MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

CRKVA NIKADA NIJE PRAZNA



Odlazeći iz Valaamskog manastira sa Severa Rusije, otac Nazarije je imao želju da poseti neke od pustinjskih manastira. Mnogi njegovi poznanici su hvalili mesta u naseljima kozaka na Crnom moru kao odgovarajuća i dobra za monaški život. I tako je tamo pošao otac Nazarije, a pratio ga je njegov učenik Ilarion. Put je vodio kroz Voronješku guberniju. Po kazivanju njegovog učenika dogodio se jedan značajan događaj na ovome putu...

Jedne subote vozeći se na taljigama sa konjčetom stigli su u neko selo i zamolili su za odmor i prenoćište u domu sveštenika. Sveštenik ih je srdačno primio i pošto je govorio sa ocem Nazarijem, iskreno je stekao prema njemu duboko poštovanje.
Kada je bilo vreme da se služi svenoćno bdenje koje se obično služilo subotom uveče na nedelju, otac Nazarije je primetio da se sveštenik ne sprema za služenje bdenja, te ga je upitao: «Oce, zar se kod vas svenoćno bdenje za nedelju služi rano ujutru?» Sveštenik je odgovorio da ga veoma retko služi i da ne namerava ni ujutro da ga služi. Rekao je: «Iako je moja parohija velika, iako u njoj nema raskolnika, niko od seljana ne dolazi čak ni u dane crkvenih praznika u crkvu. Skupe se jedino da bi igrali u crkvenom dvorištu, a u crkvu čak i ne zavire, tako da je crkva uvek prazna – tako su ohladneli, a uz njih sam se i ja olenjio, misleći da kad oni ne dolaze u crkvu, nemam za koga ni ja da služim. Zato vrlo retko i služim.»

Otac Nazarije je primetio da sveštenik čini veliku grešku i da je to iskušenje došlo od neprijatelja našeg spasenja.
«Iako ljudi iz vaše parohije i ne ispunjavaju najpreče dužnosti, vi ste, kao pastir, dužni da čvrsto, bez kolebanja izvršavate svoje obaveze.
Crkva Božija nikada ne može biti prazna. Od vremena osvećenja crkve u njoj se nalazi čuvar prestola Gospodnjeg – Anđeo. Onda, ako vaši parohijani i ne dolaze na bogosluženja koja vi vršite, ona će uvek biti puna anđela, čuvara njihovih duša, jer pri svakom slavoslovlju Božijem, zbog plamene ljubavi prema Gospodu, anđeli Božiji pre svega bivaju saslužitelji i slavoslovitelji. Oni bi ispunili svetu crkvu i prisustvovali vašem služenju.
Kada biste se vi, usrdno ispunjavajući svoje obaveze radi spasenja svoje duše, molili za svoju pastvu, da Gospod zagreje njihova srca i obrati ih ka pokajanju i molitvi, tada bi Gospod, radi vaših molitava, zapovedio anđelima – čuvarima da se približe dušama ljudi, da ih oni podstaknu na molitvu i da ih nagovore na usrdnost prema bogosluženju koje vi vršite u svetoj crkvi, gde u božanstvenoj liturgiji za njih prinosite žrtvu umilostivljenja pred Gospoda.
Šta ćete u Dan Strašnoga Suda Božijeg reći kao odgovor za propast vaše pastve, kada vi , sa svoje strane, niste ništa uradili da biste ih preobratili i spasili?»

Ganut u dubinu duše opravdanim rečima oca Nazarija, sveštenik mu je rekao: «Pomozite mi, starče i poučite me, i ja ću se potruditi da ispunim ono u čemu me posavetujete».
Otac Nazarije mu je rekao tada: «Sada ćemo, oce, poći u crkvu Božiju. Naredite da se zvoni za svenoćno bdenje i spremite se sa crkvenjacima za služenje svenoćnog Bogosluženja, a otac Ilarion i ja ćemo vam pomoći.».

Zvonili su za služenje svenoćnog bdenja i služba je počela. Zaista, u početku se niko nije pojavio u crkvi, a onda je došlo oko desetak staraca i starica. Šestopsalmije je čitao otac Nazarije, a katizme otac Ilarion. Kada su pročitali Jevanđelje, izneli su ga na sredinu crkve. Otac Nazarije je zajedno sa ocem Ilarionom pošao da se pokloni i celiva Jevanđelje, dok svi prisutni koji nisu bili na to naviknuti nisu ni prišli da se poklone. Starac im je prišao i objasnio im kakva je korist od osvećenja ako se sada ovde poklone svetom Jevanđelju i starci i starice su onda prišli, poklonili se i zablagodarili. Otac Nazarije je razgovarao sa njima i posavetovao ih je da kažu i ukućanima i susedima koliko je korisno da budu na bogosluženjima u crkvi i da se osveštaju poklonjenjem i celivanjem Svetog Jevanđelja i drugih crkvenih svetinja.

