MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 

Urednici ruskog ”Hodočasnika”, dobili su kopiju starog rukopisanog Žitija o bogomudrom dečaku, shimonahu Bogolepu, čudotvorcu Černojarskom. U štampanom izdanju Žitija svetih postoji veoma kratka biografija ovog svetitelja. Tako u delu N. Barsukova, zabeleženo je jedino da se sveto dete Bogolep upokojilo 1632. godine. U priručniku o ikonopisanju, pod 29. junom, zabeleženo je da je dete Bogolep ”u izgledu mlad, na glavi nosi monašku kapu i haljine monaške.” (Filimonov) U knjizi arhimandrita Sergija postoji kratak prikaz o blaženom detetu, a u knjizi arhimandrita Leonida “Sveta Rusija” veli se da je Bogolep, čudotovrac Černojarski, sahranjen u gradu Černojaru, u pokrajini Astrakan.

 

U rukopisu koji smo dobili, žitije počinje tekstom iz knjige Tovita: ”Tajnu carevu dobro je čuvati, o delima Božijim dobro je pričati” (Tov. 12.11).  I dalje se veli: ”Dakle, sećajući se čuda ovog pravednika i bogomudrog deteta, ne treba misliti da Bog, Koji je veliki u svetima Svojim, neće stići da proslavi pravednika, radi čudesnog proslavljenja Svetog Imena svog.”

 

U vreme cara Alekseja Mihailoviča življaše u Moskvi neki pobožni plemić po imenu Jakov Lukin Ušakov, koji imeše ženu Katarinu, takođe veoma pobožnu. Gospod Bog blagoslovi njihov vrlinski brak rođenjem sina, koji na krštenju dobi ime Boris, u čast velikomučenika, ruskog kneza Borisa (praznuje se 2. maja ).

 

Uskoro, nakon Borisovog rođenja, Ušakova, po nalogu cara, poslaše iz Moskve u oblast Astrakan na službu. Mesto prebivališta Ušakova bi grad Černojar na Volgi, udaljen 256 kilometara od Astrakana.

 

Ušakov vršaše službu poverenu mu od Boga mudro i časno, dok njegova žena beše  potpuno posvećena podizanju deteta. Boris, još uvek u povojima, pokazivaše izuzetnu sklonost ka podvizima. Očigledno bejaše predodređen da postane izabran sasud Duha Svetoga.

 

Prva projava veličanja imena Božijeg kod deteta beše sredom i petkom,  (koje sveta Crkva ustanovi kao posne dane u znak sećanja na stradanje i smrt Spasiteljevu), kada on odbijaše da doji, izdržavajući bez hrane po ceo dan. Druga, velika projava pobožnosti beše u tome što Boris mnogo ljubljaše Bogosluženja, toliko da čim bi začuo zvona, on bi glasno zaplakao, a prestajao bi tek kada bi ga majka uvela u hram. Tako su njegova majka i posluga počeli da ga vode redovno na službu, neposredno pošto bi zvonilo. U crkvi bi se na detinjem licu ogledala radost i tek na kraju Litrugije dečak bi prihvatio hranu. Svakoga dana Boris je ojačavao blagodaću Duha Svetoga, na radost svojih roditelja i na divljenje svih koji su ga poznavali i čuli za njega.

 

U jednoj od žalosnih godina, kada kuga haraše po celoj ruskoj zemlji, od carskog grada Moskve do granica Astrakana, sin plemića Ušakova, pobožan dečak Boris, veoma se razbole. Njegova desna noga beše prekrivena dubokim ranama, a neizdrživi bol mu ne davaše mira ni danju ni  noću. Ali, odan svom prizivu, Boris, hramajući, ne prestajaše da ide u hram Božiji i da prinosi svoje detinje molitve, postupajući po rečima Psalmopojca: ”Volim biti na pragu doma Božijega,  radije nego živeti u šatorima grešnika” (Ps. 84:10). Revnosnom brigom svojih roditelja i doktora, on se konačno isceli. Ali posle ove bolesti, Bogu beše ugodno da mladom pravedniku pošalje drugačije iskušenje: na njegovom licu se pojavi lepra. U vreme ove bolesti neki monah dođe u dom Jakovljev. Ugošćen lepo starac blagoslovi sve ukućane i poseti  bolesnog dečaka. Ugledavši ga, u Borisu se još više rasplamsa ljubav prema Bogu. Videvši u njemu onog ko je poslat od Boga,  on poče da moli svoje roditelje da mu dozvole da obuče angelsku shimu. Želja njihovog voljenog sina beše čudna, ali osećajući da njihovo voljeno dete nije spremno za život u svetu, a znajući iz Žitija za primere dece, koja su stupila u monaštvo, roditelji odlučiše da svom sedmogodišnjem sinu učine tu veliku radost. U sabornoj crkvi Vaskrsenja Hristovog, Boris primi postirg i dobi monaško ime Bogolep. Ubrzo pošto je primio monaški čin, pravedno dete primilo je i veliku shimu. 

 

On ne požive dugo da bi svojim bogomudrim životom roditeljima i mnogim ljudima bio na radost i divljenje. Dva dana nakon što primi veliku shimu, pravedni dečak leže u postelju bolestan, a trećeg dana već beše predstavljen u Carstvu Nebeskom, da večno veliča Gospoda zajedno sa Anđelima i Svetiteljima Njegovim. Roditelji novopredstavljenog su osećali veliku tugu, plakahu gorko zbog smrti svog voljenog sina. Ali, istovremeno osećali su i radost, jer je Svemogući Gospod odabrao dete iz njihove porodice za naslednika Carstva Nebeskog.

