neki pogled prema nama i kad momisli da je dovoljno nahvatao,podeli nam po nekoliko riba i ode u svoju keliju.Božiji čovek.Njegove su sve molitve uslišene. Mnogo se greha nakupilo na zemlji.To će jednog dana da potopi ceo svet.Čak će i Sveta Gora da potone.Ostaće možda samo vrh Atosa.Treba da se pripremamo za taj čas.Treba da se molimo za sebe i druge.Uzalud je Bog opominjao ljude.Dao nam je ljubav,um,svakojako bogatstvo.

Dao nam je zakone kako da se vladamo.Evo,ja na primer.Ja sam najbogatiji čovek na svetu.Misliš stena samo okolo,nema ničeg drugog.Ali pogledaj ove ptice,to su moji prijatelji,pogledaj koliko pitke vode mi je dao Bog,mogu da napojim celu Grčku-otvara mala drvena vrata i unutra u pećini,u polumraku,vidim pravo jezero,čak i mali čamac na njemu.U steni naziru se delovi skeleta nekog,ko zna kada upokojenog isposnika,koji se ovde podvizavao pre oca Stefana. A onda misliš,nastavlja on,samo ovo more dole,u nedogled.Ali u moru bogatstvo.Pa tek nebo,da ti o tome i ne pričam,sam znaš.Zato sam ja najbogatiji čovek.Sve mi dao Bog,hvala mu.A ovo što mi daju ljudi,to meni ne treba.Nešto bacim sa stene u more,kao one tranzistore i ostale drangulije,a nešto već godinama ostavljam u ovu prostoriju,već i ne znam šta se tu sve nalazi,ima i kolača, ratluka, raznih stvari,evo gledaj i kad pođeš,nosi sa sobom sve što ti treba. Otac Stefan ponovo mahne rukom kao znak da sve to poklanja.

Onda govori nešto za sebe,pa iznenada-hajde da te odvedem gore iznad mene u jednu isposnicu da vidiš kako taj moj komšija radi duborez,Bogorodicu,svetitelje.Odmah polazi,i jedva ga stižem po uzanoj,slabo vidljivoj stazi,skače s kamena na kamen kao da je rođen na ovim liticama.U trenutku okrene se,rukom pokaže na visoku okomitu stenu čiji vrh se gubi u nedrima Atosa i sa osećanjem detinje nadmoći predlaže da se kladimo ko će od nas dvojice prvi da se uspne uz tu liticu.Smejuće se odbijam opkladu i sa zadovoljstvom mu odmah priznajem pobedu.Mešaju se u njemu,pomislim,mudrost,i detinja duša,pa ipak osećam duboko strahopoštovanje prema njemu.Dok koračam iza njega setim se i njegovog zavičaja,njegove Dubice,nedaleko od Svilajnca,koju je vrlo rano napustioda bi još kao dete otišao u manastir.Time je kasnije povukao celu svoju blisku rodbinu da se posveti duhovnosti,molitvi,čuvanju naših svetinja.Služio im je svima na čast.Trudili se da se ugledaju na njega,da osluškuju njegove savete.neki ljudi su govorili da je čudak-oni nisu mogli da prodru u njegov svet.

Oni nisu mogli da dospu do njegovog neba,ili da putuju oblacima. Ti ljudi su ostali na zemlji.

ČUDAN GLAS NA KARULJI


„Gadno je carevima činiti nepravdu,jer se pravdom utvrđuje prijesto.“ Priče Solomonove 16.12. Priča otac Simeon: Otac Stefan nikako ne može da smisli komunste.Jednog dana zamole me neki ljudi,kažu stigla pošiljka za oca Stefana,da mu to odnesem.Ništa neobično,često dobija poštu iz celog sveta.Uzmem ja to,kutija velika,teška,jedva sam odneo do njega.On nikada nije bio nešto zainteresovan za te stvari.Ja mnogo radoznao,otvorim kutiju pred njim,kad ona puna nekih tehničkih stvari.

