MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ČUDA SVETE BLAŽENE KSENIJE PETROGRADSKE



1. Predgovor

2. Raniji slučajevi molitvene pomoći Svete Blažene Ksenije

3. Čudesna pomoć Svete Blažene Ksenije u naše dane

4. Blagodatna pomoć po molitvama svete Blažene Ksenije



Predgovor


IZ DELA Svetog Pomesnog Sabora Ruske Pravoslavne Crkve, posvećenog jubileju 1000-godišnjice Krštenja Rusije, koji je održan u Sveto-Trojickoj Sergejevoj Lavri 6-9 juna 1988 godine, o kanonizaciji Svetih


U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha!


Pre hiljadu godina Ruska zemlja se prosvetlila svetlošću Hristovog Jevandjelja. Od tada i do danas Blaga Vest nastavlja da je objavljuje i vodi ka spasenju verna čeda Božija preko Ruske Pravoslavne Crkve. Nebrojene stotine svetih Božijih Ugodnika, proslavljenih i neproslavljenih, projavljenih svetu i njemu nepoznatih, koji su se spasavali u razne epohe te 1000-godišnje istorije, kao divan plod Božanske setve u našoj zemlji, predstavljaju molitvene zastupnike za svoje zemaljske srodnike i rodnu Otadzbinu.


Danas Ruska Crkva u svoj svojoj punoći, - živih i umrlih, - koji se spasavaju danas i svetih koji su se proslavili do naših dana – blagočesno obeležava radosni duhovni trijumf svog blagodatnog

služenja.


…Besceno blago ljudskog spasenja, koje predstavlja cilj ovozemaljskog života, i veliko duhovno nadahnuće daje sozercanje podviga pravednika. I zato, da bi se uvećala radost čeda Crkve i bila im projavljena Božija sila i slava, Sveti Sabor Ruske Pravoslavne Crkve, proučivši žitija, čuda, trudove, i podvige dolepomenutih podvižnika blagočestivosti ruske crkvene istorije, donosi svoju odluku o njihovoj kanonizaciji. Dakle, u punom uverenju o istinitosti i verodostojnosti čuda, po molitvama tih podvižnika, beležeći sve moguće vidove njihovih hrišćanskih vrlina, visokog duhovnog života i Crkvenog služenja, Sabor donosi sledeće: blagoizvolelo se Duhu Svetom i nama da u svete Božije ugodnike za sverusko crkveno poštovanje ubrojimo sledeće podvižnike hrišćanske blagočestivosti:

…Blaženu Kseniju Petrogradsku (XVIII-poč.XIX) jurodivu, koja je poštovana još za života i tokom XIX-XX veka brza pomoćnica i čudotvorka. Radi spasenja i ljubavi prema bližnjima, ona je uzela na sebe podvig jurodivosti (bezumna Hrista radi). Za svoje trudove, molitve, postove, stranstvovanja i sa smirenjem pretrpljene poruge Blažena je dobila od Boga dar prozorljivosti i čudotvorstva. Njena kapelica na Smolenskom groblju je prepuna blagodarnosti ljudi za učinjena čuda po njenom molitvenom zastupništvu.


Molitvama novoproslavljenih Svetih neka Gospod podari Svoju milost i blagoslov svima koji sa verom i ljubavlju pritiču njihovom nebeskom zastupništvu. Amin.


Pimen, Božijom milošću smireni Patrijarh Moskovski i cele Rusije

Članovi Svetog Pomesnog Sabora




Neki slučajevi molitvene pomoći Svete Blažene Ksenije u ranije vreme


Isceljenje bolesti nogu potpukovnika Vladimira Ivanoviča Nikoljskog


Tokom mnogih godina, još od vremena boravka na vrhovima Šipke, pri zaštiti od Turaka gore sv. Nikolaja, a zatim i pri mnogim drugim okolnostima V.I.Nikoljski se prehladjivao, a nije voleo da se leči niti je za to imao dovoljno vremena, zapustio je bolest toliko da su ga poslali kod doktora na Sakskije grjazi na Krimu. Odlazio je on u Saki tri puta, ali se svaki put po povratku ponovo prehladjivao, i bolest se ponovo vraćala. Posle trećeg puta, bolest je toliko bila jaka, da je on već jedva pokretao noge.


Lekari i profesori, kojima se obraćao su posle pregleda slegali ramenima, i svi su govorili skoro jedno te isto: “Mogu da ih namažem, ali ja nisam Bog!”

Videvši svu beznadežnost svoje situacije V.I. je potpuno klonuo duhom. Tome je doprinela još i spoznaja da je premalo obezbedio svoju porodicu, i da će ona posle njegove smrti biti skoro siromašna, pošto njegova penzija nije mogla da zadovolji ni najosnovnije životne potrebe. Ali setivši se da mnogi ljudi dobijaju pomoć i isceljenje po molitvama na grobu sluškinje Božije Ksenije, V.I. je odlučio da stalno odlazi na njen grob. On nikako nije mogao da dodje do Smolenskog groblja peške, a nije želeo ni da putuje kočijom; poželeo je da uzme na sebe neki podvig kako bi njegova molitva bila ugodnija. I evo šta je smislio: da dodje peške (živeo je na Jamskoj ulici) do Smolenske stanice za šinobus, a odatle da putuje šinobusom do kraja 17-e linije Vasiljevskog ostrva i da opet pešači od 17-e linije do kapele Blažene Ksenije. Krenuo je na put rano ujutru. Na iscrpljujući hod do šinobusa mu je otišlo skoro pola dana, 40-50 minuta je putovao njime i potom je do kapele Blažene Ksenije došao uveče kada je sveštenik završavao poslednji parastos i spremao se da ide kući. Vladimir Ivanovič ga je zamolio da odsluži još jedan parastos Blaženoj, nekako je kleknuo i sa umiljenjem se pomolio.


Kada se parastos završio, požurio je da celiva grob Blažene, pošto su kapelicu već zatvarali, i pošao je iz nje zajedno sa sveštenikom, usput ga pitajući o sluškinji Božijoj Kseniji.

Pozdravivši se sa sveštenikom skoro kod same stanice šinobusa na uglu 17-e linije i Kamske ulice, Vladimir Ivanovič je tek tada shvatio i bio veoma zadivljen time da je potpuno lako prešao rastojanje od kapelice do stanice, za šta mu je pre jedno pola sata trebalo čitava dva sata! Još jednom je odlučio da proveri svoje noge, a potom je pošao peške do sledeće stanice na Malom prospektu, iako je vagon već bio spreman da krene, i dolazio je novi. Rastojanje od kraja 17-e linije do raskršća na Malom prospektu je prešao tako brzo, da ga šinobus nije mogao stići, i on ga je čekao neko vreme.

Kakva radost je tada obuzela Vladimira Ivanoviča, on nije bio u stanju da opiše. I od tada se služi nogama, kao i svi zdravi ljudi. Pored reumatizma V.I. je imao i proširene vene i zakrečenje venske krvi. Vladimir Ivanovič Nikoljski je bio u službi u 93 puku od 23 februara 1873 godine, i bio je još živ 1907 godine.


Isceljenje od zubobolje zemljoradnice Smolenske gubernije Gžatskog regiona Tatjane Prokopjuevne Ivanovne


Tatjana Prokopjevna Ivanova je već dve godine patila od strašne zubobolje.

U to vreme Ivanova je živela u Petrogradu u Galernoj ulici broj 33. Obraćala se za pomoć različitim lekarima u Petrogradu, ali joj ništa nije pomoglo. Medjutim bolest je postajala sve jača i jača.


Poslednjih tri meseca bolesnica već nije mogla ni da jede ni da spava.

Izmučena i iscrpljena bolesnica je odlučila u januaru (17-og) da ode na Smolensko groblje i zamoli pomoć od sluškinje Božije Ksenije. I istog trena, bez obzira na jaku zubobolju, bolesnica je sela u kočije i pošla na Smolensko groblje. Došavši u kapelicu, zamolila je da se odsluži parastos Blaženoj Kseniji, pomolila se, plakala, uzela ulja iz kandila, i kada je namazala obraz iznad bolesnih zubi, zubobolja je tog trena prestala. Prošlo je mnogo vremena od tada, ali se njena zubobolja nikada nije povratila. Ivanova smatra svojom dužnošću da 17 januara dolazi na Smolensko groblje i služi parastos sluškinji Božijoj Kseniji.


Sveta Blažena Ksenija je mnogo puta ukazivala svoju molitvenu pomoć jednim istim osobama


G-dja Julija U. je slušala mnogo priča o projavljenoj molitvenoj pomoći sluškinje Božije Ksenije, ali na njih nije obraćala neku posebnu pažnju. Pre pet godina joj je u ruke dospela knjižica o sluškinji Božijoj Kseniji. Pažljivo ju je pročitala, i priče o molitvenoj pomoći Blažene Ksenije su ostavile tako snažan utisak na nju, da je odlučila da se u svim okolnostima svog života obraća za pomoć sluškinji Božijoj Kseniji.


a) Julijin muž Dimitrije je pre nekoliko godina neprekidno pio. Kao posledica toga u njihovoj porodici su neprekidno izbijale svadje, buka, vika i uopšte sve neprijatnosti. Žena je dugo nagovarala svog muža da ostavi alkohol i usrdno se molila Blaženoj Kseniji. Muž se opasno razboleo i često je gubio svest. Ali verujuća žena nije klonula duhom već se još usrdnije molila Blaženoj Kseniji, i kada bi se mužu vraćala svest molila je i njega da joj se moli. I molitva verujuće žene je bila uslišena. Muž je jednom kada je došao k svesti rekao: “Samo se ti moli, a ja ti dajem reč da kada ozdravim nikada više neću uzeti ni kap votke u usta”. Tako se i desilo. Muž je ozdravio i od tada (prošlo je oko pet godina) ne samo da nije pio, već je i druge odgovarao od pijanstva.


b) Taj isti Julijin muž Dimitrije je tražio posao. Dugo se trudio oko toga, ali su svi napori bili uzalud. Na kraju je odlučio da ode u susedni grad i tamo potraži sreću. Pre polaska žena ga je nagovorila da ode u crkvu i odsluži parastos sluškinji Božijoj Blaženoj Kseniji. Muž je otišao i nije prošlo ni četiri dana kako je njegova žena dobila od njega telegram sa vešću da je dobio posao.


c) 10 meseci posle stupanja u službu Dimitrije se razboleo, i bolovao cele godine. Nikakav lek mu nije pomagao. Zabrinuta zbog muževljeve bolesti žena je odlučila da ode u Petrograd k Blaženoj Kseniji. Odslužila joj je parastos, uzela zemlju sa groba, kupila ikonicu. Vrativši se kući, zašila je zemlju u muževljev jastuk i okačila ikonicu iznad njegovog kreveta. I šta se desilo? Prve noći je muž spavao mirno, bolest ga nije mučila, a ujutru je ustao potpuno zdrav. Od tada je prošlo dosta vremena, ali mu se bolest više nikad nije povratila.


Snaga majčinske molitve


Stanovnica Nerehte, Felicata Ivanovna Treskina je odavno duboko poštovala sluškinju Božiju Kseniju i uvek joj se obraćala sa molitvom za pomoć u svakojakim nevoljama. I njena molitva nije ostala neuslišena.


