MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

LEK PROTIV PRAVOSLAVNOG NEOFITSTVA



Na slici Irvin Jalom

Psihoterapeut i pisac, Irvin Jalom nije ništa pisao o pravoslavlju. Ali je napisao knjigu – umetničku – u kojoj je na jednostavan i dovoljno dubok način, razmatrao važne teme savremenosti, koje se na jedan ili drugi način odražavaju i na današnji crkveni život, a možda je baš tu, to odražavanje, i posebno aktuelno. Knjiga se zove „Šopenhauer, kao lek“.
 
 
Za mene je ta knjiga ozbiljan razgovor o susretu i uzajamnom dopunjavanju dva pogleda na svet, dve vrste životnog iskustva. Ona govori o susretu čoveka-„filozofa“ i psihoterapeutske grupe, grupe, kao celine. Pod „filozofijom“ ja ovde podrazumevam neka rasuđivanja, koja se oslanjaju na „autoritete“, pa zato i stavljam taj pojam pod navodnike.
 
Glavni heroj knjige, Filip, je proživeo burnu mladost. Bio je opsednut seksualnom zavisnošću, ili, kako bi to nazvali pravoslavci, bludnom strašću. U svoje „uspešne“ dane, mogao je da zavede nekoliko devojaka, jednu za drugom. S vremenom, ta zavisnost ga je potpuno obuzela, i praktično, to nije više bio on. Njegova težnja da bude nezavisan od seksa, težnja k životu u slobodi i stvaralaštvu, k filozofiji, koja ga je privlačila još od rane mladosti, pomogla mu je da preodoli tu strast.
 
Kako da se izbavi od te zavisnosti, Filip je tražio odgovor kod velikih umova prošlosti. I našao je... kod Šopenhauera. Taj nemački mračni genije, ili tačnije njegove reči i njegov život, su izazvali toliko dubok odjek u njegovom srcu, da je njegova strast nestala sama od sebe.Filip je postao pravi filozof, povukao se, naslađivao se knjigama i razmišljanjima i bio je spreman da oponaša svog idola Šopenhauera do kraja svog života. Istina, bio mu je neophodan novac. Bio je ubeđen da mu njegov um, obrazovanje i jarko iskustvo isceljenja, daju pravo da postane konsultant, svojevrstan terapeut-filozof.
 
U tom periodu posećuje ga psihoterapeut Džulius, koji je pre par decenija pokušao, bezuspešno, da mu pomogne da se izbavi od te strasti koja je ovladala njime. Životna priča Džuliusa nije manje duboka i tragična od Filipove: proslavljeni iskusni psihoterapeut, iznenada je saznao, da muje zbog bolesti, neizlečivog oblika raka, ostalo oko jedne godine života.Prvobitni očaj je postepeno ustupao mesto zainteresovanosti za život, za ljude, njihove sudbine. Džulius se setio Filipa, koji je bio njegov potpuni profesionalni neuspeh.
 
Kao rezultat susreta, ova dva čoveka zaključuju neobični ugovor: Filip će dugoročno posećivati psihoterapeutsku grupu, a za uzvrat, dobija od Džuliusa supervizorsku potvrdu, koja mu je neophodna za licencu za privatnu terapeutsku praksu. Zapravo to je i početna pozicija knjige: isceliteljska, „jedino ispravna“ za Filipa, praktično„filozofija“ njimeproglašena za Božiju, sreće se s „grupom“, tačnije sa samim životom.
 
Tri puta
 
Irvin Jalom nije ni slutio, da postavljajući pitanje o „filozofiji“ i o prostom ljudskom iskustvu, uključujući tu i iskustvo grupne komunikacije, on veoma precizno opisuje jednu od mogućih puteva „prilaska veri“, ocrkovljenja savremenih Rusa. Po svojoj suštini, ta knjiga je o jednom od verovatnih puteva od neofitstva (preobraćanja) k zrelosti, od verujućeg „filozofa u futroli“ k čoveku, koji lično veruje i ume da komunicira i živi s ljudima.
 
