MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ČUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE: SVEDOČANSTVO 5



"U manastir Lepavinu sam prvi put dosao 1993. godine, nakon sto sam bio tesko nastradao. Sve je pocelo nekako naivno i bezazleno, jos dok sam radio u skoli. Jedna devojka koja je takodje predavala u skoli stalno me opsedala, stalno isla za mnom govoreci: "Ti se moras za mene ozeniti, moras!" Ja tada uopste nisam razmisljao o zenidbi, to mi nije ni na kraj pameti padalo. Ali, ona je postajala sve nasrtljivija: dolazila je pred zgradu u kojoj sam stanovao, ulazila za mnom u tramvaj i slicno. To je vec pocelo da mi smeta. Non-stop za mnom! Dodjem kuci, legnem, pa razmisljam o njoj. Onda pogledam kroz prozor, hoce li biti dole ili nece. Vrhunac je bio kad sam otisao kuci u Liku, i mater meni veli:

"Gle, neka zena stoji ispred kuce, ko je to?" Kad - ona! U Liku dosla za mnom i stoji ispred kuce! Izasao sam van i rekao joj da je to sto radi neshvatljivo. "Ja sam samo dosla da ti dam do znanja da sam ozbiljna". I pet dana je ona stajala tamo vani, da dokaze neku ljubav. To je vec pocelo da me rastrojava, mozak mi se bio pomutio: ko je vise tu normalan, sta se to dogadja? Ipak, sve je to bilo jo kako-tako podnosljivo, sve dok nisam... napustio skolu.

Tog jutra sam sasvim normalno dosao u skolu u pola osam, a u pola deset sam se samo podigao sa svog radnog mesta, decu ostavio u razredu... Sve je na stolu ostalo, imenik, olovke, sve, uzeo sam samo dnevne novine i otisao gore do direktora, da mu kazem da dajem otkaz. On se zacudio: "Pa sta ti je?" Rekao sam mu: „Ne zelim nista da objasnjavam, odlazim!“ Isao je za mnom kroz hodnike, zvao me da stanem, ma kakvi, zalupio sam vratima. I nikad vise nisam usao u tu skolu. Ali, tada se odmah i ona stvorila pred skolskim vratima. "Kuda ces ti bez mene? Ja bez tebe ne mogu, kako ti to mislis tek tako otici? Zapamti, neces se dobro provesti u zivotu, vec ti ni sada vise nije dobro. Nisi ni svestan sta cu ti napraviti!" Bile su to neke pretnje, koje ja uopste nisam smatrao ozbiljnim. Ionako mi je to bio los dan, samo mi je jos ona trebala. Otisao sam...U to vreme sam bio zaljubljen u muziku, njome sam se i bavio. Imao sam prijatelje sa kojima sam svirao, u planu je bilo i snimanje ploce. Ona devojka se pocela pojavljivati i oko kuce u kojoj smo mi vezbali. Tada sam ja vec znao i popiti koju casicu. Uvek je tu bilo drustvo, popije se rakije malo po malo, i tako. Kad malo vise popijem, ja nju pozovem u kucu: hajde, dodji, nemoj tu stajati, prehladices se pred kucom. I cim bi zavrsila nastava, ona bi iz skole dolazila u tu kucu, gde su se okupljali muzicari, snimale se ploce... Po cele dane je bila sa nama. Nikom nije smetala, sa svakim je bila pristojna, sa svakim nasla temu za razgovor.

Medjutim, malo-malo pa bi meni govorila: "Nisi ni svestan sta ce se tebi dogoditi, zapamti, nisi ni svestan. Videces kad dodje moja mama!" Ja sam sve to okretao na salu, odgovarao joj: pozovi mamu ovamo, da i nju upoznamo. Kad, eto jedan dan njene mame. Donela celo peceno jare, pa sarmu, kolace, jabuke... Bilo je to pred Novu godinu, pa kao - da se pocasti to nase drustvo. Svaki dan se u kuci okupljalo dosta mojih prijatelja i prijateljica, znalo nas je biti i po 20-30 tamo... I tako, dok se to meso jelo - ja sam ga bio samo malo uzeo - njena majka je pocela da izvodi neke plesove oko nas i izgovara neke reci. Ja sam odmah dohvatio gitaru, poceo da se salim: takav mi glas treba, takav prepoznatljiv glas, to cu snimiti, dajte ovamo mikrofon! Bices zvezda Amerike, govorio sam joj u sali. Ali nije to bas bila sala, jedna devojka je to brzo primetila; rekla je: "Ovo nije dobro", i pobegla je iz kuce.

