MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVETI MAKSIM VATOPEDSKI



Sv. Maksim Grk (praznuje se 21. januara)


Nesalomljivi glasnik svetootačke tradicije


Tokom svoje istorijske prošlosti, duhovna delatnost svetog manastira Vatopeda (jednog od dvadeset manastira na Svetoj Gori), pokazala se kao dvojaka. S jedne strane, u manastiru se živelo u potpunom bezmolviju (tihovanju), bez briga, koje su preduslov oboženju; a sa druge, manastir je slao svoja duhovna čeda van Svete Gore, kao misionare, kako bi svedočili pravoslavnu svetogorsku tradiciju i osnažili narod Božiji – što nije strano životu Crkve. Možemo reći da je manastir bio veoma prepoznatljiv na ovom polju, toliko da je preduzeo misionarsku delatnost ne samo u Grčkoj, već i u drugim pravoslavnim zemljama.

Sv. Maksim Vatopedski, poznatiji kao sv. Maksim Grk, bio je jedan od najučenijih monaha toga doba. Bio je bogoslov, filozof, pisac i pesnik tokom prve polovine XVI veka, a postao je poznat i kao ”prosvetitelj i reformator ruskog naroda.”

Rođen je u gradu Arta (u severnozapadnoj Grčkoj) 1470. godine  u bogatoj, čuvenoj i pobožnoj porodici. Dali su mu ime Mihailo. Njegovi  roditelji su mu pružili osnovno obrazovanje u školama Arte i Kerkjare (Krf). Kada mu je bilo dvadeset godina, otišao je u Italiju, gde je proveo petnaest godina na univerzitetima po Veneciji, Padovi, Ferari, Florenci i Milanu. Jedan od istaknutijih biografa sv. Maksima, E. Golubinski, tvrdi da je svetitelj ostao u Italiji, bio bi jedan od najistaknutijih profesora toga vremena.

Međutim, sv. Maksim se predao intenzivnom traganju za izvornim načinom hrišćanskog života. Dok je živeo u Italiji, u kojoj su cvetali humanizam i renesansa, sagledao je nagost čovečanstva, lišenog blagodati Božije. Istovremeno, moralizam je okrenuo svet ka besmislenim strastima – licemerju, tvrdičluku, nečovenosti i raspusnosti. Dakle, čuvši za monašku republiku – Svetu Goru – i želeći  da dostigne najveći ljudski priziv – oboženje - a uvidevši ispraznost svetske slave i mudrosti, odlučio je da svoj život posveti Bogu, kao monah, u ovoj slavnoj kolevci pravoslavne tradicije – Sv. Gori. Stupio je u manastir Vatoped.
 

Njegov odlazak na Svetu Goru

U manastiru Vatopedu podvizavao se oko deset godina. Vežbao se u najosnovnijim vrlinama – poslušanju i uzdržanju, izbegavjući time sve ljudske strasti, odsecajući svoju volju, želju, pohlepu i gordost. Njegova nezasita čežnja za sticanjem darova i njegova marljivost u vežbanju istih, učinila ga je sasudom najuzvišenijih vrilna  - smirenoumlja, nesticanja i ljubavi. Neprestano je žrtvovao sebe za svoju sabraću u podvigu i ljude uopšte. Istovremeno, sjedinio je svoju dušu  s Bogom kroz neprestanu molitvu, postavši tako obitalište Duha Svetoga.

Bogata manastirska biblioteka takođe je negovala svetiteljevu duhovnost; pronašao je veliki duhovnu radost u proučavanju knjiga. Iz manastirskih retkih rukopisa, pobrao je mudrost svojih predhodnika u pravoslavnoj monaškoj tradiciji. U isto vreme, prateći primer drugih otaca, postao je zvezda vodilja u anđeoskom, monaškom životu.

Manastirski oci uskoro su nazreli sklonosti njegove duše, bogate u vrlinama i duhovnim darovima. Zato su mu poverili poslušanje van manastira, koje je sveti Otac iskoristio kao mogućnost da ojača stradalni, nepismeni pravoslavni narod, koji je stradao pod Turskim jarmom i Zapadnom jeresi.

