MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PUT KA HARMONIJI



RUSKI NAUČNICI O ALTERNATIVNOJ MEDICINI I HRIŠĆANSKOJ MOLITVI
 
 Ovaj članak je sastavljen od nekoliko tekstova. Najčešće su korišćeni, s minimalnim izmenama, odlomci iz tekstova Vladimira Zemjakova. Činjenice ovde navedene poznate su i iz radova drugih autora. Još nedavno su ateisti od nauke očekivali da ona istisne religiju iz čovekovog života. A dešava se, sve više, nešto sasvim suprotno. Naučna saznanja postaju hrišćanima nezamenljiva podrška u razgovoru s malovernima i nevernima, kojima je sve teže da prenebregnu činjenicu kako svet živi po zakonima predodređenim od Boga. I da suprotstavljanje tim zakonima može dovesti do tragedije.
 
Masovno ludilo 
 
Značenje izraza "masovno ludilo", oko čega postoji dosta neslaganja, specijalisti iz oblasti psihijatrije odredjuju kao "pojava promenjene masovne svesti kao posledica pojacavanja napetosti u dozivljavanju smisla svoga postojanja u okolini koja je izgubila stabilnost" (Materijal sa konferencije Filosofskog instituta iz 1996. godine). Smisao, uostalom, ostaje isti. U takvim prilikama, osecajuci se kao riba u vodi, u Rusiji deluje 700-900 hiljada magova, vracara, samana, astrologa, bioenergeticara, ekstrasensa... Svestenici lece dusu, lekari telo, a cime se bave nasi "iscelitelji", koji u pravilu nemaju iskustva ni u jednoj ni u drugoj oblasti?
 
Medju njima ima promasenih sluzitelja Crkve i ne bas razumnih lekara, bivsih medicinskih sestara i bolnicarki, sanitetskih tehnicara i domacica, resenih da bolje zive. ©ta im je zajednicko? U prvom redu, magicna privlacnost i majstorska gluma. Svoju ulogu oni ispunjavuju tako sto sticu poverenje kod ljudi, sto pokazuje promet na trzistu njihovih usluga - na stotine miliona rubalja.
 
Kako se profesionalni lekari odnose prema svojim primitivnim "kolegama"? U tom smislu postoji ukaz ruskog ministarstva zdravstva od 13. juna 1996. o zabrani okultno-mistickih metoda lecenja.
 
Kako se Crkva odnosi prema tim ljudima, koji sebe cesto nazivaju nastavnicima i uciteljima, koji govore o svojoj "bogoizabranosti", "svetosti", cak i "pravoslavnosti"? Pravoslavna Crkva sve magove, vracare, ekstrasense i ostale carobnike izjednacava sa ubicama (pravilo VI. Vaseljenskog sabora).
 
Ali, mozda i medicina i Crkva grese? A istina pripada tim uznositim pojedincima, koji su toliko slicni vecini od nas? Kao ni mi, nisu zavrsili studij medicine, a isto tako su mastali da zaspu, zaboravivsi na omrznuti posao i malu platu, i probude se kao posednici dara, te da potom svisoka gledaju na strucnjake s diplomom.
 
Dusevno zdrav covek se bori protiv tog iskusenja, a bolesni se odaje svojim mastarijama toliko da postaje plen demona, bilo kao "iscelitelj" bilo kao, sto je cesce, "isceljeni", koji takodje ne zeli da ceka, moli se i dostojno nosi svoj krst, nego ocekuje cudo i za njega je spreman da plati. Takva bezumna zelja za cudesnim ozdravljenjem i spremnost na poslusnost "iscelitelju" zaista donosi rezultate. Covek je privremeno "isceljen".
 
U cemu je zapravo stvar? U tome sto kratkotrajno isceljenje nastaje kao posledica pokusaja nejake psihe da sebi potcini bolesno telo. Sam pacijent za to, uglavnom, nije sposoban. No uz pomoc "iscelitelja" on je - "poverovavsi u sebe" - stvarno sposoban da na kratko vreme prigusi tok bolesti. Kao sto velikim naprezanjem svojih sila mozemo nekoliko sekundi zadrzavati podivljalog konja da se ne otrgne.
 
Bolest se moze zadrzavati nesto duze: nedelju, mesec, godinu. Zatim psiha potpuno onemoca u toj borbi, predaje se i smrt cesto postaje neizbezna.
 
"Najbolji odmor"
 
 "A sta je sa biopoljem, zatvaranjem rupa u njemu, itd.", mogu da upitaju oni koji ocekuju trenutno isceljenje. Odgovaramo na to: biopolje zaista postoji.
 
Nauci je poznato da oko covecjeg tela postoji slabo elektromagnetsko zracenje, koje se pojavljuje kao odraz postojecih procesa u organizmu. Pri tome ono nema nikakvu svoju svrhovitu, jos manje zastitnu, vaznost. Ta zracenja se kod bolesnog i zdravog organizma uistinu razlikuju, sto moze imati neko (ali ne glavno!) dijagnosticko znacenje. No nikakvi pokusaji uticaja na to zracenje ne mogu usloviti promenu toka bolesti. To bi bilo kao da se leci ne bolesnik, nego njegova senka.
 