I evo šta kaže g-dja Treskina u svom pismu: “Živim u gradu Nerehti, Kostromske gubernije. Dva moja oženjena sina služe u jednom kantoru, 40 vrsta od grada i žive u raznim stanovima. Obojica su u januaru 1909 godine odlučili da dodju da me posete. Dugo i nestrpljivo sam čekala njihov voz, ali njih nije bilo. A bližio se praznik Svete Blažene Ksenije. Moje srce kao da je predosećalo neku nesreću i samo sam o tome razmišljala kada bi me Gospod udostojio da nekako dodjem do groba Blažene Ksenije i tamo se pomolim! Ali nemajući tu mogućnost ceo dan 23 januara sam bila sa suzama u očima, neprestano se u duši moleći sluškinji Božijoj Kseniji za pomoć meni i mojoj deci. Bližnji su me pitali šta mi je, zašto plačem, a ja im ništa nisam govorila već sam se suzama molila sve jače i jače. Tako je protekao i 24 januar. Na kraju nisam izdržala, obukla sam kaput i otišla sam u crkvu na večernje. Posle večernje sam zamolila sveštenika da odsluži parastos Blaženoj Kseniji. Malo umirena, vratila sam se kući i nisam uspela ni da se skinem, kad su došla obojica mojih sinova. S radošću sam potrčala da ih dočekam. Ali kada su počeli da skidaju kapute, odjednom sam primetila da je ruka nižeg sina zavijena. Pitala sam ga šta se desilo.


“Mama, ne brini, sve je u redu, - odgovorio je on. – Hvala ti, ti si se sigurno danas molila za mene i tvoja molitva me je spasla od smrti. Evo šta se desilo. Juče sam se s bratom dogovorio da dodjemo da te posetimo, znajući da ti mama poštuješ sluškinju Božiju Kseniju. Ujutru je trebalo da otputujem do brata i zajedno sa njim do tebe. Kada sam došao kod brata, on još nije bio spreman i počeo je da se sprema za put. Izmedju ostalog iz komode je izvadio revolver i stavio ga na sto, a sam je sa ženom otišao u drugu sobu da pakuje neke stvari. Ja sam iz nekog razloga uzeo revolver i počeo da ga razgledam, u potpunosti ubedjen da nije otkočen. Gledajući ga razmišljao sam sledeće: “Eto kakva mala stvar, a ljudi se njome ubijaju”, i pritom sam ga prislanjao i na srce i na slepoočnicu, povlačeći obarač. Odjednom se čuo pucanj. Strašno sam se uplašio iako nisam osetio nikakvu bol. U sobu su utrčali uplašeni brat i njegova žena; gledaju – lakat leve ruke mi je bio sav u krvi, u desnoj ruci držim revolver, sam stojim bled i jedva se držim na nogama. Istog časa su me stavili na stolicu, previli mi ruku i odvezli kod doktora. Pokazalo se da mi je metak prostrelio samo meki deo leve ruke izmedju palca i kažiprsta, nimalo ne dodirnuvši kost. Doktor je zavio ruku i rekao da je to sve skoro ništa i da će kroz nekoliko dana ruka biti potpuno zdrava. Posle zavijanja smo odmah krenuli kod tebe”.


Šta sam ja preživljavala dok je sin ovo pričao, ne mogu da opišem: shvatila sam samo kako je jaka majčinska molitva i kako se Božiji Ugodnici odazivaju na tu molitvu. Divan je Bog u Svetima Svojim!

I deci i unucima strogo savetujem da sveto poštuju praznik Blažene Ksenije i da je ne zaboravljaju u svojim nevoljama”.


Isceljenje sluge Božijeg Stefana zahvaljujući prepiski


U Kubanskoj oblasti je dve godine bio bolestan jedan čovek po imenu Stefan. Njegovi rodjaci su imali mnogo brige i uložili su mnogo truda oko njegovog ozdravljenja, ali ništa nije pomoglo. Saznavši da Sveta Blažena Ksenija mnogo pomaže svima koji joj pritiču za pomoć, jedan od bolesnikovih rodjaka počasni gradjanin Ivan Osipovič Andrienko je napisao pismo nastojatelju crkve na Smolenskom groblju sa usrdnom molbom da odsluži parastos sluškinji Božijoj Kseniji i da u svojim molitvama pomene bolesnog Stefana. Njegova molba je naravno bila uslišena, o čemu je bio i obavešten. Uskoro posle toga gospodin Andrienko je saopštio ocu nastojatelju: “Prezahvalan sam vam za vaše molitve Gospodu i Blaženoj Kseniji i za njenu toplu molitvu Gospodu: naš bolesni Stefan je po vašoj molitvi i molitvi Blažene Ksenije ozdravio, o čemu vas obaveštavam. Bio je bolestan dve godine, a sada je zdrav”.


Spasenje devojke od udaje za robijaša


Jedna udovica, koja potiče iz veoma dobre familije (udovica general-pukovnika), koja je posedovala značajna materijalna sredstva, veoma je uvažavala i poštovala praznik Blažene Ksenije. U to vreme, kada su na grobu Blažene Ksenije razmišljali da izgrade kapelicu, ta udovica je uzela usrdno učešće u tom poslu i svojim sredstvima pomogla njenu brzu izgradnju.

Ta udovica je imala odraslu ćerku-nevestu. Uskoro posle izgradnje kapelice na grobu Blažene Ksenije, jedan pukovnik se sprijateljio sa udovicom i njenom ćerkom, i često je boravio kod njih u kući, zbližio se sa devojkom i predložio joj da se uda za njega. Predlog je bio prihvaćen. Majka se takodje složila u vezi ćerkinog braka sa pukovnikom. Odredjen je bio čak i dan svadbe. Povodom tog dogadjaja majka i ćerka su otišle na grob Blažene Ksenije, odslužile su parastos i molile Blaženu za njenu pomoć u tako ozbiljnoj stvari.

Svi koji su poznavali udovicu i njenu ćrku su se iskreno radovali budućoj sreći mlade devojke. I zaista, oboje mladenaca, ženik i nevesta, su bili mladi, lepi, posedovali su značajna sredstva: sve je očigledno doprinosilo njihovoj potpunoj sreći.


Tako je i trebalo da po molitvama Blažene Ksenije, koju oni toliko vole i poštuju, Gospod i pošalje tako dobrog ženika, govorili su oni koji su poznavali udovicu i njenu ćerku, - molitva Blažene je ugodna i jaka pred Bogom, I za udovičinu ljubav prema njoj, ona će joj uzvratiti svojom ljubavlju”. I zaista, molitva Blažene je bila jaka pred Bogom. Za udovičinu ljubav prema njoj, Blažena joj je uzvratila svojom ljubavlju. Ali molitvena pomoć Blažene se pokazala sasvim drugačije nego što su to ljudi mislili: mlada devojka na sreću se više nikada nije videla sa svojim ženikom.

Evo kako se to desilo. Uoči svadbe majka je zajedno sa ćerkom po običaju otišla na Smolensko groblje da odsluži parastos sluškinji Božijoj Blaženoj Kseniji. U vreme parastosa one su usrdno molile Blaženu da uredi svojom pomoću buduću sreću zaručene neveste. I Blažena se istog trena odazvala na njoj upućenu molitvu. U to vreme, dok su se udovica i njena ćerka molile na grobu Blažene Ksenije, ženik-pukovnik se uputio u Glavnu Blagajnu, da bi tamo prema nekim dokumentima dobio veliki novac. Ušavši u Blagajnu, pukovnik se spremao da izvuče iz dzepa dokumente, i nije primetio da je čuvar koji je tu stajao ustremio na njega svoj začudjen pogled.


Pažljivo osmotrivši pukovnika i očigledno prepoznavši ga, čuvar je brzo prišao blagajniku i tiho mu rekao: “Vaša blagorodnosti, tog čoveka (pri čemu je očima pokazao na pukovnika) treba ovog trena uhapsiti. Ja ga znam i dozvolite mi da mu kažem nekoliko reči”.

Blagajnik je u nedoumici pogledao na ni po čemu sumnjivog pukovnika i rekao stražaru: “Govori!”.


Stražar je prišao pukovniku, još jednom mu pogledao u lice i bez ikakvog poštovanja njegovog čina, strogo mu rekao:

“A ti, bratac, kako si ovde dospeo?”

Čuvši te reči, pukovnik je pobledeo, kao mrtvac, i ispustio dokumenta iz ruku.

Ljudi koji su u to vreme bili u Blagajni, bili su začudjeni nastupom čuvara, i istog trena su se okupili oko njih.

“Vaša blagorodnosti, - rekao je čuvar glasno, okrenuvši se ka blagajniku, - to nije pukovnik, već odbegli robijaš! Pre nekoliko godina sam ga sprovodio kao konvojac u Sibir na robiju. I sada sam ga dobro prepoznao. Ja ne grešim”.


Lažni pukovnik, drhteći od straha i videvši, da mu ne preostaje ništa drugo da uradi, tog trena se osvestio da je on zaista robijaš koji je ne tako davno pobegao iz Sibira.

“Pobegavši sa robije, - pričao je on, - dugo vreme sam izmučen hladnoćom i gladju, lutao po sibirskim tajgama. Na kraju sam uspeo da predjem Uralske planine. Išavši jednom putem, i prolazivši pored guste, mračne šume jedva sam pokretao noge. Odjednom sam video da je do mene došao jedan oficir u kočiji sa jednim zapregnutim konjem. Po zaprezi sam prepoznao da je to pukovnik. Ne želeći da dolazim u kontakt sa bilo kim, otišao sam u stranu od puta i pošao svojim putem dalje, ne obraćajući na oficira nikakvu pažnju i misleći da me nije primetio. Ali prevario sam se. Pukovnik me je primetio. Videvši me krajnje tužnog, umornog i izmučenog, pozvao me je k sebi, upitao me ko sam, i prepoznavši u meni inteligentnog čoveka, sažalio se na mene i pozvao me u svoju kočiju. Šta tu dalje da se priča? Putovali smo kroz najgušću šumu …Tu niko ništa ne može da čuje, nikakva pomoć se ne može očekivati … Jednom rečju, iskoristivši povoljnu priliku, zaklao sam i osećajnog pukovnika i njegovog pomoćnika. Potom sam sa pukovnika skinuo odelo, obukao ga, uzeo njegove dokumente i novac, obojicu zaklanih ljudi zbacio sa kočije i pobegao. Došavši do Petrograda, kao vešt čovek, posebno što sam kod sebe imao sva dokumenta, lako mi je uspelo da se predstavim kao pukovnik. Upoznao sam se sa generalovom ćerkom, i sutradan je već trebalo da bude moja svadba. Ali očigledno je Gospod uslišio molitvu neveste i spasao je od udaje za mene. A da nije bilo tog čuvara, ja bih već sutra bio oženjen”.

Lažni pukovnik je tog trena bio uhapšen, predat sudu i zbog njegovih mnogobrojnih prestupa osudjen na smrtnu kaznu. Da, Blažena Ksenija zna da uzvrati svojom ljubavlju onima koji je vole i poštuju.