Posle šeste pesme, otac Nazarije je čitao Prolog: nekoliko starica je izašlo da bi se sa ukućanima zajedno vratili u crkvu, tako da se već okupilo oko tridesetak verujućih ljudi. Pri izlasku iz crkve starac je sa parohijanima razgovarao o potrebi i koristi molitve u crkvi Božijoj.

Ujutro je sveštenik služio Božanstvenu liturgiju i otac Nazarije je u uobičajeno vreme čitao pouke iz knjige. Na liturgiju se okupilo nešto više naroda nego na svenoćnom bdenju. Kada se malo odmorio posle službe, otac Nazarije je primetio da se u dvorištu crkve skuplja mnogo naroda, a sveštenik mu je objasnio da se narod tako okuplja na svaki praznik da bi se proveselio. «Hajdemo i mi», rekao je otac Nazarije svešteniku, «uzmite minej». Izabrali su pogodno mesto pokraj crkve, seli su i starac je zapovedio svešteniku da naglas čita žitije svetoga čiji se pomen slavi toga dana. Starci su se obradovali videvši oca Nazarija koji se juče upoznao sa njima i prvo su mu oni prišli. Nagovorio ih je da sednu i saslušaju žitija svetih. S vremena na vreme prekidao je čitanje i poučavao ih je. Broj slušalaca se umnožavao i otac Nazarije se od sveg srca obradovao što se kod pravoslavnih probudila želja da slušaju duhovnu besedu.

Sledećeg dana je bio praznik posvećen Tihvinskoj ikoni Majke Božije i sveštenik je, po savetu starca, služio i svenoćno bdenje i liturgiju, kao i za sve praznike koji su zatim usledili. Parohijani su vidno pokazali svoje raspoloženje za molitvu i svakim danom bilo ih je sve više na bogosluženjima.

Otac Nazarije je, uz sveštenikov nagovor, ostao preko dve nedelje, ne propustivši nijednu priliku za besedu i poučavanje istinskoj hrišćanskoj pobožnosti kako seljane iz ovog mesta, tako i one koji su iz susednih mesta dolazili kod starca da bi se koristili njegovim duhovnim poukama. Svi su ga iskreno zavoleli. Sveštenik je, postao njegov duhovni sin i najusrdnije je ispunjavao pouke oca Nazarija i u njemu video oruđe, Bogom poslano, kako za njegovo spasenje, tako i za njegovu pastvu.

Starac se oprostio sa sveštenikom i parohijanima koji su ga zavoleli, krenuo na put koji vodi u naselje kozaka uz Crno more.Obišao je mesta koja su toliko hvalili, ali nije našao ni jedno gde bi se duh njegov mogao smiriti jer mu se čak ni karakter ovih obitelji nije svideo. Bez oklevanja je pošao nazad, s namerom da se nastani u Sarovskoj pustinji u kojoj je i započeo svoj monaški život.

Želeo je na povratku da obavezno poseti svog duhovnog sina. Dogodilo se da je otac Nazarije stigao u selo upravo dok su zvona oglašavala nedeljnu liturgiju.
Narod, koji se u velikom broju okupio u crkvi, videvši starca, samo što ga nije na rukama doneo od kola do crkve. Sveštenik, obradovan njegovim dolaskom, već je služio proskomidiju. Starac je sa suzama zablagodario Gospodu zbog tako čudesne promene, videvši da je crkva prepuna naroda.

Narod se sa strahopoštovanjem tiskao oko starca da bi dobili blagoslov, a sveštenik je odslužio Božanstvenu liturgiju i zagrlio starca, pokazivajući i svoju i njegovu radost, i govoreći prisutnima da je tako mnogobrojan sabor plod molitava oca Nazarija. Sveta Crkva više nije mogla da primi narod, tako da se i priprata ispunila verujućima.

Pošto je proveo neko vreme u ovom selu,otac Nazarije je na odlasku zamolio pastira i pastvu da idu dalje i da postave dobar početak pobožnom ispunjavanju svojih obaveza. Spremio se za put, praćen suzama sveštenika i svih njegovih parohijana, koji su izašli da isprate svog starca, oca i dobročinitelja, kako su ga prozvali parohijani. Pratili su ga nekoliko kilometara izvan sela, a sveštenik se dopisivao sa ocem Nazarijem ceo život.

Stigavši u Sarov, on je u šumi, pokraj rečice Sarovke, iz ljubavi prema tihovanju, podigao sebi pustinjsku keliju. Po kazivanju njegovog učenika, kad god bi imao snage voleo je da tokom noći šeta po šumi i napamet izgovara molitvoslovlje dvanaest psalama. U keliju se vraćao sa izlaskom sunca. Više puta se dogodoilo da u neprohodnoj šumi susretne medvede, ali ga oni nikada nisu napali. Koračao je bez straha, uvek se prepuštajući volji svog Gospoda.

Iz knjige, Valaamski starci
Pripremila: Natasa Ubovic

Pročitano: 2938 puta