MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SNAGA VERE I LJUBAVI



Ovde se sve opredeljuje za i protiv Hrista

U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Danas se slavi praznik svih ruskih novomučenika i ispovednika. Čuli ste kako je ustanovljeno divno apostolsko čtenije toga dana*, zadivljujuće po svojoj sili i dubini zaista odražava suštinu današnjeg praznika – takvih mučenika i ispovednika.

Nepostižnim putevima Božijeg Promisla naša crkva je udostojena posebne milosti od Gospoda. Kod nas se ispred oltara nalaze mošti tih istih ispovednika čiji praznik danas slavimo. To je mitropolit Natanail, koji je mnogo godina bio u zatvoru, u progonstvu, koji se skrivao do same svoje pravedne smrti, i bio pogreben najpre u selu Tedoskine, a potom već posle rata, njegove mošti su bile prenešene ovde, u Otradnoje. One su netruležne. Pored njega se nalaze mošti pravednog Sergeja i episkopa Stefana. Episkop Stefan je u mladosti bio lekar-neuropatolog. On je duhovni sin oca Sergeja Mečeva, i bio je u bliskom duhovnom opštenju s prepodobnim Nektarijem, Optinskim starcem. Odsedeo je tri godine po logorima, i pretilo mu je da dobije još dvadeset godina zatvora zbog toga što se kao lekar trudio da olakša život nepravedno osudjenih zatvorenika, kojih je u to vreme bio veliki broj, posebno sveštenoslužitelja.

Po savetu medicinske sestre, koja je videla sva njegova dobra dela i saosećala sa njim, on se u molitvi obratio za pomoć blaženoj Matronuški Anemnjasevskoj. Imajući mogućnost da kao lekar izlazi van zone, on je tri puta povikao u šumi: - Matronuška! Pomozi mi, u nevolji sam! I bio je oslobodjen. Posle toga kako je pušten na slobodu, on nije otišao kući, već je otišao da zahvali Matronuški. I kada je ušao u kuću koju su mu pokazali, pošto je ona bila bolesna i ležala je u kovčegu – nije mogla da hoda, bila je slepa, a ruke i noge joj nisu bile razvijene, - nekoga je morao da pita gde je ona, rekao je: - Dobar dan! I čuo je glas: - Dobar dan, slugo Božiji Sergeje! On je u svetu bio Sergej Aleksejevič Nikitin. - Odakle ti, - upitao je on, - mene znaš? - Pa ti si me zvao i ja sam te čula – odgovorila je ona.

Pored tih Božijih Ugodnika je sahranjen i otac Dorotej, arhimandrit Danilovskog manastira. On je bio u zatvoru osam ili deset godina, a potom je kada je izašao na slobodu, deset godina živeo u šupi i u hladno vreme su mu dolazile mačke, ležale oko njega i grejale ga. Ovde je pored naše crkve sahranjen i otac Evfrosin. On je deset godina bio na Kolimi. Kada je izdržao taj period pozvali su ga i rekli mu: - Potpiši još deset godina. Gde da se dene – Kolima! Potpisao je. Gospod kao da je ispitivao njegovu odlučnost.

Neočekivano je došla komisija, i počeli su da proveravaju spiskove zatvorenika i rekli su: - Da, ovome je istekla kazna. I on je bio oslobodjen. Zatvorenici su mu sakupili neke životno najnužnije stvari, neki mali kofer, i on se ukrcao na poslednji parobrod, otplovio u Vladivostok i počeo je rat. Da ga tada nisu oslobodili, on ne bi preživeo, jer su tamo za vreme rata svi poginuli. I potom je otac Evfrosin još lutao, bilo je vreme kada je svake noći noćevao u raznim mestima, jer su mu išli za petama i hteli da ga uhapse.