Uslovno, ljude možemo podeliti na tri grupe: s „obrednim“, s „psihološkim“ i s „filozofskim“ skladom karaktera. O prvima je toliko toga rečeno, da se nema šta dodati. Tim pre, knjiga Jaloma se ne dotiče te teme.
 
Za lica s „filozofskim skladom uma“, su primarne ideje i smisao onog što se dešava. U prošlosti je takav prilaz k religiji   uporedo s „obrednim“, verovatno preovladavao. Život je tekao svojim tokom, i znati nešto o nečemu je značilo verovati. Za „filozofe“ uticaj drugih ljudi i njihovog iskustva nije tako veliki, njima je teško da komuniciraju, da govore o svojem unutrašnjem svetu, o tome šta je „Bog učinio u njihovom životu“, o tome “kako su poverovali“ i „iz čega se sastoji njihova lična vera“. Oni manje veruju živim ljudima, a više istorijski proverenim autoritetima. Oni imaju jaku volju, za njih je važno da se upoznaju s idejama, da nađu ispravni put. Veru i životne vrednosti oni dostižu u vidu zadataka, koje treba filozofski (bogoslovski) osmisliti i rešiti. Za takve ljude su važnija znanja, informacija, moguće „konstrukcije“ i „tehnologije“.
 
Na primer, sasvim nedavno, među korisnicima Facebook desio se vrlo karakterističan spor po pitanju bivšeg alkoholičara, koji ne pije već 6 godina: kako da se pričešćuje Tela i Krvi Hrista, jer Krv - to je vino. Kao odgovor na to, optužili su ga za jeres i bogohuljenje. Oni koji su ga optuživali predstavljali su tipičnu „filozofsku“ poziciju i nisu uzeli u obzir da bivši alkoholičar ima svoje jedinstveno iskustvo – on ne pije 6 godina (!), a njemu predlažu da to zanemari radi, za sada još „spekulativne“njegove vere u „Telo Hristovo“.
 
Ali postoje i ljudi sa drugim skladom – „psihološkim“. Verovatno je danas takva većina ljudi. Važno im je da se razaberu sa svojim osećanjima, brigama, sa svojim željama, da vide korelaciju s iskustvom drugih ljudi.K tome ih često podstiče savremena kultura. Još u prošlom veku naši sugrađani su se lišili rođačkih, socijalnih, imovinskih, kulturnih i drugih važnih za tradicionalno društvo „oslonaca“ u svom životu i svom pogledu na svet. Lični život je postao veoma ličan i zbog toga ranjiv.Čovek više ne može da živi i kreće se tradicionalnim načinom. Svako, u najvećoj meri računa samo na sebe. Otuda dolazi takav važan i brižni odnos prema svom unutrašnjem svetu.
 
Ljudi s „psihološkim“ skladom su prijemčiviji k razgovoru, k „ličnim svedočanstvima“. Za njih je važno, da bi stekli svoje iskustvo, da se direktno upoznaju s tuđim iskustvom, važno im je da neko s njima saoseća (da s njima proživi), važno im je da neko saslušanjihove lične probleme, da imaju te, koji im se poveravaju i kome se sami mogu poveriti. Možda oni nisu jake volje, krhkiji su, ali za njih je važno da budu pošteni pred samim sobom, važno im je da se oslone na svoj unutrašnji resurs. Ljudi s „psihološkim“ skladom usvajaju životne vrednosti i veru kroz razgovor, kroz zajedničko proživljavanje, oni kao da „kaleme“ na sebe vrednosti sa tuđe „loze“. Mislim, da je današnji crkveni život veoma malo orjentisan na takve ljude.