Godine 1515. velki knez Vasilij Ivanovič zamolio je vaseljenskog Patrijarha i protosa Sv. Gore da mu pošalju iskusnog, učenog i vrlinskog monaha, koji bi znao da prevede crkvene tekstove na staroslovenski jezik i da ispravi pogrešene prevode i kopije Svetog Pisma i Svetootačkih tekstova.

Prvo je izabran monah Sava iz Vatopedskog manastira, ali on je odbio poslušanje zbog svojih poodmaklih godina. Tako je izbor pao na čuvenog monaha Maksima.
 

Njegova misija u Rusiji

Sv. Maksim napustio je Sv. Goru 1516. godine. Predstavljajući ruski narod, mitropolit Varlaam moskovski i veliki knez Vasilij Ivanovič radosno su dočekali svetogorskog manaha i one sa njim.

Nažalost, u to vreme ruski narod je bio šiban novim ideologijama, koje su se čak uvukle i u pravoslavne crkvene knjige, verovatno ne slučajno.

Sv. Maksim je započeo svoj rad na pisanju, prevođenju, ispravljanju i tumačenju (spisa). Istovremeno, njegov čist pravoslavi način života uskoro je privukao pažnju velikog kneza  i mitropolita, kao i ruskog običnog naroda i mnogobrojnih uglednih ljudi toga vremena, koji su u njemu prepoznali vrlinskog monaha. Imao je sposobnost da reši, silom Božijom i njegovim mudrim učenjem i savetima, razne probleme, koje su snalazili ljude svih društvenih slojeva i na svim stazama životnim. Tako je on započeo svoj svakodnevni rad, uglavnom pred ruskim knezom i mitropolitom, koji su upravljali pitanjima vezanim za državu i Crkvu.

Takođe, treba napomenuti da je sv. Maksim bio prvi koji je uputio ruski narod da proučavaju antičku grčku filozofiju i književnost, zahvaljujući njegovom mnogogodišnjem učenju na Zapadnim univerzitetima. Štaviše, on je bio prvi koji je uveo umetnost  štampanja u Rusiju, zahvaljujući njegovim bliskim vezama sa renomiranim italijanskim štamparom i naučinkom, Aldom Manuciom.

Generalno govoreći, sv. Maksim je delao snalažljivo i mudro, vodeći računa da edukuje mnoge ljude, koji su kasnije nastavili njegovo kolosalno delo na prosvećivanju Rusa u pravoslavnoj crkvi, za spas naroda, na slavu i radost Crkve Hristove.

Ove kulturne aktivnosti Svetiteljeve naglašavaju njegova mngobrojna dela dobročinstva, ističući ga ne samo kao misionara, već i kao prosvetitelja ruskog naroda, koji je u to vreme bio nepismen i neuk.

Misionarska delatnost sv. Maksima trajala je osam godina. Nosio je ogroman krst. Međutim, zbog njegovog rada u ime vere, đavo, neprijatelj Istine, namerio je da uništi njegovo delo. Ipak, nečastivi nije uspeo u tom poduhvatu, jer “zrno pade na zemlju dobru, i iznikavši donese stostruki rod” (Lk. 8,8).
 

Sukob sa političkim i crkvenim vlastima

Tačnije, zbog grešaka određenih političkih i crkvenih lica - u najvećoj meri, zbog neznanja - Atonski otac beše primoran da upotrebi crkvene kazne, po principima Jevanđelja i u skladu sa crkvenim mogućnostima, koje mu je pružala Ruska crkva i državno plemstvo.

Nažalost, ne samo da se stvari nisu popravile, već sv. Maksim beše dodatno suočen sa neprijateljima, koji su bili pod kaznom. Među njima beše veliki knez i novi mitropolit ruski Danilo, koji je odbacio svetiteljevu iskrenu brigu za njegovo spasenje i za pravi put ruske Crkve.

Od tada pa nadalje, svetitelj beše primoran da nosi težak krst zatočeništva i iskšenja do smrti. Upravo ova stradanja usavršavahu sv. Maksima duhovno, toliko da je danas ravnoapostolski, ispovednik, mučenik i podvižnik, i jedan je od najistaknutijih čeda svetog manastira Vatopeda, i naše pravoslavne Crkve uopšte. On je taj  koji je, po Božijem pozivu, umnožio darove.