Na sta onda stvarno deluje mag-vestac, buduci da on ponekad postize izvesne uspehe? I zasto mu je neophodna neistina o delovanju na biopolje? Zbog toga da bi sakrio istinski, stvarno prisutni uticaj "iscelitelja" na psihu, i shodno tome - na dusu covekovu. Eto zasto se cesto desava da ubrzo posle takvog "lecenja" pacijent pocinje da gubi razum. Rastrojstvo ponekad biva tako izrazeno, a njegova veza sa posecivanjem seansi "izlecenja" kod okultista tako uocljiva, da su neurofiziolog akademik S. V. Krapivin i doktor medicinskih nauka prof. A. Berestov objedinili kompleks simptoma neuropsihickih i fizioloskih poremecaja izazvanih uplivom ekstrasensa, gatara, vracara, samana, nadrilekara, hipnotizera, psihohirurga, bioenergeticara i ostalih, pa ga izdvojili kao posebno obolenje, koje su nazvali "okultna bolest"; ona se razvija po modelu sindroma Kandinski-Klerambo, dobro poznatog u psihijatriji.
 
Patoloske promene te naravi se u pravilu ne javljaju odmah, nego kroz jednu-dve godine, cak i kroz 5-25 (!) godina, dakle, kada je covek vec zaboravio svoju posetu "iscelitelju" i ne moze s njom povezati pogorsanje svoga zdravlja. Obicno sve pocinje povecanjem razdrazljivosti, koju prate ustrasenost, osetljivost i iracionalnost, a zatim i konkretni (motivirani) strahovi - od smrti, mraka, samoce, bolesti bliznjih... Na to se nadovezuje pojava unutrasnjih "glasova" zapovednog karaktera; nju prati depresivno stanje, uz osetno povecanje nametljivosti "glasova", koji prisiljavaju bolesnika na samoubistvo i izvrsenje takvog pokusaja.
 
Mnogi simptomi mogu se pojaviti i zasebno: odmah posle posete okultisti javlja se izrazen strah - predosecanje nekakvog strasnog dogadjaja. Karakteristicno je da se takvo stanje u pojedinom slucaju ne moze leciti na uobicajen nacin.
 
Ako posetilac "isceliteljske" seanse ne zna da ima neko psihicko ili organsko obolenje mozga, posle nje bi osetio naglo pogorsanje; s tim u vezi ne treba precutati sledecu cinjenicu: jedan do dva sata posle televizijskih seansi A. Kaspirovskog sva su reanimacijska odelenja moskovskih decjih bolnica bila puna dece u teskom epileptickom stanju.
 
Izmedju epilepsije i delovanja okultista postoji najneposrednija veza. Kako se covek utvrdjuje na putu "isceliteljstva", tako njegov mozak u bukvalnom smislu postaje "iskrivljen": EEG (elektroencefalogram) pokazuje sliku karakteristicnu za simptome epilepsije i za povecanu sklonost mozga tom oboljenju. Ista ta svojstva pokazuje i EEG pacijenata laznih iscelitelja.
 
To nisu jedine patoloske promene na mozgu okultista i njihovih zrtava koje registruju aparati. Akademik Krapivin i profesor Berestov su rasclanili podatke medicinskih istrazivanja koje su "iscelitelji" instrumentima prikupili baveci se proucavanjem svoga stanja u vreme seanse "izlecenja". Rezultate ove analize mozemo nazvati zapanjujucim.
 
U stanju transa ili hipnotickog sna, na seansi ekstrasensa, tokom koje se desavaju navodna isceljenja, na EEG se fiksiraju svojevrsne promene u vidu hiper-ritmicnosti visokih amplituda. To je narociti tip mozdane aktivnosti, u kojem su istovremeno ukljuceni svi rezimi mozga. U normalnim prilikama mozdani rezimi se smenjuju pravilno i jedan za drugim. Pitamo se: odakle posle takvog rada "punom parom" mozak crpi rezerve snage da bi obnovio potrosene zalihe? Iz "kosmosa"? Prilikom eksperimenta nikakvi dopunski prilivi energije k "iscelitelju" nisu uoceni, a on sam je posle seanse izgledao veoma iscrpljen, umoran (uzgred, oni posle toga vole da se hvalisu svojim "zrtvovanjem"). To isto je u vreme seanse pokazivao i EEG njihovih pacijenata.
 
Takvo ekstremno stanje mora da se odrazi na covekov organizam, sto se u pocetku ispoljava kao "osecanje poboljsanja", kada simptomi bolesti slabe; ali onda se svi simptomi vracaju, i to jos jace izrazeni (kao osobiti efekt dopinga), ili se uz vidljivo isceljenje od jedne bolesti pojavljuje druga, sto je najgore, uglavnom dusevna.
 
