MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

1913 godine po drugi put sam bio u gostima u Optina Pustinji. Smestili su me u skit sa jednim jeromonahom, studentom Kayanske Duhovne Akademije..

..Jednom, odlazeci na Liturgiju, mi smo zaboravili da uzmemo ključ i zatvorili smo vrata za sobom, ona su se mehanički zatvorila i da bi ih otvorili bio je potreban poseban, ključ sa navojima.Šta uraditi? Razbiti prozorsko staklo? Posle liturgiji rekli smo ekonomu o. Makariju o našoj greški.

On je bio ćutljiv i čak pomalo surov čovek, jer za manastirskog ekonoma i ne sme da bude izabran ljubazan i mek, jer bi sve brzo rastočio.Ništa ne rekavši uzeo je vezu sa ključevima i pošao ka našoj keliji. Ali pokazalo se da je ključ koji je izabrao bio manji od naše brave. Tada je sa poda podigao tanku drvenu grančicu, odlomio komadić od nje, dodao uz ključ i počeo da vrti... Ali koliko smo se trudili, bilo je uzaludno, ključ se vrteo bez rezultata. -Baćuška, — rekao sam mu, — izgleda da ste uzeli tanku grančicu! Uzmite deblju, pomoći će! On je ćutao jedan trenutak a onda rekao: — Ne nije zbog toga... nego zato što sam počeo bez molitve. I odmah se prekrstio i počeo Isusovu molitvu."Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog". Počeo je ponovo da okreće ključ sa istom onom grančicom, i brava se otvorila.

Posle sam ja i na sopstvenom i na tudjim primerima proverio da spomiljanje Božjeg imena čini čuda i kad se radi o malim stvarima. I ne samo da se pomažem imenom Božjim nego i druge poučavam..

Drugi primer Bio san na jednom skupu hrišćanske omladine u Nemačkoj. Počeli su da prave crkvu. Mladi čovek, koga su zvali "Šu-Šu" (skraćeno od — Šura Šurović, Aleksandar Aleksandrovič) razmeštao je ikone po zidu. Zgrada je bila od kamena. Ako se udari čekićem po ekseru on se iskrivi i padne. Vidim ja nevolju i kažem: — Šu-Šu!

Hajde da se prekrstite i kažete "u ime Oca i Sina i Svetoga Duha ". Tada će vam krenuti posao. Nije poverovao. Smirio se. Ali mladiću ni to nije lako. Prekrstio se, pomenuo Božje ime, stavio ekser na drugo mesto, udario čekićem i uspeo. I dalje je posao išao lako. Pričao sam o tom slučaju nedavno u krugu prijatelja. P

osle nekoliko dana jedna žena, udovica K., koja je nedavno ostala bez muža reka mi je: " Došla sam posle Vaše priče kući i legla da spavam. A odavno imam nesanicu..Izdaju me živci, očigledno. I odjednom sam se setila — Vi ste rekli da treba pominjati ime Božje čak i kod malih stvari. I rekla sam sebi: " Gospode! Daj mi san!" I čak ne pamtim izgleda da sam kroz nepuni minut zaspala. A do tada me nesanica strahovito mučila.

" Iskušenje A sada ću ispričati tako reći obrnuti sličaj, kako je opasno živet i čak i govoriti bez imena Božjeg. Ma samom početku moga monaštva bio sam lični sekretar arhiepiskopa Sergeja, koji je tada bio član Sinoda i zato je živeo u Petrogradu. Osim toga ja sam bio još i redovni jeromonah u podvroju,gde je živeo arhiepiskop. Na kraju ja sam imao obavezu propovedništva. Blagodareći propovedništvu ja sam se u nekom smislu pokazao "znajućim", i kod mene su povremeno dolazile proste duše po savet.

