MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Koga Gospod ljubi, tome i nevolje šalje..

«STARAC JEROSHIMONAH SAMSON (grof Sivers) 1898-1979, besede i pouke , tom 1, Moskva 2002. Edvard Sivers se rodio 27. juna 1898. godine u Petrogradu.

Majka budućeg starca – Ana Vasiljevna, obrazovana engleskinja, koja se skrivala u Rusiji od plaćenog ubice, srela je grofa Espera Aleksandra Siversa – svog budućeg muža na balu u Petrogradu. Rodio se na dan prepodobnog Samsona Stranoprimca.

Otac grof Esper Aleksandar Sivers je završio Akademiju Generalnog štaba, imao je čin pukovnika, bio je načelnik štaba generala Ruzskoga, komandanta Severnog okruga pod Rigom; ličnog savetnika i druga cara Nikolaja II. (Biografija iz «Grbovnika»: Siversi – grofovski i dvorjanski rod, čiji koreni vode iz Danske, krajem XVII veka preselili su se u Švedsku i zatim na pribaltik). Majka, Ana Vasiljevna, - engleskinja i duboko religiozna žena. Sva njena djeca su bila krštena u engleskoj Visokoj crkvi. Od detinjstva maleni Edvard je dobio od majke duboko religiozno vaspitanje. Godine 1909. kad je imao 11 godina, jedna poznanica jevrejka je rekla majci, da će njen sin biti iz reda Aarona – sveštenika. Dječaštvo mališana je bilo neobično.

On je –izučavao sve veroispovijesti, sa kojima se susretao u Petrogradu, veoma često je sam išao u Pravoslavnu crkvu: veoma mu se svidela Pravoslavna Liturgija, iako on u to vreme nije znao ruski jezik. Po milosti Božijoj dvanaestogodišnji dječak, zainteresovan raznim veroispovijestima, izabrao je pravoslavlje. On je tajno posećivao Pravoslavnu Crkvu, da ne bi ražalostio svoju majku. O. Sampson je pričao: «Nisam imao pravog duhovnog oca. Uvek sam bio sam sa sobom. Imao sam veliki dar, milošću Božijom, upravo molitveno delanje: uđeš duboko u sebe samog, ka svojoj savesti. Ni na kakva sugerisanja se nisam nadao, nego samo na Promisao Božiji: «Koji upravljaš svim sudbama, pokaži!» - i dešavalo se pokazivalo se».

«I kada sam se ubedio, uverio, da je Pravoslavlje jedina istina na zemlji,...više ništa mi nije trebalo! Tome sam sve podredio! To je bio smisao moga života. To jest: Večna Večnost i put spasenja preko Pravoslavne Crkve!» «Ovo pitanje se rešilo na čudesan način: jednom sam došao u kapelicu ka Nerukotvornom Spasitelju u domu Petra i za vreme molitvenog kanona ispred ove čudotvorne ikone dobio sam ozarenje. I postalo mi je jasno, da je upravo Pravoslavlje sačuvalo blagodat Svetog Duha...

Veoma mi je, naravno, u tome pomoglo čitanje Zakona Božijeg kod protojereja Nikolaja Pisarevskog, magistra bogoslovlja, koji se upokojio kao nastojnik crkve na Volkovom groblju u Petrogradu». Blistavo izučivši gimnaziju, o. Samson je stupio na Petrogradski Medicinski fakultet. I tek je 1918. godine sa 19 godina primio Pravoslavlje. To je bilo u nedelju, na dan Velikomučenika i Iscelitelja Pantelejmona, u Petrogradskoj crkvi Iscelitelja Pantelejmona. Nazvali su ga Sergijem u čast Sergija Radonježeskog. Godine 1919. boljševici su uhapsili Sergija, pogrešno misleći da je on od carskog roda. Streljali su ga iz oružija na udaljenosti od 10 do 15 koraka. Pogodili su ga u ruku. Osjetio je vrelinu, i izgubio svijest. Neko ga je gurnuo vrhom cipele: «Gotov je», - sjećao se starac.