Sv. Maksim kažnjavao je predstavnike Crkve za život koji nije dolikovao sveštenstvu i monaštvu, kao i za nedolično ponašanje prema narodu. Istovremeno, ukoravao je političke predstavnike za slične stvari, baš kao što je sv. Jovan Preteča i Krstitelj  - koji beše zatvoren zbog kažnjavanja cara radi preljube – činio. Tako je sv. Maksim postao ispvednik poštujući strogo moralne standarde i razobličavajući one, koji nisu živeli moralno, bez obzira na njihovo zvanje ili čin.

On se nije pogordio zbog počasti, koje mu je ukazao veliki knez, niti zato što je bio savetnik knezu i što je sa njime sedeo i jeo za istim stolom. Ni jedna od tih stvari nije učinila da zaboravi da je on monah – i to svetogorski monah – koji je bio prizvan od Boga da povrati moral ruskom narodu. Niti je uzeo u obzir da će kažnjavanjem izgubiti naklonost velikog kneza i predstavnika ruske crkve, zajedno sa svim počastima, koje su mu ukazali.
 

Njegovo zatvaranje

Pošto je osuđen kao jeretik na doživotnu kaznu, bio je lišen svetih Tajni. Smestivši ga u samicu, knez mu zabrani svaki kontakt sa verujućim narodom. Trpeo je sve ovo, jer beše razobličio svoje tužioce za nemoralno ponašanje. U zatvoru mu je takođe bilo zabranjeno dopisivanje i čitanje knjiga. Ova zabrana učenom monahu – filozofu, beše ravna mučeništvu, jer je njegovo duhovno uzrastanje proisticalo iz proučavanja i pisanja knjiga.

Mitropolit Danilo, koji je prvenstveno bio odgovoran za iskušenja sv. Maksima, pred njegovu tamnicu postavio je dva surova i nehumana stražara, koji su ga bez milosti mučili punih šest godina. Sv. Maksim kasnije je pisao mitropolitu Makariju moskovskim: ”Zatvoren, držan u lancima, umirao sam od hladnoće, dima i gladi.”

Njegov biograf Kurbski piše:

”Mnogo je patio od teških okova i dugog zatvoreništva u zastrašujućoj tamnici...živeo je u neizvesnosti. Nemilosrdno je bio mučen, i fizički i psihički, neizdrživim mukama punih šest godina...Zbog ovih mučenja, sv. Maksim je često padao u nesvest, skoro mrtav. U jednom trenutku, u želji da ublaži svoje muke, napisao je parčetom ugljena Kanon Svetom Duhu na zidu tamnice, jer mu ne beše dozvoljno da ima hartije. Nikada nije roptao ili osudio druge. Na kraju svog zemaljskog života, sv. Maksim je napisao pismo u kome se molio za mitropolita Danila, koji je bio glavni uzrok njegovih muka: -Neka mu Bog ne pripiše ovaj greh.”

Tokom svog prvog boravka u zatvoru u Volokolamskom manastiru, a i tokom svog drugog zatočeništva u Otročkom manastiru, bio je zatvoren u mračnoj i vlažnoj podzemnoj tamnici, lišen svetlosti i toplote, i svake ljudske utehe, na koju je svaki, pa i najgori zločinac, imao pravo.

Ko bi bio u stanju da opiše njegovo mučeništvo, posebno njegovo lišavanje od Svete Evharistije. Samo onaj, ko je spoznao ljubav našeg slatkog Isusa.

Njegovi protesti zbog ove surove i nepravedne kazne i njegove molbe, da mu bar dozvole da primi svete Tajne, ostale su neuslišene. Govorio je  u dubokom bolu: “Molim da me udostojite da se pričestim svesvetim i sveprečistim Tajnama Hristovim, koje su mi bile uskraćene sedamnaest godina. Ja vas molim,...sačuvajte ovu izgubljenu dušu.”...”Molim za milost, ukažite mi milost, da biste i vi bili pomilovani.” Nažalost, nepravedno sveštenstvo nije slušalo njegove molbe. Ostavili su ga bez Svetog Pričešća punih osamnaest godina.