Pronalaženje posla Ispolatova, Bulaha i mnogih drugih


Doktor Bulah je došao u Petrograd radi stupanja u službu, ali je svuda dobijao otkaz. Uzalud je tri nedelje naprezao sve svoje snage i već se skoro u potpunosti pomirio sa neuspehom. Njegovi poznanici su mu posavetovali da se pomoli na grobu sluškinje Božije Ksenije i odsluži joj parastos. On je tako i uradio. A sutradan, posle toga je dobio naznačenje za grad Ržev.

U istoj situaciji se nalazio i gospodin Ispolatov. Toga dana kako se po savetu bližnjih pomolio na grobu Blažene Ksenije, predložili su mu četiri radna mesta.


Ima i mnogo drugih slučajeva dobijanja posla po molitvenoj pomoći Blažene Ksenije o kojima pričaju oni koji dolaze na njen grob, a posebno običan narod – radnici, kuvari itd.

Evo naprimer, šta se desilo sa gospodinom V.A. Po profesiji crtač, V.A., je dugo vreme bio ne samo lakomislen čovek, već i veliki nesretnik u životu. Mnogo puta je stupao u službu, ali nigde nije mogao dugo da se zadrži. Ostane nedelju-dve i da otakz, a nekada i njemu daju otkaz: te mu se nadredjeni ne svidjaju, te je posao težak, te su mu kolege neodgovarajuće. Prošlo je tako nekoliko godina. V.A. se skroz povukao, bilo ga je sramota da odlazi medju ljude, već je sa velikim naporom uspevao da sebi nadje neki privremeni posao i jedva se prehranjivao. Mnogo nevolja je pričinjavao i svojoj duboko verujućoj starici-majki. Početkom 1907 godine V.A. je dobio neki jeftin posao i radio je kod sebe u stanu. Desilo se tako da je u to vreme njegova majka bila na Smolenskom groblju i donela je odatle ikonicu Blažene Ksenije. Donešenu ikonicu je okačila na zid i napravila od raznih cvetova venac i tim vencem obavila ikonicu. V.A. i jedna njihova poznanica koja je u to vreme bila kod njih u sobi su počeli da se smeju starici. Verujuća žena ih je dugo nagovarala da to ne rade, dugo ih je savetovala, ali ništa nije mogla da uradi. I šta se desilo? Sledećeg dana su i V.A. i žena koja se s njim smejala dobili otkaz sa posla. Posle toga je prošlo skoro pet godina. V.A. je nekako uspevao da preživi od slučajnih poslova, a žena koja se s njim smejala i do danas nema nikakvog posla, upala je u krajnje siromaštvo. Medjutim starica-majka V.A. je kao i ranije usrdno molila Gospoda i sluškinju Božiju Kseniju da urazumi njenog sina koji gine. I Gospod je uslišio njenu molitvu. Da li neprekidni neuspeh i teška situacija, ili usrdne majčinske molitve, uglavnom V.A se urazumio. Pomislio je da li ga to Gospod kažnjava za to što se ruga nad verom svoje majke, što dozvoljava da bogohulno vredja Gospoda i Njegove svete Ugodnike. I što je više razmišljao o tome, tim se više uveravao u ispravnost toga. Na kraju, kao da je zrak svetlosti ozario njegovu dušu. Probudivši se rano ujutru, počeo je da moli svoju majku da podje s njim na grob Blažene Ksenije, jer želi da joj se pomoli i zamoli od nje oproštaj i pomoć u svojim nevoljama. Majka je drage volje ispunila njegovu molbu. I Gospod je sa radošću primio zabludelog, ali pokajanog sina. Došavši s groba kući, V.A, je istog trena napisao pismo načelniku S.Z. železničke stanice (od koga je ranije dobio otkaz), sa usrdnom molbom da mu da neki posao. U to pismo je stavio mali papirni komadić ikonice Blažene Ksenije, nad kojom se ranije smejao. I pomoć od sluškinje Božije Ksenije je usledila istog trena. Kroz četiri dana V.A. je od načelnika S.Z. železničke stanice gospodina P.P.M. dobio vest da je primljen u službu i da su mu date neophodne sume novca za dobijanje neophodne odeće.


Govoreći o ovome, V.A. je usrdno molio da se ovaj slučaj stavi u sledeće izdanje knjige, spreman da u svako vreme potvrdi verodostojnost svoje izjave.


O tome, kako je velika vera običnog naroda u pomoć sluškinje Božije Ksenije, pokazuje naprimer slučaj sa radnikom Jegorovim. On je dugo vreme radio u fabrici za rezanje drveta. Tu su ga cenili kao iskusnog, trezvenog i preciznog majstora. Ali Oranienbaumski šumski preduzetnik je predložio Jegorovu skoro dvostruku platu i preuzeo ga je kod sebe. Pre pola godine, zbog okolnosti koje nisu zavisile od Jegorova, on je izgubio posao u Oranienbaumu i uputio se u otadzbinu. Vrativši se u Petrograd i duboko verujući u pomoć sluškinje Božije Ksenije, Jegorov nije čak pošao da traži posao po fabrikama za rezanje drveta, već je samo poslao pisma u kojima je nudio svoje usluge. «Zašto da tražim posao? Meni će ga dati sluškinja Božija Blažena Ksenija», - govorio je. I zaista, poslavši pisma, Jegorov se tog časa uputio na Smolensko groblje da se pomoli na grobu sluškinje Božije Ksenije i da je zamoli za pomoć u traženju posla. I njegova vera ga nije obmanula. Po povratku u stan našao je tri pisma sa pozivom za posao i sa odličnom platom.


Čudesno isceljenje trogodišnje devojčice po molitvenoj pomoći svete Blažene Ksenije

(Objavljeno prema rečima M.G.Grigorjeva. Ispričano 1906 godine)


Desilo se tako da sam pre tri-četiri godine bio u gostima u jednoj aristokratskoj petrogradskoj porodici, koja je napustila Rusiju pre nekih godinu i po dana. Radosna starica-domaćica (sada je već pokojna; sahranjena je u Aleksandro-Nevkoj Lavri) predstavila je mene i svoju unuku kao svoje bližnje i goste.

“Evo, pogledajte, - pričala mi je radosna domaćica, mazeći po glavi devojčicu – kako nam je ona mila, zdrava, lepa i pametna …A kakva je tek muzičarka! A verujete li da nismo ni pomišljali da ćemo je videti tako zdravu …I sve se to desilo zahvaljujući pomoći, znate li koga? Nikada nećete pogoditi!… Mislite da su možda doktori pomogli? Ili da se ona rodila zdrava? – Ne, uopšte ne…Istina je da je Olječka rodjena zdrava, i othranjena …Ali kad je imala tri godine, Bog zna zbog čega, verovatno od prehlade, Olječka se tako ozbiljno razbolela, da nismo ni pomišljali da će da ostane živa, a u to da će da bude gluva smo bili potpuno ubedjeni i čak smo se pomirili s tim. I svi doktori su tako govorili …Ako želite ja ću vam ispričati istoriju bolesti moje drage unuke…ne, uostalom pogadjajte na početku ko joj je pomogao i povratio zdravlje, a nije ostala ni gluva?”


“Verovatno, - kažem, - su vašoj unuki pomogli neki domaći lekovi? Jer često se dešava da se doktori trude iz sve snage, upotrebljavaju sva moguća medicinska sredstva, ali ništa ne pomaže …I odjednom najjednostavniji narodni lek podigne bolesnika na noge”.


“A znate, M.G., da ste skoro nešto pogodili iako razume se mislite na sasvim druge lekove …Moja unuka se zaista izlečila narodnim lekom, ali ne onim o kome vi govorite … Iscelila se takvim lekom, kome svima savetujem da ga nikada ne zaborave, i da ga što je moguće češće koriste …Poslušajte šta ću vam ispričati. Olječka, idi dušo pusti goste … želim da porazgovaram sa M.G.

Moj sin se oženio pre samo 12 godina. Ima samo dvoje dece – dve devojčice: Olječku i Sašu. Olji je 11, a Saši 7 godina. U to vreme kada se Olječka razbolela, Saša još nije bila rodjena. Olja je bila jedino dete, i radost svih nas. Neću da vam pričam o tome kako smo je pazili. I šta se odjednom desilo? U početku je počela da se žali da je boli glavica. Izmerili smo joj temperaturu …37 i nešto malo više. Dali smo joj čaj sa malinovim dzemom, stavili u krevet i mislili da će do ujutru sve proći. 


Ali Olja je te noći loše spavala, a glavobolju je imala i sutradan. Pozvali smo doktora. Doktor je poslušao bolesnicu, opipao puls, pogledao jezik, izmerio temperaturu i rekao da to ništa nije opasno, i da bolesnica ima laki oblik influence. Prepisao joj je lek i otišao. Davali smo joj njegov lek dan, dva. Ali njoj nikako nije bilo lakše …temperatura je skočila na 39 i Olječka je počela da se žali da je boli desno uvo. Opet smo pozvali doktora. On je konstatovao pogoršanje influence i počeo da sumnja na gnojni čir u desnom uhu. Opet je prepisao lekove i obećao da će doći i sutradan. Bolesnica više nije mogla noću da spava: temperatura joj je skočila na 40, a bol je postala nepodnošljiva. Ponovo smo u toku noći pozvali doktora, ali je on rekao da se do ujutru ništa ne može uraditi, da je bolest uzela ozbiljan zamah, i da bi bilo bolje pozvati specijalistu za ušne bolesti. Možete li samo da zamislite kako smo se svi osećali, a posebno otac i majka! Odmah smo poslali kartice ušnim lekarima sa molbom da posete bolesnicu u 8 sati ujutru. Srećom pa doktori nisu odbili našu molbu. Ujutru se javilo njih četvoro. Naš doktor im je ispričao istorijat Oljine bolesti i svi oni su počeli sa svih strana i po svim pravilima medicinske prakse da posmatraju bolesnicu, koja je sve vreme ili žalosno stenjala ili tako glasno i bolno ječala, da nam je svima parala srce. Kada su doktori počeli da ispituju bolesno uvo, ja se čak ne sećam šta se sa mnom dešavalo … Jauci sirote devojčice su bili toliko strašni, i njene muke su bile tako teške, da ja ni dan-danas ne mogu da shvatim kako mi svi nismo sišli s pameti od tih neshvatljivih muka. Ali sve ima svoj kraj. I doktori su završili pregled. Počelo je dugo savetovanje. Sa strahom smo očekivali njhivou odluku. I zaista, šta može da bude strašnije od toga što smo čuli? Doktori su konstatovali da je Oljin gnojni čir iza bubne opne, da mu treba dati vremena da potpuno sazri, što traje tri-četiri dana, a zatim treba probušiti bubnu opnu i iscediti gnoj iz čira. Ukoliko operacija bude uspešna, devojčica će ostati živa, samo će biti gluva na desno uvo. Ako se ne probuši bubna opna, onda će od gnojnog čira doći do infekcije krvi, i devojčica će umreti. Nije li to bila strašna dijagnoza? Ja i danas ne mogu da budem mirna kada se toga setim. Možete li da zamislite kako smo se tada osećali, a posebno Oljini roditelji? I ta agonija je trajala cela tri dana. Niko od nas nije ni pomišljao da spava …Svi smo ćutke, na prstima, hodali ili sedeli pored sobe male mučenice, i čini se i sami ništa manje stradali od njenih muka, svi smo zatvarali uši od njenih jauka i nikako nismo mogli da odemo od njenih vrata. Samo Bog zna koliko usrdnih molitvi smo uzneli ka nebu, koliko gorkih suza smo tada prolili. Ali Gospod je uslišio nečiju molitvu.