 

Sa velikim počastima blagosloveno dete bi sahranjeno u gradu Černojaru, pokraj same saborne crkve Vaskrsenja Hristovog, gde i primi shimu, na levoj strani od oltara, tako da su njegovi roditelji mogli svakodnevno da vide mesto njegovog počinka. I da se mole Gospodu Koji je rekao: ”Pustite decu, i ne branite im da dolaze k meni, jer je takvih Carstvo Nebesko.” (Mt. 19:14).

 

 

Gospod, Koji je veliki u svetima svojim, uskoro proslavi svog novog izabranika. U vreme vladavine princa Alekseja Mihailoviča, ustanici Stanka Razina uzbuniše čitavu Rusiju i nasta veliko previranje. Pošto opustošiše mnoštvo gradova  i sela, Razin uskoro dospe i do Černojara, gde mnoge kuće razori a ljude povede kao roblje, da mu služe u njegovim zlim namerama. Prilikom napštanja Černojara, međutim, on se seti da još uvek nije razorio ceo grad, i da vojska iz Moskve može potražiti pomoć u gradu, pa organizovati  poteru za njim. I tako on posla puk Tatara, koji su mu se predali, da potpuno unište grad. Ali na zaprepašćenje i zbunjenost Tatara, dok su se približavali gradu, na zidinama videše simonaha, dečaka. Oni koji su uspeli da se približe zidu začuše glas svetog monaha kako veli: ”Odlazite odavde, jadnici! Ne možete nikako nauditi ovom gradu, jer me Bog postavi da ga čuvam.” Ipak, među njima beše tvrdoglavih, koji uprkos svemu, poželeše da uđu u grad, ali ih neka nevidljiva sila zadržavaše, i konačno,oslepljeni, oni bejahu prisiljeni da napuste grad, a vid im se povrati tek kada se udaljiše od zidina, Božijom silom. I ništa ne učiniše gradu molitvama pravednog deteta Bogolepa, koji ih progna sa Sv. Anđelima Božijim. Oni se posramljeni vratiše Razinu u  grad Astrakan. Ali, odmetnik ne poverova u ovu priču. Gneveći se na njih, on posla novi puk na grad. Ove vojnike zadesi ista sudbina, a moskovske trupe, pod vođstvom Ivana Bogdanoviča Milaslavskog, uđoše  u grad i u njemu uspostvaiše svoju vlast.

 

Tokom vladavine nardnih careva, Jovana i Petra Aleksijeviča, uz pomoć  i posredništvo Sv. Bogolepa, Černojar beše sačuvan od Tatara. Kada dođoše do grada da ga razore, oni iznenada ugledaše pred sobom dete monaha na belom konju, koji im strogo naredi da napuste grad. Tateri, preispunjeni neopisivim strahom, pobegoše iz grada.

 

Godine 1695. sveštenik hrama Rođenja Presvete Bogorodice u gradu Astrakanu, po imenu Jovan, poče da sve slabije vidi. Moleći se Gospodu da mu podari iscelenje, on imaše tu radost da jedne noći, nakon molitve ugleda dete, shimonaha Bogolepa, koji mu zapovedi da naslika njegov lik i da ga pošalje  na njegov grob, u Černojar: “kada ispuniš ovu zapovest, bićeš isceljen od svoje bolesti,”rekao mu je. Sveštenik, koji beše takođe i ikonopisac, ne znade kako, gotovo slep, da naslika ikonu deteta shimonaha, kojeg ugleda. On uze jednu dasku da na njoj napravi skicu. I na njegovo zaprepašćenje, nakon obavljenog posla, on poče da oseća da mu je iz minuta u minut sve bolje i  bolje, i na kraju beše sasvim isceljen. I primivši pomoć u svojoj nevolji, sveštenik poče, iz dana u  dan, da odlaže završetak posla, i ne odnese ikonu na rečeno mesto, a potom na nju potpuno zaboravi. I godina prođe. Sveštenik se ponovo razbole, čak još gore nego prvi put, opet od slepila. Sledećeg puta dečak Bogolep mu se javi, prekoravajući ga zbog nemara, i zapovedi mu da završi ikonopisanje i da ikonu pošalje u Černojar. Tada sveštenik, pod zakletvom obeća da će ispuniti zapovest, samo ako primi iscelenje. Odmah nakon ovoga on poče da radi na ikoni i kada je završi uz blagoslov arhiepiskopa Save on krenu sa ikonom u Černojar, gde sa povorkom i zvonjavom zvona, ikona beše trijumfalno dočekana  i postavljena na grob dečakov. 

 

U rukopisu koji na grobu leži zabeleženo je nekoliko čuda. Ne navodeći ih sve, ne možemo a da ne napomenemo sledeće neverovatno čudo ovog Božjeg ugodnika.

 

U Černojaru beše jedan čuvar po imenu Gerasim, gluv i nem od rođenja. Jednom noću, kada kao i obično beše na straži na kuli zvanoj Zaklikuša, on ugleda dečaka Bogolepa obasjanog svetlošću. Gerasim se uplaši i oseni se znakom krsta, i ne mrdajući, sa pobožnošću i poštovanjem on gledaše u svetlonosnog pravednika koji mu reče: ”Ne boj se, Gerasime, već prikloni glavu,” i kada on prikloni glavu, sveto dete ga dotače svojim rukama i posta nevidljivo. Od tog časa Gerasim beše sasvim isceljen, više ne beše  ni gluv ni nem, već glasno poče da proslavlja Gospoda i Njegovov slugu, dečaka shimonaha Bogolepa.

 

Ilustracija ovog pravednog deteta, koja je ovde predstavljena (ispod)  jeste retka kopija gore pomenute ikone koju je naslikao sveštenik Jovan.

 

 

 

14 novembra 2013 god.

 

 

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/07/saint-bogolep-child-schema-monk-of.html