MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Zbor zborila gospoda hrišćanska u Vijećnici Banskog dvora u Banjoj Luci. Evo sabranja koje smo čekali i radovali se. Dođoše dva čovjeka u naš grad, otac i sin, čijom trudom i radom i zajedničkom ljubavlju prema Gospodu i Presvetoj Bogorodici dođe do ovoga sabranja - otac Gavrilo, iguman manastira Lepavina, i brat Nenad, duhovno čedo oca Gavrila. „Susreti sa svetim mestima“ je naslov knjige koja nas okupi i kojoj zahvaljujući dođe do ovog susreta.

 

 

Tvoju knjigu, brate Nenade, nisam još pročitala, ali me to ne sprečava da pišem o jučerašnjoj promociji koja se održala kod nas u Banjoj Luci. Moram priznati da nisam bila toliko zainteresovana za knjigu s obzirom da sam dosad imala priliku da vidim i čitam mnoge zapise i reportaže o svetim mjestima. Radovala sam se susretu sa ocem Gavrilom i željela da napokon upoznam tebe, brata Nenada, kome se obraćam kada imam problem sa slušanjem „Radio Blagovesti“, a najmanje sam se bavila mišlju o knjizi. Nadam se, brate Nenade, da ćeš mi oprostiti i ovo moje iskreno priznanje primiti kao izvinjenje. Kasnije, kada sam čula par odlomaka iz tvoje knjige, koje je pročitala sestra Mira, shvatih da to nije knjiga kakvu sam zamišljala. To nije samo skup tekstova o mjestima koja si posjećivao, već knjiga u čije tekstove je utkana zlatna nit ljubavi prema Gospodu, Presvetoj Bogorodici i svetinjama koje si obilazio. Shvatila sam to veoma brzo i sada kada je imam u rukama jedva čekam da je počnem čitati. Osjećam veliku radost u srcu radi jučerašnjeg okupljanja na kojem sam imala čast upoznati i tebe, autora. Već na prvi pogled dopala mi se ilustracije na koricama knjige, koja zrači mirom i toplinom, baš kao i svetinje koje si opisao između tih korica. Oprosti mi, brate Nenade, što sam podcijenila tvoj trud i rad i tvoju ljubav koju u sebi nosiš. Dobro je ipak, bolje da je bilo ovako nego obratno. Želim ti još mnogo blagoslova u tvom životu i radu i da se što češće okupljamo na ovakvim skupovima.

 

Na samom početku pisanja shvatila sam da se prvo moram obratiti bratu Nenadu. Evo, tek sada, nakon ovog kratkog pisma mogu nastaviti dalje da pišem za sajt manastira Lepavina sa nadom da će svi oni koji ovo budu čitali  moći osjetiti barem djelić duhovne radosti kakvu smo mi u Banjoj Luci sinoć doživjeli. 

 

 

Čim smo ušli u salu, dočeka nas otac Gavrilo. Prišla sam i zatražila blagoslov. Ovo je sada nova situacija. Navikla sam da oca Gavrila viđam u manastiru i to mi je nekako bilo normalno. Vidjeti oca Gavrila u svom gradu i dobiti blagosolov od njega, za mene, a vjerujem i za sve ostale, bila je posebna čast. Vidjela sam osmijehe na licima ljudi oko mene i shvatila da svi dijelimo isto osjećanje, radosti, uzbudjenja i sreće što nam se ukazala prilika da i mi ocu uzvratimo gostoprimstvo. Nadam se da smo bar malo u tome uspjeli. 
 

Poslije sam prišla bratu Nenadu, koga znam sa sajta kao webmastera i duhovno čedo oca Gavrila, ali se nikada nismo lično upoznali. Sada sam imala priliku i za to. Preda mnom je bio mladić prijatnog lica iz koga je zračila duhovna radost i vedrina, bistrog pogleda i uma. Pomislila sam u sebi: „Pa nije ni čudo da je čedo oca Gavrila.“

 

 

Saborovanje, kako je to na početku nazvala sestra Mira, u svijetu poznata kao gospodja Mira Lolić Močević, koju često gledamo na televiziji kao urednicu i voditeljku mnogih emisija duhovnog sadržaja, počeli  smo molitvom „Oče naš“, koje su pojale djevojke iz hora Crkve Uspenja Presvete Bogorodice na Kočićevom vencu, jednom od banjalučkih naselja.