Ne dao mi valjda đavo mira,ja sa vrha izvadim neki veliki tranzistor,pritisnem jedno dugme,a on baš namešten na stanici koja je upravo davala neki Titov govor.Kad ču njegov glas,otac Stefan se brzo prekrsti,povika-sotono,beži od mene,sotono,i ja ne stigoh ni da progovorim,a on već zgrabio kutiju zajedno s tranzistorom i zavrljačio dole u ambis,nastavljajući da se krsti.

Meni bi žao tih stvari, pokušao sam posle nešto od njih da pokupim,ali je paket padajući do površine mora udarao o stene i stvari su ispadale,razbijale se,a otac Stefan se i dalje ljutito krstio dok se odozdo,samo sada mnogo tiše,još čuo Titov glas.

MUKA OCA STEFANA


„Jer gde je mnogo mudrosti,mnogo j brige,i ko umnožava znanje, umnožava muku.“ Knjiga propovednikova 1.18. Poslednji put kad sam bio kod njega,bio je post,pred Blagovesti,otac Stefan se,naizgled,nmogo promenio.Svuda okolo nered,kosa mu nekakao čudno stoji,kao neka kapa,osmeh mu izgubio sjaj i snagu, glas mu postao piskav,on se smanjio,činilo mi se upola.Dođe mi nekako žao,iako sam znao da monaha čovek ne sme da žali,gledam ja iz mog sveta,a on je u drugom svetu,na visini.

Sve više i više odlazi gore,tamo gde moj pogled ne doseže.Nemoj ti da gledaš što sam postao neuredan,nemam više vremena,a nije ni važno.Sada je post,nikog ne puštam u crkvu,čak ni monahe.Mođeš da uđeš samo na dva-tri minuta,da celivaš ikone i da se pomoliš.Posle izađi.Setim se kako sam ranije,za Uskršnju nedelju,celu noć proveo sa njimu crkvici,na molitvi.Uđem,i ubrzo izađem,kako je rekao. On zadovoljan.Slušam ga,on govori sa prekidima,stalno počinje sa molitvo,pa se vraća na ono šta je govorio.

Sada teže mogu da ga pratim.Misli su mu isprekidane i sve u simbolima.Zaokupljen je sudbinom sveta i,kao i uvek,našeg naroda.U jednom trenutku,izraz lica mu dobija oštrije crte i on kaže-zvali su me.Ne razumem,pitam-ko vas je zvao oče Stefane.

Pa oni,odgovori odsutno. Ko oni, ponovo pitam, ne pada mi na pamet ko bi to mogao da bude.Pa oni,vlast.Sve su upropastili,narod,državu,crkvu.Zovu me da pomognem,da preuzmem sve.Šalju dva bojna broda,sedam helikoptera i trista dobro naoružanih vojnika da me doprate.Dolaze tu,dole pod stenu.Ćutim,vidim kolika je njegova muka,koliko voli svoju Srbiju koju decenijama nije video.Najzad pitam-šta ste odgovorili.Odbio sam,odsečeno i setno kaže,odmahujući rukom.Nema svrhe,sve su upropastili,a neće da slušaju. Dole,na ogromnoj površini mora,nema ni čamaca,a kamoli brodova.Oko nas,prema visinama,hvala Bogu, samo ptice.Ćutimo.Otac Stefan udubljen u svoje misli,u svoj svet.Tako blizak i ogroman u odnosu na svoju fizičku pojavu.

Bilo mi je tada jasno kako izgledaju narodni svetitelji.