A ona zena bi opet zaplesala; taj ples je trajao po 15-20 minuta. Sva se ona oznoji i bude mokra od znoja... I te reci, kako ih je izgovarala... Kao da to uopste nije bila ona, kao da nesto drugo iz nje govori. Nikad necu zaboraviti taj glas, ni te njene pokrete. Tek sam kasnije shvatio kakva je to sila bila u njoj. Ona je dosla jos jedanput, posle Nove godine.

Dva puta je bila u kuci sa tim svojim plesovima.

Jedne veceri zazvoni telefon. Nisam se ja javio, nego moj prijatelj, sada pokojni. Bila je nazvala ta devojka, i pita ga ona preko telefona za mene: "Je li mu prisela novogodisnja sarma, prokleta mu bila?! Neka zapamti da ce ga alkohol u grob oterati! Ja mu to kazem, da vidi s kim ce se on zezati!" Veli meni moj prijatelj pokojni: "Sta ona to prica, neka sarma, neko prokletstvo? Nije ona normalna, okani se ti nje". Kako da se okanem, ja njoj nikad nisam ni hteo da se priblizim!? Ne mogu se okanuti kad je ona non-stop tu. I majku mi je kasnije bila nazivala, ona deset dana nije mogla da spava kad je cula sta je sve ova izvikala za mene. Rekao sam materi: ako se bude opet javila, ti nemas sta sa njom razgovarati. Kaze mi mama: "Ona kad nazove kao da me nesto oduzme, ja po sat vremena budem na telefonu ukocena, samo slusam sta ona prica".

S vremenom sam poceo sve vise i vise piti. Drustvo je pocelo da se raspada, sve se manje-vise svodilo na pijancenje. Nikakve tu vise muzike nije bilo, niti ikakve price... Ako se na stolu nije nasla rakija, to je bio propao dan. Bez alkohola vise nismo imali sta da razgovaramo. Tada su se sa mnom pocele desavati neke cudne stvari. Dodje noc, a ja se jednostavno ne mogu setiti gde sam uopste bio, gde sam proveo dan. I poceo sam da bezim sam od sebe. Recimo, udjem u tramvaj i onda se vozim, vozim... Sam sa sobom, od prve do poslednje stanice, po dva-tri puta tako od kraja do kraja. »često puta sam takve voznje odspavao. Kad mi je to postalo monotono, kad sam pozeleo nesto da promenim, onda sam se poceo voziti autobusom. Sednem u autobus, i probudim se u Rijeci, ili Delnicama, ili nekom drugom mestu. Tako i u vozu isto, probudim se u Osijeku, ili Splitu, ili... Puno puta sam razmisljao o sebi: kako to da ja sad idem da sednem u taj voz i odem u Split? Naprosto ni sam ne znam kako uopste dodjem do stanice, uzmem kartu, udjem u voz i - sednem i spavam. Probudim se, a da drugi dan uopste ne znam kad sam ja usao u taj voz, kako sam usao, zbog cega sam uopste stigao tu. Moram sesti da bih dosao k sebi. I prva mi je reakcija bila da potrazim alkohol, to je bilo prvo i osnovno. Tada sam imao malo ili nista novaca, pa bih posudjivao od prijatelja ili negde. Posudim za flasu konjaka ili rakije, i sve ispocetka. A kad god dodjem u Zagreb, u onu kucu, to se znalo: ona je bila tu.

Zvuci neverovatno, ali bi ona po dve-tri noci znala prestajati ispred kuce. Po cele noci! Vani zima, niske temperature, ona - ispred kuce! Nista ja od svega toga nisam mogao u to vreme shvatiti, nikako mi nije islo u glavu kako je to moguce... Sve dok nisam nastradao.