Ispitivavši bolesnicu po nekoliko puta dnevno, doktori su nas umirivali i dva dana govorili da se bolest razvija sasvim normalno, a trećeg dana ujutru su izjavili da sutradan mogu da je operišu. Medjutim, muke bolesnice, a zajedno sa njom i naše su toga dana čini se dostigle ogroman stepen. Šta se nama tada dešavalo, ja sada ne mogu ni da opišem. Bolesnica je strašno i žalosno jaukala, otac je čupao svoju kosu, majka samo što nije sišla s uma, a ni ja nisam bila ništa bolja …a medjutim, svi mi smo sedeli pored bolesnicine sobe, zavirujući unutra a nismo mogli da odemo odatle. Sutra je, razmišljamo, operacija …Olja će ili umreti ili će ostati gluva za ceo život. Gospode, zar nema načina da se izbavimo od tako nepodnošljivih muka!…Gde su Gospodnja ljubav i milosrdje? ..Bili smo već spremni da upadnemo u potpuno očajanje…Ali tada je milosrdni Gospod i projavio svima nama Svoju veliku milost. Sedimo svo troje – sin, snaja i ja u sobi zajedno sa bolesnicom, bojimo se da kažemo i jednu reč, svi slušamo jauke umiruće, i ne uzdajući se više u ovozemaljsku pomoć, još ne gubimo nadu u pomoć nebesku, sa suzama se molimo Tvorcu svega i svih …Odjednom ulazi dadilja Agatja Nikitišina i kaže: “Gospodaru, dozvolite mi da odem na Smolensko groblje Blaženoj Kseniji, čula sam da njena molitva mnogima pomaže u nevolji”…


“Golubice dadiljo, - odgovara sin, radi šta hoćeš, samo nam pomozi. Vidiš, mi ništa ne shvatamo…Idi kuda hoćeš, samo nam pomozi, Hrista radi!”

Dadilja je otišla a mi svi smo sedeli …Više se ne sećam koliko vremena smo tako sedeli…Samo sam primetila, da jauci bolesnice postaju sve tiši i tiši, i na kraju su potpuno prestali.


“Umrla je sirota!”, - proletelo nam je kroz glavu…I svo troje smo utrčali u Oljinu sobu. Videli smo da pored bolesnicinog kreveta stoji dadilja i bolničarka, a bolesnica je ležala na desnom boku i tiho, spokojno spavala.


“Slava Bogu, - tiho nam šapće dadilja, - otišla sam na Smolensko groblje k Blaženoj Kseniji, pomolila se tamo, donela s njenog groba zemlju i ulje iz kandila…Sada će Olji biti lakše”.

Stajali smo pored Oljinog kreveta, kao ošamućeni, slušali smo dadiljine reči, ništa nismo shvatali, ali smo osećali da se sa bolesnicom zaista desila drastična promena, i da je opasnost prestala …

Devojčicin otac se sa histeričnim vapajem bacio na grudi svoje žene, i ne zna se da li je to bila dugo nagomilavana tuga ili neočekivana radost u njegovom ridanju, samo znam da smo jedva uspeli da ga umirimo, odvojimo od kreveta bolesnice i stavimo na krevet.


Takodje se ne sećam kako smo snaja i ja izašle iz devojčicine sobe, a pošto nismo spavali tri noći, uhvatio nas je san. Samo sam ujutru, ležeći na krevetu, odjednom čula da me dadilja glasno zove: “Gospodarice, gospodarice, ustanite molim vas …doktori su stigli, a mladog gospodara i gospodaricu nikako ne mogu da probudim”.

“Šta se desilo, - skočila sam, - kako je Olja?”

“Slava Bogu, - reče dadilja, - spava i cele noći je spavala na desnom boku”.


Tog trena sam, nepočešljana i neumivena, probudila sina i snaju, rekla im da su došli doktori, i da Olja mirno spava. Kao da su se uplašili zbog toga što su imali hrabrosti da ostave celu noć samo na smrt bolesno dete, oni su skočili sa postelje, nekako se obukli i potrčali kod Olje.

A ja sam otišla u dnevnu sobu gde su bili doktori, izvinila im se i rekla da Olja, slava Bogu, od jučerašnjeg dana mirno spava.

“Ništa, sačekaćemo, neka se sirota ukrepi pred operaciju jer to nije lako, a tim pre za malo namučeno dete”, - rekli su mi doktori.


Otac i majka su izašli i takodje potvrdili da devojčica spava. Takvo stanje deteta je trebalo malo da nas uteši i obraduje. Ali prisustvo doktora i misli o operaciji su nas ponovo podsećali na opasnost i ponovo nam je postalo teško na srcu. Ali šta smo mogli da radimo? Da bi se bolesnica spasla od muka trebalo je izvršiti operaciju …Sedeli smo sat, dva. Doktori su u početku medjusobno mirno razgovarali, počeli su malo-pomalo da budu nestrpljivi, i na kraju su zamolili da probudimo devojčicu. Najpre je u njenu sobu ušla majka i počela zajedno sa bolničarkom i dadiljom da budi dete: “Olja, Olja, probudi se mila!”- ali je ona sirota spavala. Došao je i otac a za njim i ja sa doktorima. Svi redom smo je budili, ali ona nikako nije mogla da se probudi.


Na kraju je majka uzela Olju na ruke i podigla je iz kreveta. Tada smo videli da je ceo jastuk, desno uvo, obraz, vrat, košuljica, posteljina bili prekriveni gnojem: gnoja rana je pukla, a zdrava devojčica je nastavila mirno da spava i na majčinim rukama.


Doktori su se začudili tako srećnom ishodu bolesti, pokazali su nam kako treba da ispiramo uvo, i otišli. A mi smo stavili devočicu koja je i dalje spavala na novu posteljinu, prišli dadilji s molbom da nam ispriča šta je uradila i na koji način je devojčica postala zdrava?


“Ništa ja gospodarice nisam uradila, samo sam otišla na Smolensko groblje k Blaženoj Kseniji, odslužila tamo moleban, uzela ulje iz kandila i brzo se vratila kući. Došla sam i ušla kod Olje, a flašicu sa uljem sam sakrila u dzep, i čekala da bolničarka izadje iz sobe, jer sam se bojala da se ne naljuti ako vidi da hoću da stavim sveto ulje u bolesno uvo. “Dadiljo, sedi ovde, izaćiću na minutu”, - odjednom je rekla bolničarka. Obradovala sam se kada je to rekla. “Dobro, dobro, - kažem, - budite bez brige”… I samo što sam zatvorila vrata za njom, tog trena sam prišla Olji, malo joj skinula povez sa uva (devojčica je uvek ležala na levom boku) i ulila joj ulje u uvo direktno iz flašice. Oteklina je bila jako velika … Ali mislila sam, biće kako je Božija volja i kako je ugodno Blaženoj Kseniji …Ponovo sam maloj gospodarici stavila povez na uvo, ona je malo stenjala, okrenula se na desni bok, zatvorila oči, - znači počela je da spava.


Ušla je bolničarka i rekla: “Šta se dešava?”

“Zaspala je, - rekla sam.

Prišla sam s bolničarkom k Oljinom krevetu, a mala gospodarica je tako slatko spavala, i ustašca je otvorila …I tada ste svi vi došli u sobu. Ja više ništa nisam radila”. “A ko te je naučio da ideš kod

Blažene Ksenije? Kako si saznala za nju?” – pitali smo je.

“Ja, gospodaru, i vi, gospodarice, odavno znam za nju, mnogo puta sam bila na njenom grobu i videla da tamo uzimaju zemlju i ulje za isceljenje, znači, od raznih bolesti, a ja to nisam morala da radim jer sam hvala Bogu uvek bila zdrava. I evo sada, sedeći pored gospodaricine postelje setila sam se mati Ksenije … Mnogo puta sam već htela da vas pitam da mi dozvolite da odem na njen grob, ali sam se bojala i mislila da ćete mi se smejati ili braniti. A potom kada je mala gospodarica skoro umrla, nisam izdržala: mislila sam, neka se i smeju, neka mi i brane, ja ću ipak otići, pomoliću se na grobu mati Ksenije, a možda će me i pustiti, a ako me ne puste razmišljala sam, onda ću tiho sama nekako otići. A vi ste me slava Bogu odmah pustili. Uzela sam kočijaša, i požurivala ga, a sama sam sve mislila:”Gospode, zar Ti nećeš pomoći tako maloj mučenici?, - a suze su mi samo tekle iz očiju…Došla sam do vrata groblja, naredila kočijašu da me čeka, novac sam mu dala unapred, a sama sam otrčala u kapelicu kod Blažene Ksenije. Otvorila sam vrata, i videla da narod stoji i moli se, sveće i kandila su gorela oko groba, a sa strane je stajao sveštenik u odeždi. Prišla sam direktno k njemu i rekla: “Oče, odsluži ti meni, Hrista radi, parastos sluškinji Božijoj Blaženoj Kseniji, i pomoli se za bolesno dete Olgu, koja se mnogo muči”.


“Dobro, dobro, - rekao je sveštenik, - odslužiću parastos i pomenuću u molitvama i bolesno dete Olgu, a ti se sama moli što usrdnije za pomoć od Blažene mati Ksenije. Po meri tvoje vere i molitve dobićeš i pomoć”. Kupila sam dve svećice, jednu sam stavila na svećnjak, a drugu sam uzela u ruke i kleknula sa suzama na sam grob Blažene Ksenije. Otac je počeo da služi parastos a ja sam sve vreme plakala i govorila: “Gospode spasi, Ksenijice pomozi”, - više ništa nisam ni znala da kažem jer sam ja glupa, neuka, ne umem da se molim. Parastos je bio završen, platila sam svešteniku za njegov trud, uzela sam blagoslov, zemlju sa groba Blažene Ksenije, ulje iz kandila i krenula kući.


Ulje sam kao što sam vam već rekla ulila u bolno uvo, a zemljicu sam uvijenu u parče tkanine stavila pod devojčicin jastuk. Ona je i sada tamo”.

“A od koga si čula za Blaženu Kseniju? Ko ti je za nju rekao? – pitala sam.


“Od koga sam saznala za Kseniju, gospodarice, - rekla je dadilja, - ja i sama ne znam, samo znam da ako nekoga nešto zaboli, ili ima neku nevolju, svi odlaze kod nje na grob, pomole se tamo, odsluže parastos, i postane im lakše. Eto i naš brat – kuvar, a i dadilje, ako dugo nemaju posla, odlaze k mati Kseniji, pomole se i dobiju posao”.