Jednostavnije je imati posla s mrtvima
 
O svom iscelitelju Filip govori isto kao što i pravoslavni „filozofi“ govore o autoritetima, uključujući tu i svetootačke knjige, pa čak i Jevanđelje. Ja time ne omalovažavam Jevanđelje, već hoću da kažem, da je zanimanje za ideje i primere „onih koji se isceljuju“, bilo to na psihološkom ili duhovnom planu, dovoljno opšta karakteristika. Fraza Filipa „Između znanja i lečenja nema jasne granice“, zvuči danas veoma pravoslavno. Ja ne govorim o učenju Crkve, već o tome šta mi vidimo u svakodnevnici. Ako čovek zna o nečemu, onda se smatra da je on na putu k „ozdravljenju“ ili „spasenju“. Kao u primeru bivšeg alkoholičara i Pričešća. Znanje o Telu Hristovom treba da prevagne nad iskustvom.Katehizacija poslednjih 20 godina (po svojoj suštini i formi - knjižna) cela je napravljena na tom principu. To veoma jasno koriste Neofiti. Glavno je znati to, šta je „ispravno“ i „autoritetno“.Filip govori: „Glupo je odbacivati ideje, koje su donele utehu tolikim ljudima“. I to je apsolutno tačno. Njegova greška je u uverenosti da ideja (autoritetno mišljenje), sama po sebi, to jest golo znanje, pomaže i drugima.
 
Navešću tipičan razgovor s Filipom. „A kakvi su tvoji ciljevi i smisao?“ – pitali su Filipa. „Lično ja, kao i Šopenhauer, hoću samo jedno – da želim što je moguće manje i da znam što je moguće više“ – odgovorio je on. „Ja sada govorim o božanskom Šopenhaueru, o Ničeu i Kantu. Oni, i ja zajedno s njima, smatraju da čovek koji ima unutrašnje bogatstvo, ne očekuje od okoline ništa, osim jednog – da ga ostave na miru...“
 
Iz konteksta je jasno, da reč nije samo o prostom citiranju nečijeg mišljenja, već o Filipovom citiranju „istine u njenoj poslednjoj instanci“. To je tipična slika kod pravoslavaca, apelujućih na „autoritete“, kažu da postoje „oni“ i postojim „ja“, koji delim njihove tačke gledišta. Jarki primeri takve pozicije u hrišćanstvu su privrženici krajnjih „kreacionističkih“ pogleda, za koje „citiranje“ „božanskih autora“ preteže ne samo nad zdravim smislom, nego i nad mogućnošćuotkrivanja tajne stvaranja u dijalogu s drugim ljudima.
 
Vrlo karakteristično reaguju sagovornici Filipa na njegova razmišljanja (žalosno je što su među pravoslavnima takva reagovanja retkost): „Filipe, ja sam već sit do grla tvoga Šopenhauera... Želim da čujem nešto o tebi“. Ili još: „Filipe, želeo bih da znam tvoja lična osećanja, a ne osećanja Šopenhauera...“, „Šopenhauer te je izlečio, ali sada treba da se izlečiš od Šopenhauera“. 
 
Poslednji komentar je apsolutno neverovatan. Ponekad pravoslavnim neofitima ili „filozofima“ treba reći: da, pravoslavlje je za vas postalo „lek“, ono vas je izlečilo, ali sada ne bi bilo loše da se izlečite od „pravoslavlja“. Namerno sam napisao tako kategorički, podrazumevajući pod time da povremeno, pri ocrkovljenju, novopreobraćeni postaje taj isti Filip, za koga teorija, zbirke mudrih izreka, i jesu život, tada, kada sam život prolazi mimo. Od takvog „pravoslavlja-ideologije“, „pravoslavlja-mita“ korisno je da se izleči radi drugih ljudi, radi opštenja s njima, radi prostog ljudskog učešća u životu.
 
Interesantan dijalog je bio između Filipa i jedne učesnice grupe. Filip je kritikovao vodiča grupe Džuliusa zbog nerazumevanja, na šta je usledila sjajna reakcija: „Da li hoćeš da znaš zašto te Džulius nije razumeo? Ja ću ti reći. Zato što je Šopenhauer mrtav... a Džulius živ. A ti ne umeš da razgovaraš s živim ljudima“. Takvo postavljanje pitanja za pravoslavne je, takođe, veoma aktuelno. Zaista je mnogo jednostavnije imati posla s „mrtvima“, s njihovim nasleđem, s nekom rafiniranom mitskom prošlošću, koje ne zahteva tvoju živu angažovanost i odgovornost. Mnogo je teže imati posla s čovekom, koji stoji pred tobom lice u lice i očekuje od tebe tvoju ličnu živu reakciju, upravo tvoju. Žalosno je što se realni život prinosi kao žrtva prošlosti.