Uvod u saborovanje rekla je sestra Mira, predstavljajući naše drage goste, koje svi dobro poznajemo, ali tako nalaže protokol. Skupilo se mnogo meni znanih i neznanih, smo svi bili kao jedna porodica koju vodi otac Gavrilo. Razgovor je tekao spontano i u dobrom raspoloženju. Sestra Mira je kao pravi profesinalac upravljala tokom večeri. Riječ su naizmjenično imali otac Gavrilo i brat Nenad.

 

 

Ljubav izmedju duhovnika i njegovog čeda je zračila i prenosila na nas prisutne. Iz razgovora se osjetilo koliko otac voli svoje duhovno čedo, koliko je ponosan na njega, a isto tako i brat Nenad voli i poštuje oca Gavrila. Rijetko se dobije prilika, tako da kažem, uživo i direktno vidjeti šta znači imati duhovnika i biti mu poslušan. Čitajući odlomke iz knjige, sestra Mira je postavljala pitanja bratu Nenadu u vezi sa nekim opisima mjesta ili događaja opisanih u knjizi. Iznenadilo me sa kakvom lakoćom i lijepim načinom izražavanja brat Nenad odgovara i priča o svojoj knjizi, o tome kako je nastala i koji put je prošao dok je stvarao. Interesantano je bilo slušati o tome kao je doživljavao posjete pojedinim svetinjama od koje su najznačajnije posjeta i doživljaj  Svete Gore, Kosova i ponovni povratak u manastir Lepavinu. Pričao nam je o tome kako je svaku težu situaciju savladavao uz pomoć ikonice Presvete Bogorodice Lepavinske i da ga je otac Gavrilo uvijek pozivao na mobilni telefon kada se nalazio u nekim, za njega u tom trenutku,  bezizlaznim situacijama. To potvrđuje koliko je jaka veza između duhovnika i njegovog čeda. Zapamtila sam priču o događaju koji se desio na Svetoj Gori, kada niko nije mogao da otključa vrata skita, mislim da je riječ o skitu Svetog Vasilija. Kada su već počeli da gube nadu, zazvonio je telefon iako na tom mjestu skoro da i nije bilo signala. Sa druge strane bio je otac Gavrilo, kome je trebalo neko uputstvo u vezi sa sajtom. U tom trenutku uspjeli su otključati vrata skita, u kojem su kasnije zaboravili brata Nenada pa je jedno vrijeme ostao zaključan. 

 

 

Pričao nam je o djeci sa Kosova koja žive ograđena u krugu prečnika od nekih tristotinjak metara i njihovoj radosti, o ikoni Presvete Bogorodice koja krvotoči i preuzima na Sebe tugu radi progonjenih Srba. Otac Gavrilo je tiho monaški odgovarao na pitanja sestre Mire i nas prisutnih. Jedna divna pouka koju sam zapamtila, koju ne znam da citiram ali sam zapamtila smisao, jeste kada je sestra Mira pitala oca Gavrila šta da čine ljudi koji su u javnim službama kritikovani radi vjere hrišćanske, a otac je odgovorio sa osmijehom: „Pa smirenje…“ Kritikujujući nas oni nam zapravo pomažu da se vježbamo u smirenju, jednoj od najvećih hrišćanskih vrlina. Nakon izlaganja autora knjige i pouka oca Gavrila, dobili smo riječ i mi iz publike. Svako ko je želio mogao je postaviti pitanje ocu Gavrilu i bratu Nenadu. Mislim da su mnogi željeli ali nisu imali hrabrosti, a bili smo i pod utiscima onoga što smo čuli, pa nismo željeli ništa ni dodati ni oduzeti.

