MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

O SVEĆAMA, „MERCEDESIMA“ I BOGATSTVU CRKVE




 «Crkva sveće kupuje jeftino, a ne prodaje ih po pravoj ceni, već nekoliko puta skuplje! Gde je tu pravda?! I, koliku oni to mast pokupe?! A interesantno je i gde oni to potroše? Pa, jasno je, kupuju «mercedese» za sveštenike. Dakle, Ruska Pravoslavna Crkva je finansijska kompanija, čiji je cilj otimanje para od siromašnog naroda. Zato i postoje sve te propovedi o negramzivosti. Uh, kako oni dobro žive!?»

Na žalost, prinuđeni smo da ovakva mišljenja vrlo često čujemo. Mi ne volimo kada neko pokušava da zaviri u naš džep, ali, često nemamo ništa protiv da se nađemo u ulozi poreskog inspektora za druge. Tako i na Crkvu usmeravamo veću pažnju, ali,  ne u smislu da sledimo Hristovo učenje koje ona propoveda, već u smislu prihoda i rashoda. Istini za volju,  tema - «popovi u «mercedesima» je već otrcana tema, jer, u svetu nema toliko  «mercedesa», da bi se svi naši sveštenici u njima vozili! Ipak, strogi malograđanin i dalje peva istu pesmu.
 
Zamolili smo da nam na pitanja – „Pa, odakle Crkvi novac, i na šta se troši?“, odgovori sveštenik Aleksandar Ljebedev, starešina hrama Pokrova Presvete Bogorodice (na Torgu) Vologde. Za one koje interesuje, dodaćemo da se ovaj sveštenik lično vozio na motoroleru – sve dok ga nisu ukrali. Sada je petrebno da se za parohiju kupi „ford“. 
 
Otac Aleksandar: -„Crkva živi od priloga – to je zajednica, i to znaju svi. Zato se prema svim novčanim sredstvima, koji se daju Crkvi, treba odnositi upravo kao prema prilozima, to jest – kao prema novcu koji se daje   bez koristoljublja. Čoveka niko ne prisiljava da da prilog. Izvoli, uđi u hram, moli se, ispovedaj, pričešćuj...  Od svojih para ne moraš ni jednu kopejku da potrošiš. I, ni jedan sveštenik nema pravo da odbije da besplatno obavi bilo koji crkveni obred. Međutim, taj sveštenik treba i da jede, i da pije; zatim, hram, u kome se vrše službe, treba  da se popravlja i održava. Ljudi to znaju i daju svoje priloge za hram.
 
Jedni nesebično daju priloge, drugi nesebično vrše crkvene obrede – tako bi bilo najbolje. Ali,  to možemo da ostvarimo uz jedan uslov – «desetina za Crkvu».(«desetina» je stara ruska zemljišna mera) Neka svaki pravoslavni čovek deo svojih prihoda da Crkvi – ona na taj način u potpunosti može da živi, da razvija svoje socijalne inicijative, da se veoma snažno bavi dobročinstvom i da sveće daje i levo, i desno – svima koji imaju tu potrebu.  Možda će u budućnosti crkveno-društveni odnosi i imati takav odnos, ali, trenutno imamo to što imamo.  Praksu fiksiranih priloga.
 
Uopšte uzev, «takse» za vršenje duhovnih potreba, odnosno crkvenih obreda po molbi i potrebama ljudi (krštenje, opelo i td.) – nije Crkvena uredba. To je u praksi Ruske Pravoslavne Crkve uvedeno za vreme Katarine I. Bio je to deo veoma velike kampanje oko sekularizacije, kada je država oduzimala crkvenu zemlju i uvodila razne sistematizacije u hramove i manastire... Jednom postavljena u tako nezgodan položaj, Crkva ni do danas nije imala snage da se od toga oslobodi.
 
Danas država ne traži od Crkve da utvrdi određen iznos priloga, ali, ulogu onoga koji ograničava vraćanje „nenormiranih priloga“, igra neizživljena otpadnost od crkve našeg naroda. Evo jednog životnog primera na tu temu: Jedna sveštenik je odlučio da u svom hramu sveće ne prodaje po nekoj određenoj ceni, već ko koliko priloži: stavio je sveće, a pored njih stavio kutiju za priloge. Sledećeg dana sveća više nije bilo, jer se po zaseoku proneo glas da se u hramu sveće dele besplatno. I, svi su požurili da stvore zalihe. Eto kakav je duhovni nivo većine „verujućih“ ljudi. Dakle,  Crkva je uvek spremna da se vrati na normalan odnos prema prilozima, ali, naše obezboženo društvo  - za sada nije.  
 
