MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Sudnji dan po kalendaru Maja, kako se i pretpostavljalo, nije nastupio. Ali kako da dočekamo pravi Hristov Dan, koji će jednom doći potpuno neočekivano, nenajavljen  strašnim proročanstvima o katastrofama, već među vestima o „miru i sigurnosti? „Prosvećivati narod osnovama vere, braniti iskonske početke svetootačke duhovnosti, lični podvig molitve i aktivne ljubavi  - to je za pravoslavne ljude u Rusiji danas važnije od apokaliptičnih očekivanja“, uveren je protojerej Artemije VLADIMIROV

– Ako bi me danas pitali u prodavnici: „Da li ste vi sveštenik? Kako da se pripremimo za kraj sveta?“, ja bih im odgovorio s prijatnim osmehom: „Drugovi, prihvatite proročanstvo. 21 decembar će proći mirno i spokojno. Ne zaboravite da kupite ukrase za jelku, čekamo vas na noćnoj Božićnoj službi. Sve te uznemirujuće novosti nam se daju odozgo, samo da bi, zaklonjeni tom bukom, podizali cene robi široke potrošnje“.

Da bismo ispravno ocenili ovu ili neku drugu pojavu u društvenom ili političkom životu, uvek smo pozvani da se obratimo prošlosti i da tražimo istorijske paralele. Zaista, prošlih stoleća je bilo puno prekretnica i događaja koji su uzbuđivali cele gradove i države.

Setimo se 1666. godine u Rusiji. Setimo se i odgovora koje je davao na slična pitanja čuveni arhimandrit Jovan (Krestjankin). Svojim mudrim glasom je smirivao sunarodnike i veoma trezveno svedočio: svaka buka oko „kraja sveta“, angažovanje sredstava masovnog informisanja, koji trube na sva usta u „apokaliptičku trubu“ – priznak su neiskrenosti i lukavstva same kampanje.

Za nas, pravoslavne hrišćane, kraj sveta se ne prima tako kako je to svojstveno bezbožnom čoveku, iznurenom stanovniku, poštenom čoveku, koji pripada svetskom progresivnom društvu. Naša svetlost je vaskrsli iz mrtvih Gospod Isus Hristos. Dolazak Gospoda se slavi, Sudije svih naroda, na sreću, skriveno od radoznalih umova. Mi znamo, da će taj dan doći potpuno neočekivano za neverujući deo čovečanstva. Ono će biti zatečeno u raskoraku, Gospodom, Koji će, pojavivši se kao munja od kraja do kraja zemlje, spustiti zavesu svetskog istorijskog procesa. Pretpostavljam, da za tele-vernike, ljude, koji se hrane novostima iz „plastičnih kesa“, izraz „kraj sveta“ nije ni sa čim povezan s Hristom, Koji će ukidanjem vremena i prostranstva da nam otvori novo nebo i novu zemlju.

– Pa ipak, kako se pripremiti?

– Jevanđelje daje iscrpan odgovor: Hristos Spasitelj u Svojim pričama o radnicima, koji rade u mlinu, govori o slugama domaćina, koji izvršavaju poverene im poslove s osećajem, razumno, promišljeno. Tačno je da je zemaljski život prolazan. Tačno je da smo pozvani da iščekujemo dolazak Hrista Spasitelja. Kako da se pripremamo za Njegov dolazak? Moramo da sakupljamo u svojim srcima svetlost Hristove premudrosti, pravde i ljubavi, s molitvom k Bogu, s ljubavlju k ljudima; da radimo veoma naporno, za hleb naš nasušni. Ali pri tom, mi, učenici Svetlosti i sinovi Carstva, ne smemo da se vezujemo za ovozemaljske stvari, ne smemo da se prepuštamo sujeti, ne smemo da tonemo u kompjuterske mreže, koje zombiruju otupavljeno čovečanstvo.