Kako smo gore pomenuli, njegovo mučeništvo trajalo je u zatvoru Volokolamskom punih šest godina, i onda ponovo punih osam godina u zatvoru manastira Otroč. Sve u svemu, proveo je 14 godina u okovima (1525. do 1539.), a u zatvoru je bio ukupno 26 godina.
 

Suočavanje sa nevoljama

Sv. Maksim je pretrpeo sve nevolje smireno i bez ljutnje. Nikada nije zamerio onima koji su mu naneli tolike patnje, niti je ikada odstupio od duhovne plemenitosti i krotosti. To je postigao svojim smirenjem. Ugledajući se na druge svete Oce, protestvujući protiv svojih sudija, kao protiv jeretika  i bogohulnika, ipak, prihvatio je svoja suđenja, kao da su mu ona bila poslata po dopuštenju Božijem, zbog njegovih grehova.

Dakle, on je pisao mitropolitu Danilu: ”Ali, ja Vas uveravam da ste me nepravedno osudili za jeres i lišili me Svetog Pričešća. Što se tiče mojih drugih, mnogobrojnih grehova, nisam u stanju da o njima govorim. Međutim, ne smem da očajavam, već moram da se nadam u milost Božiju...” I na drugom mestu: ”Pravedni Sudija, Koji želi spasenje svih ljudi,  dopusto je da prolazim kroz ove nevolje, zbog mojih grehova, a ne zbog jeresi i bogohuljenja...”

Svetitelj je trpeo svoje nevolje  radi jačanja u  Bogu, u skladu sa Psalmom: ”Prema mnoštvu tuga u mom srcu, Ti si me utešio i mojoj duši podario radost.”

Uteha Svetog Duha bile je tolika, da nije samo ublažila tugu svetiteljevu, njegove boljke, muke, i suze, već se Božanska ljubav izobilno izlila u njegovo srce, i postala njegov ”hleb dan i noć.”

Prepodobni otac je takođe imao viziju Svetog Anđela, koji je sišao u tamnicu i ponudio mu Telo i Krv Gospodnju. Posle ovog čuda, i njegove Božanske vizije i utehe,  u Božanstvenom nadahnuću on je komponovao i napisao na tamničkom zidu pomeniti Kanon Svetome Duhu koji počinje. ”Nahranio si me manom (nebeskom hranom), kojom si nekad hranio Izrailj u pustinji...” a zatim ”Tvojim bestelesnim Tajnama, pojem Ti...” koje se odnosi na viziju Anđela koji mu je doneo Telo i Krv Gospoda našega.

Ko bi mogao znati i pričati o daljoj Božanskoj pomoći, koja mu je pružana? Bog ga je rukovodio  ovim teškim putem, ka savršenstvu. Vidimo to iz reči ohrabrenja Sv. Anđela, koji mu se javio i rekao: ”Maksime, budi strpljiv u ovim patnjama, kako bi njima izbegao večne muke.”

Tako je sv. Maksim, po Božanskom otkrovenju, postao potpuno svestan da ispunjava volju Božiju, kada je bio usamljen i napušten od svih, stranac u tuđoj zemlji. U stanju najveće poniznosti duha, on je u srcu verovao da je najniži čovek na svetu. Gospod je dopustio njegova stradanja i kroz najveću poniznost želeo je da ga dovede do duhovnog savršenstva.

Živeći u izolaciji i tišini, molio se neprestano, nemim jecajima srca, dozivajući iz dubina duše Ime njegovog najslađeg Ženika, Isusa Hrista.

Tako, kroz svoje mučeništvo i svesno noseći Krst Gospodnji, svetitelj je postao savršen  u Hristu, potpuno bestrasan,  prijatan psaltir  i zvučna harfa Svetoga Duha, prebivalište Svete Trojice!

Sv. Maksim je bio jedan od nekoliko svetitelja – monaha, koji je vodio svoje duhovne borbe sam, bez vodiča i ljudske podrške – bez duhovnog oca ili starca, koji bi ga ukrepio i osnažio u nošenju teškog krsta, pa čak i bez podrške istomišljenika, braće, po rečima: ”Brat potpomognut bratom je kao jak i utvrđen grad.”

