MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

20 vek, reklo bi se, je bezbožnički i tako racionalistički, pa ipak je Rusiji dao mnoge podvižnike blagočešća, dobre pastire, koji goreljubavlju prema Hristu i Njegovoj Crkvi. Takav je bio i arhimandrit Avelj ( Makedonov, 1927-2006).

..On je Gospodu posvetio svoj život još od malih nogu a primio monaški postrig kada mu je bilo svega 18 godina. Nikolaja je postrigao ( svetovno ime baćuške), a kroz neko vreme i rukopoložio u sveštenički čin njegov duhovni nastavnik arhiepiskop Rjazanski i Kasimovski Dimitrije (Gradusov).

Više od 20 godina služio je otac Avelj u hramovima Rjazanske i Jaroslavske eparhije; devet godina je upravljao Sveto-pantelejmonskim ruskim manastirom na Atosu. A 1989 godine arhimandrit Avelj je bio postavljen za namesnika Jovano'Bogoslovskog manastira u nastajanju pod Rjazanjom. Taj ko je bio u toj obitelji u godinama, kada se ona tek uspostavljala posle razaranja, bio je iznenadjen kako se brzo preobražavala obitelj. I glavno, da mimo spoljašnjeg blagolepija, u Jovano-Bogoskovskom manastiru Arhimandritu Avelju pošlo je za rukom da uspostavi istinski duh monaškog života. Manastir je postao neki duhovni svetionik koji je privlačio mnogo bogomoljaca i palomnika.po duhovni savet od baćuške dolazili su ljudi sa svih strana.

O svom duhovnom ocu i nastavniku seća se jeromonah Metodije, nekadašnji nastojatelj Jovano-Bogoslovskog manastira i stanovnici obitelji – jeromonah Pajsije i jerođakon Melhisedek.

–Oče Metodije, Vi ste poznavali arhimandrita Avelja 15 godina.Šta mislite šta je za njega bilo glavno u životu?

Jeromonah Metodije: Baćušku sam poznavao od 1991 godine, i svaki susret s njim bio je za mene događaj. Centar njegovog života bio je hram i liturgija.Svakog dana baćuška je dolazio na službu u 7 ujutru i do 12 časova je ostajao u hramu. POslednja dva –tri meseca pre smrti on je dolazio ređe, a do tada ne obraćajući pažnju na zdravlje – da li mu je bilo loše i teško, uvek je dolazio. Nekada pitaš: «Kako je Vaše zdravlje baćuška?» – «Bolje od svega». – «Baćuška, tako dobro ne može biti!» – «A kako? Na nebu je ponekad sunčano, ponekad oblačno a to ne znači da je vreme loše, ono se prosto menja.

Tako i kod mene ». Nikada se nisam žalio na bol, i to je bilo primer za sve nas. Svakoga dana posle liturgije on se pričešćivao. I uvek je naglašavao neophodnost pričešćivanja. «Trudite se da se što češće pričešćujete », – govorio je on nama. U hramu je veoma bio pažljiv na službi, da bi se ispunio Ustav. Do bolesti je postojano služio. Veoma je voleo da služi akatiste na svenoćnim bdenjima, učestvovao u krstnom hodu. Čak i ako nije služio išao je, oslanjajući se na štap, ili su ga vozili na kolicima.

Kada je otac Avelj služio, liturgija je prolazila u jednom dahu, jer, s jedne strane, on je veoma dobro znao šta za čim sledi, a sa druge, osećalo se, da se on potpuno udubljuje u molitvu, i to se prenosilo na okruženje. Za njega je bilo najstrašnije ako čovek greši na bogosluženju. Otac Avelj je sve mogao oprostiti ali za greške na bogosluženjima je teško ukoravao.Ovde je on bio neumoljiv: «Pamtite kako je napisano u Svetom Pismu? “Proklet svako koji tvori delo božije s nebrigom». On je uvek napominjao o tome. Baćuška je imao takvu crtu: on je nastavljao iznenada. Jednom, već u vreme bolesti, neočekivano mi je rekao: «Donesi, molim te akatist Tihvinske ikone Božje Majke ».