SLOBODA


„Dobro i zlo ne razlikuju samo oni koji po prirodi nemaju razuma.“ Sv.Jovan Zlatousti Oče Stefane, prolazi vreme,vekovi,čovek bi trebalo da bude sve bolji,ali i dalje postoji zavist,mržnja,glupost,zločin.Tu su među nama Kain i Avelj,Irod i fariseji ali i Jov,mučenici i svetitelji. Bog je čoveku jedinom od svih bića koje je stvorio,dao um i slobodu.Um da bi tu slobodu mogao da koristi na pravi način.A to znači da se pridržava njegovih,Božijih zapovesti.Te zapovesti ne ograničavaju čovekovu slobodu nego je potvrđuju.Ako se mi njih ne pridržavamo onda je gubimo.Zavaravaju se oni koji rade suprotno,jer ne koriste svoj um.

image

Greh je dalje prisutan među nama,jer je čovek tašt.Propovednik kaže-taština nad taštinama,sve je taština.To je najveći greh.Od tog greha sve ostalo nastaje-i laž i zavist,pa onda zbog toga krađa,želja za moći nad bližnjima koje tako ne osećamo ako imamo takav greh,i na kraju zločin.Zato mi monasi,isposnici,stalno molimo Boga da nam podari skromnost,da nas oslobodi od grešnih pomisli.Mi treba da budemo primer ostalim ljudima.Ako ne uspemo u tome onda smo prevarili i sebe i druge.Ali ako uspemo,znači da smo išli pravim putem,da smo dobili Božiji blagoslov i bar deo Njegove energije. Ponekad,čak i oni koji su se borili protiv Hrista,kao Sv.Đorđe ili Sv.Longin koji je Gospoda na krst razapeo,dobiju od Boga prosvetlenje i preobraze se potpuno,oslobode se svog greha. Isuse Hriste,Sine Božiji,pomiluj me grešnog!

Odabrao sam svoj put.Nitko ne može da me skrene.Što sam stariji čini mi se da imam više snage.Đavo napada uvek,želi da sve otera u pakao.Meni izgleda da sam među anđelima,a ko je u njihovom društvu tome nikakva sila ništa ne može.Rekao mi je neki čovek-ti ćeš oče Stefane,poslednju liturgiju na Svetoj Gori da odslužiš. Sve mi se čini da je to ipak bio neki prorok.

POSREDNIK


„Ugledajte se na mene kao i ja na Hrista.“ Korinćanima,Poslanica prva gl.11.Sv.ap.Pavla Liticu preseče let brzih ptica.

Udnu modrina.Iznad stena svetlo plavo.Meša se miris kadulje i tamjana. Raspuštene,pomalo riđe kose,očiju boje beskrajnog neba,kao izrastao iz kamena,otac Stefan, zagledan u Boga,obasjan zracima koje mu šalje Majka Božija,zaneseno i zaljubljeno izgovara molitve za spas svoj i celog propalog sveta,za oproštaj onima koji su pogrešno shvatili i upotrebili darivanu slobodu.Ponekad se vidi ribarski čamac kako seče namreškanu površinu mora i ostavlja dugi trag koji se polako gubi.

Ponekad,stazom uzanom,usečenom,navrati neki gost,u rizi ili svetovnoj deći,tražeći reč i smisao,posredstvo s Bogom.Zastane,zadrhti kada ga uvuče u sebe neizmerna dubina svetlo-plavih očiju oca Stefana Srbina,arhimandrita i velikoshimnika,oseti u njima nataložene molitve za mnogo više od pola veka i snagu koju rađa nepromenjiva vera.Odlazi ispunjen smirenjem i duhovnim bogatstvom,ako je stamen u svom opredelenju,ili zbunjen,ne nalazeći sebe,ako njegova misao luta a vera bleda i puna sumnji,a njegove želje okrenute ka spoljnjem,izazovnom svetu. Kao da prolaze proleća i jeseni,i vetrovi dolaze i odlaze,a iste ribe raduju se modrini mora,iste ptice slobodi neba,a otac Stefan sve je bliži visinama,nebesima,njegov glas sve tanji i njegova kosa sve zamršenija.