Jednom posle službe dolauzi kod mene prosta žena visokog rasta punačka, plava, spokojnog lica i ponašanja i dobivši blagoslov nestrpljivo kaže: Baćuška! Šta da radim? Imam neko iskušenje: stalno mi se nešto prividja. Kako to?— pitam. — Evo. Stojim ja na primer u crkvi a s plafona odjednom iz kante krastavci padaju oko mene. Ja se savijam da ih skupim i-ničeg nema... A naglo sam se okrenula na levo kada sam htela da ih pokupim pa sam povredila nogu i osećam bol.Kod kuće po plafonu mačke hodaju sa glavama na dole. I stalno tako. I sve to je ispričala spokojno, ne neurastenično, sa uzbudjenjem i nije izgledalo da ima nečeg nenormalnog u toj zdravoj ženi. Njen muž, visoki punački plavušan, sa spokojnim nasmejanim licem bio je vatrogasac u Baltiskom Sudostoiteljnom zavodu. I njega sam upoznao, i on je bio zdrav, živeli su mirno, složno. Jasno je da su uzroci ovde bile duhovni.Neiskusan, ništa nisam razumeo. Još manje sam znao šta da uradim ili kažem. Pitao sam da bih produžio razgovor — A od čega je to počelo — Evo kako.Sedim ja jednom tako u stanu. Imamo dovoljno za život, dece nemamo, Bog nije dao, njegova sveta volja. Sedim pored prozora i razgovaram sama sa sobom: — Kako je dobar život: sve imamo, s mužem dobro...

Ispred mene je bio crveni ugao i eto posle toga idjednom izlazi iz ikone Jovan Preteča, kao živ i kaže mi: — Pa ako je tebi dobro, treba nešto dati, prineti neku žrtvu.Nisam se još pribrala od straha a on će: — Evo daj sebe na žrtvu. I isčeze. A mene je napao takav strah,takva mučenička muka,da beli svet nisam videla.srce se zaustavilo, ne dišem. Lakše je umreti. I već kao bez pameti odlazim do kuhinje i uzimam nož da sebe probodem u srce.... Ne znam kako se dalje desilo ali nož mi je neko izbio iz ruku.Pao je ma zamlju. I ja sam povratila razum. Od tada imam razne halucinacije. Sada se plašim i te ikone. Slušao sam i čudio se, prvi put u životu sam od živog čoveka tako nešto slušao. — Čime ti moigu pomoći? Nisam čudotvorac. Dođi večeras na službu, ispovedi se , sutra se pričesti Svetim Tajnama. A posle ćemo otići kod tebe u stan i odslužiti moleban vodoosvećenja.A posle daće Bog. Ako se ikone plašiš donesi mi je. Ona je pokrono i tiho saslušala i otišla.

Uveče je donela ikonu sv. Jovana Preteče. Pamtim kao sada: dimenzija 8x5, od hartije, u smedjem ramu. Posle Bogosluženja ta se žena ispovedila. Retko postoje ljudi tako čisti u svetu. Greha nije bilo. Ipak se ona iskreno kajala za neke male stvari skrušeno i tako mirno.Uopšte, ona je bila zdrava i telom i dušom.Drugog dana se pričestila a zatim smo otišli u stan. Poneo sam sve potrebno i krst i Jevandjelje i kropionicu i trebnik i sveće i kandilo i tamjan. Ali sam zaboravio epitrahilj, a bez toga ne može da se izvrši služba. I na pola puta sam se setio.Šta da radim, nije mi se vraćalo. —Idemo dalje. Daj mi kod kuće čist peškir,blagosloviću ga i upotrebiti umesto epitrajžhilja. Tako nam dozvoljavaju crkveni zakoni u slučaju nužde. Samo ga ti posle ne upotrebljavaj u domaćinstvu, ili ga ostavi u Crkvi ili ga ostavi u kući iznad ikone. Imaćeš blagoslov. Stan — najobičnija soba, uredna i očišćena. U uglu ikona s kandilom. Muž je bio na poslu. Odslužili smo moleban, okropili sve svetom vodom. Peškir je stavila iznad ikone, poslužila me čajem i otišao sam.Posle dva-tri dana sreo sam je u crkvi i pitako kako je: — Slava Bogu, sve se završilo!— Slava Bogu! — odgovorio sam i čak se nisam ni setio da se desilo čudo. A uskoro sam i sasvim zaboravio na to. I nikome nisam pričao o tome samo sam svom duhovnom ocu sve kazao jer sam hteo da ga pitam zašto se sve to desilo.Kada me je saslušao rekao je:-To je zato što se pohvalila. To nikada ne treba raditi, naročito ne naglas.