Na osnovu toga se u laboratorijama dobijeni podaci - o velikom snizenju laktacije krvne plazme (sto dovodi do narusavanja ravnoteze izmedju kiseline i luzine), povecanju dotoka krvi u mozak, opadanju misicnog tonusa (sto dovodi do napretka oboljenja) - cine dovoljno suvoparni. Bez obzira na sve to, lazni iscelitelji tvrde da se "obracaju" podsvesti, da odatle izvlace "rezervne snage", i da zato stanje meditacije - a takodje i "obicna" seansa kod ekstrasensa - "blagotvorno deluje na covekovo zdravlje"... kao - "najbolji odmor"! Koji se, moramo dodati, cesto mnogo oduzi. U boljem slucaju, na neuropsihijatriji, u gorem...
 
Ovde se prisecamo tuznih slucajeva. Na primer, eksperiment sa ucenjem engleskog jezika, proveden 60-ih godina u Bugarskoj. Tada su se takodje usmerili na podsvest i izvlacenje covekovih "rezervnih mogucnosti". Isto tako je odmah posle uplitanja u mozdane aktivnosti i kratkotrajnih "uspeha" usledilo pogorsanje stanja, a zatim i propast (!) ispitanika... A bilo je to, reklo bi se, samo ubrzano ucenje stranog jezika.
 
Eto kako zavrsava upad eksperimentatora u covekovu dusu. Uzmimo poredjenje sa kompjutorom, ciji je mehanizam neusporedivo prostiji od ljudskog organizma. U kompjutoru nema nista sto covek sa odredjenim znanjem i iskustvom ne bi mogao proizvesti i popraviti. Ali, nalazi se u njemu jedna sasvim mala pojedinost, koja se pokazuje kao glavni deo te naprave, njena osnova. To je mikroprocesor. Njega osim proizvodjaca niko ne moze da dira bez opasnih posledica. Samo neznatno uplitanje moze da pretvori kompjutor u gomilu rezervnih delova.
 
Coveka je stvorio Bog. I jedino On ima pravo da ulazi u nasu dusu, i nece joj nauditi.
 
Snaga molitve
 
Da bismo lakse razumeli uticaj ekstrasensa na mozak, usporedimo ga sa uticajem istinske hriscanske molitve.
 
Vec smo govorili o nedavnom otkricu petrogradskih naucnika, doktora biologije i kandidata medicinskih nauka V. Sljezina te I. Rubinoja, takodje kandidata medicinskioh nauka. Oni su istrazivali to osobeno blagotvorno stanje u koje covek moze da se pogruzi tokom molitve. Evo sta je odgovorio profesor Sljezin na pitanje novinara o tome da li je zaista - kako tvrde sledbenici raznih skola joge - meditacija isto sto i molitva, da je takodje opstenje sa Bogom:
 
"To uopste nije tako, kao sto smo razjasnili svojim istrazivanjima. Radi jasnoce eksperimenta, pozvali smo nastojatelja jednog manastira i zapisali njegov elektroencefalogram u vreme molitve. Otkrili smo da u molitvenom stanju pravoslavnog svestenosluzitelja, pri njegovoj punoj svesti, EEG pokazuje potpuno iskljucenje mozdane kore. Covek je sedeo i molio se, a istovremeno su izostali elektricni impulsi koji pokazuju rad kore velikog mozga. Mi smo, dakle, posmatrali stanje punog prekida rada mozga pri jasnoj svesti. Taj smo fenomen nazvali cetvrtim covekovim stanjem. Do naseg otkrica nauka je znala za tri stanja covekove svesti: budno stanje, lagani i duboki san, koji se jedan od drugog razlikuju po osobinama elektricnih impulsa mozdane kore. Sada nam je poznato jos jedno stanje - potpuno odsustvo elektricnih aktivnosti kore velikog mozga pri punoj svesti. Zakljucujemo da je molitveno stanje takodje svojstveno i neophodno ljudskom organizmu kao i tri vec poznata stanja."
 
Novinar je dalje pitao da li je svaka molitva pracena takvim stanjem kore velikog mozga. "Zapisali smo i EEG katolickog svestenika", odgovorio je profesor Sljezin. "Tom prilikom nismo ustanovili puno iskljucenje mozdane kore, mada se pokazala tendencija ka tome. On sam je priznao da su pravoslavni hriscani veci molitvenici, jer se ovde medju monasima sacuvala praksa neprekidne Isusove molitve.
 
U vreme istinske molitve zbiva se uzlet od realnosti, sto dovodi do kidanja patoloskih veza. Udaljavajuci se od svega svetovnog i od svih patoloskih oblika, covek doprinosi svome ozdravljenju. Cetvrto stanje - to je put ka harmoniji."
 
 
 
prevod sa ruskog: Dana B.

Pročitano: 7736 puta