Njegovo telo postalo je manje i sve teže izdržava prepunu dušu.Ona se već izdvaja i kruži oko njega, nedodirljiva, topla i uzvišena.Nad njegovom kelijom,u steni Karulje,lebdi malena crkva koju je tu uzidao i noć u kojoj zvezde pažljivo slušaju njegovu tihu molitvu.

TAJNOVITI SVET ATOSA


„Čega se boji bezbožnik,ono će ga snaći,a što pravednici žele Bog će im dati.“ Priče Slomonove 10.24. U smiraj dana,na ostrvu Tasosu,odlazim na dugu šljunkovitu,sasvim opustelu obalu,i upućujem pogled prema Svetoj Gori koja se nalazi na zapadu od ostrva.Čekam da kupasti Atos,kao ogroman div,izroni iz mora i večernje magle.Drhtaj u telu i vazduhu koji postaje sve gušći.Mali ribarski brodovi isplovljavaju,bez šuma,i seku crvenilo mora.Za njima,valjaju se lagano,u savršenom redu,jedan za drugim,talasi nastali od njihovih kljunova...

A na Atosu,tajnovitom svetu za sebe,vlada potpuni mir.Samo,kao da čujem,žubori tiha molitva. Otac Stefan kaže da oseća sve veću snagu kako postaje stariji.Sve je slabiji njegov glas,ali vera sve jača.Sve više njegov smeh,pomešan sa pesmom svetogorskom,privlači anđele.Sa stene,u dubinu,pada njegova senka i zamišljam da raste po površini vode,sve do pučine.Možda odlazi i dalje.Na nju sleću galebovi i uljuljkuju se,kao da su na ramenima oca Stefana. Prolaze vekovi.Otac Stefan nasleđuje svoje prethodnike-Atoske podvižnike.Da li će njega neko da nasledi ili njegova senka ostaje usamljena,sa poslednjom liturgijom na Svetoj Gori Atonskoj?

OPELO

„A put je pravednički kao svijetlo vidjelo,koje sve većma svijetli dok ne bude pravi dan.“ Priče Solomonove 3.18.

image

Grob o.Stefana

Na opelu u manstiru Svetog Stefana, metohu hilandarskom, po danu tmurnom,decembarskom, otac iguman, sveštenici i monasi, narod. Teče molitva za upokojenje,svi pevaju. Otac Stefan među nama, sveća mu nad glavom.S vremena na vreme mi se čini da će da ustane,nešto dakaže, možda neki blagi prekor, kao svojoj ljubljenoj deci.Ne može on potpuno da nas ostavi.

Širi se miris tamjana, Karulja, je sada daleko, verovatno uvijena u zimsku maglu, zamišljam kako ptice tamo tuguju, nemaju gde da slete,ne čuju poznate reči i smeh. Staza kamena do kelije je opustela,limunovo drvo se možda osušilo.Ribari,kad prolaze,samo upućuju pogled ali ruke im ne kreću u pozdrav. Karulja je ostala bez svog živog svetitelja. Ovde nema kamena, stene. Okolo šuma i blato koje daje život. Čeka ga srpska zemlja za kojom je toliko žudeo.Izlazi iz crkve otac Andreja,iguman,izlazi otac Stefan na rukama onih koji ga vole.

image

Grob o.Stefana

Leži potom na još zelenoj travi između crkve i tek zaravnatog groblja na blatnoj uzvišici. Zemlja se sva otvorila, miriše, lepi se, telo oca Stefana prelazi oranicu, penje se ka svojoj večnoj kući,stojimo sa svećama, pratimo pogledom,da li je ovo opelo i sahrana ili rađanje anđela koji odlazi bliže Bogu da nam pomogne ako mu mi,grešni,to dopustimo.

POGLED IZ DALEKOG SVETA

„Zakon nije propisan za pravednika.“ Apostol Pavle Kroz prozor se vidi kako promiče svet.Grad utišava svoju buku.Izgladnele ptice šćućurile se na krovu niske kuće.Vidik ograničen.Boja nema.Samo siva. U trenutku,kao da postaje toplije.Nejasno,nazire se prilika sa stena Karulje.