Sila žive komunikacije

Šta je grupa za Jaloma? U najopštijem smislu, grupa je organizovana komunikacija ljudi, radi koje i dolaze ti, koji imaju probleme s komunikacijom. „Ni ideje, ni pogledi, ni tehnike nemaju u psihoterapiji nikakvog značaja, - govori Jalom ustima glavnog heroja. – Pitaj bivše pacijente, šta oni pamte o svom lečenju? Niko neće ni pomenuti ideje – svi će govoriti samo o odnosima“.
 
U knjizi je dovoljno detaljno objašnjen smisao grupe i osnovni principi njenog postojanja. „Pacijenti se na seansama ponašaju isto kao i u životu, - primećuje Džulius, - zato, ranije ili kasnije, sigurno otkrivaju svoje probleme. A na dalje, to je već njihov zadatak, da izvuku zaključke iz iskustva rada u grupi i prenesu ih na svoje odnose s drugim ljudima...“.
 
Odnosi u grupi nisu igra. To je stvarni život, ali život u uslovima „staklene bašte“, s ograničenim brojem učesnika i vođom grupe. To je neka vrsta obuke za život, kroz razgovor i njegovo osmišljavanje. Objavljuje se princip „ovde i sada“ ili „nikakve istorije“. Niko se ne udubljuje u prošlost, razmatra se i raspravlja samo sadašnji moment u životu grupe. Može se menjati samo onaj, ko prisustvuje seansi ovde i sada, mogu se menjati njegova osećanja, njegovo razmišljanje i ponašanje.
 
Ti principi, koji su godinama bili izgrađivani u psihoterapeutskim grupama, mogu biti veoma korisni i važni, oni štite komunikaciju, ne daju susretu da propadne. Osnovni principi su: govoriti od sebe i za sebe, govoriti o svom iskustvu, svojim osećanjima, svojim mislima; ne osuđivati, ne ocenjivati svedočanstva drugih; govoriti iskreno upravo to i upravo tako kako taj moment odslikava ono što smo čuli, u našoj duši. Veoma je važno poverenje. Niko nije obavezan da pati zbog sopstvenih priznavanja. Zato postoji pravilo, da se iskrenost i smelost moraju samo nagrađivati i podržavati.
 
U razradi teme hteo bih da obratite pažnju na iskustvo grupe samopomoći, koje se odvija po programu od 12 koraka. Ovi koraci su veoma bliski psihoterapeutskim. Čovek, koji ima alkoholnu, hemijsku, zavisnost od igara ili neku drugu, - uključuje se u grupu istih takvih ljudi kao što je on, ali koji su već na putu ozdravljenja. Po suštini, prvo se njegova zavisnost zamenjuje zavisnošću od grupe, gde ga mogu razumeti i prihvatiti kao ravnopravnog. Ali grupe samopomoći – to nisu prosto sedeljke ljudi bliskih po duhu. To je složeni sistem vaspitavajućih susreta, koji se razvija etapno, koji je definisan svojim tradicijama. „Dvanaest koraka“ i „Dvanaest tradicija“ su organizovani tako, da čovek s vremenom, kroz razgovor, kroz upoznavanje s iskustvom drugih, kroz razumevanje i podršku, ozdravljuje, postaje samostalan, dobija nove socijalne veze ili obnavlja stare, i nastupa moment, kada mu grupa, kao nešto životno neophodno, više nije potrebna.
 
Junak knjige Jaloma, Filip, se takođe nije sasvim izlečio do dolaska u grupu. Zahvaljujući „filozofiji“ on je zablokirao, konzervirao svoju strast i konačno je mogao da se izleči samo kroz razgovor s drugim ljudima. Ta karakteristika „filozofskog“ isceljenja, koja je prikazana u knjizi Jaloma, dobro je poznata onima, koji su prišli pravoslavnoj veri pre pet, deset ili više godina, kao već odrasli, i izmenili svoj život, „iscelili se“ od grehova. Ako se gresi s godinama ne vraćaju, onda oni, u svakom slučaju, kroz unutrašnji instinkt i lično iskustvo, stavljaju do znanja da su oni (gresi) samo „konzervirani“. O tome je mnogo toga rečeno u savremenom pravoslavnom izdavaštvu. Jalom daje mogućnost da se pogleda na „isceljenje“ s psiholoških i grupnih pozicija. I taj pogled, po meni, može ozbiljno da dopuni to, što mi već znamo.