Ali jeroshimonah Inokentije, koji je sahranjen u Aleksejevskom selu, duhovni otac oca Evfrosina, koga je on posećivao, mu je rekao: - Ne boj se. Gospod će te sačuvati, samo me ne ostavljaj. I on je dolazio kod njega i pričešćivao ga. Otac Evfrosin je kako je sam pričao, prolazio kroz takva stanja kada nije mogao da izdrži poruge i odlučio je da beži. Ta odluka je bila potpuno bezumna jer je svuda okolo bila tajga, a još je bila i zima. Kao da je išao u smrt. Ali je on otišao u tajgu, i išao je, iako je već gubio snagu, jeo je neke jagode, orahe. A potom, ne znajući kuda ide pošto kartu nije imao na kraju je izašao na put. Tamo su ga uhvatili i doveli ponovo u logor – na njegovoj zatvoreničkoj odeći je bio prepoznatljiv broj. I kada su ga doveli, uprava logora se razgnevila i odlučili su da mu produže kaznu.

Tri nedelje su ga držali na mrazu i svakog drugog dana su mu davali hleb i vodu. On se molio i ostao živ. U to vreme, kako je govorio apostol Pavle – smrt je za njega bila samo dobitak. Ali on se ovako molio: “Gospode, sačuvaj me ne radi mene, već radi slave Imena Tvojega”. I Gospod ga je ostavio medju živima. Načelnik logora je rekao: - Ne može biti da je ostao živ. Smrt tog načelnika logora, mučitelja, je bila strašna. Njega su uskoro odredili za načelnika drugog logora. Znalo se za surovost tog čoveka, i tamo su ga zatvorenici raskomadali na delove.

Tako je Gospod još ovde na zemlji kaznio mučitelja. Kada su oca Evfrosina posle tri nedelje mučenja na mrazu bacili da umre, hranili su ga kriminalci. A nije ga valjalo hraniti, zbog toga što nije mogao da odradi normu. Kriminalci su ga uzeli kod sebe, ispunjavali normu za njega i hranili ga za svojim stolom. Već posle rata jedan lekar koji je posećivao oca Evfrosina se čudio njegovim čulima. Pitao ga je: - Šta su vam radili? Vaš nervni sistem je promrzao. Otac Evfrosin je u to vreme ležao u vunenim čarapama, u valjenkama, a pod nogama je imao još jedan jastuk, zbog toga što je osećao hladnoću od poda. Iza njega je takodje bio jastuk, kada je sedeo, jer je od drvenog zida takodje osećao hladnoću. Medju onima koji su postali ispovednici bilo je i ljudi koji su zbog svog duhovnog slepila a ponekad i zbog toga što su poverovali laži, otpadali od Crkve ili su čak pošli protiv nje. Ali mnogi su u logorima prišli k veri. Ocu Evfrosinu su tamo mnogi govorili: - Vasilije Adrijanoviču! – tako su ga zvali u svetu. – Kad bismo svi mi bili kao ti, mi ovde ne bi sedeli. Sve je poražavala odlučnost, s kojom je on u teškim okolnostima ispovedao svoju veru. Protojerej Nikolaj Morev, njega neki ovde znaju, je služio u Zvenigorodu, i već je otišao ka Gospodu.