Ranjenog Sergija su pronašli monasi, preobukli ga u crvenoarmejski šinjel i pod vidom ranjenog krasnoarmejca odveli ga na lečenje u Petrograd. Čudom hirurgije starac je sačuvao desnu ruku, jer je dobio poslije ranjavanja gangrenu. Poslije prenesenog potresa otac je dugo i teško bolovao. Desilo se da je brigu o njemu u bolnici vodila jedna medicinska sestra koja se u njega zaljubila i htela da postane njegova žena. Videći srdačno stradanje devojke, otac se nije odrekao toga, a sam je počeo sa suzama da se moli Bogu da raskine ovaj brak. Njegova molitva je bila uslišena. Gospod je uzeo nevestu. Na četrdeseti dan se ona javila baćuški u venčanici, sveža, radosna i – nestala. U opisu života starca jeroshimonaha Sampsona govori se o čudu kojeg je on svjedok za vreme svog služenja u Aleksandro-Nevskoj Lavri dvadesetih godina: «Jednom sam se udostojio da vidim u Čaši Meso i Krv. Služio je episkop Stefan. Bio sam tada jerođakon. Iznio sam čašu u mitropolitskoj Crkvi Uspenja. On je pročitao: «Vjerujem, Gospode, i ispovedam», otkrio je pokrovac posle pročitane molitve i skamenio se----.

Tada mi se obratio: «Vidi, oče, šta da radimo?» Okrenuo se levim ramenom, a ja s Čašom desnim, ušli smo u oltar, postavili je na Presto i počeli da se molimo, da Gospod učini milost, i molio se on petnaest minuta sa podignutim rukama... A bilo je strašno to kako se vladika molio kada sam se ja vratio i postavio čašu! Kasnije smo posle njegovih molitvi pogledali – opet su se pretvorili u hleb i vino.

Tada je izašao i pričestio ljude.» Postrig u mantiju Sergije je primio od vladike Nikolaja (Jakuševića) 25. marta 1921. godine sa imenom Simeon. Godine 1928. poslušnik Aleksandro-Nevske Lavre je bio uhapšen. Zadivljujeće je što se nekoliko sati pre hapšenja, u snu Simeonu javio prepodobni Serafim Sarovski i počeo čitati molitvu: Svemilostiva, Vladičice moja Presveta Gospođo, Sveprečista Djevo, Bogorodice Marijo, Mati Božija, Nesumnjiva i jedinstvena moja Nado. Ne gnušaj se mene, ne odgurni me, Ne ostavi mene, ne odstupi od mene Zastupi se, umoli, usliši, vidi Gospođo, pomozi, oprosti, oprosti Prečista. Probudivši se, starac je odmah zapisao molitvu a samo posle tri sata su ga uhapsili. Ova molitva, po rečima starca, sačuvala ga je do poslednjih dana.

Otac Samson priča da su ga u Solovki zajedno sa drugim zatvorenicima bacili u ledeni podrum, u kojem su se nalazili gladni pacovi. Da se ljudi ne bi usprotivili, oni su ih vezivali tako da nisu mogli ni mrdnuti. Pacovi su jeli žive ljude.



Iz sećanja starca Sampsona: -Hladnoća je bila užasna, a svuda pacovi. Molio sam se: -Svemilostiva, vladičice moja...Govorio sam i čuo kako su plakali ljudi koje su jeli pacovi. Meni su oni izgrizli samo pete. Kada su ujutro otvorili ćeliju, i videli, da je starac ostao nepovređen, uplašili su se njegove vere, i oslobodili ga od prinudnih poslova. Starac je takođe pričao, da je jednom zimi, kada su se jednom –čuvari kartali u njega, on nekoliko časova go prostojao na mrazu. Blagodareći Svemilostivoj i Isusovoj molitvi ostao je čitav.

Starac je bio oslobođen 1934. godine, a 1936. ponovo uhapšen. Predstojilo mu je još nekoliko godina da provede u zatvorima Daljnjeg Vostoka. U zatvoru je nevino osuđen starac zadivljavao sve svojom prozorljivošću. Za vreme rata, za vreme napada japanaca, zatvorska služba se spremala u slučaju okupacije rejona, da strelja sve zatvorenike. Svi su se spremali za smrt, mnogi su plakali, kajali se, molili se. Noću je starcu bilo otkriveno da će on doživeti duboku starost. Monah je vidio sebe sedim starcem, okruženim duhovnom decom..