 

 

Slušajući oca Gavrila i brata Nenada palo mi je na pamet i zadivilo, kao su se divno nadopunjavali kako u duhovnom životu, tako i u svom radu. Svi znamo da otac Gavrilo ima veliko duhovno iskustvo, da je sa dvanaest godina otišao u manastir, da je boravio na Svetoj Gori trinaest godina, da je njegov duhovni život veoma bogat, ali nije imao nikakvog predznanja i obrazovanja iz oblasti informatike. Danas je otac Gavrilo najpoznatiji duhovnik na Fejsbuku i ostalim društvenim mrežama, urednik manastirskog sajta i programa Internet Radija Blagovesti. Brat Nenad, obrazovan, mladi čovjek, po profesiji informatičar, piše knjige duhovnog sadržaja. Kod Gospoda je sve moguće.

 

 

Pred kraj druženja, rekla bih u ime svih nas iz publike, riječ je uzeo naš prota Milan Pajkanović i divno se zahvalio Presvetoj  Bogorodici Lepavinskoj, ocu Gavrilu, pozdravio rad brata Nenada i prenio svoje i naše oduševljenje zbog ovakvog duhovnog okupljanja. Ispričao nam je jednu istinitu priču o događaju koji se desio u njegovoj parohiji, mislim negdje kod Obudovca. Molim protu Milana i čitaoce da mi oproste ako nisam navela tačne podatke u vezi sa parohijom. 

U jednoj kući njegovih parohijana nalazila se ikona Presvete Bogorodice Lepavinske. Zadesilo se tako jednoga dana da je djevojčica koja je živjela u kući ostala sama u prostoriji u kojoj se nalazila ikona. Mislim da je radila školsku zadaću ili nešto slično i bila udubljena u svoj posao. Najednom je osjetila predivan miris, sličan onome kada njena majka i baka tamjanom uoči praznika i nedelje kade kuću. Pogledala je oko sebe, ali u sobi osim nje nije bilo nikoga. Pogled joj se zaustavio na ikoni Presvete Bogorodice Lepavinske, koja je u ruci držala kadionicu i kadila prostoriju. Dijete je istrčalo napolje da pozove nekoga od odraslih. Kada su došli, ikona je stajala na svom mjestu i bez ikakvih tragova pomjeranja, ali je sobu ispunjavao predivan miris iz Bogorodičine kadionice. Znamo da su ovakve pojave česte i da nas Majka Božija na ovaj način nagrađuje ili opominje, mi smo joj zahvalni za sve Majčinske molitve i blagoslove.

 

 

Naše saborovanje smo završili pojanjem djevojaka iz hora a i nas ostalih sa „ Dostojno jest“ i radosno krenuli ka izlazu nadajući se da nas je Majka Božija čula i vidjela i da će nas i dalje čuvati i moliti se za nas.

 

Na izlazu nam se brat Nenad potpisao na knjige, a bili smo počastvovani i potpisom oca Gavrila. U hodniku sam se pozdravila sa bratom Stamenkom, takođe duhovnim čedom oca Gavrila, koji je zajedno sa svojom porodicom doprinio odličnoj organizaciji ovoga sabranja i promocije knjige. 

 

 

Željeli smo ostati još zajedno sa nama dragim ocem Gavrilom i bratom Nenadom. Krenula sam kući među posljednjim. Bilo je divno vidjeti oca Gavrila dok je koračao našim gradom sa svojim duhovnim čedima sestrom Mirom i bratom Nenadom. Još malo smo ih pratili, a onda smo i mi krenuli svojim kućama puni utisaka i duhovne radosti.

 

Sve ovo će biti jasnije kada pročitate, i ja takođe, knjigu „Susreti sa svetim mestima“ Nenada Badovinca. Slava ti, Gospode, i Sveta Majko Bogorodice, i oprosti ako sam ovim svojim pisanjem nekoga povrijedila.

Vladislava T.