MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVETI NIKOLAS PLANAS



Rođen je na Naksosu 1851. godine. Njegovi roditelji, kapetan Jovan i Avgustina, bili su bogati i dobri ljudi, duše jednostavne i čiste. Imali su imanje, a na njemu malu kapelu posvećenu Sv. Nikoli. Često se mali Nikolas Planas, noseći sa sobom čaršaf, skrivao u kapeli i pojao sve čega se sećao. Ili bi u drugim prilikama okupio drugove kako bi zajedno u kapeli ”služili” Božanstvenu Liturgiju.

Prva slova naučio je od svog dede, oca Georgija Melisurgosa. Uz njega je Nikolas naučio da čita Psaltir. Pratio je svaki pokret dede u Svetom Oltaru i išao sa njime na sve Svete Liturgije, koje je služio u brojnim ostrvskim paraklisima.

Jedne zimske noći – kako se papa Nikolas prisećao o svom detinjstvu – sedeli su pokraj ognjišta i on je rekao svome ocu: -”Oče, u ovom trenutku naš brod, Evangelistira, tone nedaleko od Konstantinopolja.”

Drhteći, otac je rekao ženi: -”Ženo, šta ovo dete govori?”

I zaista, u tom trenutku njihov brod je tonuo. Odmah, da bi odbacio pomisao da poseduje dar prozorljivosti rekao je: -”Sva mala deci imaju predznanje.”(Pošto nije imao zube, teško je govorio).

Njegov otac se mlad upokojio. U duši je bolovao ne toliko zbog broda koji je potonuo, već zbog mladića, koji su se utopili zajedno sa brodom. Tako je Nikolas postao siroče sa 14 godina. Majka ga je, zajedno sa sestrom, odvela u Atinu. Nastanili su se negde između  Sv. Jovana Plakskog  i Sv. Pantelejmona, jer u toj oblasti beše dosta ljudi sa Naksosa, graditelja i radnika. Život im nije bio lak. Majka je čistila po kućama, kako bi mogli da prežive. Vodila je decu sa sobom, gde god da je radila, jer se plašila Atine. Drhtala je od same pomisli da bi mogli da krenu stranputicom.

Kada je Nikolas napunio 17 godina,  majka ga je oženila dobrom devojkom sa Kitdre, Elenom Provelegi. Imali su jedno dete. Otac Nikolas beše rukopoložen za đakona u hramu Preobraženja, 28. jula 1879. godine u Plaki. Pet godina kasnije, 2. mart 1884, bio je rukopoložen za sveštenika u hramu Sv. proroka Ilije. Međutim, u međuvremenu, njegova supruga se upokojila. I tako, noseći  teret udovištva, poverio je sebe i svog sina Jovana milosrđu Božijem. Nije imao imovine, jer ju je podelio sa sestrom, a svoj deo dao je kao zalog za pozajmicu, da bi nekog svog zemljaka izbavio od duga.

Bio je milostiv; nije brinuo za svetovne stvari i imovinu. Danju i noću je služio u svojoj malenoj parohiji Sv. Pantelejmona u Neo Kozmosu, koja je brojila trinaest kuća. Ljudi su ga voleli. Njegova jednostavnost, njegova pobožnost, njegova dobrota, njegova skromnost i odsustvo srebroljublja privlačili su mnoge na bogosluženja. Svako je želeo da im otac Nikolas osvešta dom i radnju. I on je svuda radosno hitao. Od aristokratskih do najsiromašnijih domova, a sebi nikada nije zadržao ni jednu drahmu. Siromasi su ga uvek čekali ispred hrama, da im udeli, šta god da je imao u svom džepu.


Međutim, neki sveštenik bez parohije, u saradnji  sa članom uprave hrama Sv. Pantelejmona, izbacio je oca Nikolasa iz njegove parohije i poslao ga u hram Sv. Jovana (”Lovca” kako su taj hram nazivali) u Vuligmeni. Nova parohija bila je veoma siromašna, brojila je samo osam porodica. Njegov prihod sastojao se od parčeta jagnjećeg mesa, koje bi dobio u Mesopusnu nedelju ili na Božić. Međutim, njemu ovo nije smetalo, jer mu je post bio najvažniji u životu. Dokle god je imao crkvu u kojoj je mogao da služi, bio je zadovoljan.

