MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

POVRATAK IZ DRUGOG ŽIVOTA



"Ako te ne blagosilja onaj (oslovio ga je džabalebaroš), ja ti neću oprostiti."
 
ZVUČI NEVEROVATNO ALI JE U PITANJU ISTINITI DOGAĐAJ –
Za sve one kojima je potrebno čudo da bi poverovali u zagrobni život. 
ISPOVEDATI SE TREBA DUHOVNIKU A NE PRED IKONAMA ILI SAMO U MOLITVI.


 
Bila sam bezbožnik i strašno sam hulila Boga. Živela sam sramotno, prostituisala se i bila mrtvac na zemlji. Međutim, milostivi Bog me nije napustio nego me je doveo do pokajanja.
 
1961. sam se razbolela od raka i bolovala sam tri godine. Nisam ležala jer sam morala da radim i idem od jednog do drugog lekara, nadajući se da ću se izlečiti. U poslednjih šest meseci sam bila toliko oslabila da ni vodu nisam mogla da pijem. Čim bih malo popila, odmah sam povraćala. Tada su me odveli u bolnicu i pošto sam bila još pri svesti, pozvali su jednog profesora iz Moskve koji je odlučio da me operiše.
Čim su mi otvorili stomak, istog trenutka sam umrla. Duša mi je napustila telo i stajala između dva doktora, dok sam uplašeno posmatrala svoje izjedeno telo. Čitav stomak i creva su mi bila zahvaćeni rakom. Stajala sam tako i razmišljala, otkud nas dve tu?! Nisam imala pojma da duša postoji. Komunisti su nas učili da duša i Bog ne postoje i da je to samo izmišljotina sveštenika koji su želeli da prevare narod i drže ga u strahu nečim što ne postoji.
 
 
Gledala sam tako sebe u operacionoj sali. Izvadili su mi bili utrobu i tražili dvanaestopalačno crevo. Ali tamo je bio samo gnoj jer je sve bilo uništeno ili obolelo – ništa zdravo nije postojalo. Tada su doktori rekli – Ova nema s čim da živi. Preplašena sam sve to posmatrala i opet razmišljala, kako je moguće da nas ima dve – jedna je ovde a druga tu leži?! Tada su doktori kako-tako vratili utrobu na svoje mesto i rekli da se moje telo da doktorima koji su na obuci, i da se u međuvremenu prebaci u mrtvačnicu. Meni je jedino bilo čudno što smo postojale nas dve.
 
Ostavili su me tu, tako nagu, prekrivenu jednim čaršavom do pazuha.
 
Posle sam videla svog brata koji je došao s mojim sinom. Bilo mu je šest godina i zvao se Andruška (Andrej). Moj sin je prišao mom telu i poljubio me u čelo. Počeo je da plače, govoreći – Mama, mama, zašto si umrla? Još sam mali, kako ću da živim bez tebe? Oca nemam a ti si sad mrtva! Zagrlila sam ga i poljubila ali to nije osetio niti je mogao da me vidi. Samo je posmatrao moje mrtvo telo. I moj brat je plakao.
 
Posle toga sam se odjednom našla u svojoj kući. Došla je bila moja svekrva iz prvog braka, moja majka i sestra. Prvog supruga sam bila napustila jer je verovao u Boga. Tada je započelo deljenje mojih stvari. Živela sam bogato, imala sam svega ali sam sve to stekla nečasno i kroz prostituciju. Moja sestra je odmah počela da odvaja najbolju odeću i razni nakit, dok je moja svekrva govorila da ostavi nešto i za mog sina. Međutim, moja sestra ništa nije ostavila već naprotiv, počela da joj se obraća sarkastično – Ovo dete nije od tvog sina, prema tome i ti mu nisi nikakav rod. Čim je završila započeto, izašli su i zatvorili kuću a moja sestra je teglila i veliki zavežljaj s raznoraznim stvarima koje je uzela. I dok su se moja sestra i svekrva svađale oko toga, videla sam kako oko nas igraju i vesele se demoni.
 