Ja sam doneo, on je dugo listao, tražio nešto, a zatim govorio: «Znaš, da je najvažnije u molitvi, bogosluženju, i u životu?» On čak nije dao da odgovoriš, pitanje je bilo retoričko, i tu je pročitao strofu iz akatista o tome, što ne samo suzne molitve, ne samo lepo pevanje, ne samo pohvale Božjoj Majci, nego na prvom mestu treba joj prineti naše čisto srce i neporočno stanje samog čoveka, čistog od greha. To je baćuška i govorio da se zapamti. Uvek je govorio: «Bežite od greha, bojte se da sagrešite ». Često je pričao poučne priče, voleo da priča epizode iz sopstvenog života u Jaroslavu u Rjazani o vladiki Dimitriju (Gradusovu), od koga je rukopoložen i primio monaštvo.

Iz uspomena arhimandrita Avelja o svom duhovnom ocu arhiepiskopu Dimitriju, u shimi Lazara (Gradusove, † 1956): «On je bio svetski čovek, potomak dvorana, po obrazovanju pravnik..Kada su birali Patrijarha Tihona, sastao se Sabor. Iz svake eparhije prisustvovao je arhijerej, sveštenik i mirjanin.On je tada radio kao pravnik u Vologdu, i od Vologodske eparhije su ga poslali kao mirjanina.

Sabor je trajao dugo: dok su patrijarha birali, dok su razrađivali položaj upravljanja crkvom. Među onima koji su nastupali bio je i Vladimir Valerijanovič Gradusov. Patrijarh ga je primetio i zatim mu govorio: “Vladimire Valerijanoviću, Vama je potrebno da budete sveštenik”.

On je odgovorio: Vaše Sveštenstvo iz Vaših usta ja ovo primam kao Božju volju”.I Patrijarh ga je rukopoložio u Uspenskom saboru u sveštenika. On sam je dolazio iz Jaroslava bio oženjen i imao kćerku. Dali su mu parohiju u Jaroslavu, tamo je služio. Kada su Crkvu zatvorili, Vladika je služio u časovnji.Zatim mu je umrla žena, a zatim i kćerka.Počeo je rat, njega su proizveli u arhijereja i poslali nama u Rjazanj. Što se tiče proročanstava, on je mnogo proricao. Kada sam bio još dete, i tražio od vladike preporuku u duhovnu seminariju on je rekao: “Nije Božja volja. Ne poslušaš li mene-tako će biti- a ako poslušaš –dolaziće ti akademici za savet”. 1953 godine došao je kod njega jedan profesor iz Moskve, lekar još iz prerevolucionarnog perioda.

Moskovljani su Vladiku veoma poštovali. Ja to znam. Jer 1945 godine kada je on još bio naš rjazanski[1], u Moskvi se sastajao Sabor,na kome su birali Petrijarha Alekseja (Simanskog). Taj Sabor se održavao u Sokoljnikah, a hirotonija u Bogojavljenskom. Ja sam s njim išao a ipođakon moskovski i me gleda: “O, kako je on srećan što služi takvog Vladiku”! Tako je eto došao profesor kod njega. I on govori profesoru: “Gospodine profesore, pogledaj moje čedo, on je oslabeo”. Profesor je poslušao i kaže: ”Vladiko, ako bi Vi njega nečim pokrili ja bih pomislio da je to sasvim star čovek, srce je sasvim istrošeno”.A ja sam imao samo 26 godina, te 1953 godine. On je rekao da se ne smem zamarati više od dva sata dnevno.

Ja sam se osmehnuo: Gospode, šta su dva sata? Ja ako dođje u 7 sati u crkvu onda samo negde u 3 sata mogu da se oslobodim. A tamo treba ispovedati, služiti liturgiju pričešćivati, pa panihida… Zatim ideš u neko selo, pričešćuješ, tada nije bilo transporta, konje nisu davali, govorili su:“ Neka Bog sam nosi popove”. Trebalo je da prepešačim 6-7 kilometara na tamo i otuda, isto toliko a profesor je rekao ne više od kilometra.Vladika pita: Možda ga treba negde poslati na odmor?” – “Samo blizu mesta gde se rodio, nikako ne jug ili sever, srce neće izdržati!”. Profesor je otišao, ja sam otišao. Sledeći put dolazim kod vladike, on me sreće, blagoslovi, grli, prima k srcu i govori:“ «Evo, anđele moj ja ću uskoro otići a ti....”, – i pravi višeznačnu pauzu. Ja sa zamiranjem srca čekam da on sad kaže : “A ti ćeš zatim kroz 40 dana doći kod mene”.A on odjednom kaže: “A to ćeš doživeti do tih vremena kada će se i crkve otvarati, i nove graditi, i manastiri otkrivati, i novi graditi, i ti ćeš imati manastir sa zlatnom kupolom i krstom …”