Ujutro je svima objavio da će ostati živi. Godine 1945. došla je naredba o oslobošenju svih sveštenika. U Stavropolju je 1947 starac dobio parohiju u velikoj kozačkoj stanici Koljguta. Pojava starca u stanici, uznemirila je okružne vlasti jer je hiljade ljudi dolazilo prozorljivom monahu.

Ne samo da je bio duhovni nastavnik vernika, nego i njihov pomoćnik, savetnik, znalački je odgovarao na životna pitanja, vezana za vođenje domaćinstva, za poljoprivredne radove. Postepeno su ljudi napuštali plesne dvorane, klubove – omladina je išla u crkvu. Uskoro je bio ponovo uhapšen. U Bakinskom zatvoru starac je proveo celu godinu u samici. Godine 1948. teško bolestan starac se vratio u Borisoglebsk, a posle nekog vremana postao je nastojnik molitvenog doma u Ruzajevki. O svom prvom susretu sa starcem Simeonom seća se njegova duhovna kćerka: «Predala sam ceduljicu za pominjanje za zdravlje, i otišla na zadnja vrata crkve. Iznenada je otac izašao iz oltara, pogledao sve, i zaustavio je pogled na meni. Pozvao me je k sebi, pitao da li je to moja cedulja.

-Da, moja, odgovorila sam. -Ovo ime nemoj pisati, za njega darivaj siromašne. On mnogo psuje i pije. E, kad prestane da psuje i da pije tada ga i piši za pominjanje u ceduljicama. I piši mi tačno određeno: «dečak Nikola», «devojka Natalija», a ne samo nabrajanje. Prozorljivost oca me je dovela u trepet. Od tada cela naša porodica je nerazdvojna sa baćuškom. Ubrzo je starcu dodeljena velika parohija u Makarovki, koja se nalazila pored Saranske. Jedan vernik parohije je pričao:

-Njegove godine se nisu mogle odrediti. Moglo mu je biti i trideset godina, i osamdeset. Reči je izgovarao ognjene. On kao da je bio van tela. Izgleda -- strogog, koji prolazi kroz dušu čoveka, kao kod Sudije, i u isto vreme s ljubavlju. Poslednje mesto gde je služio starac Sampson je bilo u Mordoviji u selu Spaskom. Vest o prozorljivom starcu se brzinom munje pronela po okolnim selima. Dolazili su mu bolesnici iz cele Mordovije. Čak su i lekari iz psihijatrijske bolnice upućivali svoje pacijente u Spasko.

Ali bilo je i lažnih optužbi, progona, služio je u paroijama Poltave, Volgograda. Na kraju – Pskovo –Pečerska obitelj. Njemu je bilo zabranjeno čak da se pojavljuje za pevnicom, zapretili su mu da se dopisuje sa duhovnom decom. U manastiru je starac dobio poslušanje, da čuva vrt.Tih tužnih dana, čuvajući voćnjak jabuka, starac se neprestano molio i kajao. Na kraju, posle toga kako je nastojnik manastira o. Avgustin napisao molbu Patrijarhu Aleksiju, sve zabrane za služenje su bile ukinute. Pa ipak, posle dve godine je starac bio oklevetan, predali su ga na sud. Počela je istraga. Manastislka vlast nije čekla ishod procesa i primenila je svoj sud – sa njega su strgnuli monašku odeždu i pokušali da je zapale. Odeća nije sagorela.

Na kraju su je polili petrolejom, i zapalili, ona se podigla i sagorela. Gradska istraga nije potrajala dugo, baćušku su opravdali, iguman manastira je tražio oproštaj... Kada je starac doputovao u Moskvu, Njegova svetost Patrijarh Aleksije, videći starca u građanskom odelu, zaplakao je i uzviknuo: -Obucite odmah jeromonaha! 16. septembra 1966. godine, starac Simeon Primio je Svetu shimu sa imenom Sampson. Pričaju, da je posle postriga od strarca dolazila takva blagodat, da mnogi ljudi, kojima nije bila čista savest, nisu mogli na njega gledati. Četiri godine pre smrti starcu su bile ukradene knjige i mnoge ikone. Jeroshimonah Sampson je tada rekao: -Gospod me postepeno priprema za večnost... 24. avgusta 1979. godine zdravstveno stanje starca se naglo pogoršalo.