 
Iznenada sam se našla u vazduhu i kao da sam letela avionom. Osećala sam kao da me neko drži i kako sve više odlazim u visinu. Bila sam iznad grada Barnaul. Onda je grad nestao iz mog vidokruga. Sve se smračilo. Zatim je opet počela da se vidi nekakva svetlost, da postaje sve snažnija i jača, da na kraju nisam mogla da držim oči otvorene. Stavili su me na neku crnu ploču, visine metar i po. Posmatrala sam drveće s ogromnim stablima i gustim listovima raznih veličina. Među drvećem je postojalo mnoštvo kuća ali nisam mogla da vidim ko živi u njima. U udolini je postojala prelepa livada. Zapitala sam se, gde li se to nalazim; ako se nalazim na zemlji, zašto ovde nema fabrika, prodavnica niti nekih drugih zgrada, puteva, prevoza. Kakvo je ovo mesto bez ljudi ili ko već živi ovde?! Malo dalje sam videla jednu prelepu, visoku ženu, kraljevski odevenu a ispod krajeva haljine su joj virila bosa stopala. Tako je lako hodala da skoro nije dodirivala vlasi trave. Pored nje je koračao mladić koji joj je svojom visinom dopirao do ramena. Krio je dlanovima lice i gorko plakao, jecao, nešto je molio ali nisam mogla ništa ni da čujem ni da razumem. Pomislila sam da joj je sin i sažalila sam se na njega što ona nije želela da mu popusti. Jadan, plakao je i plakao a ona – ništa!
 
(Napomena: Iz svega ovoga proizilazi da je mladić Anđeo čuvar te mrtve žene. Vidimo koliko je našim Anđelima čuvarima stalo do nas i naše duše ali mi toga nismo svesni. Dalje ćemo uvideti da njihovo zauzimanje za nas ostaje neuslišeno ukoliko nas smrt zatekne grešne i nepokajane.)
 
Kada su mi se približili, mladić je pao pred njena kolena i počeo da je još srčanije moli i da joj traži nešto. Ona mu je odgovorila ali opet nisam mogla da razumem, šta.
 
(Napomena: Imao sam prilike da i iz drugih izvora saznam koliko suza proliva Anđeo čuvar, kada se onaj, koji mu se dodeli na čuvanje, ne pokorava Svetoj crkvi i veri i gubi zauvek svoju dušu.)
 
Pošto su mi prišli, htedoh da upitam ženu gde se to nalazim, kad ona, prekrsti ruke preko grudi, pogleda ka nebu, pa reče: Gospode, gde će ova ovakva? Zadrhtala sam, shvatajući tek tada, da sam zapravo, mrtva a da mi je duša na nebu, dok mi je telo ostalo na zemlji. Tada sam počela neutešno da plačem i da naričem, kada sam začula neki glas gde kaže: Vrati je na zemlju da načini dobro u ime svoga oca. Drugi glas je rekao: Smučio mi se više njen bludni, grešni život. Poželeo sam da nestane s lica zemlje bez pokajanja ali me za nju zamolio njen otac. Pokaži joj gde je zapravo, zaslužila da bude. 
 
Istog trenutka se nađoh u paklu. K meni ustremiše vatrene zmije dugih jezika koje su bljuvale vatru i druge grozne prljavštine. Vonj je bio nepodnošljiv. Te zmije su se omotavale oko mog tela i istovremeno su se pojavili neki crvi, debeli kao moji prsti koji su na krajevima imali neke igle i udice. Ti crvi su se kačili svuda po meni, ulazili mi u uši, oči, nos... i mučili me tako, da sam urlikala od bolova ali mi se glas nije čuo. Tamo nije bilo nikoga da mi pomogne niti da mi ukaže milost. Ugledala sam jednu ženu za koju sam znala da je umrla na kiretaži a koja se sada molila za mene, tražeći od Gospoda milost. ON joj je odgovorio: Dok si bila živa, nisi me se sećala. Ubijala si decu u svojoj utrobi, govoreći ljudima da decu ne treba rađati, da su deca suvišna. Ali kod mene nema toga, nikada ne postoji nešto suvišno. Kod mene postoji sve za svakoga dovoljno. Tada mi Gospod reče: Ja sam ti dao bolest da bi se pokajala ali si me ti hulila do poslednje trunke života u sebi, ne želeći da Me priznaš, pa te zato i ja sada ne prepoznajem. Kad si mogla da živiš na zemlji bez Gospoda Boga a ti i sad tako nastavi da živiš!
 
Odjednom se sve preokrenulo i negde sam poletela. Vonj je nestao, nestalo je i urlika i ugledah najednom crkvu koju sam ismejavala. Otvoriše se kapije i iz nje izađe sveštenik odeven u belo. Stajao je pognute glave a neki glas mi se obratio: Ko je on? Odgovorila sam, da je naš sveštenik. Ti si govorila da je džabalebaroš. Ali nije on džabalebaroš nego istinski vernik, pravi pastir, ne najamnik. Znao je da, iako je u suštini obični sveštenik, on služi Meni. Upamti dobro, ako te on ne pomiluje molitvom posle ispovesti, neću ti ni ja oprostiti!
 
