MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ČUDO



Savremeni svet, po rečima apostola koji«u zlu leži», ne odnosi se samo na ovo shvatanje. Za jedne je čudo nešto nerealno, daleko, do čega se ne može dopreti. Za druge je to obična, svakodnevna realnost. Za treće čudo je laž, obmana, profancija tj. zloupotreba. Ali postoji kategorija ljudi za kojih je čudo – dar Božiji, plod vere, moćna ruka Božija koji pokazuje na pravilan put u životu.

Ovi ljudi su pravoslavni hrišćani. I zaista, koliko čuda Gospod javlja nama koji verujemo u Njega. Koliko god da je neobično, čuda za koje čujemo, istovremeno mogu izazvati sasvim protivrečne osećaje, koji se ne mešaju, nego na neshvatljiv načim se dopunjuju uzajamno.



Veliko je čudo silazak blagodatnog ognja na Grob Gospodnji na veliku subotu za Pravoslavni Vaskrs...Ono istovremeno privodi u sveti trepet i izaziva veliku radost o Hristu Vaskrslom. Turinska plaštanica. Nemi svedok Stradanja i Vaskrsenja Spasitelja, s jedne strane – govori o velikoj tajni smrti i u isto vreme, utvrđuje nas u veri u Život. Mirotočive ikone istovremeno mogu predstavljati predznamenje Božije o nekoj nevolji i u isto vreme istočati tokove iscelenja.


Mnoga čuda se ne mogu naučno objasniti, ali ova neobjašnjivost ukrepljuje u veri mnoštvo ljudi. Za verujućeg čoveka nisu potrebni nikakvi naučni dokazi te činjenice, da Bog postoji. Ako On postoji, znači, vera naša nije uzaludna, nego naprotiv, prinosi obilje plodova.


I o jednom takvom čudu, koje se desilo po veri i koje je prinelo stvarne plodove, hteo sam i da kažem čitaocima. Baš nedavno sam razgovarao sa jednim sada ne tako mladim čovekom, bivšim vojnikom. Nazvaću ga Aleksandar. I evo kakvu mi je priču svog života ispričao ovaj sluga Božiji.


«Hteo bih, oče, da ti ispričam jednu priču. Stvarnu, iz moga života. Usled vojne dužnosti našao sam se u Avganistanu. Služio sam kao jedan od osmorice vojnika, četiri pilota i četvoro iz naše jedinice. Poleteli smo rano ujutro, jer nas je očekivao opasan put, trebali smo da letimo iznad teritorije, koju su kontrolisali dušmani. Koliko god da smo se trudili, ipak smo došli do toga da smo gledali smrti u oči. «Pozdravili» smo se sa «stingerom», avion je počeo da pada. A onda se komandir naglas pomolio: «Presveta Bogorodice, zastupnice zemlje Ruske, ne dozvoli da ovi mladići zauvek ostanu na tuđoj zemlji, pomozi da ih dovezemo do otadžbine i da ih tamo časno sahranimo». Za nas je to zvučalo kao naredba, svaki je počeo da se moli u sebi.


Kršten sam u detinjstvu. U Crkvu nisam išao, ali nisam bio ni ateista. Zato sam se molio, verovatno kao i svi, svojim rečima. Nesmotreći na gotovo nultu vidljivost u magli pred svitanje i u odsustvu bilo kakvog svetla u posadi, piloti su uspeli da spuste avion. Mi smo uzdahnuli sa olakšanjem, ali još nije sve bilo gotovo! Okružili su nas dušmani i zahtevali da im damo sanduke. Svoju platu su oni dobijali za glave i epolete ubijenih, a ovde je bio takav trofej – celih trista «glava»! Predložili su nas puste u zamenu za sanduke. Istog trenutka komandir je opet počeo da se moli: «Presveta Bogorodice, ako si Ti pomogla da se sačuvaju tela poginulih mladića, pomozi da ih odbranimo, i nas spasi od smrti!» Shvatili smo da nazad puta nema, i odlučili smo da se borimo. Neravnopravna borba. Protiv nas osmoro bilo je 200 dušmana. Otvoreno mogu reći: piloti nisu vojnici, oni imaju drugu profesiju. Ali ovi momci su se tukli hrabro. Ovo ti, oče nije bio film, to je stvarno bilo. Naravno, ovakav izbor je bio za nas najgori. Znali smo da idemo u sigurnu smrt, ali nismo mogli da odstupimo i zatražili smo pomoć pokretnom radio stanicom. Tog trenutka niko od nas nije znao da li će biti živ dok pomoć ne stigne. Ali osećali smo neku nevidljivu podršku, koja nam je davala snage da se suprostavimo ovoj gomili «duhova» gladnoj naših pokojnika.


Neću da pričam kako se borba odvijala, ali izdržali smo gotovo dva sata do dolaska naših. S naše strane je poginuo samo jedan čovek, najmlađi. Ostavio je dva detenceta iza sebe. On je zakrio sobom granatu da bi drugi ostali nepovređeni i živi, žrtvovao je sebe radi drugih. Kao sad se sećam tog trenutka. Ali suština ove priče nije u tome. Bitno je da nam je tog dana pomogla Majka Božija. Ona nije dala da se oskrnave tela poginulih mladića i nas je sačuvala od smrti. Šta je to bilo? Mogu da kažam samo jedno – čudo. Eto to je stvarno čudo iz mog života. I posle ovog događaja počeo sam da idem u Crkvu. I molim se za pokoj poginulih mladića i za zdravlje onih koji su ostali živi. A ti, šta možeš reći na to, oče?


Šta sam mogao da kažam čoveku kojega je Sama Presveta Bogorodica od sigurne smrti spasila? To da je molitva i hrabrost pružala otpor protiv velike neprijateljske vojske dušmana. Spontano sam uzviknuo: «Slava Bogu za sve!» Na šta sam dobio odgovor: «I ja isto tako govorim: Slava Bogu za sve. Jer sve njegova dobra dela se ne mogu nabrojati. Kako sam počeo da idem u Crkvu, ceo svoj život sam premotao kao filmsku vrpcu, koliko čuda sam video. A grehova koliko. Ranije ne bih o tome ni mislio. Ali najveće čudo – jeste ovo koje sam ti ispričao, i upravo ono me je privelo Bogu. I izgleda da je mene Majka Božija Sinu Svojemu privela. Zato joj svaki dan blagodarim!»


Eto takva je priča o čudu Majke Božije. Priča o čudima mogu ispričati mnogo, o veri, sećajući se na to, da je «vera bez dela mrtva» (Jak, 2, 26). Dela – to je naše služenje Bogu, plodovi naše vere. Neka naša dela budu dobra, «nadajmo se na Boga spasenja» (Mih. 7, 7), i tada se možemo nadati na to, da Gospod kaže svakom od nas: «Dajem ti venac života» (Otkr. 2, 10).


Prevod s ruskog: Nataša Ubović

Izvor: http://www.pravmir.ru/article2790.html

Pročitano: 8806 puta