MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ove godine navršilo se 27 godina života u manastiru pobožnoj i vrednoj starici, monahinji Savatiji (Janić) kada ju je smrt zatekla. Rođena je u Smederevskoj Palanci 21. novembra 1904. Na krštenju je dobila ime Bojana. Kada je odrasla, Bojana je zarađivala svoj hleb..

Kao radnica životne teškoće i nedaće nisu je šdedele. Kao udata živela je u svom rodnom kraju a zatim u Beogradu. Kad je ostala udova, željna duhovnog života i manastirske tišine i mira, povlači se iz sveta i odlazi u Pećku patrijaršiju 1952. Budući ozbiljna i vredna, uskoro joj biva poveren manastirski metoh u Budisavcima, da o njemu vodi računa, kao i o manastirskom imanju. Na predlog duhovnika pećkog manastira igumana Antonija Abramovića, a po blagoslovu patrijarha Vikentija, Bojana ubrzo biva zamonašena i dobija monaško ime Savatija.

Na monašenje je je privodi devička igumanija mati Paraskeva. Monahinja Savatija bila je u Budisavcima sve do 1960, kad su je veće potrebe pokrenule na drugo mesto. Naime, u ovoj okolini blizu Istoka nalazi se na divnom mestu bivši dečanski metoh, Gorioč.

U poslednjem ratu bio opljačkan, porušen i potpuno zapustio, a njegov iguman Nikodim Radosavljević ubijen je na parohijskoj dužnosti od balista. Narod ovog kraja, sa čestitim i vema poštovanim starinom čika Ilijom Živanovićem, obnovi krov oštećenom manastirskom konaku; sakupljali se ovde sami na molitvu i svesrdno zalagali da manastir kako bilo povrate život. U tom cilju setili su se i vredne monahinje Savatije. Tražili su je uporno od crkvenih vlasti, kako bi lakše bila omogućena obnova manastira. I kad je dobila odobrenje i blagoslov od Negove Svetosti patrijarha Germana i episkopa raško-prizrenskog Pavla, mati Savatija došla je u manastir Gorioč. Založila je vatru na manastirskom ognjištu, uredila oštećenu crkvicu za molitvu koliko je mogla i prišla malom, na gredama, zvoniku.

U taj čas je zajrcalo radosnim pisakavim glasom malo manastirsko zvono pozivajući pravoslavni narod ovog kraja na molitvu i u pomoć materi Savatiji za obnovu manastira. Narod je počeo dolaziti i svesrdno pomagati svoj požrtvovanoj starici u obnovi ili svojim radom ili prilozima. Uskoro je manastirski stari konak imao već dobar krov i nekoliko soba kao i trpezarija što je za to vreme bilo dovoljno za mater Savatiju, posetioce i narod da imaju gde da se posle službe Božje od nevremena sklone, odmore i malo razgovore.

Priskočio je tada i Zavod za zaštitu starina u pomoć, i stara crkvica, obnovljena u 17. veku, opet je za prvu priliku bila obnovljena, jer su stegnut gvozdenim i poprečnim šipkama, a krov pokriven. Tako je dolaskom matere Savatije srećno počela obnova manastira Gorioča, koja će se nastaviti. G. 1956 po potrebi službe, ona biva premeštena u manastir Svete Vračeve u Zočitu, nedaleko od Orahovca. U to vreme i ovaj manastir, isto tako mali kao i Gorioč, ali poznat kao velika svetinja zbog celebnih moštiju Svetih Vračeva, počinje svoju obnovu.

Počelo se sa zidanjem novog manastirskog konaka. Njegovo dovršavanje i uređene naročito je mnogo pomogla mati Savatija. Zatim, otkopavanje crkve sa severne strane, nivelisanje i ograda manastirske porte kamenim zidom. Zidanje nove zvonare koja je u isto vreme i jedna od najlepših na celom Kosovu i Metohiji. Tako je manastir za njeno vreme, zauzimanjem episkopa Pavla, dobio novu fizionomiju, da je postao lepši nego što je ikad bio. No u čitavoj ovoj obnovi, i Sv.Vračeva i Gorioča, moralo se računati na ogromnu pomoć manastira Visokih Dečana, i to kako u novcu tako i u građevinskom materijalu. Mati Savatiju su svi i u Sv. Vačevima kao i u Gorioču mnogo poštovali. Zbog njenog strogog izgleda i stava mnogi su se uklanjali ispred nje.

Ali njenu hrišćansku dušu,punu ljubavi i darežljivosti, osećali su svi oni koji su je dobro poznavali, i oni koji su bili u nevolji, nezbrinutosti i siritinji, pa su je otuda često posećivali i najradije zvali "Maka Savatija". Poštovali su je i pravoslavni i muslimani. - Svakog dana ovde se bolesnici isceljuju, bez obzira na veroispovest, samo ako sa verom pristupe Sv. Vračima. Ova čestita starica, pustinožiteljnog života, sve bi roditeljski primila, svakome lepu reč rekla i sa srahopoštovanjem privodila ih moštima Sv. Vračima. Pošto se poklone i celjivaju svetinju, pokazala bi im mesto ispred kovčežića gde će da legnu. Jer je opšte verovanje: ko od bolesnika zaspi ovde, pred Sv. Vračevima i ispraćala, a druge dočekivala. Nije retko da kad muslimani dođu ovde, nama pravoslavnima kažu: "Sveti Vrači nisu samo vaši, nego i naši, jer pomažu i nama kao i vama". - "po lekovito crkva od Sveto Vrače nema nigde", vele oni. Iako stara i u životu dosta namučena, niko se još nije nadao njenoj smrti. Bog je tako hteo da posle kraće bolesti premine i preseli se u večnost 17. marta 1979.

Sahranjena je u Sv. Vračima pored crkve sa južne strane.

Opelo je izvršio episkop Pavle sa mesnim sveštenicima, u prisustvu monahinja Pećke patrijaršije i velikog broja naroda.

Episkop je u svom posmrtnom govoru pohvalio trud i rad ove, uvek ozbiljne stare monahinje.

Jovan Radosavljević, sinđel iz: "PRAVOSLAVLJE" 15. JUL 1979. br. 296, str.15.

Prepisao: o.Gavrilo, 06.10.2007.