No, ja ne mogu da mu poverujem, ne mogu. Kažem: “Vladiko, a u službi će doći do neke izmene?” On kaže: “Ne. Samo jedna izmena: sada mi služimo u odorama tkanim, aa tada će se služiti u pravim brokatnim”.Vama je to razumljivo? Posle toga su zatvarali crkve, izmeštali riznice, deo davali u pozorište za kostime,deo u šivare.Šili su čarape za pokojnike,prodavali,šili kape iz parčića, takođe prodavali u prodavnicama. I kada su crkve počele da se vraćaju,pokazalo se da nema odeće. I evo ljudi su se žrtvovali: davali su po neki komad odeće,posle toga u prodavnicama ničeg nije bilo, kada je bio rat,ničeg nije bilo,domaćini su donosili svoju venčanu odeću.A vladika je govorio o tome,da će služiti u pravim ritama. Ja sam mislio: “Kako će to biti? Sve će biti zlatno, odelo u parčićima,kako to?”

A on kaže: “A blagodati će biti veoma malo. Ljudi će postati kao pčele. Evo ti zamisli, predstavi: stoji košnica, a okolo na kilometar se izlila kanalizacija. I kako da pčele lete daleko da bi našle nektar! Tako će i ljudi tada. Crkva pored, a duše nema, nektara nema. Ići će u drugu crkvu, možda i dalje”. “Evo zato, – govori, –ti nećeš umreti,ti si još potreban” Ja sam zaplakao: “Ne, vladiko,Vi sve možete od Boga izmoliti”.On kaže: Ne smem, ti pojmi, ti nećeš biti usamljen. Biće sveštenika,ali malo zato ćeš biti veoma potreban za pčele, koje razumu suštinu nektara”. Evo i doživeo sam i divim se sada i imamm svoj manastir …»

– A o Atosu je govorio?

Jeromonah Metodije: Voleo je otac Avelj da govori i o Atosu. Pri tome nije voleo, kada ga pitaju: «No, baćuška, recite nešto o Atosu!»

Govorio je: «A šta da kažem?» Obično je odgovarao na konkretna pitanja, kada su ga pitali o nečemu što je vezano za jednog ili drugog čoveka, neki događaj. Tada je on radosno govorio, u detalje i živopisno. Veoma je dobro pamtio prezimena, datume, i kada je govorio, odmah je opisivao i kontekst, i sve, što je proisticalo kao prateće za to vreme. Ja sam se ponekad divio tome,koliko je svetla bilo u njegovom sećanju. Nekada je pamtio, šta se dešavalo pre mnogo godina jednog konkretnog dana. Na primer pamtio je, šta je bilo na Vaskrs pre 10, 15, 20, 30 godina u njegovom detinjstvu.Uvek je naglašavao te događaje i govorio da smo dužni da budemo takvi, kao sveštenici iz njegovog detinjstva, treba da «gorimo ».

Glavno je da je on hteo da nam preda duh ljubavi prema Crkvi. Za njega je bilo veoma važno da ljudi žive u Crkvi neformalno, da bi Crkva ispunjavala ceo njihov život.

– Vi ste rekli da vam je baćuška dao kao primer Crkvu pre revolucije. A šta tačno iz njene tradicije je hteo da uspostavi otac Avelj?

Jeromonah Metodije: Konačno, govoreći o tome, on hoće da vaspostavi Crkvu kao pre revolucije, on je imao u vidu unutrašnju lepotu hrama, Crkvu trijumfalnu, gde je sve stvoreno za molitvu, gde se niko ne odvlači od molitve na životne probleme. A govoreći o duhu, navodio je na primer revnostne sveštenike i i pastvu, koji su potpuno posvećeno služili… Njegovi uzori su uvek bili novomučenici, ti ljudi, koji su se rodili u dorevolucionarnoj Rusiji i krvlju zapečatili svoj podvig. Kriterijum za batušku Avelja bila je crkovnost. Ipak on nikad nije razdvajao posebno Crkvu dorevolucionarnu i postrevolucionarnu, ali je govorio, da se služenje određuje crkovnošću, time koliko je čovek blizak tradiciji. A crkovnost – to je prvo iskreno osećanje prema Bogu.