Suočavao se sa ”spoljašnjim bitkama” zatvoren, u okovima, “umirući od hladnoće, dima  i gladi”, ali takođe sa ”unutrašnjim strahovima,” da ne ropće na Boga zbog stradanja svoga i da gneveći se na one koji su mu učinili nepravdu, ne prekrši Zakon Božiji, da ih ne ukorava, ili da ne postane ozlojađen.

Istovremeno, mnoge druge strasti su ga napadale. Bitka je bila teška, a uslovi u kojima je svetitelj stradao bili su neshvatljivi, čak nepojmljivi za nas. On je pobedio, imajući Gospoda za saveznika, koji ga je ljubio i predao Sebe na smrt radi svih.
 

Njegova kazna je ublažena

Sv. Maksim sačuvao je čitavu rusku Crkvu od predrasuda, sujeverja i jeretičkih verovanja, koja su u to vreme dominirala  u Rusiji.

Tokom zatočeništva u manastiru Otroč (1531. do 1551.), dobio je relativnu slobodu da komunicira sa mitropolitom tverskim Akakijem (kojoj je prethodio znak od Boga), da se svetlost ne stavlja ”pod sud” (Mat. 5,15).

Tako, okovan, godinama  u tami, vlazi, u podzemnoj tamnci, on je neumorno nastavljao da piše, da prevodi svetootačke tekstove na staroslovenski i da piše, među mnogim drugim stvarima, I antijeretičke spise, radi zaštite i prosvetljenja naroda ruskog. Pored toga, očinskom ljubavlju, ponovo je počeo da propoveda, tešeći hrišćane, koji su požurili u njegovu zatvorsku keliju, da prime njegov savet i zatraže njegove molitve.

Nekoliko godina nakon zatočeništva mitropolita Danila, mitropolit cele Rusije Makarije, oslobodio je svetitelja iz njegovog nepravednog zatočeništva, koje je trajalo osamnaest godina (1525 -1543).

S vremena na vreme, on bi usrdno molio da mu dozvole da se vratio svome voljenom manastiru, na Sv. Goru, ali nikada nije dobio odgovor. Kada je car Ivan Grozni nasledio carski presto, grčki monah je ponovo uputio svoju žalbu, ali opet nije bilo pozitivnih rezultata. Isto tako, Patrijarh Dionisije carigradski (1545), Patrijarh jerusalimski German , Patrijarh aleksandrijski  (4. septembra 1545) i manastir Vatoped, svi su poslali zahtev caru da oslobodi sv. Maksima.

U jednom od svojih pisama caru Sv. Maksim veli:

”Molim Vas imenom Gospodnjim, pokažite milost prema meni, jadnom. Dajte mi da vidim Sv. Goru, gde se molitve uznose za ceo svet. Vratite me svetim Ocima  i mojoj dragoj braći, koji se mole za Vas. Uzvratite hrišćanski na njihove molitve i suze. Nemojte da budete nepokorni vaseljenskom Patrijarhu, koji Vas moli u moje ime.”

A na drugom mestu piše:

”Sami prosudite, preklinjem Vas, da li sam vredan mržnje za sve što sam učinio, i da li sam bio pravedno oklevetan od strane pojedinih kao jeretik i lišen Pričešće sa vernicima i Svetih Darova toliko godina...Ako dakle ja govorim pravo i verodostojno,  ukažite meni, bedniku, Vašu dobrotu i milost, kao pobožni i nepristrasni sudija, i oslobodite me od nepravednih kleveta, ovih teških iskušenja, koje podnosim već mnogo godina...Dajte mi, preklinjem Vašu visost, da se vratim na Sv. Goru, gde sam se podvizavao na razne načine, i duhovno i telesno, u nadi na spasenje, da bih mogao da položim svoje kosti tamo, u miru.”

A na drugom mestu:

”Vratite me, najposvećeniji Care, u Bogorodičin sveti manastir Vatoped. Duhovno obradujte svete monahe njegove, Vaše sluge i vatrene molitvenike. Nemojte ih ostaviti da tuguju.”

Važno je napomenuti da je u svakom od ovih pisama svetitelj molio da ga vrate na Sv. Goru, ponavljajući reči: ”Da bih mogao da položim svoje kosti, tamo, u miru.”