Zadivili smo se jednostavnom, prostodušnom verom naše dadilje, a činjenica je bila da je Olja ozdravila, i da vera zaista po rečima Gospodnjim, može i gore da premešta.


Drugog dana posle Oljinog isceljenja sin i snaja su putovali na grob mati Ksenije i tamo su odslužili parastos. I od tada svi često odlazimo tamo da služimo parastos sluškinji Božijoj Kseniji i zahvaljujemo joj za njenu čudesnu pomoć u našoj strašnoj nevolji”.


“Eto tako, - završila je svoju priču pričljiva, radosna domaćica, - to je taj narodni lek koji nikada ne treba zaboravljati, i koji uvek i svima preporučujem. To je to jedino sredstvo, koje je na čudjenje celog sveta ukrepilo i učinilo ruski pravoslavni narod divom i bogatašem. Da nije tog sredstva i te duboke srdačne i istovremeno prostodušne vere ruskog naroda u Gospoda Boga i Njegove svete ugodnike, Bog zna šta bi od njega bilo!


Ali znate M.G, vremena su promenljiva, ili kako kažu na latinskom, “tempora mutantur”, kako li, nije bitno, stvar je u tome, da sam ja mnogo puta pričala o Oljinoj bolesti i njenom čudesnom isceljenju svojim prijateljima, ali začudjujuće je to da mnogi od njih nikako ne žele tu da vide nešto čudno. Da li su nastala druga vremena, ili naša nauka više ne ide pravim putem, da niko nigde i ni u čemu ne želi da prizna čudo, ne znam, ali samo svi i sve kod nas žele da objasne prirodnim putem. Tako je i sa Oljinom bolešću: mnogi kažu da je to slučajnost, da je tu glavnu ulogu igralo ulje koje je razmekšalo gnoj, a gnojna rana je pukla. Pa neka govore šta hoće, njih ionako ne možeš da razuveriš. Daj samo Bože više takvih “slučajnosti”. Kada oni sami upadnu u neku nevolju, tada ćemo videti da li će daleko dogurati sa svojim prirodnim sredstvima? Ja nikada neću prestati da verujem da Olja čuje i da je zdrava samo zahvaljujući pomoći sluškinje Božije Blažene Ksenije, koju ću uvek duboko poštovati kao Božiju Ugodnicu, i molitvenicu za sve one koji je ljube i koji pribegavaju k njoj za pomoć”.


Isceljenje od bolesti i predskazanje rodjenja devojčice Ksenije


Jednom je bio bolestan čovek veoma visokog obrazovanja i porekla. Njegov život se nalazio u ozbiljnoj opasnosti. od njega se ni na tren nije odvajala njegova supruga.

Jednom ju je u hodniku zaustavio čovek, koji je bio ložač kod njih, i zamolio je da mu dozvoli da da savet kao pomoć bolesnome. Dobivši od nje dozvolu, rekao je da je i sam jednom bio veoma bolestan i da se iscelio kada su mu doneli pesak sa groba Blažene Ksenije. I tada joj je dao malo tog peska sa molbom da ga stave pod jastuk bolesniku, koga su zbog njegove dobrote voleli svi koji su ga znali.


Bolesnikova supruga je ispunila molbu dobronamernog sluge. Noću, sedeći pored postelje bolesnog muža, zaspala je i imala vidjenje. Pred njom je stajala stara žena čudnog izgleda i u neobičnoj haljini i rekla joj:

“Tvoj muž će ozdraviti. To dete koje sada nosiš u svojoj utrobi će biti devojčica. Nazovite je po meni Ksenija. I ona će čuvati vašu porodicu od raznih nevolja”.

Kada je bolesnikova supruga došla k sebi, te žene već nije bilo. Ali sve što je Blažena Ksenija koja se stradalnoj ženi javila u vidjenju s utehom i dobrom vesti rekla se potpuno ispunilo. Bolesnik je ozdravio, a njihovo sledeće dete je bila devojčica, koju su nazvali Ksenija.


Sećajući se pomoći Blažene Ksenije, zahvalna i blagočestiva supruga je svake godine dolazila na grob Blažene i služila joj parastos. Od tog usrdnog dela je nisu mogle sprečiti ni mnogobrojne i komplikovane obaveze.

Čudno je to što se posle nekoliko meseci, pošto se njihova ćerka Ksenija udala, na njihovu porodicu obrušila strašna nevolja. Otac porodice, koji je nekada isceljen po predskazanju Blažene se razboleo i upokojio iako se činilo da je bio pun snage.


Priča nestalog muža po molitvenoj pomoći svete Blažene Ksenije


Krajem prošlog veka u gradu Viljno, živela je porodica Mihajlovih, koja se sastojala od muža, vojnog činovnika u penziji, žene Marije Vasiljevne i njihove jedine ćerke Evgenije, koja je učila u gimnaziji. Muž je dobijao 970 rubalja godišnje. I porodica je sa tim skromnim sredstvima živela srećno uz medjusobnu ljubav jednih prema drugima.


Ali sudbina je svim članovima dodelila drugi udeo.

Jednom se ćerka prehladila, dobila zapaljenje pluća i umrla. Roditelji su mnogo tugovali: žena je čitave dane provodila na ćerkinom grobu, a muž je počeo da pije votku. U pijanom stanju je bio potpuno nesnosan. U porodici je umesto predjašnjeg tihog života nastupio pravi pakao: svaki dan je bilo vike, svadja. Na kraju se muž nekako osvestio: prestao je da pije, nešto je razmišljao, i od jutra do kasne večeri je bio van kuće, i skoro nije razgovarao sa ženom. Prošlo je 7-8 meseci od ćerkine smrti. Odjednom je rekao Mariji Vasiljevnoj da više nema nameru da bude u Viljni, da je dobio posao u Taškentu, i da ukoliko ona želi da ide zajedno sa njim može odmah da rasproda svu imovinu jer putuje za nedelju dana. Ukoliko ne želi da ide s njim može da ostane u Viljni: on će joj slati 50-60 rubalja mesečno za izdržavanje.


Marija Vasiljevna je dugo razmišljala o muževljevom predlogu. Ali, s jedne strane je bila veoma povezana sa umrlom ćerkom i navikla se na život u Viljni, a s druge je bio strah od života sa pijanim mužem od koga je doživela tako mnogo nevolja u poslednje vreme, a pritom je to strana daleka zemlja, - tako da se privolela da ipak ostane u Viljni.


Muž se potpuno hladnokrvno rastao od žene i otišao u Taškent. Prvih meseci je redovno slao ženi novac za izdržavanje, iako pisma nije pisao. Zatim je novac počeo da stiže sve redje i redje i na kraju je potpuno prestao. Marija Vasiljevna je morala da rasproda svu imovinu …u početku je stanovala u jednoj sobici …i na kraju je ostala potpuno bez sredstava: nije imala ni da plati sobu, niti za hranu. Preostalo joj je da se hrani Hristovim imenom (prošenje). Na sreću, u pomoć joj je priteklo Viljensko društvo za zaštitu žena, koje je slučajno saznalo za njenu jadnu situaciju, dalo joj je smeštaj i počelo da traži njenog muža … ali od toga nije bilo ništa. Tada su Mariji Vasiljevnoj posavetovali da ode u Petrograd i tu da informacije o svom mužu. Došla je u Petrograd i pre svega je pošto nije imala sredstava tražila neki svoj kutak gde bi se smestila. Dugo je išla po raznim sirotinjskim prihvatilištima, i na kraju je dospela u radnički dom. Obradovala se i takvom smeštaju. Ali njena radost je bila privremena. Njene cimerke su bile mlade vesele devojke, a njoj je već bilo 58 godina. Počela su ruganja i svakovrsne uvrede. Medjutim i njeni napori da nadje muža su bili potpuno bez rezultata: u vojnim kancelarijama su joj govorili samo da je iz Taškenta prešao negde i preneo penziju, ali nisu mogli da joj kažu nikakvu adresu kako bi ga priveli na sud. (Naposletku se pokazalo da je Mihajlov od vremena odlaska iz Viljne sedam puta menjao službu i mesto stanovanja). Sirota Marija Vasiljevna je zapala u potpuno očajanje. Danima je sedela u vrtu pri Grčkoj crkvi i oplakivala svoje očigledno bezizlazno stanje.


Jednom, kada je Marija Vasiljevna po običaju sedela u vrtu, prišla joj je neka starica, porazgovarala sa njom, pitala je za nevolju i opraštajući se rekla:

“Mati, umesto što idete po raznim kancelarijama, bolje otidjite na Smolensko groblje k Blaženoj Ksenijici, pomolite se tamo, i ona će vam pomoći da nadjete muža”.

“A ko je ta Blažena Ksenijica? – upitala je Marija Vasiljevna. “Saznaćete kada vam pomogne da pronadjete muža”, - odgovorila je starica. – “Oprostite ne mogu više s vama da razgovaram imam još dosta drugih poslova. A kod Ksenijice obavezno otidjite nećete se pokajati!”


S tim rečima se starica oprostila sa Marijom Vasiljevnom i otišla. Marija Vasiljevna ja malo razmislila i peške otišla na Smolensko groblje. Tamo je pronašla kapelicu Blažene Ksenije. Odstojala je u kapelici nekoliko parastosa, otplakala, poželela i sama da joj se odsluži parastos, ali nije imala novca. I opet je peške otišla u radnički dom.

Sutradan već nije mogla da ide u kancelariju, noge su je jako bolele od jučerašnjeg umora. A trećeg dana je pošla u kancelariju i zamislite kako se začudila kada su joj tamo saopštili da se njen muž nalazi u Kišinevu u toj i toj ulici i u toj i toj kući. Tog časa je predala u Sankt-Peterburški okružni sud molbu za dobijanje svog dela muževljeve penzije. Stvar je pokrenuta i počela je da dobija 30 rubalja mesečno.


U to vreme je živela u sirotinjskom prihvatilištu Marije Andrejevne Saburove i često je posećivala kapelicu Blažene Ksenije. A potom je otišla u Viljno, kako bi ostatak života provela tamo i bila sahranjena pored svoje drage ćerke.




Čudesna pomoć Svete Blažene Ksenije u naše dane


Danas živimo na velikoj vremenskoj raskrsnici, na završetku drugog hiljadugodišta ere Novoga Zaveta. Ali ljubav svetih Božijih Ugodnika, a medju njima i naše voljene majke – svete Blažene Ksenije Petrogradske je neiscrpna i ne podleže toku vremena. Sveti pripadaju večnosti i žive u nezalaznoj svetlosti. Ni danas se ne smanjuje broj vernika koji mole za pomoć Blaženu Kseniju, i danas ka njenoj kapelici dolaze i putuju ljudi sa svih strana sa suzama tuge i molbi, ali i sa suzama ljubavi i blagodarnosti. Veliki broj pisama stiže u crkvu Smolenske ikone Majke Božije, blizu koje se nalazi kapela – ljudi mole da se pomolimo, pomognemo, ali isto tako stiže i mnogo pisama o ispunjenju molitve, o čudesnoj pomoći po molitvama Svetiteljke. Neka od tih pisama predlažemo pažnji čitalaca.


* * *

Poštovani oče!