Tj. Čovek nije dužan da podražava bilo koga već da gori pred Bogom, da mu služi čistog srca, prosvetljenog uma. A prosvetljenje nastaje kada čovek vodi duhovni život. Glavno je – boriti se sa sobom, postojano raditi na svojim porocima. Baćuška je voleo da podcrta važnost odnosa sa drugim ljudima i i često je ponavljao jednu priču. Kada je on bio mali, došao je kod njih prosjak i zatražio hleba. Nikolaj, tako su oca Avelja zvali pre monašenjahteo je da mu da neko parče. To je videla njegova baka irekla: «Kako ti možeš skitnici, čoveku koji je došao da prosi u Hristovo ime, da daješ najgore parče?! Idi, odseci najbolje parče, zavij u čistu salvetu i daj mu. I ne tako da mu bude neprijatno, već da uvidi da ti pokazuješ uvažavanje prema njemu ».

Drugi put pre Božića baka se spremala da ide da daruje bedne rođake: uzela je najbolje parče mesa, najbolji hleb, jaja, još nešto, zamotala, stavila u korpu a Kolji je zapretila da nikom ne govori o tome, da su njima, tim mnogodetnim rođacima, kojima je pomož bila potrebna, dali najbolje. I uvek, kada je to govorio, baćuška je prigovarao: «Evo tako su mene učili, i ja ću vas naučiti kako da postupate sa ljudima». On se uvek starao da nikog ne povredi, ako mu dolazi, starao se da ugosti, brinuo se o ljudima, za njega je to bilo veoma važno. S trepetom je baćuška počtovao prvojerarhe, s ljubavlju se sećao ranijih patrijarha, s blagovanjem se odnosio sa sadašnjim. Poražavalo ga je to kako savremeni ljudi mogu lako suditi o postupcima jerarha, njihovom delovanju, to je smatrao nenormalnim. On je uvek nas učio, da je potrebno sa blagovenjem i bez rasuđivanja prihvatati sve što nam govore sveštenici i ne pitajući se svojim oskudnim umom razmišljajući na svoj način a još više osuđivati. To nije mogao ni da zamisli. Veoma je počtovao baćuška Svece, praznike, posebno Mati Božiju i sve bogorodičine praznike, vezane za sećanje na njene ikone. Voleo je Tihvinsku i Kazansku ikonu, obavezno služio u te dane akatiste, svenoćno bdenije sa litijom. Svoju ljubav k Božjoj Majci on je vezivao sa tim što je bio na Atosu i s tim, što je od malih nogu Božja Majka njega vodila i pomagala mu. Stvar je u tome što je baćuška još u detinjstvu ostao bez majke.. Ceo život se oslanjao na Božju Majku.

Čak je u već višem uzrastu kada su ga pitali da li pamti svoju majku i da li tuguje za njom, on odgovarao: «Da meni je veoma nedostajala majka jer je mama bila sve za mene. Kada sam je izgubio (umrla je na njegovim rukama) ceo život sam se obraćao Božjoj Majcikao rođenoj». Sada, posle smrti oca Avelja, mi čak ne govorimo, da je otišao, ja mislim da je ostao. I on sam je govorio: «ja ću umreti ali ću uvek biti sa vama ovde. Uvek ću se moliti za vas». Osećamo da je sa nama. I nadam se da kao što mi osećamo njegovu podršku, tako i on vidi, da se njegovo delo produžava.. Konačno, on je sredo sve, o kojima je tako mnogo razmišljao, pamtio sve svoje prijatelje, bliska duhovna lica, starce, koje je znao još na Atosu. Tamo na Atosu, na sam dan smrti baćuške bile su uznesene molitve o njemu. Kada su sahranjivali oca Avelja, u grob su mu sipali zemlju sa Atosa, iz Svete Zemlje i iz Divejeva (on je veoma poštovao prepodobnog Serafima Sarovskog i u shimi nosio ime Serafim).

Jeromonah Pajsije: Otac Avelj je učio sopstvenim primerom, trudio se prosto da živi tako kako su mo nalagali njegova hrišćanska savest i srce, starao se iz sve snage se posvetivši molitvi. To je njegov glavni kvalitet. Česti su bili slučajevi kada se čovek uveravao u to, da je potrebno raditi tako kako je on govorio. Sve se to ticalo prostih stvari: treba se moliti, potrebno je uzdati se u Boga, ne ljutite se, ne svetite,ne vređajte. Ali, njegove reči su dosezale takve tvoje dubine, i ti si razumeo da on vidi više od običnog čoveka, vidi stanje tvog srca.