– Možda bi, ipak, trebali da se osiguramo vodom i namirnicama. Na primer, na rok od dva meseca, koliko je, iz Apokalipse poznato, vreme carovanja antihrista?

– Osigurati se zalihama hrane uopšte nije greh, zato i svaka ruska domaćica sprema tegle s pečurkama, štedljivo trošeći te zalihe tokom godine. Ipak, mi pred dolazak Isusa Hrista moramo da se obezbedimo drugim namirnicama i u srčani podrum stavimo druge posude i tegle. Neka u našim dušama bude izobilje saosećanja, milosti, žrtvenog služenja bližnjima. Hajde da se obezbedimo nadom u Gospoda, tako, da se dobronamerno, s osmehom, obraćamo ljudima i pomažemo im da se iznutra smire, da se oslobode od „statičkog elektriciteta“, da osete prvu blagodat mira u televizorom uznemirenoj duši.

– Pretpostavimo, da sutra u UN nastupi svima priznat jedinstveni politički lider, isti taj, koga Crkva naziva antihristom. Kako da se odnosimo prema njemu?

– Na ta pitanja Crkva u delima Svetih Otaca daje iscrpni odgovor. Pre svega, nama bliski po vremenu svetitelj Ignjatije (Brjančaninov), episkop kavkaski: „Potrudi se, dragi moj, da izađeš iz uticaja svetskog duha pokajanjem i molitvom, aktivnim milosrđem; shvati da postoji vrlina, smirenost, čistota, krotkost, neosuđivanje, mudrost, strah Božji, radost. Odrekni se sujetne i dušegubne radoznalosti“. Odupri se toj samoj strasti, koja pogubljuje stotine hiljada ljudi, prisiljavajući ih da svaki dan sede pored televizora; postani ravnodušan prema tim novinskim patkama i televizijskim senzacijama, kojima stratezi savremenog čovečanstva opsedaju svoje sledbenike.  Kako se odupreti? Da bi se odupreli, moramo postati stub Božije Crkve. Moramo steći neprestanu molitvu k Ocu Nebeskom, da bi, nalazeći se u osami ili u gužvi, u kući ili u bučnom mnogoljudnom ofisu, u keliji svog srca prebivali s jedinim Bogom. Neophodno je odlučno odvojiti svoj sluh od mračnih i obmanjivih emisija lažnih proroka, prepustiti se umom i srcem u čiste vode Svetog Pisma. Da bi smo mogli da zadobijemo ocrkovljeni pogled na stvari, moramo postati, ne po nazivu, već po suštini čedima svetitelja: Vasilija Velikog, Jovana Zlatoustog, Teofana Zatvornika, Kirila Jerusalimskog, Ignjatija (Brjančaninova).

– Možemo li da kažemo, da se Pravoslavna crkva nalazi u sigurnosti?