Međutim, žalio je što je bio izbačen iz Sv. Pantelejmona. Jedne večeri, kada je išao od hrama Sv. Jovana  ka kući, plakao je. Sve je bilo pusto u tom času. Iznenada, na putu mu se pojavio mladić koji ga je upitao:

-”Zašto plačeš, oče?”
-”Plačem, dete, jer su me izbacili iz Sv. Pantelejmona.”
-“Nemoj biti tužan oče. Ja sam svagda sa tobom.”
-“Ko si ti, dete moje?”
-“Ja sam Pantelejmon, koji živi u Neo Kozmu.”
I mladić je nestao.

Svake godine, na praznik  Sv. Pantelejmona, on bi odlazio u svetiteljevu crkvu u Neo Kozmi i služio bdenije. Jedne godine se razboleo. Imao je temperaturu. Rodbina mu nije dozvolila da krene na uobičajeno bdenije. Ali je on, iz ljubavi koju je imao prema svetitelju, ipak otišao.

”Te noći,” pričao je on, ”nakon Litije, iscrpljen, naslonio sam se na časnu Trpezu. U magnovanju, pod groznicom, video sam svetitelja ispred sebe, mladog i snažnog, kako drži malu čašu sa lekom, i kako mi govori: -”Popij ovo, oče moj, da bi ozdravio.” Uzeo sam lek iz njegove ruke i sasvim se oporavio. Više nisam imao groznicu. Izašao sam na Carske Dveri i rekao: -“Deco moja, bio sam vrlo bolestan danas, ali mi je Sv. Pantelejmon dao lek, ja sam ga popio i ozdravio.” Svi su u ovo poverovali, kleki su i zablagodarili svetitelju.

Njegove Svete Liturgije


Za pedeset godina, svakodnevno, služio je Božanstvene Liturgije od 8 ujutro do 2 popodne, po snegu, tokom ratova. Ni tokom invazije anglo-Francuza 1917. godine nije prekidao Svete Liturgije. Po uskim ulicama Akropolja u 2 popodne, u julu, on bi služio u malim paraklisima, dok bi mu se znoj slivao po svetim odeždama kao kod istinskog radnika u vinogradu Gospodnjem.

Njegovi postovi

Jeo je samo noću. A bez ulja postio svaki post. Kao ispovednik, nije bio strog po pitanju posta prema drugima, mada je bio veoma strog prema sebi... Jednom, neko mu je dao malo čokolade i rekao mu da je posna. Uzeo ju je u ruke, pažljivo je pogledao i rekao: -“Da budem siguran, ipak je uzmi ti.”

Njegovi ”zapisi i ugovori”

Čitao je satima imena iz pomjanika. Prvo, imena upokojenih patrijarha, mitropolita, sveštenika, đakona, Naksiota i Atinjana. Imena koja su mu davali, pominjao je mesecima. S vremena na vreme, njegova duhovna čeda, da bi ga malo odmorila, uzimali bi stare papire sa imenima i tajno bi ih bacala, jer ih je nosio sa sobom u svaku crkvu gde je služio. On bi ih stavio u dve velike marame, i vezao u zavežljaj, a onda okačio sebi o kuk. Kada bi dolazio kući i skidao zavežljaje sa kuka – imao je dva zavežljaja, jedan sa imenima, a drugi sa svetim moštima – upitali bi ga:
-“Kakvi su to zamotuljci?” I on bi odgovorio:
-”To su moji računi i moji ugovori.”
-”Zar nisi umoran oče? Kada ćeš se odmoriti?”, a on bi prekrstio svoje ruke i sa smirenjem odgovorio:
-”Pevaću mome Gospodu dokle god sam živ.”