Imam za Vas veliku molbu. Da li biste mogli da odslužite moleban Blaženoj Kseniji? Stvar je u tome što se pre nekoliko dana moja majka jako razbolela. Veoma sam se bojala za nju i nisam mogla da se primoram da idem na spavanje iako je već bila noć. Nedugo pre toga su mi poklonili “Žitije i akatist Svetoj Kseniji Petrogradskoj”. U njemu su naveli mnogo primera isceljenja ljudi po molitvama Blažene Ksenije. I pomislila sam kad je uslišila molitve tolikih ljudi, zbog čega ne bi i meni pomogla? Upalila sam kandilo pored majčinog kreveta i počela da se molim. Dugo sam se molila, a kada se majka budila sa jaucima, pitala sam je da li joj je bolje. Opet sam se molila i mama se probudila i rekla da joj je bolje i da je glava skoro više i ne boli. Izgledala je potpuno zdrava i bila je bodra i vesela. Samo što nisam plakala od radosti, jer su moje molitve bile uslišene. Obećala sam Svetoj Kseniji da ću joj zakazati moleban. Ne mogu a da ne ispunim svoje obećanje jer će u životu biti još toliko trenutaka kada će mi biti potrebna njena pomoć. Molim Vas da mi pomognete u tome. Ne znam koliko to košta, ali mi napišite i ja ću poslati novac, koliko je potrebno. Molim Vas da me ne odbijete.


Fokina Elena Aleksandrovna

12.10.93.


* * *

Pomaže Bog!


Oče Viktore, dobila sam Vaše pismo sa laticama ruže i kapljicom ulja sa groba Svete Ksenije. Pisala sam iz bolnice, imala sam tešku operaciju i pismo je stiglo 10-i dan posle operacije. Još sam ležala na reanimaciji (soba teških postoperativnih bolesnika). Kada sam pročitala pismo, pomolila sam se Svetoj Kseniji, a ulje još nisam imala. Prislonila sam Vaše pismo sa laticama ruža na bolno mesto i prvi put noću nisam imala bolove, i spavala sam bez inekcija za uspavljivanje. Sutradan mi je muž doneo vazelinsko ulje, i u njega sam stavila latice ruže i ulje sa groba Svete Ksenije, a uveče i narednih dana sam mazala oko bolnih mesta tim uljem (bolna mesta su bila povijena i nisam smela da ih mažem) i bol je prestala. Ali iako više nije bilo boli, u stomak mi je bila stavljena debela duga cev, i ona mi je veoma smetala i dosadila mi je. Ujutru 12-og dana sam se obratila lekaru sa rečima da mi izvade tu cev pošto mi je veoma smetala i nisam mogla da hodam. Lekar mi je rekao da za to nema govora i da još dugo moram da je nosim.


Tada sam u pomoć pozvala Sv.Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca sa rečima: “Nikolaje-Ugodniče, ako si Čudotvorac, učini sa mnom čudo, kako bi mi danas izvadili ovu cev iz stomaka, jer mi je dosadila i veoma mi smeta”. Toga dana je trebalo da dodje sestra koja me previja i rekla je da će me danas najverovatnije previjati lekar i izvaditi cev. Da – desilo se čudo – cev su izvadili i kroz dva dana su me prebacili u zajedničku sobu. 16 avgusta su me pustili kući. Još sam dosta slaba, išla sam nedavno u Crkvu, pričestila se Svetim Hristovim Tajnama. Danas sam prvi put otišla na poštu i poslala vam 50 hiljada rubalja pošto ne znam koliko treba. I puno Vam hvala za moleban i za pismo. Ono je došlo tačno kad treba. Neka Vas Gospod spase!


* * *

Molitvama Svetih Otaca naših Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj nas!


Pomaže Bog oče Viktore!

Pišem Vam da bih posvedočio još jedno čudo koje je Gospod projavio po molitvama Blažene mati Ksenije. Jedna moja prijateljica, stanovnica Petrograda mi je na moju molbu poslala adresu crkve na koju sam to trebalo da pišem. Sam sam invalid I kategorije (paraliza nogu) Dimitrije Rezepov. Moja bolest traje već 11 godina, i na nju sam se već navikao, i nije stvar u tome. Živim u zajedničkom domu, u gradu Čiti. Pre dve godine je uprava doma odlučila da oduzme stanove svima koji ih nisu dobili po njihovim pravilima. Jedan od takvih slobodnih stanova su prodali i meni, kao invalidu, da bi poboljšali životne uslove.Prošla je godina. Odjednom se pojavila prethodna vlasnica tog stana. Počela je sudska rasprava, koja je trajala sa povremenim uspehom više od godinu dana. U tom periodu me je posetila jedna moja poznanica, veoma draga, duboko verujuća starica, pisac Viktorija Genadijevna. Zatekla me je u napetom raspoloženju. Tada je iz torbe izvadila knjižicu “Žitije Ksenije Petrogradske” i naredila mi da je pročitam. Ja je naravno nisam odmah pročitao, već sam je stavio na sto gde je odležala još nekoliko nedelja. Na kraju sam je pročitao. Treba da kažem, da sam za Blaženu Kseniju znao još i od ranije, čitao sam njeno žitije, ali sam mislio: “Gde je Petrograd, a gde je Čita, kako će do Blažene doći te molitve”. U toj knjižici sam pročitao o jednom slučaju kada je Blažena Ksenija pomogla u rešenju sudskog dela. To me je veoma ohrabrilo. Medjutim bližila se redovna sudska rasprava. Ne znam zašto, ali mi je u glavu došla misao da naslikam malu ikonu Blažene Ksenije i da je dam majci da je ponese sa sobom na sud. Ja sam se bavim ikonopisanjem jer sam pre bolesti završio školu slikarstva, a sada koliko mogu pomažem u obnavljanju crkava i slikam ikone. Tu ikonicu sam naslikao za jedan dan, i još neosvećenu dao sam majci da je ponese sa sobom na sud. Majka ju je brižno celivala, zavila u salveticu, stavila u torbu i pošla. Ja sam se u to vreme molio, moleći Gospoda i Blaženu Kseniju da nam pomognu. Divna su dela Gospodnja i veliko je Njegovo milosrdje! Na sudu se desio zadivljujući slučaj. U vreme zasedanja bivša vlasnica stana se odgovarajući na pitanja sudije toliko zbunila da je sama rekla da je kupila taj stan po fiktivnim dokumentima i po poznanstvu. Čak se i sudija nasmejao. Na tome se sve završilo. Mama se radosna vratila kući. Ikonu smo osvetili i ona je stalno s nama. Svaki dan je posmatram i sećam se pomoći Blažene Ksenije i molim joj se. Tako da za Gospoda i Njegove Ugodnike rastojanje ništa ne predstavlja.


Divan je Bog u Svetima Svojim i Njemu neka je slava u vekove vekova. Amin.

S poštovanjem, Dimitrije Rezepov, 28 godina, invalid I kategorije


 




Do poslednjeg trenutka sam neprekidno i sa dubokom verom molila Gospoda da spase mog muža od ove strasti, ali Gospod kao da me nije uslišao. Ali to mi se samo tako činilo, jer je On u stvari tako milostiv, i po Svom nepromenljivom obećanju čuje svaku našu molitvu, ali ponekad želeći da proslavi Svoje Ugodnike, zahteva od nas grešnih da pribegavamo njihovom zastupništvu, a po njihovim, Njemu ugodnim molitvama, ispunjavaju se naše dobre želje...





Blagodatna pomoć po molitvama svete Blažene Ksenije, priča A. Smirnove


Jednom na proleće sam se vraćala u Petrograd sa imanja svoje rodjake iz K-e gubernije.


Trebalo je da putujem na konju po seoskom putu, i kako je bilo vreme prolećnog bespuća, morala sam, otišavši dvadeset vrsta od poslednje stanice, zbog nemogućnosti da idem dalje, a zbog rečnog izliva i kasnog vremena, da po savetu mog kočijaša pribegnem gostoprimstvu jedne gospodarice, čije imanje se nalazilo na našem putu.

Još na putu ka salašu, moj vozač mi je objasnio da tu živi jedna gazdarica, Marija Sergejevna Goreva, i da je ona “veoma pobožna i svakog siromaha prima i ne otpušta bez nečega da ponese”.

Gazdarica je zaista bila veoma ljubazna i gostoprimljiva i saznavši da sam iz Petrograda, obradovala mi se kao rodjenoj.


Izvinila sam joj se zbog unošenja nemira, ali ona nije htela ni da sluša.

- Ah, - rekla je, - ja se tako radujem da čujem nešto o Petrogradu, a tim pre da vidim osobu koja je odatle. Petrograd je moj kraj, - dodala je sa osmehom, kako bi pojasnila svoje posebno interesovanje za taj grad.


Marija Sergejevna Goreva je bila još mlada i lepa žena. U njenim krupnim crnim očima, u osmehu na punim predivnim usnama, je bilo toliko topline da se i spontano, bez reči, potvrdjivalo o njoj sve što sam već čula od svog vozača.

Ona je cela sijala nekom posebnom, unutrašnjom svetološu i, bez obzira na neobičnu prostodušnost, s kojom se držala, u njoj je postojala neka moćna sila i neopisivo je privlačila k sebi od prvog pogleda.


Posle čaja smo prešli iz trpezarije u dnevnu sobu, i uskoro se izmedju nas razvio živ razgovor. Ona me je sa živim interesovanjem pitala o Petrogradu u najsitnijim detaljima.

- Srećni ste jer ćete uskoro videti Petrograd, - rekla je odjednom pogledavši me tužnim pogledom, i pritom se duboko zamislila, i činilo se kao da je želela nešto da mi ispriča, ali se ipak predomislila.

A meni je kroz glavu prošla radosna misao: “A možda ste želeli da mi date neku poštu da odnesem u Petrogard, - rekla je, - pa vas molim ako je to, ja ću to učiniti sa velikim zadovoljstvom”.

U očima joj se pojavila iskrena radost.


- O, molim vas , - rekla je, - ako ste tako dobri, i ako vam to ne predstavlja problem, - i ustavši otišla je u drugu sobu, i kroz minutu je odatle iznela nekoliko zlatnika u koverti i predala mi.

- Evo, - nastavila je, dajući mi koverat, - kada budete u Petrogradu, otidjite na Smolensko groblje, tamo se nalazi grob sluškinje Božije Blažene Ksenije: odslužite joj parastos, a sve ostalo podelite siromašnima.


- S najvećim zadovoljstvom, - rekla sam,- spremna sam da ispunim vašu želju, a tim pre što se i sama već odavno spremam da posetim njen grob, o kome sam mnogo slušala. Ali vi verovatno imate poseban razlog zbog koga poštujete Blaženu Kseniju? – upitala sam je.


- O, da! – odgovorila je sa dubokim i snažnim uverenjem, i tiho dodala, - divan je Bog u svetima Svojim! Ja sam to osetila u životu na sopstvenom iskustvu.

- Ako nije tajna, - rekla sam, - možda možete da mi ispričate neki poseban dogadjaj iz vašeg života, koji je doprineo da se u vama ukrepe tako čvrsta religiozna uverenja, i tako jaka vera?