– U Otkrivenju svetog Jovana Bogoslova, Crkva se predstavlja u liku prekrasne žene s dva krila velikog orla. Ta žena je Mati naša Crkva, koja se nalazi pod pokrovom premudrosti i svemoći Božije. Knjiga Apokalipsa nam svedoči, da će nevesta Jagnjeta – Hristova Crkva, poslednjih dana uspešno da se sakrije od progona crvene aždaje – đavola, gde će se hraniti vreme i vremena i po vremena, skrivena od lica zmijinog (Otkr. 12-14) (to jest tri i po godina mračnog carovanja antihrista). Tumačeći te simboličke likove, Sveti Oci nas uče, hrišćane pretposlednjeg vremena, da nađemo svoju sopstvenu pustinju. To znači umeti da se sakrijemo od gradske buke u hramu svog srca. Setimo se predivnog viđenja prepodobnog Lavrentija Černjigovskog, našeg savremenika, koji je svedočio da će i u poslednja vremena Gospod imati puno svojih tajnih sluga, koji će se nalaziti pod dejstvom tajne, srčane Isusove molitve. Setimo se i prepodobnog Antonija Velikog, koji je u četvrtom stoleću, videvši dolazeće nesreće čovečanstva, govorio o tome da će istinski hrišćani krenuti putem tajnog molitvenog delanja i neodvojivog od njega smirenja i moći će da izbegnu sve zamke lukavog i da prođu kroz sve njegove mreže (zar ne i socijalne?). I tako, Crkva Hristova je barka koja neminovno plovi po talasima žitejskog mora.  Ipak, mi mornari tog broda, ako izgubimo budnost i mudrost, ako budemo slušali zavodljive sirene, to jest ako budemo poklanjali pažnju tome što lažljivi duhovi danas emituju kroz sredstva masovnog informisanja, naravno, da tada, apsolutno, nećemo biti zaštićeni od pogibelji. Slani talas lažnih proročanstava s lakoćom smiva s crkvenog Broda i neoprezne mornare i oronulog starešinu, koji više ne slušaju kapetana (ovde imam u vidu Blagodat Svetog Duha, zapečaćenu u Svetom Pismu i Predanju), ali ona (blagodat) se naginje preko ograde i pruža mogućnost davljenicima u moru tokom mnogih godina da se uhvate za nju svojim pipcima.

– Prošle godine, jedna američka socijalna služba je sprovela anketu: da li ljudi veruju da će Hristos ponovo da dođe na Zemlju i da osnuje Svoje zemaljsko carstvo? Ona je pokazala da oko 30% Amerikanaca očekuje „hiljadugodišnje carstvo“ – eru sveopšteg blagostanja posle dolaska Spasitelja. Da li u Rusiji očekuju nešto tome slično?

– Nama je strano učenje hilijazma – tako su u ranom srednjem veku nazivali odbačeno Saborima Vaseljenske pravoslavne crkve judeo-sektaško učenje o tome, da će Gospod pri Svom drugom dolasku tiho i neprimetno da dođe i caruje sa svetima hiljadu godina. Odakle se pojavilo ovakvo besmisleno očekivanje? Naravno, iz lažnog tumačenja Svetog Pisma. Delom i knjige Otkrivenja. Crkva je uvek simbolično tumačila pojam „hiljadugodišnje Hristovo carstvo“ i prilagala ga k istorijskom postojanju Crkve na zemlji od Pedesetnice do dana istinskog dolaska Isusa Hrista, koje će istovremeno biti i krajem istorijskog procesa i početkom Strašnog suda. Na taj način, mi se ograđujemo od tih antihrišćanskih tumačenja. I veoma je interesantno, da van pravoslavlja praktično sva celokupnost inovernih – judeisti, muslimani, mnoge sekte i s retkim isključenjima, protestanti prihvataju hilijazam u raznim njegovim oblicima, što omogućava političkim liderima svetske oligarhije da oblikuju javno mnjenje i pripremaju ga za dolazak na svet antihrista. Njega će priznati muhamedanci kao sedmog imama, judeisti (Jevreji) kao dugoočekivanog mesiju, protestanti kao Hrista. Ali ne kao Hrista – Sudiju naroda, već kao onog kome će se oni pokloniti, ne prepoznavši u njemu zver, sina pogibelji.

– Svetitelj Ignjatije Brjančaninov je pisao: „Naše nesreće treba da budu više moralne i duhovne. Obljutavela so predskazuje ih i jasno pokazuje da narod može i da treba da postane oruđe genija nad genijima, koji će naposletku da ostvari zamisao o svesvetskoj monarhiji“. Da li se ostvaruje to predskazanje?

– Zajedno sa svojim savremenikom svetiteljem Teofanom, svetitelj Ignjatije je pitao u svojim pismima – da li će se nešto izmeniti s našim pravoslavljem kroz 100 godina? Njima obojici nije promaklo osiromašenje pobožnosti u našem narodu. Videvši prevladavanje forme nad sadržajem, slova nad duhom, oni su osetili da rusko carstvo, koje je već tada pokazivalo svoje pukotine zbog takvog stanja u Crkvi, može, po Božijoj dozvoli, da se raspadne, što se i desilo početkom XX veka.