Njegova kazna je istina bila kratka – pet godina, gradio je Belomorski kanal. Njega je Gospod sacuvao tako, što je ne gnušajući se nikakvog rada još od detinjstva, pomagao svojim sestrama u kuhinji, i voleo je da nešto kuva. I zbog te trudoljubivosti Gospod ga je sačuvao u zatvoru. Kada bi prolazeći pored kuhinje napravio neku primedbu, kuvar bi ga pitao: - A zar se ti u to razumeš? - Da, imao sam prilike da kuvam, - odgovarao je otac Nikolaj. Tada ga je kuvar uzeo kod sebe u kuhinju. A kada je video da se on veoma lako snalazi u kulinarskim poslovima, ostavili su ga tamo da radi. U zatvoru su uglavnom štedeli dobre specijaliste, zbog toga je on dobio višu kvalifikaciju. U logoru je pripremao za upravu. Odmah su ga postavili na taj posao jer je on bio sveštenik i znali su da ih neće otrovati. Na slobodu je izašao kao šef-kuvar. I pošto u prvo vreme nije mogao da služi kao sveštenik, radio je kao šef-kuvar čak i u restoranu – svi vole dobro da pojedu, a on je dobro spremao jela. Svi znamo i za grob oca Sergeja Orlova, bivšeg nastojatelja naše crkve. On je postao sveštenik 1946 godine, već posle rata, iako je završio seminariju 1911 godine. On je govorio: - Nisu me tada rukopoložili – i izgubio je venac. Ali Gospod ga je sačuvao iz drugog razloga. On je posećivao vladiku Natanaila. Da se to saznalo, njemu bi takodje pretio zatvor zbog opštenja sa episkopom Natanailom, koji se tada skrivao, i sa episkopom Arsenijem – poslednjim nastojateljem Čudova manastira, i sa igumanijom Tamarom, koja se o njima brinula, i s ocem Dorotejem koga sam po milosti Božijoj posećivao zajedno sa ocem Sergejem. O tome smo slušali u današnjem Apostolu: Ni smrt, ni život, ni Angeli, ni načalstva, ni visina, ni dubina, nijedna stvar nas ne može razdvojiti od ljubavi Božije.

Nisu samo sveštenici pretrpeli gonjenja tih godina. Kada sam radio na Uralu, poznavao sam Galinu Aleksandrovnu, već stariju ženu, čiji muž je bio carski oficir. On je davao zakletvu na vernost caru pred Krstom i Jevandjeljem i nije mogao da ga izda i da ode da služi drugoj vlasti. Vojnici su ga voleli i štitili ga. Tada su ga postepeno odvojili od njegovih vojnika i prebacili u drugo mesto. Imao je šestoro dece. Deportovali su ga na sankama, i njegova žena je pošla za njim sa decom. I molila se samo da joj Gospod znajući kako je deci teško u tim okolnostima, ostavi jedno dete. Na putu je sahranila petoro dece. Muža su joj kao i druge oficire streljali u Sibiru. Oni su tada pevali: “Hristos vaskrse …” I govorili su svojim mučiteljima: “Neka vam Gospod oprosti”.

Ta Galina Aleksandrovna, koju sam poznavao, je bila čovek neobične dobrote. I ćerka, koju joj je Gospod ostavio, je takodje bila veoma dobar čovek. Toliko je Gospod sačuvao u njihovoj porodici ljubav, da su sva deca sve vreme pitala: - Kako je baka? Kako je baka? Svi ruski mučenici i ispovednici su imali veliku snagu ljubavi. Otac Aleksej Mečev je to sam osećao, a rekao je za apostola Jovana Bogoslova, da je to jedini od svih apostola koji nije usmrćen, zbog toga što mu je Gospod dao takvu snagu ljubavi koja je poništavala zlobu mučitelja, i niko od njih se nije odlučivao da ga ubije. Za oca Alekseja Mečeva su pričali kako su ga jednom pozvali na Lubjanku (neka poznata ličnost, i shvatili su da se ne radi o običnom čoveku) i kažu: - Vi ste već stari, a Crkva umire. Još malo nekoga iscelite molitvom, i … A on se osmehnuo i odgovorio: - Šta vam je! Crkva živi Božijom blagodaću – neko će doći na moje mesto. Možda ćete to biti vi – Gospod će dotaći vaše srce, i doćićete kod mene, a ja ću vas preporučiti Svjatijejšem Tihonu, i on će vas rukopoložiti. Oni su kako su to čuli potrudili se da ga otpuste. Možda su se uplašili da će se iznenada i istina dotaći – i oni će sad pravo sa Lubjanke otrčati u Donski manastir k Patrijarhu Tihonu.