Tada sam počela da molim:
 
- Gospode, vrati me među žive. Sin mi je još mali.
- Znam da imaš malog sina. Šteta je da raste kao sirotan. - reče Gospod.
- Šteta... - ponovih i ja.
- Meni je svih vas žao i Ja vas žalim trostruko! Sve vas čekam da se jednog trenutka probudite i izbavite iz grešnog sna, da se pokajete i prizovete se pameti.
 
 
Tada se pojavila Majka Božja, koju sam do malopre oslovljavala kao visoku ženu i sakupljajući hrabrost, upitah je, da li tu kod njih postoji raj. Umesto odgovora, posle tih reči se opet nađoh u paklu. Sada je bilo još gore nego što je bilo malopre. Svuda oko mene su jurcali demoni sa spiskovima i recitovali mi šta sam sve zgrešila, povikujući: Dok si bila živa, nas si služila!
 
Počela sam da čitam šta sam sve uradila dok sam bila na zemlji, sve grehe koje sam napravila i strašno sam se uplašila. Iz njihovih usta je kuljala vatra. Demoni su me udarali po glavi. Po meni su padale i lepile se varnice i gorele mi telo. Mogla sam da čujem jauke i zapomaganje mnoštva ljudi.
 
Kada se vatra pojačavala, mogla sam sve da vidim. Duše su bile neverovatno izobličene, osakaćene s izduženim vratovima i nadutim očima. Sve su mi se obraćali sa: Drugarice (izgleda da su bile komunistkinje), dužnost ti je da živiš s nama! I mi smo poput tebe, dok smo bile žive, poricale Boga, hulile i odavale se grehu, prostituciji, bludu, ponosu, ne želeći da se pokajemo. Oni koji su bili grešni ali su se pokajali, počeli da idu u crkvu, da se mole Bogu, pomažu sirotinju i sve one koji su se našli u nevolji, oni su sada tamo gore.
 
(Napomena: odnosi se na raj, koji one nisu čak ni oslovile.)
 
Strašno sam se uplašila od tih reči i činilo mi se da se tu, u paklu, nalazim celog svog života a one mi govorile da ću tu s njima, provesti večni život.
 
Posle toga se opet pojavila Majka Božja i nasta svetlost, demoni su se razbežali a duše koje su se mučile u paklu, počeše da je mole za milost: Nebeska kraljice, ne ostavljaj nas ovde! Izgoresmo od žeđi a nemamo ni kapi vode! Majka Božja je počela da plače i kroz plač da im se obraća: Dok ste bile žive, pravile ste se da me ne poznajete i niste se kajale za grehe koje ste činile Mome Sinu i Bogu vašemu, tako i Ja sada ne mogu da vam pomognem, ne mogu da prekršim volju Sina svoga a ni On volju Oca svojega. Pomažem samo onima za koje se mole rodbina i Sveta crkva.
 
Samo to što je izgovorila, kad počesmo da se uzvisavamo dok su se pod nama jauci pojačavali: Majko Božja, ne ostavljaj nas!
 
Nasta opet tama i ja se nađoh na onoj crnoj ploči. Prekrštajući ruke na grudima, Majka Božja podiže pogled ka nebesima i poče da se moli, govoreći:
 
- Šta da radim s ovom? Gde da je stavim?
 
Neki glas joj odgovori:
 
- Uhvati je za kosu i spusti je na zemlju.
- Ali ona je ošišana!
- Uhvati je za kosu! - opet se začuo glas.
 
Tada Božja Majka poče tiho da se udaljava, nesta iza nekih vrata gde nisam mogla da je vidim i ubrzo se vrati, držeći u rukama moju kosu. Odnekud se pojavi dvanaest kola bez točkova, koja su se sporo kretala i ja počeh da ih pratim. Majka Božja mi dade kosu ali nisam osetila kada me je dotakla. Samo sam čula kada mi je rekla da dvanaesta kola nemaju dno. Bilo me je strah da sednem na ta kola ali Majka Božja me s njih gurnula na zemlju.
 
Posle toga sam se pribrala i svesno zurila oko sebe. Bilo je pola dva posle ponoći. Nakon one svetlosti koju sam videla, sve na zemlji mi je bilo odvratno i nije mi se dopalo što sam se odande vratila ali nisam mogla ništa da uradim. Tada rekoh samoj sebi – idi kod svog tela.
 
Obrela sam se tada u bolničkoj mrtvačnici. Bila je zatvorena ali sam ušla bez problema i ugledala sam svoje mrtvo telo: glava mi je bila malo nagnuta u stranu a na leđima su mi bili drugi mrtvaci. Čim mi je duša ponovo ušla u telo, istog trenutka sam osetila neopisivu hladnoću. Nekako sam se oslobodila od leševa i sklupčala, obuhvatajući kolena rukama, ne bih li se zgrejala. Tada su doneli nečiji leš i ugledali me gde tako sklupčana ležim a oni su obično ostavljali leševe ispružene s licem nagore. Videvši me takvu, bolničari su se uplašili i razbežali. Vratili su se s dvojicom lekara koji odmah narediše da mi se glava zagreje lampama. Na telu mi je bilo osam rezova – učili su se na meni: tri na grudima i ostali na stomaku. Dva sata posle onog grejanja glave, otvorila sam oči i tek posle dvanaest dana i progovorila.
 