O bogatstvu sveštenika možemo da kažemo sledeće: Sveštenik živi onako kako živi njegova pastva. Ako sveštenik služi u glavnom gradu i u njegov hram dolaze bankari – to je jedna visina priloga, a, u odnosu na to, visina prihoda sveštenika, a ako je hram seoski – to je sasvim drugi odnos.  A sada vi meni odgovorite na pitanje: da li u našoj zemlji sada većina živi bogato ili siromašno? Eto, isto tako žive i sveštenici. Nešto se oko hramova baš i ne vide oni, koji žele da u hramu rade za određenu platu. Ali, to je zbog veoma skromnog nivoa zarada sasvim objašnjivo. Ni sveštenik u tom smislu nije izuzetak.
 
— A, kako Crkva troši novac?
 
— Na ovo pitanje mogu da odgovorim kao starešina jednog od gradskih hramova. Više od polovine naših troškova – odlazi na isplatu plata radnicima koji su na službi u hramu ( i svih poreza koji to prate). Da, Crkva državi plaća porez, hrani je.  Trećina troškova – razne prinadležnosti: te iste «svećice», kao i ikone, literatura, koja se radi misionarenja nudi prilikom prikupljanja priloga. Značajan deo crkvenog budžeta – jeste plaćanje komunalnih usluga; dalje -  uporedivi izdaci sa ovim «delićem» jeste narodna kuhinja,  a osim toga i – držanje časova veronauke. Dodajte ovome neophodne popravke, održavanje komunikacionih mreža, kancelarijske i ostale troškove, i videćete kako crkvene pare odlaze kao voda u pesak. Osim toga – tu je i dobrotvorni rad, kao i plaćanje za opštecrkvene potrebe.  Naći u crkvenom budžetu manjak u visini  cene «mercedesa» - to je iz oblasti naučne fantastike. U  svakom slučaju, to je u odnosu na moj – centralni, gradski hram.
 
Bogatstvo Crkve —  je mit. U svoje vreme sam imao priliku da čujem da je za razarenje Ruske Pravoslavne Crkve dovoljno preduzeti samo jednu meru – na njen teret predati održavanje  Hrama Hrista Spasa u Moskvi. (Ceo kompleks hrama – jeste svojina grada Moskve; uprava grada  traži i dobija prihod od eksploatacije nekih komercijalnih komponenata kompleksa). Troškovi za njihovo održavanje upoređuju se sa visinom opštecrkvenog budžeta! A sad recite – da li je veliki ili pak ogroman ovaj budžet?
 
Crkva je siromašna, a siromašna je toliko, da  više od 90% zgrada koje joj pripadaju sada predstavljaju ruine, koje Crkva nije u stanju da vrati, niti da renovira. Nakon strašnih godina bezbožništva, koje su joj bukvalno iscrpeli svu snagu, Crkva jedva pokušava da stane na svoje noge. Veći deo sveštenika i crkvenog naroda – su samopožrtvovani i nekoristoljubivi ljudi. Drugi jedva preživljavaju na crkvenom hlebu. Ali, može da se desi da se i sveštenik pokaže nedostojan svoga čina, međutim, vidite, i među apostolima je bio Juda, pa nećemo po njemu da ocenjujemo moralni nivo apostola! Eto, i ja vas molim da o sveštenstvu ne sudimo prema člancima u žutoj štampi, već prema realnom, i Slava Bogu, ne malom broju primera običnih ruskih sveštenika, u kojima je spojena i dobrodušnost, i negramzivost, i samopožrtvovanost, a često i– hrabrost i mnogo toga drugog što dozvoljava ljudima da o sveštenstvu govore kao o posebnim ljudima i da sveštenicima postavljaju veoma visoke moralne zahteve.
 
 

Sveštenik Aleksandar Ljebedev
Materijal pripremio Petar Davidov
 
Prevod: Tankosava Damjanović
 
13. avgust, 2013. godine
 
Izvor: http://www.pravoslavie.ru/jurnal/63386.htm

Pročitano: 6312 puta