Zato je bilo dovoljno teško biti zajedno s njim, uvek je bilo jasno, on oseća šta ti misliš i kako ti je iznutra. Znam slučajeve, koji svedoče o tome da je Gospod uslišio molitvu oca Avelja i pomogao razrešenju nekih životnih problema. Jedan bračni par mojih prijatelja iz Kolomne nije imala dece i na pregledu su lekari rekli da dece neće ni imati. A oni su naravno hteli da imaju dete, patili i često molili baćušku da se moli za njih. Jednom su bukvalno saleteli oca Avelja,i on je rekao: «Biće, idite na izvor,kupajte se tamo, a kada vam se rodi sin dajte mu ime Ivan u čast Jovana Bogoslova ».I šta vi mislite? Rodilo im se dete, istina devojčica. Nazvali su je Jovana u čast Jovana Bogoslova, kao što su i obećali. To čudo se desilo po molitvama oca Avelja.

Drugi slučaj. Žena iz Rjazanske oblasti trebalo je da ide na onkološku operaciju. Rečeno joj je da ne sme da se operiše u toku godine, jer ima slabo srce postoji opasnost da umre u toku operacije.Takođe je imala žučnu kesu punu kamenja i trebalo je i to operisati u najskorije vreme inače će pući i može umreti. Ona je bila poznanica oca Avelja, i došla je u manastir u suzama. Bilo je to uoči Pashe. Baćuška kaže: «Hajde, budi kod nas, možda će Gospod pomoći, pomoli se, pričesti». A u četvrtak Svetle sedmice, ona je trebalo već da ide u bolnicu.

Ona je otišla a uveče istog dana se vratila, i ja pamtim njeno tako začuđeno lice. Ona je rekla da kada je došla u bolnicu, tamo su je pregledali na raznim,aparatima, pokušali su da shvate šta se desilo i gde sje kamanje iščezlo! Još jedan slučaj se desio na Uspenje, samo ne pamtim koje godine. Otac Avelj je tada još bio snažan, često je služio, tada je rukovodio bogosluženjem. On je umilno govorio i davao krst bogomoljcima. Kod njega je došla žena sa sinom koji je tada bio u početnim razredima škole, a bio je skoro slep od kratkovidosti.

Ona je počela da traži molitve oca Avelja za sina. Otac Avelj je rekao: «Pođite, pomažite njegove oči maslom iz lampade ispod ikone Uspenja Mati Božije ».Kada je majka pomazala dečaku oči on je počeo da govori: «Mama,kako užasno peku oči!» A zatim odjednom: «Ja vidim!» Oni su ostali do kraja dana, žena je prilazila mnogima, govorila, kako se poboljšao vid njenog sina: «Moj sin je progledao».Mada potpunog slepila nije bilo, vid se popravio naglo i trenutno. Eto čega se odmah setim.mada možda ne treba spominjati svaki od detalja iz dugog života oca Avelja, ,ali da li treba znati baš sve o svemu. Ima nekih skrivenih stvari koje i treba da ostanu skrivene

– Šta mislite, zašto su ljudi posebno voleli baćušku?

Jeromonah Metodije: Zašto su ga posebno voleli? Zato što, s jedne strane, on je dugo boravio u manastirima, u Jovano - Bogoslovskom – 16 godina, na Atosu – 10 godina, ali je i u parohijama mnogo godina proveo. Zato je razumeo i monahe i mirjane. Ali on nikada nije delio ljude na monaštvo i nemonaštvo.

Za njega su svi bili jedinstveni. Otac Avelj se protivio takvom odnosu, da «monasi treba da poste, a mi , mirjani ne treba». On je veoma strogo pitao «Zašto vi mislite da ako ste vi u svetu, ne treba da idete u crkvu i da se molite?» Ali kada su mu dolaѕile domaćice, majke velikih porodica i kajale se: «Baćuškaja ne uspevam da pročitam molitvu…», on je govorio: «Ti se baviš decom i kućom, time se i spasavaš». Tako je on rasuđivao. A ako čovek ima mogućnost da ide u crkvu, baćuška mu nije davao nikakve olakšice. Baćuška je govorio o tome da je važno ne spoljašnje dejstvo – post, pokloni, –već unutrašnje usmerenje čoveka. Za njega je to bilo glavno, on je uvek posmatrao srce čoveka. Ako srce govori da čovek stremi Bogu, trudi se da promeni život, čak i kad postupa nevešto, i ne dobija se uvek nešto kod njega, on važno je da on stremi! A ako čovek sve zna, a još sebe opravdava i daje olakšice – to je baćušku najviše uznemiravalo.