Vec sam imao tada problema i sa policijom. »ak me vise ni na Hitnu nisu hteli voziti. Stalno sam pravio probleme, tukao se... Stvarno sam bio nezgodan, i za sebe i za ljude oko mene. Malo-malo pa bih zavrsio u policijskoj stanici, tamo bi me istukli, cak mi je jedan policajac zapretio: "Ako budes jos jednom u mom rejonu moje ljude uznemiravao, u ludnicu u Vrapcu cu te slati. Neces vise ici k meni u policiju, da uznemiravas moje ljude". Toliko izazovem incidenata u gradu da nikom nije jasno sta se i kako dogodilo. Znao sam stvoriti takvu guzvu u diskoteci "Saloon" da svi van izadju. Napravim takvu spletku da se unutra potuce po 30-40 ljudi. Nije se znalo zasto, ko, s kim, zbog cega; takvu zbrku napravim unutra. I sve do te 92. godine, to se tako desavalo jedno dve godine, ziveo sam samo za alkohol i nista nisam razmisljao, nisam gledao ni iza sebe ni ispred sebe. Zivis samo za taj dan... Kasnije mi je postalo jasno koliko su svi ti dani bili beskorisni. Osim toga, i danas se cudim kad se setim kakav sam tada bio. Jer, ja u zivotu pre toga nikada nisam pio. Ako sam za Novu godinu popio casu vina ili piva... A koju sam kolicinu alkohola ulio u sebe u tom periodu! Ili, nikad se nisam u zivotu potukao, nisam takav covek, da sam agresivan... A znao sam se tada potuci sa sedam-osam ljudi, i bio sam u stanju da ih sve pretucem. Kad udjem u disko-klub, vec su me znali svi izbacivaci, odmah se njih pet-sest okupi oko mene. Odmah, cim me vide, jer kazu da ce biti guzve. Posle mi nisu dozvoljavali ni da ulazim. Tukao sam se i sa policijom... Eh, Sama Bogorodica me je cuvala...

Bio sam poceo da izazivam vojsku i policiju, bas su mi oni postali merak, sto vise njih istucem ja cu, mislio sam, biti veci. Pa se pobijem sa njih cetiri-pet, i svi ostanu lezati na zemlji. A kazem, pre se uopste nisam tukao, ma da sam se poreckao sa nekim, a kamoli se potukao... Kolika sila, destruktivna, moze da bude u coveku! Kasnije, u manastiru Lepavini, saznao sam i kakva je to bila sila.

Te fatalne noci sam se vracao kuci. Bio sam pre toga u kafani. Pio sam, izbila je tuca, malo sam se potukao i - krenuo kuci. Stigao sam do zgrade i posao gore uz stepenice, u stan... Ni sam ne znam kako, ali kao da me nesto odjednom podiglo kad sam se penjao, to je bio treci sprat. Secam se veoma dobro, znam da sam se uhvatio za onaj gelender i poceo vikati, tacno se secam svog vriska, nesto kao: Oooo... Kao da me je nesto diglo u vazduh i - dole! I dan-danas razmisljam kako sam ja to sa devet metara pao na glavu u podrum. Jesam bio popio, ali nisam bio toliko pijan da bih se tako prevalio preko gelendera. A imao sam taj osecaj da me je nesto podiglo sa stepenista i bacilo dole na beton. Vilicu sam slomio, glavu slupao... Hvala Bogu da sam ziv ostao.

Lezao sam u tom podrumu, moja prijateljica S. je bila gore u stanu na cetvrtom spratu. Onda je dosla policija, pa kola Hitne pomoci, i odvezli su me u bolnicu. Bio sam najpre u sok-sobi, a onda sam lezao u bolnici petnaestak dana. Izasavsi, opet me je nesto vuklo ka onoj devojci. Cuo sam se s njom i nakon mesec dana od mog izlaska iz bolnice mi smo se videli. Kad me je ugledala, sveg slomljenog, ona je celu noc plakala. Bili smo vani, u nekom kaficu, pa otisli kod nje, i ona je celo vreme placuci govorila da je njena mama kriva, da je ustvari ona sve to radila, da sam se ja previse igrao a da je ona previse verovala svojoj mami. Na neki nacin se kajala, bilo joj je zao zbog onog sto se dogodilo. Meni ispocetka nije bas bilo jasno zasto se ona kaje, nisam to ni uzimao previse ozbiljno. Posle sam se setio da mi je ona ranije, pre mog pada, preteci prenela reci svoje majke da cu ja gol-golcat lezati plahtom prekriven i da me moja rodjena mater nece prepoznati. To se upravo tako i dogodilo: nakon sto sam pao lezao sam u sok-sobi gol-golcat, plahtom prekriven. I lik mi je bio sasvim promenjen; dugo mi je posle pada trebalo da shvatim, zapravo prihvatim cinjenicu da sam pre toga sasvim drugacije izgledao.