Otac Stefan nastavlja svoje molitve i svoja kazivanja.Vidim ga kako hoda lagano,s njegovim smehom.Oko njega druge ptice,ne one iz grada.Tu su i svi koji žele da ga slušaju, iako izgleda da je sam.Pa,on stalno kazuje.Kazuje o iskoni,o Svetlosti nebeskoj,o bogatstvu čovekovom koje mu je darovao nebeski Vladika.Kazuje o Vrtu Presvete Bogorodice u kome je on velikibaštovan.Poziva na vraćanje starim zakonima,jer,kaže,nije ostalo još mnogo vremena.





image

Karulja
________

Napisala: Sestra Spasenka Još kao srednjoškolka sam čula izreku koja kola među čitačima-da knjiga pronalazi tebe,a ne ti nju. Baš mi se tako nedavno i dogodilo kada sam u trenutku nepažnje gotovo sjela na knjižicu autora V. Markovića o ocu Stefanu Srbinu. Jednostavno nisam mogla da ju ne primjetim!

Onda mi je otac Gavrilo za poslušanje dao da ju pročitam i prepišem za manastirsku stranicu.U međuvremenu sam o njemu pogledala i dva filmska priloga. I tako,kamenčić po kamenčić i u mom umu se o starcu stvorila slika koja iz dana u dan postaje sve jasnija.Kao da ju netko i dalje pažljivo dorađuje dopunjujući detalje toplim bojama i vizurama. Otac Stefan i ja postajemo bliski-počinjemo da se razumijemo,u svojim očima kao da osjećam prodorni pogled njegovih plavih očiju. Bogoizabrana duša daleko od svijeta na litici stijene.

Djetinje srce zaustavljeno u razvoju,neogrehovljeno,nezlobivo,puno ljubavi. Djetinje oči čiste i nevine koje vjerojatno ni majčinog lika ne pamte.I kao što djeca ne znaju čemu što zapravo služi,tako je i on ribe pecao iz prerezane bačve koja mu je "glumila" čamac,pravio "nešto" što je podsjećalo na stol,a krov pričvršćivao kamenom da ga ne otpuše vjetar. On se "igrao" ovog našeg pojavnog života da bi posramio i ismijao naša svjetovna pravila i propisane običaje.Svoju crkvicu naivno je ukrašavao cvijećem kao kad curice svojoj najljepšoj lutki ispletu vjenac od poljskog cvijeća.

Tako je i otac Stefan Bogorodicu ukrašavao svim mogućim cvijećem,čak i suncokretom koji je smjerno sagibao glavu da bi nad Bogorodičinom satvorio krunu. Jedini realni i ozbiljni svijet njemu je bio razgovor s Bogom.Tu nije dopuštao šalu i inprovizaciju već Mu je pristupao s najvećim strahopoštovanjem. Zato je on i vidio ono što drugi nisu ni naslućivali. Zato je znao da njegova ljubljena braća gube dušu daleko od Boga i da srljaju u ambis.I da se tu više ništa ne da popraviti.

Njegove suze i molitve još nisu oprale množinu naših hijehova,ali su sigurno pridonijele da se probudi nečije srce,da kamenje u našim grudima oživi. Savjest se naša okovana zlopamćenjem,nepraštanjem,nepresušnom željom za materijalnim kao željezna kugla kotrlja za nama.

Molitve nepoznatih podvižnika kojima se ni grob ne zna još nas održavaju na životu.Da se još netko pokaje!Da postane sjestan da je proveo život mrtve duše i da se pouzdavao u druge mrtvace koje je sretao na svom putu,a ne u živog Boga. Otac Stefan zaboravljen od roda svoga već dugo leži u njedrima voljene otadžbine i svojom šutnjom posramljuje našu nezainteresiranost i tvrdoću i- čeka. Čeka da sami shvatimo da smo kao i mnogo puta do sada zamijenili zlato za blato,život za smrt,nadu za beznađe.