Na sreću među posetiocima toga dana je bio i sveštenik, on je uz lekare hitne pomoći čitao akatist Majke Božije, a posle akatista je pričestio umirujućega. Posle toga je sveštenik počeo da čita kanon za otpust duše (kanon za izlaz duše iz tela-na ruskom doslovno,prim.prev), na osmom stihu kanona starac je tri puta uzdahnuo i utihnuo.... Opelo za Jeroshimonaha Sampsona je bilo u crkvi Sv. Nikole u Kuznecah. Sahranjen je starac Sampson na podmoskovskom groblju Nikola-Arhanđelskom. Tako se završio težak zemaljski život Starca Sampsona.

On nije bio ni surovi monah pustinjak, niti žestok obličitelj ljudskih nedostataka, on je bio lekar pun ljubavi koji je lečio tužne duše. «Neumorno se treba kajati. I treba se kajati ne samo umom, nego izmoliti oproštenjei pomoć da ne ponovimo greh. Treba da se bojimo da nekoga ne ogorčimo. Znači, paziti na svoj jezik, ne samo na svoje ponašanje...» (starac Sampson). Grob jeroshimonaha Sampsona na Nikolo-Arhangelskom groblju u predgrađu Moskve predstavlja mesto neprekidnog pokloništva, što nam dozvoljava da kažemo da narod poštuje upokojenog starca. Na sve njegove dane sećanja, pomene ovde se vrše panihide. Na njegovom grobu se dešavaju mnoga čuda i iscelenja. Sveti Patrijarh Pimen pažljivo je pratio pomene baćuške, da ne bi nešto bilo propušteno.



Jeroshimonah Sampson je bio istinski starac, a ne prosto stari sveštenik. Nevolje i tuge koje je podneo su raširile njegovo srce, učinile su ga prijemčivim za tuđu bol, za tuđe probleme. Bez obzira na njegov vanjski izgled, bio je veoma nežan, svima se obraćao sa: «Detešce!» Sećam se da je on govorio: «Vi nemate grehova, a nego eto...greške.

Ja sam čovek zaista grešan, moji gresi su pravi». Uopšte, bio je dobar i blag, snishodljiv. Voleo je da ispoveda ne po deset Božijih zapovesti, nego po zapovestima blaženstva: Blaženi ništi duhom, blaženi krotki...blaženi izgnani pravde radi. On je imao pravo tako da ispoveda, jer je sam bio gonjen za pravdu. On je uopšte bio večito gonjen, i crkvene vlasti su se odnosile prema njemu sa oprezom... Iz mnogobrojnih pouka starca – reči o postu i pokajanju: Pravilo na sveti Veliki Post. Krst – oružje. Vera – ograda. Molitva – štit. Milostinja – šlem. Post – uzdržanje, koje odseca od srca zlobu. Tada će biti i venac u dan Suda. Pred nama je veliki Post, dani ispitivanja vere, dani ispitivanja ljubavi. I pogledajte sami u sebe, kako ćemo mi te dane ispitivanja provesti. I šta da radimo? U čemu se sastoji izvor ove ljubavi? Pre svega u postojanosti, da? Bez postojanosti nas neže moći obuzeti ova ljubav. Prepodobnoi oci tako i kazuju, da ako nema postojanosti – naša ljubav je uzaludna. Ali kako da izmolimo ovu postojanost?

Jedinstveni recept – svaki put stati pred Lice Božije i pred Lice Majke Božije. I to će nas naučiti da sačuvamo našu postojanost. Od bojazni da ih ne ožalostimo, da? I da bi mogli da izgubimo nit,vezu te ljubavi, da? Kako je pogrešno shvatanje posta, kad ono nije povezano sa tajnim duhovnim podvizima, tj. naporima, nego kad je samo obredno i fizičko! Takav post bukvalno ništa ne daje, čak ozlobljava čoveka. Ljudi na osnovu uzdržanja ozlobljavaju se i padaju u stanje krajnjeg uninija, a to je dokaz nepravilnosti shvatanja svetosti posta. Biva ekstaza – duhovna ekstaza ozlobljenosti i ekstaza –sujete – ne na osnovici uninija, a kao proizvod nepravilnog shvatanja svetosti posta. Eto zbog čega oni koji su upali u duhovnu gordost, prelest – oni sve poste.