Kada bi došao u crkvu, nastala bi pometnja, zbog poštovanja koje su mu ljudi ukazivali. Neki bi mu celivali ruke, neki mantiju, drugi glavu, jer je bio nizak rastom. Najčešće je služio u hramu Sv. proroka Ilije. Na praznike odlazio bi u svoju parohiju. U crkvi Sv. Jovana bila je jedna čistačica, koja nije volela starca. Jednoga dana žena ga je, da ne primeti, nagrdila odmahujući rukom, i te noći usnula je Sv. Jovana, kako joj govori: -”Šta ti je učinio moj sluga, da ga tako opsuješ?” I udario ju je po obrazu, koji je ujutro od udarca bio modar. Sutradan, kada je otac Nikolas došao u crkvu, žena mu je prišla, pala na kolena, i molila za oproštaj, i istovremeno od njega tražila da je zgazi po rukama. Smireni i smerni sluga Božiji samo se pomerio u stranu. Ona je vikala: -”Zgazi ih, oče!” A on je upitao: -”Ali,zašto da ih zgazim?” I ovo je potrajalo sve dok joj nije oprostio za ono što je učinila, iako nije znao zašta ište oproštaj.

Njegovo smirenje i trpeljivost
 
Njegovo trpljenje i smirenje bilo je veliko. Imao je pomoćnika, Mihaila, koji ga je uvek pratio i pojao, ako  nikog drugog nije bilo na službi. Iako je mnogo voleo starca, istovremeno mu je zadavao i mnogo muke. U zimske dane, kada bi starac pominjao imena upokojenih satima, on bi povikao: -”Hajde oče, Nikolas; ti bi da mrtve izvedeš iz pakla, a nas da sahraniš od hladnoće...” Jednom nije mu dao da odsluži Moleban Presvetoj Bogorodici na kraju Liturgije. Otac Nikolas je ceo dan tugovao: -”Zamisli Mihailo mi nije dozvolio da odslužim moleban...!” I opet bi ponavljao: -”Zamisli, nije mi dozvolio…” Kada bi se ljudi ponekad sporečkali u crkvi, starac bi se sakrio u oltar, da ne bi prisustvovao svađi. Jednom je savetovao jedno od svojih duhovnih čeda kako da se suzdrži od gneva: -“Misliš li, dete moje, daje ne znam da podviknem? Znam, ali mislim i na posledice.”

Fotografije i ikone


Za pola veka, koliko je, bez prestanka, služio Svete Liturgije, nikada nije ostao bez prosfore. Neka žena bi mu uvek donela prosforu veče uoči Svete Liturgije, ili bi je napravila neka obližnja pekara. Jednom, u toku jutrenja, shvatio je da nije dobio prosforu. Poslao je pomoćnika do jedne žene za koju je znao da uvek ima prosfora, pretaražio sve ormariće u oltaru, ali – nije pronašao ni jednu… Toliko se  uznemirio da je počeo da plače. Posle toliko godina, mislio je da mora da  prekine Svetu Liturgiju...Posle ovoga, videli su ga ljudi kako izlazi kroz Carske Dveri sa prosforom (samo pečat, ne cela prosfora) koja je još uvek bila veoma topla, a koju je pronašao na časnoj Trpezi. Potresen, s radošću rekao je: “Deco moja, kakav mi je znak Bog poslao!” Sva čuda nazivao je znacima. On se nije bavio ispitivanjem ovakvih fenomena, smatrao ih je prirodnim, zbog svoje velike vere. I nije mnogo o njima govorio, kako ne bi sebe isticao.
 
 
Jedne noći, uoči praznika Svetog sveštenomučenika Foke počelo je da svetli. Jedna od njegovih duhovnih kćeri videla je veličanstvenog sveštenika pokraj oca Nikolasa, koji je posmatrao kako oni služi Svetu Liturgiju. Kada je ona rekla starcu o ovome, on joj je pokazao rukom da ćuti:

- “Pst,to je sveštenomučenik Foka.”                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       