 
Ujutro su mi doneli za doručak prženice s buterom i kafom (bio je postan dan) ali nisam htela da jedem i to sam im i rekla. Opet su bolničari otišli a svi u bolnici su počeli da me paze i čuvaju. Dolazili su doktori i pitali me zašto neću da jedem. Rekla sam im tada: Sedite da vam ispričam šta je videla moja duša. Kogod ne posti onih dana kada je post, on će jesti raznorazne gadosti. Zato danas neću da jedem, neću da narušim post. Doktori su od iznenađenja čas žuteli čas crveneli u licu, dok su me ostali pacijenti pažljivo slušali.
Rekla sam doktorima da me ništa ne boli.
 
Dolazili su ljudi kod mene i svima sam pričala kroz šta sam prošla i pokazivala im ožiljke. Policija je počela da rasteruje narod kojeg je toliko bilo, da su me na kraju premestili u drugu bolnicu. Tamo sam se potpuno oporavila i molila doktore da mi što pre zaleče rezove koje su mi napravili prilikom medicinske obuke. Ponovo su me stavili na operacioni sto i kada su mi otvorili stomak, rekli su: Zašto su operisali potpuno zdravu ženu?!
 
Kada sam ih pitala od čega sam zapravo, bolesna, rekli su mi da su mi utroba i creva zdrava i čista kao u deteta. Priznala sam im da sam, iako su mi oči bile povezane za vreme operacije, mogla da vidim šta su sve radili u ogledalu nad operacionim stolom, na tavanici.
 
Došli su i lekari iz one bolnice koji su me operisali prvi put i rekli: Šta je bilo s njenom bolešću? Kada smo je otvorili, čitava utroba i creva su joj bila zahvaćena rakom a sada je potpuno zdrava?
 
Tada sam im odgovorila:
 
- Gospod, Bog je meni grešnoj ukazao svoju milost, da bih još poživela i pripovedala drugima o onome što sam doživela. ON, GOSPOD, BOG je uzeo sve ono što je bolešću bilo umrtvljeno u meni i zamenio ga zdravim. Svima ću to da pričam dok god budem bila živa.
 
Zatim sam se obratila doktorima:
 
- Vidite da ste se prevarili?
- Ma, ništa zdravo nije postojalo u tebi! - reče mi on.
- A šta sada mislite? - upitah ga.
- Preporodio te UZVIŠENI!
- Ako verujete u Njega, prekrstite se i idite da se venčate u crkvi.
 
Doktor se postideo zato što je bio Jevrejin.
Tada sam im rekla da treba da se potrude da se svojim delima i rečima dopadnu Gospodu Bogu.
 
Kada sam izašla iz bolnice, pozvala sam sveštenika koga sam ismevala dotad i napadala ga, rugala mu se nazivajući ga džabalebarošom. Ispričala sam šta mi se sve dogodilo, ispovedila se i pričestila svetom Hristovom tajnom. Pozvala sam ga da mi osveti kuću jer su dotad u njoj vladali greh, blud, pijanstvo, uskogrudost i svađe.
 
Sada ja, grešna Klavdija, kojoj je četrdeset godina, uz pomoć Gospoda i Nebeske Kraljice, živim kao Hrišćanka. Idem redovno u crkvu u Božje dvore i Gospod mi pomaže. Sa svih strana sveta mi dolaze ljudi i ja im prepričavam ono što mi se desilo, što sam videla i čula. Uz Božju pomoć sve ih primam, svima im govorim kako sada živim i kolika je moja vera.
 
Slava Gospodu Bogu!
 
Svima savetujem da vode računa o tome kako žive jer zaista postoji i drugi svet i drugi život posle smrti. Svako treba da odgovara za svoja dela koja čini za života i u zavisnosti od toga – da bude pošteno ili nagrađen ili kažnjen, uzimajući u obzir da će to večno da traje.
 
Živite svi Hrišćanski i uz Boga. Amin.
 
 
Ispovest Ustjužina Klavdija Nikitišna

prevela s grčkog: Brankica Bogdanović
 
Izdavač : Pravoslavna košnica
 
Izvor: http://hristospanagia3.blogspot.com/2010/08/blog-post_8478.html

Pročitano: 34451 puta