Ipak, njegovo mučeništvo se nastavljalo. Njegov povratak se smatrao opasnim po Cara  i crkvene jerarhe toga vremena, jer je sveti znao sve o negativnim aspektima političkog i crkvenog života u Rusiji, i oni su se plašili da će u javnosti razotkriti njihove ”bolesti.”
 

Njegova kazna je ukinuta

Godine 1551, novi car, ispitujući celu aferu sa njegovim velikodostojnicima, koji su insistirali  na svetiteljevom pomilovanju, naredio je da ga premeste u lavru sv. Sergija, čime je okončana njegova zatvorska kazna, koja je trajala 26 godina. Međutim, nije mu dozvolio da se vrati u svoju domovinu i svoj manastir, iz gore pomenutih razloga.

Sv. Maksim, već ostareo i iscrpljen od mnogih teškoća koje je podneo kao zatvorenik, predao je dušu u ruke Gospoda našega 21. januara 1556, oslobodivši se muka i bolova na dan kada Crkva slavi sv. Maksima Ispovednika -na ovaj dan, manastir Vatoped slavi praznik Ikone Bogorodice Utešiteljke.

Imao je oko osamdeset šest godina kada se upokojio 1556 godine, a ruskoj crkvi i njenim posvećenim vernicima služio je do poslednjeg daha, ukupno trideset osam godina, od kojih je dvadeset šest proveo u zatvoru.

Vaseljenski patrijarh proglasio je sv. Maskima Grka za svetitelja 1988. godine. Nakon toga, tokom proslave milenijuma pravoslavlja u Rusiji, svetitelja je kanonizovala i ruska Crkva. Prenos njegovih svetih moštiju u lavru sv. Sergija zbio se 21. juna 1996, (po starom kalendaru), gde je sv. Maksim proveo poslednjih pet godina svoga života.

Deo njegovih moštiju predat je manastiru Vatopedu, manastiru njegovog pokajanja, 8. jula 1997, (po starom kalendaru), u hramu Bogorodice Kazanske od strane Patrijarha moskovskog i cele Rusije Alekseja. Prenos njegovih svetih moštiju u manastir Vatoped dogodio se 14. jula 1997.

 
+++

Žitije sv. Maksima treba da nam ulije hrabrost. Iskušenja ga nisu obeshrabrila, nego je verom, molitvom i vrlinama stekao Božansku silu i ostao trpeljiv tokom neopisivih stradanja. Mi se sećamo njegovog života, kako bi sledili njegov primer, kako bi stekli snagu, kako bi se približili Bogu odlaskom na bogosluženja, ispovešću i pričešćujući  se Božnaskim Tajnama. Svako od nas će nositi, po svojoj snazi, krst svoga vaskrsenja. Znanje na putu Božanskog preobraženja je neophodno, a posebno grčkom narodu, koji je mnoge druge narode priveo poznanju Boga preko svojih Svetih.

Molimo se našem Trojedinom Bogu, da kao i dosad, pošalje svoje dostojne i svete vinogradare, (kao što je bio veliki i neumorni sv. Maksim), u vinograd Svoj, za spasenje svih. Takođe se molimo Bogu, da posredovanjem našeg svetog Oca, podari svoju blagodat za očuvanje jedinstva vere i ljubavi u našoj jednoj, svetoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi Hristovoj.
 

Rukopis sv. Maksima, iz Kodeska 198, str. 579, sveti manastir Dohijar


Lavra sv. Sergija, gde je sv. Maksima proveo poslednjih pet godina svoga života.
Strelica ukazuje na hram gde se čuvaju njegove svete Mošti.


Ikona Presvete Bogorodice, koju je veliki knez Vasilij Ivanovič predao delegaciji vatopedskih monaha,
koji su sa sv. Maksimom došli u Rusiju 1517. godine


Mošti sv. Maksima Grka
 

Arhimandrit Jefrem, iguman sv. manastira Vatopeda
Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
14 januar 2013 god.


Izvor:  http://www.johnsanidopoulos.com/2011/01/saint-maximos-greek-of-vatopaidi.html

 

Pročitano: 5543 puta