- Ne, nije tajna, - odgovorila mi je, - ali ako bi čak i bila tajna, onda radi Svetlosti istine, treba da žrtvujemo i naše tajne.

Sve je to rekla odlučnim i čak pomalo strogim glasom, da sam čekala šta će dalje reći.


Medjutim, Goreva je ustala i prošla nekoliko puta po dnevnoj sobi, kao da je nešto razmišljala; a potom je sela naspram mene i počela svoju priču tihim glasom, ali ipak uznemirenim.

- Rodjena sam u Petrogradu, u trgovačkoj porodici. U početku smo živeli veoma bogato, imali smo svoje konje, kočije, mnogo posluge i sve drugo, dostupno velikašima. Učila sam u jednoj od gimnazija i bila sam već u petom razredu, kada su počele nevolje. Očevi poslovi su brzo propali, i završilo se time što nam je jednom došla policija i popisala sve stvari, uključujući čak i garderobu; otac je meni i majci rekao da nam ništa nije ostalo, i da je on zahvaljujući nečijoj prevari, izgubio u toku jednog meseca na berzi trista pedeset hiljada rubalja u nekim papirima, i da sem duga nemamo ništa drugo. U to vreme još nisam bila svesna važnosti toga što se desilo, ali je za majku to bio težak udarac.


Kako se sada sećam, ona se prekrstila gledajući na ikonu i prošaputala: “Neka bude volja Tvoja Gospode!”. I sa velikim smirenjem se pokorila njoj, a tome je i mene učila: “Nikada ćerko ne kloni duhom, - govorila je, - bez obzira kako su teška privremena iskušenja, sećaj se uvek kraja mnogostradalnog Jova; mi smo izgubili samo novac, ali ne živi se samo sa njim, već sa dobrim ljudima. Moli se Gospodu da te blagoslovi sa dobrim i smirenim mužem, koji nije pijanica, i poštuj uvek praznik sluškinje Božije Blažene Ksenije: ona će ti biti velika zastupnica”.

Zbog čega se moja majka tako bojala za mog muža pijanicu, saznala sam tek kasnije, a u to vreme nisam čak tačno ni znala šta znači “pijanica”, pošto u našoj porodici ne samo da niko nije pio vino, već je otac čak strogo zabranjivao da se ono drži u kući.


Uskoro posle našeg finansijskog fijaska otac je počeo da radi kao trgovački pomoćnik u jednoj od velikih trgovačkih firmi i počeo je da prima platu šezdeset rubalja mesečno.

Nismo imali dovoljno sredstava za život, tako da sam ja morala da napustim gimnaziju i počnem da radim kao kasirka u toj istoj prodavnici gde je i otac radio. Tada se naša situacija malo popravila, ali nas je uskoro pogodila velika nevolja: moja majka koja je poboljevala od samog dana nesreće je vrlo brzo umrla od prestanka rada srca, a posle godinu dana je umro i otac od zapaljenja jetre.

Dakle, ostala sam siroče kao 17-ogodišnja devojčica i nastavila sam da i dalje radim u toj istoj prodavnici.


Prošlo je dve godine od smrti roditelja, i udala sam se za svog kolegu – knjigovodju naše firme, prepoznavši u njemu čoveka istih uverenja, a što je najvažnije istih pogleda na religiju, što nas je posebno zbližilo.

Moj muž je zaista bio uzoran porodični čovek i pritom veoma dobar čovek, i tri godine posle naše svadbe su proletele kao jedan svetao i srećan dan. U to vreme su nam se rodila dva sina. Muž je dobijao dobru platu, i sve smo imali, i činilo se da sreći nema kraja, ali nam je Gospod dao drugačiji udeo. Tada je Goreva duboko uzdahnula i malo poćutavši nastavila:

- Jednom uveče, moj muž se potpuno suprotno uobičajenom, vraćao kući veoma kasno, i ušao u sobu ljuljajući se. Primetila sam to i uplašila se misleći šta mu je, pritrčala sam mu, a on je tada uzdahnuo i osetila sam snažak miris vina. Pritom se u mom pogledu nevoljno pojavila izbezumljenost, koju je moj muž sigurno primetio, jer mi se obratio sa gnevom što njemu uopšte nije bilo svojstveno:

- Pa, što me tako gledaš? Šta je tu čudno? Pa – popio sam, kakva retkost; muškarac od svojih skoro trideset godina je popio, kakav dogadjaj!

- Ali, - rekla sam, - ja ti ništa nisam rekla.

- A šta tu ima da se kaže? I zašto si budna do sada? Lezi da spavaš! Legla sam, ali nisam mogla da zaspim.


Tačno kao oganj me je opržila misao: “A šta ako je to tek početak!”. Stvar je u tome što se moj svekar povremeno strašno napijao, i umro je od udara, te je ta pojava mogla da bude nasledna. Pri samoj pomisli na tu mogućnost sva sam se sledila, ali je samo vreme to moglo da pokaže, te sam odlučila da strpljivo čekam.

Ujutru je muž ustao bledji nego obično, ali iako je bio zamišljen, bio je kao i ranije nežan i tih. Nije rekao ni reči o onome što se juče desilo, a i ja sam ćutala.


Prošla je jedna sedmica i ja sam već počela da se smirujem, kad se odjednom ponovilo to isto samo u mnogo većem stepenu, i od tada više nije bilo mesta nikakvoj sumnji: muž je neprekidno pio…

Prošlo je nekoliko strašnih meseci, a možda i godina dana. Dali su mu otkaz na poslu, a ja sam u to vreme rodila već i treće dete.

Iz stana smo se davno iselili, i svi smo živeli u jednoj maloj sobi na Peskama i to isključivo od toga što sam ja zaradjivala šivenjem rublja. Ali da li sam i mogla mnogo da zaradim sa troje male dece na rukama!


Zadesila nas je velika nevolja: zadužili smo se i u prodavnici i kod svoje gazdarice i to za dva meseca. Šta nam je bilo činiti?

- Sećam se kako je u vreme kada je trebalo da platim za treći mesec, uveče kada su muž i deca spokojno spavali, gazdarica zvala i rekla da ukoliko sutradan ne platim stan, ili u krajnjoj meri ne izbacim “pijanicu” muža, koga ona više ne želi da drži kod sebe, ona će nas naprosto isterati sve na ulicu.

Šta sam mogla da joj odgovorim?


Izmučena brigama i radom, tako sam oslabila, da sam osećala da ako kaže još jednu reč neću moći da se uzdržim: srce je već počelo jako da kuca, i stegnuvši ga odgovorila sam joj:

- Darja Karpovna! Molim vas da danas prekinemo ovaj razgovor, a sutra ću vam dati odgovor.

- Dobro, - rekla je ustajući, - ali prišavši k vratima okrenula se još jednom i podsetila me šta mi sleduje.

Samo što su se vrata zatvorila za njom, pogledala sam na portret svoje majke, bespomoćno pokrila lice rukama i gorko zaplakala.

- Majko mila, - reči su bile kao jecaj, - zbog čega si me zaboravila, tvoju sirotu ćerku! Pomoli se za mene rodjena! Molitva majke spasava sa dna mora. Urazumi me i naući šta da radim! Nemam snage više ovako da živim!…


Do poslednjeg trenutka sam neprekidno i sa dubokom verom molila Gospoda da spase mog muža od ove strasti, ali Gospod kao da me nije uslišao. Ali to mi se samo tako činilo, jer je On u stvari tako milostiv, i po Svom nepromenljivom obećanju čuje svaku našu molitvu, ali ponekad želeći da proslavi Svoje Ugodnike, zahteva od nas grešnih da pribegavamo njihovom zastupništvu, a po njihovim, Njemu ugodnim molitvama, ispunjavaju se naše dobre želje.

To se upravo i meni desilo.


Posle mog vapaja pokojnoj majci želela sam da se prihvatim posla, ali izmučena i moralno i fizički kako sam sedela tako sam i ostala spustivši glavu na sto. Ne sećam se da li sam dugo bila u tom stanju, ali evo šta se sa mnom tada desilo:


Ugledala sam pred sobom nepoznatog mladića, koji je bio obučen jednostavno, kao mirjanin. Pružio mi je desnu ruku i zapovednički rekao: “Idemo!”.

Tačno me je nevidljiva sila podigla i ja sam ga bez reči sledila. Dugo smo išli, samo ćuteći, dugim i mračnim ulicama, ali kao da nismo dodirivali zemlju, dok se na kraju nismo zaustavili pred velikim vrtom. Osmotrivši sve, ugledala sam kroz rešetku na vratima bele krstove, koji su stajali kao prividjenja usred noćnog mraka, i sa strahom odstupajući natrag, prošaputala sam: “Groblje!”.

- Da, groblje, - mirno je ponovio moj saputnik, - ovde je upokojeno mnogo pravednika; da li ih se boji sluškinja Božija Marija?

I ne očekujući moj odgovor, snažno je desnom rukom uhvatio moju ruku, a levom je lagano dodirnuo zatvorena vrata, koja su se tiho bez šuma otvorila pred nama. Primetila sam u daljini usred noćnog mraka treperavu svetlost, i obradovavši se skoro uzviknula: “Svetlost!”.

- Idi k njoj! – rekao mi je moj saputnik, i dodao, - odavno te tamo čekaju, - neprimetno je nestao, ostavivši me potpuno samu.


Bilo mi je tako strašno da sam počela da trčim prema svetlosti, i dotrčavši skoro do same svetle tačke, uvidela sam da stojim pred kapelicom, iz koje je izlazila svetlost, slična plavičastom bengalskom ognju.


Osmotrivši, prepoznala sam grob Blažene Ksenije, gde sam dolazila još sa majkom.

Kroz zatvorena vrata sam čula pojanje: “vječnaja pamjat!”. – Ušla sam i ugledala svoju majku, koja je bila prislonjena nad nadgrobnom pločom. Iz očiju moje majke su tekle suze i to tako obilno, da se činilo kao da je cela ploča plivala u njima. Pružila sam svoje ruke i na uzvik “Majko!”, došla k sebi.


Dugo nisam mogla da dodjem k sebi od svog vidjenja, i tek kada sam pogledala unaokolo i shvatila da sam u svakodnevici, malo sam se umirila i počela da razmatram sve što sam videla. Koprena je spala sa mojih očiju. Živo sam se setila svih majčinih saveta koji mi iz nekog razloga nisu padali na pamet poslednje godine. Kao da sam se pomračila. Shvatila sam da moja majka moli sa suzama Blaženu Kseniju, i do te iste svetlosti me je doveo i moj tajanstveni saputnik. I odlučila sam da odem na Smolensko groblje, i da odslužim parastos.


Tako sam i uradila, ostavivši decu mužu, znajući da će on ujutru kada se probudi biti trezan.

Kada sam prišla ka kapelici, tako sam živo doživela celo noćno vidjenje i moju majku, da sam sve ponovo preživela, i kleknuvši ostala sam ceo parastos – i to ne jedan – na tom istom mestu gde sam videla svoju majku. Posle toga sam odmah osetila kao da je neka težina spala sa mene, i ja sam se sa tako olakšanom dušom vraćala i razmišljala o prethodnoj noći, da čak nisam ni primetila kako sam prešla veliko rastojanje od Smolenskog groblja do Peskova i ušla u našu ulicu. Odjednom sam nedaleko čula zvuk zvona, i podigavši glavu, ugledala sam da naspram naše kuće stoji nekoliko vatrogasnih brigada koje su dovršavale gašenje požara.