Potrudimo se bar mi koji smo saznali istinu da otremo bar jednu njegovu suzu za nas isplakanu!

sestra Spasenka
_______

Pomaze Bog o.Gavrilo, blagoslovite! Postavljanjem teksta Vladimira Markovica o o.Stefanu koji je dopunjen video zapisom koji ste odabrali Vi o.Gavrilo kao bezbroj puta do sada sve nas koji posjecujemo Manastirsku stranicu budite iz naseg neznanja, ucmalosti ili bolje reci lijenosti da sto vise revnujemo za spasenje nasih dusa. Citajuci tekst i gledajuci postavljene video zapise, osjetila sam Blagoslov o.Stefana, (kao da sam u tom trenutku bila u njegovoj neposrednoj blizini na Karulji).

Sigurno u nasoj dugoj istoriji kroz vjekove da je nas narod imao hvala Bogu velike podviznike i molitvenike, ali nazalost o njima tek poslednjih petnestak godina nesto saznajemo.. Da ne idemo u dalju proslost da je to istina potvrdjuje i tekst o o.Stefanu, po napisanom i vidjenom rijec je zaista o Bozijem covjeku sto pokazuje izraz njegovog lica i njegove radosne oci. Ziveci skromno i zadovoljno na Karulji u isposnici u svojoj "cvjetnoj basti" drugujuci s nebom, morem,pticama, mackom i rijetkim dobronamjernim posjetiocima ,neprekidno obracajuci se Gospodu za svoj Srbski narod.

Duboko sam ubjedjena da je veliki podviznik i molitvenik Srbskog naroda dobio zasluzeno mjesto u Carstvu nebeskom. Istinski zelim da se molitveno sjetimo naseg o.Stefana, prisluzenom vostanicom u svom parohiskom hramu te odlaskom na njegov grob u Manastir Slanci (oni koji zive u Beogradu i blizoj okolini) i na taj nacin zahvalimo za sve njegove svete molitve uznesene za nas narod. Mnogo Vam hvala o.Gavrilo sto nas zedne svaki dan napajate IZVOROM ZIVE VODE.

Sestra Slavica
________

image

Citajuci predivnu knjizicu o Starcu Stefanu, velikom nasem podvizniku i molitveniku decijeg srca i osmeha, dve stvari su za mene bile veoma upecatljive: pojanje Starca Stefana Duhovskog tropara, koji mi je posle Vaskrsnjeg “Voskresenije Tvoje Hriste Spase…” najomiljeniji, i SUNCOKRET kod Presvetine ikone koji tako smerno saginje svoju glavu pokoravajuci se Bozijoj volji.

“I kao sto se Suncokret okrece prema Suncu tako i ljudska volja treba da prati Boziju”. Setih se tada predivnog dela Svetog Jovana Tobolskog i smatrah da su moje reci male i nistavne, i da Sveitetlj moze najbolje da opise onu bliskost, toplinu i prisustvo Starca Stefana koji se i Gore moli za svoje Srpcice. Pozeleh istovremeno da sa citaocima podelim i neizmernu Radost i Blagodat koju sama osetih dok sam prevodila ovo izvanredno delo, pa eto prosudite i sami: “Tvoje Sudove ja ne ispitujem o Boze, ja nistavni pred Tobom, slicno drugim zivotinjama: moje je da slusam Tvoj glas i da se povinujem svom Gospodu, a ne da istrazujem Tvoja dela i prednaznacenja”.