Sve je, eto, od one vecere i onog plesa krenulo nizbrdo, i to ne samo za mene. Bilo nas je nekoliko, cetvorica-petorica, koji smo zajedno svirali u grupi i trebali snimiti plocu. I svi smo mi jeli ono meso koje je njena majka donela. Ja ga i nisam bas mnogo pojeo, ali ovi su ga jeli dva dana, davili su se u njemu. Jedan od tih mojih prijatelja je umro nakon tri meseca, jednostavno se srusio; od srca je umro. Drugi prijatelj, on je bio producent tog naseg projekta, sasvim se okrenuo alkoholu, a sto je jos gore, poceo je da veruje da ga proganja FBI, da ga proganjaju CIA i KGB, prica da mu svemirske letelice lete iznad kuce, da kocije nekakve dolaze po njega... To je vec godinama tako. Skrenuo... Od svakoga ko mu dodje trazi kunu ili dve, za alkohol; niko mu vise ne daje. I svakome prica da ga proganjaju... Treci pak prijatelj, i on se odao picu. Stalno je u kafani, i ista prica: prate ga, svi su krivi... Nekad je imao normalan zivot, decu, familiju, radio je; evo, vec deset godina on nista nije privredio...

Secam se jedne pretnje one devojke. Bili smo u kuci i verovatno sam joj dobacio nesto neprijatno ili bio neljubazan prema njoj, pa mi je ona rekla da je bila sa mamom kod hodze, na najvisem minaretu u Bosni, da je ona tamo klela i da je hodza pravio nekakve zapise za mene i moje prijatelje. Govorila je da bi ona cesce bila sa mnom da nisam otisao iz skole i uhvatio se muzike i svojih prijatelja, pa da ce mi zato i drugove sravniti sa zemljom. I, eto, uspela je...

Što se tice njene majke, ona je pola zivota i vise provela u invalidskim kolicima. Pamtim da joj je cerka pricala, jos dok smo zajedno radili u skoli, da im je bog - ili kao neki svetac - dosao u kucu, da je tada majka najedanput iz kolica ustala, pa pala na pod, okretala se po njemu, udarala... Uglavnom, kolica joj vise nisu trebala. Ne verujem da je lagala, jer u skoli je brujala po cele dane da se u njenoj kuci dogodilo cudo, neki ljudi su i isli k njoj da to vide...

Kratko vreme posle mog izlaska iz bolnice, ne znam kako i zasto, silno sam zazeleo da sto pre vidim jednu svoju poboznu poznanicu. Nesto me vuklo da obavezno odem do nje. I otisao sam... Morao sam najpre da joj objasnim ko sam.

Nije me odmah prepoznala, pojavio sam se pred njom sasvim otecen. Dao sam joj licnu kartu, onda i odgovarao na njena pitanja: jel znas ovog? jel znas onog? dok se nije uverila da sam to ja. Kad je cula celu pricu, rekla mi je da se moram spasavati i da odem u manastir Lepavinu. Kad je spomenula manastir, samo sam odmahnuo: ma kakav manastir, samo mi jos to treba u zivotu! Nisam hteo ni cuti za to. Ona je bila uporna, dolazila mi je u stan, po S. porucivala da idemo u manastir. Meni je ta ideja bila smesna... Jedanput smo ipak krenuli, nas troje. Dosli smo do Glavnog kolodvora i kad sam ja video kafanu - imao sam nesto novca - otisao sam da pijem. Njih dve su, medjutim, otisle u manastir.

Posle, kad su se vratile nazad, S. mi je pricala gde je je bila i kako je tamo. To me je malo smeksalo, stekao sam neko poverenje, ali je jos uvek bilo otpora. Na kraju, ipak sam otisao. Bio sam, prvi put, u manastiru na molitvi pred cudotvornom ikonom Majke Bozje Lepavinske. I onda, kad sam se vratio kuci... ne znam kako bih to rekao, ne mogu to da opisem. Dosao sam kuci, bilo je tacno pet sati poslepodne, to je do tada bilo moje vreme, kad se ide u kafanu. I prvi put se u meni tada javi glas savesti: kako mozes ici da pijes, pa bio si tamo, u manastiru, na molitvi? Poceo sam sam sa sobom da razgovaram! Bio je to prvi dan da nisam otisao van, u kafanu! Drugi dan sam opet imao iskusenje, hocu li otici da pijem ili necu. A treci dan poslepodne, bio sam prilegao... da li je to bio san ili je to bila java - stvarno ne bih mogao reci sta je to moglo da bude - ali ispred mene se pojavio - lik Bogorodice! Otvorio sam oci, pa onda rekao S.: "Znas sta mi se dogodilo? Ne znam da li je to bio san" - ali nisam sanjao, nisam bio spavao! - "ispred mene se pojavio lik Presvete Bogorodice". I od tada ja vise niti jedan jedini put nisam dosao u iskusenje da odem u kafanu! Od tada pa sve do dan-danas, hvala Bogu. Da ne pricam o tome kako sam celi nacin zivota promenio.