Pri takvom prizoru odmah sam se zaustavila i premrla, ali sam se potom krenula napred i dotrčavši do brigada, sa krikom koji je razdirao dušu rekla “Deca! Muž!” – želela sam da prodjem kroz vrata, ali su mi noge poklekle, smrklo mi se pred očima, i bez osećaja sam pala na zemlju.


Kada sam došla k sebi, primetila sam da se nalazim u velikoj svetloj i bogato opremljenoj sobi. Pored mog uzglavlja je stajao stariji gospodin koji me je držao za ruku i proveravao puls. Videvši da sam otvorila oči, obratio se starici koja je sedela u fotelji i bila obučena u tamnu svilenu haljinu, rekavši: “Obamrlost je prestala, nema više opasnosti, treba dati lek za umirenje”. Medjutim, ja sam se jasno sećala požara i moje prvo pitanje je bilo: “Deca i muž?”

- Umirite se, rekla je starica tihim i nežnim glasom, - vaš muž se samo malo povredio, a sva deca su živa i potpuno zdrava. Ona su ovde u drugoj sobi, i dvoje od njih spavaju, a najstarije će te sada videti.


Ali, primetivši moju brižnu nepoverljivost, starica me je razumela, i prijatno se osmehnuvši, rekla nešto drugoj starici, koja je ličila na staru dadilju; ova je tog trena izašla i vratila se za minutu, držeći za ruku mog starijeg sina, a mladje su na rukama nosili dvoje sluga. Ugledavši svoju decu živu i zdravu, prekrstila sam se, i umirivši se upitala gde se nalazim.

- Vi ste kod mene, u stanu generalice L., - odgovorila mi je starica u svilenoj haljini. – Ja sam pošla na službu u Aleksandro-Nevsku Lavru i prošla sam pored vaše kuće, kada su se čuli krici: “Spasavajte, deca gore!”. Ja sam se razume se zaustavila i napustivši kočiju prišla bliže ka kući. Ali slava Bogu, dvoje dece su već spasle vatrogasne brigade, a treće – vaš muž, ali je on pao, a dete su uhvatili, i ja sam sve povela kod sebe, a posle su i vas donele moje sluge koje su vas tamo čekale. Vaš stan se zapalio u kuhinji, i za manje od pola sata sve je izgorelo, tako da ništa nismo spasli od vaše imovine.


- Bog s njim!, - prošaputala sam, - moja deca i muž su živi slava Tvorcu za njihovo spasenje!

- Ali Bože moj! Koliko smo vam samo problema doneli! – obratila sam se k starici.

- Ah, molim vas, ne razmišljajte o tome, - rekla je ona.

- Moj stan je veliki i ima prostora koliko hoćete, a ja mnogo volim decu i uz Božju pomoć živite kod mene dok se oboje ne snadjete.

- A gde je moj muž?

- Dole, - moj stan ima dva sprata, - objasnila mi je generalica.- Njega previjaju, i on je veoma bio uznemiren zbog vašeg ranog odsustva.

- Objasniću vam posle gde sam bila tog jutra, - odgovorila sam na upitni pogled generalice.


Sutradan sam ustala iz postelje, ali je muž odležao još dve nedelje i još je dugo hodao na štakama.

U to vreme sam se zbližila sa generalicom i veoma smo zavolele jedna drugu.

Ona je bila udovica, dobra, sveta duša. Ranije je imala decu, ali ih je izgubila u ranom uzrastu i od tada ne može ravnodušno da gleda na dete.


Ispričala sam joj ceo svoj život, nisam sakrila ni moje poslednje tuge, slabosti muža, ispričala sam joj i svoje vidjenje i rekla gde sam bila tog presudnog jutra.

Saslušavši me, generalica se pobožno prekrstila, i duboko zamislila.


- A znate šta? – rekla je pogledavši me, - ja u tome svemu vidim Božiji prst. Požar je morao da se desi na dan pomena jednog od moje dece, koja su sahranjena u Aleksandro-Nevskoj Lavri! I evo

Gospod mi šalje živu umesto mrtve dece, a vama mene kao oslonac u teškoj situaciji, i nama ostaje da razumno dodjemo do cilja na koji nam je Gospod ukazao.

- Evo šta ćemo, - rekla je poćutavši, - imam dva imanja: jedno od njih je malo i nalazi se u N-skoj guberniji; vaš muž bi mogao da podje tamo kao stariji trgovac; tamo je jedan starac koji upravlja imanjem i ja ću mu napisati poruku. Možda će se tamo oporaviti!

- Daj Bože, daj Bože, - prošaputala sam sa suzama.


Moj muž je sa zahvalnošću prihvatio predlog.

Od dana nesreće on nije pio ni jednu čašicu, i ja sam sa strahom i nadom očekivala šta će biti dalje i u duši sam prizivala Blaženu Kseniju.


Ispričala sam mu svoje vidjenje, a on je tada jako prebledeo, ali nije rekao ni reč, već je samo predložio da odemo zajedno i odslužimo parastos pre našeg odlaska u selo, gde smo se uskoro i preselili.

Prošlo je nekoliko meseci – muž nije pio, prošla je godina, i od tada evo već osam godina a o prošlom nema ni pomena.


Ali ja sam primećivala da je muž ponekad veoma zamišljen, i kao da ga je mučila neka tajna ili bolest, i znajući njegov otvoreni karakter, shvatila sam da je to bolest, i bojeći se posledica jednom sam ga upitala za uzrok. Muž se strašno zbunio, pobledeo, ustao, nekoliko puta prošao po sobi i zatim odlučno seo naspram mene i rekao: “Tog jutra kada si ti otišla na groblje, spavao sam čvrstim snom, i video sam nešto strašno u snu, kao da su me neke zveri okružile; sećam se da sam te viknuo, ali ti nisi prišla i javila mi se nepoznata žena sa štapom u desnoj ruci. Zveri su sve odmah negde nestale, a ona mi se obratila i udarajući svojim štapom upozoravajući rekla: “Tvoja žena nije tu, ona je kod mene. Suze njene majke su natopile moj grob. Ostavi alkohol! Ustani! Tvoja deca gore!”. I s tim rečima je nestala. Ja sam skočio i vidim tebe nema, deca mirno spavaju, i ja sam to sve protumačio kao moju glavobolju, ali nije prošlo ni deset minuta posle toga, kada se u kuhinji čuo očajnički krik: “Gorim!”. Skočio sam kao poluuman, ne toliko od krika, koliko od strašne misli o vidjenju. “Deca gore”, - setio sam se poslednjih reči te žene. Uzeo sam decu i utrčao u predsoblje, ali je već bilo kasno: vrata su gorela, tada sam se bacio ka prozoru, a ostalo znaš”.


“Eto zašto, - dodao je moj muž, - sam posebno hteo da znam gde si bila tog jutra, i kada sam saznao, u mislima sam se pomolio, i od tada mi je mrsko čak i da mislim o vinu – završio je on svoju ispovest.


Bila sam strašno začudjena tim otkrićem. Godinu dana posle našeg preseljenja u selo, umro je starac koji je upravljao imanjem i generalica je postavila moga muža na njegovo mesto, ali uskoro se i sama upokojila, moja golubica. Carstvo joj Nebesko!

Pri tom sećanju, krupne suze su se slivale po obrazima pripovedačice; ona je teško uzdahnula i nastavila:

- Starica s kojom sam sve vreme bila u intimnoj prepisci, po duhovnom zaveštanju, prepisala je veliko imanje u Tverskoj guberniji svome rodjaku, a ovo gde smo mi sada, zauvek nama.

I za sve to što imamo dugujemo molitvama moje majke koje je uputila Blaženoj Kseniji. Saznala sam iz dnevnika koji je ostavila i naredila da se sakrije dok ne napunim trideset godina, da je moj otac u svojoj ranoj mladosti mnogo pio, i da je moja majka zbog toga mnogo stradala, dok je dobri ljudi nisu naučili da pribegne pomoći Svete Ksenije, i posle toga se moj otac uskoro izlečio od svoje slabosti i strogo je zabranjivao da se vino drži u stanu.


Tek tada sam shvatila zbog čega se ona tako bojala za “pijanicu” muža, i zbog čega me je savetovala da pribegnem pomoći baš Blaženoj Kseniji. Svojim roditeljskim srcem je osećala da će njena ćerka sve to sama preživeti i iskusiti!

- Eto, - završila je Goreva svoju priču, - zbog čega posebno poštujem Blaženu Kseniju i sama težim da idem u Petrograd ali me posao stalno zadržava (muž i sad nije tu otišao je poslom u naš gubernijski grad), te me deca zadrže, a imam ih malo – rekla je osmehnuvši se, - svega sedmoro; sutra ćete ih upoznati: pet sinova i dve ćerke.

Kada je završila svoju priču, ponoć je već odavno poodmakla.

- Jesam li vas namučila? – rekla je ustajući.

- O šta vam je naprotiv, - odgovorila sam takodje ustajući, mnogo sam vam zahvalana za ovu priču. Nemam često priliku da slušam tako nešto i sa nestrpljenjem ću što je moguće brže požuriti da odem na sveti grob i pomolim se za sebe i za vas.

- Zahvaljujem vam od duše, - rekla je pružajući mi ruku na rastanku.


Sutradan mi je Goreva pokazala celo svoje imanje koje je u besprekornom redu, i zaista mi je predstavila svoje sedmoro dece od godinu do trinaest pri čemu je rekla da je “to teta iz Petrograda, gde je grob Blažene Ksenije, vaših deda i bada, i generalice L.”


Jedan od mališana od pet godina mi je prišao i upitao: “A jesi ti bila na grobovima?”

- Ne, - rekla sam, - mili, još nisam nila!

- A naša mama je bila!

- I ja ću da odem ako mi kažeš gde su ti grobovi.

- Na Volkovom i na Nevskom, - odgovorio je.

- Naši bližnji, - umešala se Goreva u razgovor, - svi leže ma Volkovom groblju, a generalica L., u Aleksandro-Nevskoj Lavri.


Obećala sam da ću tamo odslužiti parastose i o svemu napisati.

- Zahvaljujem vam od sve duše, - rekla mi je, grleći me sa suzama i celivajući na rastanku.

- Tako ste mi živo doneli sa sobom moj kraj Petrograd kao da sam i sama bila tamo, - rekla mi je pomažući mi da sednem na taljige.


Odmoreni konji su krenuli drugim putem, a ja sam sa žalošću napuštala gostoprimljivi krov. I dugo sam videla da je cela porodica stajala na kapiji, prateći očima slučajnu gošću koja je odlazila u njihov kraj, k svetim grobovima njihovih bližnjih, noseći sa sobom obećanu poruku.


preuzeto sa http://www.wco.ru/biblio

prevod sa ruskog Dr. Radmila Maksimovic

Pročitano: 34101 puta