Demoni ne podnose kada je čoveku dobro, oni su zlobni i zavidni. Ali ako čovek ćuti onda oni, kako kaže sv. Makarije Egipatski, iako pogode mnogo, ipak sve ne znaju. Ako čovek kaže naglas, oni se, saznavši, razdraže i staraju se da nanesu neko zlo: njima je nepodnošljivo kad je ljudima dobro.--Kako se ponašati ako je sa nama sve u redu? -- I tada je najbolje "ćutanjem se ogradjivati",kako je govorio prepodobni Serafim. - A ako I hoće nešto da kaže čovek, ili da zahvali Bogu, tada se treba ograditii imenom Božjim, reći "Slava Bogu", ili nešto tako.

A ona je rekla: "kako se dobro živi", pohvalila se. A nije spomenula Božje ime. Demoni su našli put do nje, po Božjem dopuštenju. Evo i prepodobni Makarije kaže: "Ako primetiš nešto dobro to ne pripisuj sebi nego Bogu i zablagodari Njemu za to. " Posle tog slučaja mnogo toga mi je postalo jasnije o našem jeziku. Na primer, u običnim razgovorima ljudi svih zemalja i religija a posebno Hrišćani, veoma često upotrebljavaju ime Božje, čak i ne primećujući to. — Bože sačuvaj! Boga radi! Bog s vama! O Gospode! — Šta je to Bože moj!

Oh, Bože moj! Itd. A najčeće je upotrebljeno ime Božje pri pozdravljanju — S Bogom!

Zašto sve to? Zato što ljudi opitno, vekovima, kolektivnom intuicijom su primetili korist od upotrebljavanja Božjeg imena, čak I bez lične vere I molitve u tom trenutku. Posebno je dostojmo pažnje kada našeg prostog, a u suštini mudrog ruskog čoveka pitate kako živi. On skoro nikada neće reći dobro ili odlično, već: Nije loše, slava Bogu.. A drugi još blagorazumniji reći će ako je sve u redu: — Bog je milostiv. A vi kako ste? Ili: — Bog trpi grehe. Ili prosto, sasvim obično: — Živi se, slava Bogu! I svuda čuješ obazrivost, smirenje i stalno ogradjivanje imenom Božjim. Na primer, zavejana zaprega u nevremenu. Konj udara iz sve snage. Bezumnik je bije, nesrećnu i viče očajno. A blagorazumni hrišćanin mu daje odmor, bodri ga i pogladi.Zatim pogurne i sam i vikne: — Hajde rodjeni! S Bogom!

I vidiš oboje su se izvukli. Čitao sam kod jednog savremenog pisca o sili imena Božjeg. Bilo je to u nemačkom ratu.Prevozili su puške na položaje. Pala je kiša. Raskvasila put.Bilo je teško. Nekoliko pari konja. Vojnici se muče, konji ropću.Ni nazad ni napred.Završilo se to besplodno mučenje konja i ljudi, Bog je izbavio.A u to vreme na to mesto došao je jedan stariji miloliki mužik. Ta poštena starina je prvo ljubazno pozdravio vojnike.Zatim im u ime Božje poželeo uspeha. Pogladio konje,A zatim kada su se malo odmorili, predložio je da se pokrenu još jedno,

I tako se ljubazno obratio vojnicima. A oni-neko sa konjima neko sa puškama.A starac će :Hajde mili, s Bogom! Vojnici su viknuli, konji zapeli i puške su izvukli. Dalje je bilo lako. A koliko je takvih slučajeva.Samo mi slepci ne primećujemo. Kako je dobro što nas reč ogradjuje od vražje sile.Medjutim danas su ljudi počeli da se stide da upotrebljavajui to spasonosno ime.I često mi slušamo žalopojku na težak život, ili obrnuto, lakomislene pohvale— Odlično, odlično! A ponekad i bezumne reči: "Pakleno dobro ", ili sa upotrebom druge "crne reči".

Dešavalo se da sam slušajući hvalu govorio: — Recite: "slava Bogu!" — A zašto?

A onda mu ispričaš ovu priču....

Mitropolit Venijamin Fedčenkov: ”Promisao Božji o mom životu», 2001.

Sa sajta http://www.pravmir.ru/article_2682.html

Prevela Ž. Mančić