Jerođakon Melhisedek: Baćuška Avelj je uvek govorio da za srce svakog čoveka postoji njegov ključ, kojim se duša otvara prema Bogu. On je govorio kako je sveti Serafim sarovski u detinjstvu pomagao svom ocu, trgovcu u trgovini, i trgovali su samo onim tovarom koji je donosio više On rasskazыval, kak svяtoй Serafim Sarovskiй v detstve pomogal svoemu otcu, kupcu, torgovatь, i torgovali oni tolьko tem tovarom, kotorый prinosil bolьšedobitka.

Tako i u duhovnom životu, savetovao je on, treba prionuti na to, na takvo deli koje donosi najviše duhovnih plodova. Otac Avelj je govorio: «Ja volim da čitam Psaltir. Kada čitam Psaltir duša oseća blizinu Boga». Čitanje Psaltira –to je početak molitve. Posle, kada se duša razgori, ne treba se zadovoljavati pročitanim, početi se moliti svojim rečima. Za baćušku je ključ bio Psaltir. Za druge to može biti čitanje Jevanđelja ili prosto boravljenje u stanju spokoja, kada čovek ne posmatra svoju sobu kao polje za aktivnu delatnost, prosto se trudi da posedi i posluša sebe samog u toj tišini, iz koje ga gleda i sluša Bog.

– jedan od najteže ispravljivih grehova – je osuda. Kako se otac Avelj borio sa osudom?

Jeromonah Metodije: On je uvek govorio da niko u drugom čoveku ništa ne zna: «Kako ti možeš osuđivati drugog ako ništa o njemu ne znaš.? Možda, on sada ima takvo ustrojstvo života, ili on o sasvim drugom razmišlja a tebi se učinilo nešto drugo. Ne sme se suditi o čoveku jer mi njega ne poznajemo. ». I još je govorio da mi ne možemo da osuđujemo nikoga jer smo i sami nesavršeni. On je učio: «Pogledaj sebešta si dobro uradio?» I čoveku se otvaraju oči, on počinje da razume, da on sam ništa ne predstavlja a drugog osuđuje.

Ponekad kao odgovor na njemu zadato pitanje on je govorio: «To je gordost. Ti treba da se smiriš. A zašto želiš to da znaš?» On je veoma mrzeo gordost i radoznalost. Uvek je govorio da ako gordosti ne bi bilo, svi problemi bi se otklonili lakše. Ali je govorio o tome samo onome ko ga je pitao nije voleo da priča tek tako, odgovarao je na konkretna pitanja. I nije voleo da ponavlja. On je veoma patio kada su ljudi samouvereno mislili da su oni nešto uradili za boga i time se približili Nebeskom carstvu. Baćuška je često ponavljao:

«Evo porazmisli da li je David rekao : “ja sam crv, ne čovek”, onda šta smo mi?» Uvek je učio smirenju, saznanju toga da smo niko i ništa i nikakve zasluge nemamo. Šta god da radimo, koliko da se molimo,to nikad neće pokriti naše grehe. Zato je učio smirenju, spoznavanju sopstvene nemoći i nadanju na to da će Gospod nas pomilovati po Svojoj milosti.



Jovano-Bogoslovski manastir

Nije voleo ljude koji imaju posebno mišljenje o sebi. Kad bi neko došao do oltara odmah je pitao: «Zašto se Vi nisko ne klanjate? A zašto ste se ovde nepravilno prekrstii?» reklo bi se, da su ti spoljašnji opisi nevažni, ali on je po njima određivao unutrašnje ustrojstvo čoveka i uvek se trudio da naglasi da treba biti čto je moguće smireniji bez obzira na uzrast, nivo, položaj u društvu. Zajedno s tim, znate, imao je interesantnu crtu: nikada nije učio one koji to nisu tražili. Dolazilo mu je mnogo ljudi, neki prosto da ga vide, kao poznatog sveštenoslužitelja, pitali su svetska pitanja.

On je spokojno odgovarao , nije hteo da urazumi, ukori, osudi. Razgovarao je sa ljudima veoma ljubazno. A zatim je bez svake osude govorio: «Konačno, njima je teško, pomozi im Gospode, možda će vremenom doći u Crkvu ». I obrnuto, bio je veoma strog prema crkvenim ljudima, nije davao olakšice: «Pa vi ste crkveni ljudi, zašto onda tako postupate?

Vi ste dužni da budete primer za druge!».

[1] Arhiepiskop Dimitrije januara 1947 godine preveden je na Jaroslavsku Katedru.

Izvor: http://www.pravoslavie.ru/put/080724130747

S ruskog prevela Ž. Mančić