Zajednica, kao mesto okupljanja
 
Irvin Jalom ne izvodi direktne i visokomoralne zaključke, za njega govore heroji knjige, koji su podelili s nama svoje iskustvo i misli, govoreći o svojim brigama, emocijama, postupcima.I u tim dijalozima se vidi, da je za naš svet, za naša vremena, teško preceniti prostu ljudsku komunikaciju, odnose jednih prema drugima, odnose „ja“ prema „ti“, odnose razumevanja, prihvatanja, podrške, iskrene ocene, pa čak i kritike.
 
U knjizi „Šopenhauer, kao lek“ veoma precizno, opet kroz reči i razmišljanja heroja, pokazana je važnost, savremenost i relevantnost „filozofije“, koja ne može biti „šablon“, nametnut grupi (uključujući tu i hrišćansku zajednicu) i šablon koji formira grupu. „Filozofija“ pomaže da se u prostranstvo lične komunikacije uvedu nekakve kategorije, smisao i vrednosti, koje su veoma važne, ali nisu izvučene iz iskustva i životnih interesa većine ljudi. Upravo „filozofija“ daje mogućnost da se duboko dotaknu „više“ teme: smisao života, smrt, ljubav, vera. „Filozofija“ nas upoznaje s iskustvom ljudi, širi vidike, uči da sistematično razmišljamo. Često je daleko pre nas neko već uložio svoj trud i odgovorio na mnoga pitanja koja nas brinu.
 
Ali postoji i druga strana. „Filozofske“ postavke mogu da nanose udarce, da razvlače, iznenađuju, odgovaraju na pitanja, ali... da pri tom ostanu van života, ili da bude nejasno kako ih primeniti u svakodnevnom životu. Mislim, da je jedno od ključnih pitanja pravoslavlja u tome, kako je povezana „filozofija“ s životom? Za sada to pitanje malo koga interesuje, jer se previše ljudi zadovoljava „filozofijom“, koja se sve više preobraća u demagogiju.
 
Uz to još, danas su teme vaspitavanja, odrastanja, ozdravljenja, u mnogome postale psihološke, orijentisane na unutrašnje resurse, na lično prihvatanje i doživljavanje istina i vrednosti. Daleko od toga da mislim da su psihoterapeutske grupe ili grupe samopomoći, svojevrsne zajednice ili crkvene zajednice (ili obrnuto). Meni je bilo važno da na tom jarkom i razumljivom primeru pokažem, šta za naše vreme znači razgovor, koliko je on potreban i lekovit. Iskustvo malih grupa govori o njihovoj velikoj efektivnosti. Ljudi uče jedni od drugih, ozdravljuju u tom prostoru ravnopravnih odnosa bez čvrste hijerarhije, prostranstvu odgovornosti same grupe, prostranstvu pažnje, poverenja, ličnog prihvatanja.
 
Vreme je, i veoma potrebno, da se pogleda na pravoslavne zajednice i parohije kao na mesto susreta čoveka i „grupe“, mesto lične komunikacije. Kakvi su zadaci „grupe“, kakvi su njeni resursi, šta „grupa“ može da da, šta i kako čovek može da dobije od „grupe“? Odgovori na ova pitanja su veoma važni, jer tema zajednice nije osmišljena u takvim kategorijama. O zajednicama misle više teoretski, po „autoritetnim“ knjigama i u idealizovanim kategorijama. Danas je „zajednica“ susret ljudi sa sveštenikom, obraćanje skoro isključivo u vis, a ne jednih k drugima. A trebala bi da bude i jedno i drugo.
 
Jurij Belanovski, zamenik rukovodioca Patrijaršijskog centra duhovnog razvoja dece i omladine
Prevod sa ruskog S. M.
2 novembra 2013 god.
 
Izvor: http://www.nsad.ru/articles/lekarstvo-ot-pravoslavnogo-neofitstva

Pročitano: 4288 puta