Zapravo, vratio sam se u stanje u kojem sam bio pre desetak godina, jer pre onih cudnih dogadjaja ja nikad nisam ni pio. Isto tako, nikad vise nisam dosao u iskusenje da nekoga prevarim, ili slazem, ili da nekoga povredim, bilo fizicki bilo psihicki. A koliko sam samo pre toga ljudi povredio, i ne znajuci da sam ih povredio! Ne mogu se setiti da li sam to negde procitao ili mi je to o. Gavrilo rekao, ali zapamtio sam da kad se iskusenje vrati, onda je sedam puta jace. Ne daj, Boze, da je priblizno onome kakvo je bilo, a kamoli sedam puta jace!

Otisao sam materi u Liku, nju je ona devojka ranije nazivala telefonom. Tada sam joj ispricao da posecujem manastir, tada sam mozda prvi put u zivotu bio iskren prema majci. Ispricao sam joj sta se meni dogadjalo, sta sam sve prezivljavao, koliko sam pio... Mater je plakala dok je to slusala. Tad sam doneo kuci kopiju cudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske, i osvecenu vodu. »čitao sam molitve, kucu osvetio vodom... Vise nikad ona devojka nije nazvala, niti je mene vise proganjala. Prestali su svi kontakti, nije mi vise dolazila pred kucu, zvala, dosadjivala... Nestala je...

U mom sadasnjem poslu se non-stop radi, veliki je pritisak, treba tokom celog dana, od sedam ujutro, zadrzati koncentraciju i biti prijazan. Ponekad osecam da u toj radnoj napregnutosti i gradskoj uzurbanosti nesto nije u redu... Sam sebi postavljam pitanja: kuda sve to vodi, zasto sve to? Onda mi je potrebna molitva, ona me smiruje. A otkad postim petkom - u zadnje vreme petkom nista ne jedem, samo vodu popijem i uzmem jednu kasicicu meda ujutro - primetio sam da na poslu celi dan u meni ima mnogo energije. Toliko radim, a navece uopste ne osecam umor. I tako, trudim se da budem smiren kad radim sa ljudima, kad razgovaram sa njima, zelim da ih saslusam do kraja, izadjem im u susret, izbegnem neke neprijatne situacije...

Sada, sa ovim iskustvom koje sam stekao, svima onima sa kojima razgovaram o zivotu - i ako nisu vernici i ne znaju nista o Crkvi - pricam o ovome sto mi se dogodilo, da bi iz toga mogli izvuci neke zakljucke. Iz vlastitog primera znam kakav covek moze da bude, i kako moze da nastrada. Zato im stalno govorim o manastiru Lepavini, gde sam se ja spasio. Pricam im kako sam se spasio, i o cudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice, i o molitvi pred njom..."


KOMENTARI NA POSTAVLjENE TEME SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU

Miroslav Erakovic
i kod nas je tezak zivot , zato nasi idu u rusiju
Stojan Aljetic
otvoriti i procitati sta otac Gavrilo predlaze u svedocanstvu 5
Dragana Maaß
Na svakom koraku ima osoba koje ceti nesto uradit lose ako nepristanes na to sto traze od tebe a mi smo srecni sto imamo ko nas od takvih brani a to je nas jedin dragi spasitelj Gospod Bog!
Jelena Jankovic
o.gavrilo molite boga i bogorodicu za nas gresnike++++
Snezana Oertel
<3 <3 <3
LJiljana Botić Vilotić
Blagoslovite, oče Gavrilo! Svakom grešniku Gospod želi spasenje.Velika je milost Tvoja Gospode!
Ljiljana Djekic
Presveta Bogorodice Lepavinska spasi nas grešne !
Lakic Mladen
KO NE DODJE I NE VIDI,NE POMOLI SE,NEZNA STA JE PROPUSTIO


(ova tema ima 5608 poseta)

Pročitano: 2270 puta