A možda je to potpuno nemoguće ako je takva volja Božija, jer Božija blagodat može sve. Jedan sluga Božiji, koji je takodje bio u zatvoru, a i sada je jos živ, je pričao kako su ga ispitivali: - Vi ste protiv sovjetske vlasti? On kaže: - Ne, šta vam je. Svaka vlast je od Boga. - A šta vi mislite, hoćemo li izgraditi novo društvo? On odgovara: - To je uzaludan posao. - Zašto? - Zato što je takav eksperiment bio kod prvih hrišćana. Kod njih je sve bilo zajedničko. “Svakome prema sposobnostima, svakome prema potrebama” – još pre dve hiljade godina. Kada se ljudi okupljaju sjedinjeni snagom duha s posebnom snagom ljubavi – to je onda moguće, ali se ponekad dešava da oni ne mogu dugo da se održe, zbog toga što neprijatelj nastavlja da vojuje.

Tako će biti i kod vas. Nigde nećete dospeti. Ali kakvi su to bili ljudi! Ni kod vas ništa neće biti bolje. Bio je on naravno i u takvim mestima odakle je morao da ide negde dalje. I ništa mu nisu mogli odgovoriti. Gospod je rekao: “Ja ću vam dati usta i premudrost, da vam se ne mogu protiviti ili vam odgovoriti svi koji vam se protive. I takvu mudrost je Gospod dao Svojim mučenicima i ispovednicima. Poznato je da su proces nad sveštenomučenikom mitropolitom Venijaminom izveli kao sudbinski spektakl: bio je i zaštitnik, i tužioci, i svedoci – sve je bilo kako sleduje, kao kod Spasitelja pred sudom Sinedriona. Sve je to bilo. Potom je okrivljenom izrečena presuda. On je ustao i kratko rekao: - Saslušao sam sve vaše reči. Shvatio sam da se sve deli za i protiv Hrista … Ja sam – za Hrista i spreman sam da prihvatim svaki vaš prigovor. I pirmio je mučenički venac. On je bio mitropolit i imao je veliko duhovno iskustvo. Postoji priča, kako su bezbožnici odlučili da se narugaju jednom dečaku. I napravili su predstavu: “Sud nad Hristom”. Ulogu Hrista su dali verujućem dečaku, a svi ostali su bili njegovi tužioci, i nije bilo nijednog zaštitnika. Odigrali su predstavu, a potom su mu dali da kaže poslednju reč. I taj dečak je počeo da govori tako, da je cela sala zaćutala. I on je govorio s takvom snagom ljubavi i sastradanja, koju su imali mučenici, ispovednici: - Vi mi se smejete, a meni vas je žao. Vi ste zaista nesrećni ljudi. Vi ne znate šta je to molitva. Vi ne znate šta je to Božija blagodat. Odrasli su vikali: - Neka ućuti! A deca su vikala: - Neka govori!

On nije još mnogo govorio. Po programu predstave sud je trebalo da se udalji radi donošenja presude. Deca su se udaljila u jednu sobu radi savetovanja. Potom su izašla i rekla: - Nije kriv. Čak je malo takvih primera dovoljno da se vera kojom nas je Gospod udostojio nikad ne pokoleba. Jer ako su ljudi toliko pretrpeli, ukoliko su imali toliko dobrote i ljubavi, da se čak i u takvim strašnim trenucima mučenja i smrti nisu prozlobili, kakva se onda snaga daje čoveku Božijom blagodaću da izdrži sve to! To je prosto zadivljujuće. Ako se u prostoti srca razmotre svi ovi primeri onda se naravno shvata da svi oni ne samo da nisu bili krivi, već su pokazali primer uzvišene čistote, ljubavi i svetosti. Apostol kaže: “Ko će nas razdvojiti od ljubavi Božije?