Oni su veoma nemirni, jer kod njih plača, jecaja u postu nema. A onaj koji posti, taj vapi: «Pomiluj me, poštedi me!» Takav smatra sebe i oseća sebe (ne samo da smatra), da je on gori od gorih, poslednji od poslednjih, da? Najgori, najviše truli, najgori grešnik, da? Upravo ovo je stanje plača, jecaja on iskazuje u vapajima molitvenim. I kod takvih ljudi takva svetost posta i biva – takvo sijanje! Eto takve kada vidimo koji poste, oni se svetle od radosti, od tihosti, od zadivljujuće neke detinje veselosti, iako oni nisu ni jeli ni pili tri dana. Ali molili su se, uglavnom ne po knjigama, a Isusovom molitvom, ili nekako drugačije... Kad uzmemo knjige u dva toma, koje govore o životu starca Sampsona, ne možemo a da se ne setimo reči svetitelja Vasilija Velikoga.

«Živi koji se upokojio u Gospodu, živi i sa nama, jer govori iz knjiga». Uroniš u stranice ove obimne knjige, kao u izvor sa živom vodom. Čitajući je, osetiš nežnu pastirsku bliskost starca, olakšavajuće otvaranje duše i prihvatanje strogih njegovih reči – jevanđeljske istine. -Nikoga nemoj osuđivati, nikoga ne uči, nikoga ne ukorevaj, ćuteći trpi sve što je za tebe neprijatno» «Smirenje je svojstvo svetosti. Da bi se u nas uselilo smirenje, nikada ni o kome loše ne govoriti, ne ispravljati, ne sugerisati.

To je početak smirenja i mudrosti.» (starac Sampson je ovo govorio svojim duhovnim čedima jer je on bio s njima da ih ispravlja, savetuje i uči, prim.prev.) «Najvažnije u našem životu je revnost za Gospoda, to jeste poštovati, paziti, čuvati, negovati ovu svetu revnost, koja se gasi nečistotom, zapuštenosti, neraskajanošću, narušavanjem molitava i stanja srca (jezikom), zlorečivošću, osuđivanjem, gnevom, roptanjem». «Onaj koji se divi sam sebi taj nije Božiji». «Nikada ne povišavati glas. Povisuje gordeljivac, hvalisavac, samozaljubljeni mrtvac i Bogom ostavljeni». «Svaka sumnja jeste osuđivanje». «Krotki, miran čovek se ne može gurati ili ljutiti, čak se i čudi onome koji se gura». «Budi milostiv sam i Bog na milostinju tvoju će biti milostiv ka tebi.

Ako si ti nemilostiv prema ljudima, ne očekuj milosti od Boga. To jest, ne osuđuj, nikome no odreci pomoć i postavi sebe poslednjim iz poslednjih. Ispočetka ljudima – a onda sebi! Radi toga nam je Bog dao razum, da bi opravdavali i izvinili svakoga». «Nikada ne vređej. Gordi čovek ne otrpi, da ne uvredi nekoga. Smireni će sebi reći na štetu. Njega će osuđivati, a on će se tome radovati. On se raduje, kada ga osuđuju, kada na njega negoduju, kada ga vređaju. A gordi čovek ne trpi – kako on može da pogreši!» «Nikada nikome ništa ne obećavaj.

Uvek govori: «Potrudiću se». Treba govoriti: «Potrudiću se, pokušaću, ali ne mogu da obećam.» Svaka druga forma uveravanja će nam se pripisati u greh gordosti i samouverenosti. I pored toga, nikad se ne ostvari»: «Ako kod nas postoji i neka mala nit samoopravdanja, samoizvinjenja, to može poslužiti razlogom da se ne opravdavamo pred Bogom» «Ne pokazuj svoja preživljavanja, vere, molitve, ljubavi. Sve duhovno treba da bude tajna za sve». «Griženje sebe – to je plod besovski. Prosto si shvatio svoj greh i smirio se».

«Očekivati blagodarnost – to je greh»:

Priđite poklonimo se prepodobnom starcu Sampsonu Mnogostradalnom i on će uzneti za nas molitvu svoju dragocenu Presvetoj Trojici i Svemilostivoj Bogorodici zastupnici za nas grešne.

Prevod s ruskog: Nataša Ubović

Izbor: www.floralavra.ru/sampson.htm