Lečenje taštine

Otac Nikolas je znao da ispravi, da prekori, da prosveti duše bez propovedi, već samo svojim žiovotom, svojim prisustvom. Jedna imućna žena se razbolela  i doveli su joj oca Nikolasa, da pročita molitvu za zdravlje. Ćerka bolesne žene volela je spoljašnju uglađenost, te je rekla: ”Hajde da dovedemo nekog uglednijeg sveštenika, iz  neke veće crkve, a ne njega, on će biti sav prašnjav.» Te noći ugledala je oca Nikolasa u zlatinim odeždama kako joj govori: ”Da li ste sada zadovoljni samonom, dete moje?”  Zapanjena, probudila se i odlučila da pozove oca Nikolasa da pročita molitvu za zdravlje. Kada je došao, ćerka bolesne žene klekla je da mu celiva ruku, a on ju je zapitao: ”Da li ste bili zadovoljni mojim izgledom, kada ste me videli, dete moje?” Iznenađenje i divljenje ju je potreslo. Nikada nije očekivala takav prekor zbog svoje taštine.

Jedan drugi događaj otkriva njegovu uzvišenu veru i pobožnost, koju je imao u obavljanju svojih svetih dužnosti. Jednoga dana otišao je da pričesti gubavca, kome je bolest uništila usta, toliko da nije mogao da primi Sveto Pričešće, i ono mu je palo sa strane usana. Bez oklevanja, otac je kleknuo, pokupio Bažanski Biser koji je pao i pojeo ga. Oni koji su se plašili pričešćivanja zbog ”zaraze” trebalo je da vide ovo. Kakvo bogohulništvo! Iracionalno razmišljanje nevernika!

U crkvama gde je služio bio je uteha i utočište ljudima. On je bio ”mali sveti starac,” koji je tešio i lečio svaku ljudsku boljku. Njegov ugled se proširio i na druge eparhije, i ljudi su pobožno hitali da prisustvuju njegovim Svetim Liturgijama, da mu celivaju ruku, da ih blagoslovi...Doživeo je 84 godine, a da nikada nije bio klevetan, niti je iko ikada rekao nešto protiv njega. Svi su ga poznavali i poštovali njegovu svetu ličnost. Kada je prolazio pored ljudi, pozdravljali su ga skidanjem šešira.

Končina njegovog svetog života usledila je 2. marta 1932. godine. Svoju poslednju Litrugiju odslužio je u Nedelju o Bludnom Sinu. Čim se pričestio, doživeo je blagu nesvesticu i bio je prebačen kući, gde su mu sin Jovan i snaha Margola uputili poslednju molitvu. Kao malena ptica predao je svoju dušu Onome kome je služio celog svog života. Vest o ovom tužnom događaju proširila sa po svoj Atini. Ljudi su požurili da celivaju mošti svetog starca. Svi su želeli da celivaju njegovu ruku po poslednji put. ArhiepiskopAtine, Zlatosut Papadopulos, predložio je da se sahrana obavi noću, kako bi svako mogao da mu oda poslednji celiv. Tako je i bilo.
 

Sahranjen je u porti crkve Sv. Jovana. Ceo njegov život bio je dokaz božanske moći i mudrosti, koje Bog Tvorac dariva onima koji Ga ljube i čuvaju Njegove zapovesti.

Iz ovih razloga, pisac Aleksandros Papadiamantis  i Aleksandros Moratidis, bili su učenici neškolovanog ali mudrog sveštenika (uvek bi pojali pored oca Nikolasa). Zbog toga su ga veliki duhovnici, kakav je arhimadrit Zervakos, iguman svetog manastira Longovarda sa Parosa, uvek hvalili.

Grčka crkva, na čelu sa mitropolitom patraskim, g. Nikodimom, koji je lično sreo Sv. Nikolasa i dobio njegov blagoslov, zatražila je od Vaseljenske Patrijaršije da oca Nikolasa proglasi za svetitelja. Posebnim aktom Svetog Sinoda, otac Nikolas je upisan u knjigu svetitelja Pravoslavne crkve. Pomen mu pada 2. marta.
 


Posebna napomena:
Otac Nikolas je kanonizovan 1992. godine.

Iz artikla ”Otac Nikolas Planas”  iz ”Orthodoxos Phhiotheos Martyria,” vol.64, Publikacija Orthodoxos Kzpseli, januar-mart 1996. godine
 
Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljan
26 mart 2013 god.

Izvor: http://www.monastiriaka.ru/

Pročitano: 6096 puta