Koliko se ostvaruje pretpostavka, da će antihrist da iskoristi baš hrišćanske narode za svoje ciljeve? O tome danas ne treba razmišljati. Putujući po nekada hrišćanskoj Evropi mi vidimo, koliko je obljutavila so hrišćanske svesti. Starica Evropa, koja se pripremala da primi opšti za sve evropske narode Ustav, svečano najavljuje da je preživela hrišćanstvo i da ga se odriče pred licem nepoznate „epohe vodolije“ s njenim neopaganizmom. I zato prihvatimo, možda i neprijatnu, ali spasonosnu uznemirenost svetitelja Ignjatija.

Neka od nas ne bude sakriveno, da se svi napori đavola danas svode na to, da se ugnezdi u pravoslavlje, da ga modernizuje, da ga liši spasonosne soli blagodati, napravivši ga „udobnim“ i „komfornim“ za čoveka, koji traži samo olakšice i korist, ali koji zaboravlja da se tajna spasenja čoveka unutar pravoslavlja vrši kroz prolivanje znoja, suza i krvi. Kroz nošenje svog krsta, o kome svedoči Sveto Pismo. Ako sa Hristom stradamo, onda ćemo s Njim i carovati. Zato je glavni zadatak u ovom trenutku u Rusiji, po mom mišljenju, s jedne strane - prosvećivanje naroda osnovama vere, a s druge strane – odbrana iskonskih početaka svetootačke duhovnosti, koja se zasniva na ličnom podvigu molitve i aktivne ljubavi. Na naporu za očišćenje svog tela od strasti pod rukovodstvom majke Crkve i pomoću njenih tajinstava.

– Kako ispravno dočekati kraj sveta, kada on ipak nastupi?

– Mi, pravoslavni, moramo da se oslonimo na potpuno nadanje na milost Gospodnju. Sam Hristos je govorio: molite se, da bi ste se udostojili izbegavanja svih sadašnjih i drugih, dolazećih u Vaseljenu nevolja. Uostalom, kada more zabruji, a sile nebeske se pokrenu, i nebo ustukne kao svitak, i zvezde padnu, slično kao što nezrele smokve pri jakom vetru padaju na zemlju. I kada narodi, lišeni nade, budu izdisali od tih morskih talasa, mi, to malo stado onih, koji veruju, nadaju se i vole, koji se mole Gospodu i pružaju bližnjem ruku milosrđa i pomoći, obradovaćemo se i slaviti, videći na potamnelim nebesima sijanje krsta Gospodnjeg – znamenje Sina Čovečjeg.

Ne treba dočekati taj dan u jurnjavi za kutijom šibica, keksom ili hanzaplastom, već svako od nas mora proživeti današnji dan s punim angažovanjem stvaralačkih sila, s mislima da ovaj dan može biti i poslednji. Bog nam je obećao oproštaj grehova i milost Svoju upravo danas, a sutrašnji dan nam On nije obećao. Kraj sveta moramo dočekati tako, kako uči jevanđelist Luka: kleknuvši na kolena i podigavši glave svoje u pravcu Nezalazne Svetlosti – Hristu, s apokaliptičkom molitvom „Ej grjadi Gospodi Isuse!“. Setimo se, mili moji, da su hrišćani prvog i drugog veka, čitajući molitvu „Oče naš“, na kraju, ozarenih lica, dodavali „da prođe ovaj svet“.
 

Prevod s ruskog S. M.
17. 1. 2013.

Izvor: http://www.nsad.ru/articles/protoierej-artemij-vladimirov-kak-vstrechat-nastoyashhij-konec-sveta