Da li nevolja, ili tuga, ili gonjenje, ili glad, ili nagost, ili beda, ili mač? Da, osećanje ljubavi je poseban Božiji dar. I u takvom stanju svepraštajuće ljubavi su se nalazili naravno svi mučenici i ispovednici, kako nedavnog vremena, tako i oni iz prvih vekova hrišćanstva. I zato kada nastupe neka gonjenja ili teskobe, mi treba da stremimo da stičemo ljubav. Tada ćemo sve izdržati. A sam naš život nam daje mogućnost da stičemo tu ljubav – nema takve teskobe na našem životnom putu da mi iz ljubavi ne bismo mogli pretrepti slabosti jedni drugih. “Bremena jedni drugih nosite, i tako ispunjavajte zakon Hristov” (Gal. 6, 2). Naš zadatak je da se u tom okruženju u kojem smo postavljeni Božijim Promislom trudimo da sačuvamo ljubav, i dobre odnose prema ljudima koji nas okružuju.

To je osnova koja čoveku daje mogućnost da izdrži i teža iskušenja, posebno za veru. Ne mislite, da će čovek koji se naljutio na bližnjega, i nije mogao da pretrpi njegove slabosti govoriti svome ubici ili mučitelju: “Neka ti Gospod oprosti!”. Čovek koji ne može da pretrpi to malo iskušenje, ne može da podnese ni veća stradanja. Praznujući dan ruskih novomučenika i ispovednika, proslavljajući njihove podvige, stradanja, trudove, ukrepljeni i poučeni njihovom dobrotom i ljubavlju, potrudimo se da i mi u nečemu budemo slični njima: u ljubavi prema bližnjemu, u trpljenju onoga što po Promislu Božijem moramo da podensemo u životu. Za svete su veliki trudovi, podvizi, stradanja i venci. A za nas grešne, slabe duhom i telom – neke teškoće.

Ali i one, kako je govorio prepodobni Serafim, ako se pretrpe radi Boga bez roptanja, uračunavaju se čoveku kao stradanja Hrista radi. I zbog toga, kako je rekao novomučenik mitropolit Venijamin, sve naše životne predstave se odvijaju po jednom scenariju: za ili protiv Hrista. U svakom malom delu (velika dela nisu za nas) treba se truditi da postupimo tako da bismo sa čistom savešću mogli da odgovorimo kao mitropolit Venijamin: “Ja sam – za Hrista”. A za to je neophodna trezvenost, neprekidna pažnja, straženje nad svojom dušom i mislima. Takvih trenutaka ima veoma mnogo. Ili krenuti u crkvu, ili ne krenuti. Pomoliti se ili odmah leći spavati. Pričestiti se ili to odložiti. Pomoći nekome, uzeti na sebe odgovornost ili ne. Ceo naš život teče ako tako moze da se kaže po diskretnom sistemu: ili sa Bogom, ili ne, trećeg nema. I čovek treba sve vreme to da ima na umu, to se zove trezvenost.

Nama je naravno sve to složeno ali se treba truditi da u očiglednim slučajevima postupimo tako kako je mitropolit Venijamin rekao: “Za Hrista”. Pokušajmo tako da živimo; mislim da je taj unutrašnji podvig moguć svakom hriscaninu. U toj neprekidnoj unutrašnjoj borbi se i sastoji podvig svakog hrišćanina. Kako je rekao jedan monah, čovek kao da se sve vreme nalazi na izvidnici, treba da se suprotstavlja neprijatelju ljudskog roda i sve vreme da se prinudjava da postupa tako kako je Hristos zapovedao.

Veliki pukovnik i hrišćanin A.V. Suvorov je govorio: “Pobedi sebe – i bićeš nepobediv. Ta misao ima svoju osnovu u Jevandjelju, u Hristovim rečima: “Koji je vjeran u malom i u mnogom je vjeran; a ko je nevjeran u malom i u mnogom je nevjeran” (Lk. 16, 10).

Pomolimo se ruskim novomučenicima, da bi nas Gospod po njihovim molitvama ukrepio da budemo verni u malom, kako bismo zajedno s njima nasledili život večni. Amin.

* (Rim. 99 zac., VIII, 28-39)

Protojerej Valaerijan Kočetov

prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović


Izvor:  http://www.pravmir.ru/article_1714.html

Pročitano: 8800 puta