To jos nije nista neobicno sto je David od svog detinjstva napasavsi stado zivotinja i ne ucivsi visoke nauke, spoznao sebe i sudio o sebi tako skromno po dobroti svog srca i Bozijoj Blagodati. Ali sami Serafimi, duhovi viseg ranga - Bozije sluge, tako postupaju pred Bogom; jer kada je Rec Gospodnja objavila nebom i zemljom odbacivanje Judeja od strane Boga, tada su Serafimi (svaki od njih ima po sest krila) pokrivali svaki svoje lice sa dva krila, svoje noge sa takodje dva krila, a sa dva su leteli pokazujuci svima da svojim razumom ne mogu da dostignu do te visine na kojoj se desavaju cudna i nepostizna Bozija dela, posto nijedna razumna tvorevina ne moze da spozna Bozanstvene Sudove svog Svemoguceg Tvorca: za njih je dovoljno da znaju i budu uvereni da je Trisveti Bog svet, i da jedni drugima ispovedaju Njegova Bozanstvena neizreciva dela, uzvikujuci Mu: Svet, Svet, Svet Gospod Savaot: ispuni se nebo i zemlja neizrecivom slavom Njegovom (vidjenje proroka Isaije gl.6).

Trojako Svet Bog: Svet u Sebi Samom, Svet u Sudovima Svojim, Svet u delima Svojim! Ako se nebeski razumni Duhovi tako smiruju i ispovedaju nepostiznost Bozanskih Tajni, tim pre mi, slabi zemaljski prsti, iako smo Bozijim darom dobili “disanje zivota i rec razuma”, treba dolicno da se ispovedamo pred Bogom, govoreci: “Pravedan je Gospod u svijem putevima Svojim, i svet u svijem djelima Svojim” (Ps.144, 17). I mi, po primeru sv.Pavla, cesto imamo potrebu da ponavljamo njegovu moltvenu prozbu: “Gospode! Sta hoces da cinim?”

Ona je postala uobicajena za sv.Bozije Ugodnike. Oni su uvek u svim svojim nedoumicama pribegavali molitvi za pomoc Boziju, kako bi im On otkrio Svoju svetu volju: “Gospode! Sta hoces da cinim?” Tako su Mojesej i Aron svojevremeno pristupali Kovcegu Zaveta (Kijotu Gospodnjem) s molitvom Gospodu; tako su i nasi stari radili i rade ako se nebo iznenada prekriva gustim oblacima, ako gromovi udaraju slicno topovskoj paljbi uz neprekidno sevanje munje, tada naredjuju da zvone zvona radi razbijanja strasnih oblaka i ujedno radi priziva svih na usrdnu molitvu Bogu za milost nama gresnima i za Njegovu pomoc radi spasenja. Slicno tome i mi treba da postupimo kada primetimo da se istinsko sunce Bozije volje udaljava od nas, i mi uopste ne znamo sta da radimo.

Nama je potrebno i veoma korisno da uzdignemo nase oci ka nebu i da usrdnim molitvama kucamo u njega, govoreci: “Gospode, sta hoces da cinim?” Tako je postupio apostol Pavle, kada je iznenada na poljani bio osvetljen za oci nepodnosljivom svetloscu, posle cega je pao na zemlju i cuo glas: “Savle, Savle, zasto Me gonis?” – On je sa strahom i trepetom zapitao: “Gospode! Sta hoces da cinim?” (Dela 9, 3-6). Tu molitvu je korisno cesto ponavljati; ali najpovoljnije vreme za cesto pojacavanje te molitve je kada sa strahom i trepetom pristupamo Pricescu Bozanskih i Precistih Tajni Tela i Krvi Hristove, i bivajuci potpuno svesni svoje nedostojnosti da Ih primimo, treba svom dusom i srcem da molimo naseg Iskupitelja: “Gospode, sta hoces da cinim?”

