MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Prošlog petka održao sam prezentaciju svog rada na godišnjoj konferenciji Teološkog Seminara na Sofia Institutu. Ove godine tema je bila "Brak, Porodica, i Ljubav u Pravoslavnoj Tradiciji." Naslov mog rada je bio "Šta čini društvo" sa fokusom na brak i porodicu. Rimokatolički odgovor na ovu temu postoji i mnogo ljudi ga čita na PowerBlogu, ali koliko sam ja upućen, definisan Pravoslavan odgovor nije sažeto ponuđen. Moje je ubeđenje da se istorijski senzitivan Pravoslavan odgovor može naći u asketizmu. 

Ne želim da ovde iznesem ceo svoj rad, već samo da ukratko opišem dve najbitnije tačke koje mogu imate širi značaj. Prvo, šta je asketizam? Drugo, kako bi asketizam mogao biti sagledan sa perspektive organizacionih principa društva? Na kraju, želim da sažeto razmotrim vezu između asketizma i slobodnog društva.

Na početku veoma je bitno da uvidimo da postoje mnoge forme asketizma. Asketizam dolazi od Grčke reči Askesis i bukvalno znači vežba. Ako bi se to primenilo na naš duhovni život, značilo bi uzdržanje od telesnog konfora radi vežbanja duše kroz molitvu, post, milosrđe… Ipak, ljudi često negativno shvataju asketizam. Sveti Pavle u svojoj poslanici Kološanima piše:"Ako dakle umreste sa Hristom stihijama sveta, zašto se kao živeći u svetu prepirete. Ne dohvati se, ne okusi, ne opipaj, koje je sve na pogibao onome koji čini, po zapovestima i naukama ljudskim. Koje je samo po reči premudrost samovoljno izabrane službe i poniznosti i ne šteđenja tela, ne za čast kakvu, za punjenje tela."(2:20-23)

Problem sa asketizmom može da bude ne shvatanje sredstva i cilja. Asketska disciplina (molitva, post, milosrđe, jednostavnost…) nije cilj, bar ne za Hrišćane. Ovakav pogled na asketizam se može pronaći i u duhovnim poukama Otaca Crkve, koji na primer kritikuju one koji odbijaju da budu gostoprimljivi zbog svog posta. Šta više, Sveti Mojsije Etiopski kaže da je disciplina lestvica po kojoj se srce može popeti do savršenog milosrđa (ljubavi). Otac Georgije Florovski kaže:"Pravi asketizam nije inspirisan odricanjem, već žudnjom za transformacijom." Umesto da o telu mislimo kao o nečem zlom koje zaslužuje da bude kažnjavano, treba o telu da mislimo kao sredtsvu uz pomoć koga poboljšavamo naše duše, učeći sebe vrlinama i na kraju ljubavi. Na ovaj način umrtvljujemo naše udove na zemlji i razmišljamo o onome što je iznad(Kološanima3:1-11). Tako da Hrišćanski asketizam ima visoko mišljenje o telu. Telo nije duhovno beznačajano, šta više ono je neophodno za duhovni razvoj.

U mom radu postavljam pitanje kako asketizam koji je obično povezan sa monaštvom može biti društveni princip?

O ovome možemo pisati iz svakodnevnog života porodice. Zar ne nazivamo disfunkcionalnom porodicom onom u kojoj je deci dozvoljeno da jedu sladoled za doručak, u kojoj članovi ne provode vreme zajedno, i u kojoj se neposlušnost ne kažnjava? Zar ne nazivamo sebičnim roditelja koji napusti svoju decu, odbijajući da se žrtvuje da bi ih odgajio? Zdrave porodice zajedno ručaju i koriste se određenim principima ishrane (Prvo se jede povrće pa tek onda dezert, na primer). Zdrave porodice dele vreme i prostor zajedno. Roditelji žrtvuju svoje vreme i svoje želje da bi odgajili decu, a deca treba da pomažu onoliko koliko im to godine dozvoljavaju. Jednostavno, društvo ne funkcioniše bez neke vrste asketizma.

Nastaviću da bih bolje objasnio:"Istina, takav asketizam je blag po svim standardima i daleko je od savršenog, ali osnovni princip mora biti prisutan." Sa ove tačke gledišta nema ni jednog društva bez nekog stepena asketizma. 

Ova perspektiva je pogotovo prikladna za Pravoslavnu tradiciju u kojoj se očekuje da će svako uzeti neki udeo u asketizmu. Sredom i Petkom se posti kao i velikim postovima. Tada se pored posta naglašava molitva, milosrđe, jednostavnost, pokajanje… Asketizam je još uvek integralni deo Pravoslavlja i Pravoslavna tradicija je puna mudrosti o asketskom životu.

Sve ovo je lepo i dobro, ali šta ono znači za slobodno društvo?

Edmund Burk kaže da društvo ne može da postoji ako nema sile koja će ga kontrolisati, pošto je čovek umno nestabilan i ostrašćen on ne može biti slobodan.

Istorijski gledano asketizam je sredstvo kojim Hrišćani uče sebe da kontrolišu svoju volju i apetit, uz pomoć Božje blagodati. Što se više ljudi uzdržavaju i što su veće askete to je manja potreba za silom koja bi vršila kontrolu.  

U našem društvu, treba nam i asketizam i kontrola. Imamo problem sa dugom koji svakog dana postaje sve veći jer se naš odnos prema dugu i deficitu ne menja. Mi obećavamo deci mnogo, ali malo od toga stvarno možemo ispuniti. Ako hoćemo da naše vlasti budu finansijski oštrije da bi se smanjio deficit, trebalo bi uporedo da postanemo i asketsko društvo, u kome je darežljivost i ljubav, pravi asketizam, način života koji drži društvo i uz pomoć koga smo zaista slobodni. Ako tako ne budemo živeli onda će naše strasti da nas "zauzdaju" i tada krivicu možemo tražiti samo u onom koga vidimo u ogledalu. 

Od Dilana Pahman (Četvrtak Decembar 13, 2012)
 

Prevod sa engleskog Vladimir Srbljak
23 septembar 2013 god.

Izvor: http://blog.acton.org/archives/46707-asceticism-and-the-free-society.html