Bogonadahnuti muzevi savetuju da se to neprestano drzi u umu i da se iskazuje sledecim recima: “Gospode, ja sam nedostojan, ali jedno znam da je u mom srcu sledece: to sto je Tebi ugodno, to neka bude i meni ugodno, jer sam obecao da cu se drzati svojih obecanja i ispunjavati ih. Svakodnevno sopstveno predavanje Bozijoj volji je najsavrsenije i najkorisnije delo pripreme samoga sebe za nama nepoznati ali neizbezni cas naseg prelaska iz sadasnjeg zivota u buduci, zagrobni zivot, gde cemo dobiti ono sto ovde zasluzimo svojim dobrim ili losim postupcima.

(odlomak iz knjige "Suncokret" Svetog Jovana Tobolskog)

sestra Radmila
________

Pomaže Bog,dragi naš oče Gavrilo! Na putu za Emaus,kad je Gospod poslije priče sa dvojicom -nestao,oni rekoše:“Zar nam nije srce gorjelo dok nam je govorio?¨E,tako i ti kad osjetiš,znaj da je to On. -Božijeg ugodnika starca Stefana Srbina sam upravo tako doživjela vidjevši njegov molitveni,blagi lik i nebesko plavetnilo njegovih bogočežnjivih očiju. Nastanjen u najnepristupačnijem mjestu Svete Gore- Karulji –u kućici pod limenim krovom pritisnutim komadima plosnatog kamena,na surovim liticama visokih hridi Atosa koji se spušta strmoglavo u more,kelije se doimaju kao da je lastavica napravila svoje stanište. Starac Stefan došao je 1955 godine u Svetu Goru,a 1957 god je otišao na Karulju njegovo srce je težilo bezmoluvju i isihazmu u kom je proveo više od 40 godina.

Njegovi susjedi u Karulji ga opisuju kao suvog,žilavog starca,izborane kože sa kosom kao grumenje i busenje zakovrđžanoj,gostoljubiv i ljubazan okružen sklepanim kolibicama imao je policu sa mnoštvom ikona na zidu pred kojim se molio za sav svijet.Pisao je knjige na pet jezika,društvo mu je pravio mačak i mnoštvo ptica koje su slijetale slobodno, ne plašeći se, na starčevu ruku i rame.Kao da je preko njih dolaze starcu pouke odozgo,njemu ptice cvrkuću,žagore –vide u njemu čistu dušu, zajedno sa starcem uznose svoje pojanje samo Bogu sa ovih pustih stijena.

Tako na čudan način starac lovi velike komade riba,iz svog nazovi čamca od bureta i udica napravljenih od obične žice. Njegova ljubav za ljudsko blagostanje je i izum perpetum mobile,sprave koja je stajala u kutu kelije a sam pogled na nju izaziva u njemu sjetu i bespomoćnost da unese jednakost i ljubav među sve ljude i za njih napravi nešto više.NJegov asketski život u isihazmu za nas je skoro i nepoznat ,ali veliki podvižnici nenaseljenih pustinja trudili su se da ugode samo Gospodu i zadobiju Njegovu ljubav.

Otac Gavrilo podstakao me na ovo pisanje, pišući o starcu sa sjetom kroz sjećanja kada ga je često posjećivao u karuljskoj isposnici ,na vrhu stijena,reče mi:¨Poznavao sam ga jako dobro kao bratiju lepavinsku,često sam išao kod njega i boravio sa njim po nekoliko dana,naravno išao sam i kod drugih staraca u to vrijeme koji su živjeli u Karulji-nakupio sam od njih duhovni,medonosni nektar. Blagodarim Gospodu što me tim duhovnim cvijetovima Gospod nagradio da njihov duhovni nektar dobijem.

Tu duhovnost koju sam osjetio u njihovoj blizini ne mogu riječima opisati.¨ -Nakon svega napisanog i čutog ostajem zadivljena i u radosti srca prepoznajem Tvorca i blagodarim sto sam eto preko našeg oca Gavrila i sama okusila djeliće medonosnog duhovnog nektra iz bogatih riznica svetogorskih staraca.

sestra Rada

Pročitano: 11153 puta