MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

STARČESTVO I DANAŠNjICA



Josif Vatopedski, učenik starca Josifa Isihasta

Šta je to starčestvo? To je posebna institucija duhovnog rukovođenja, još u davnim vremenima organski  izgrađena u Pravoslavnoj Crkvi, pre svega u monaškim sredinama. Jedan od savremenih podvižnika iz svetogorskog manastira Filoteja, starac Luka, kaže: «Onaj, ko ostavlja svet da bi postao monah, ostavlja ga - ne zato što ga mrzi, niti što ga se gnuša, on, ustvari, ostavlja greh i zlo ovoga sveta.  U meri u kojoj se on odvoji od sveta, u tolikoj meri se pomoću blagodati Božije i isceli, a, onoliko koliko se  isceli, toliko shvata kako ovaj svet strada. I, u kolikoj mu meri  postaje lakše od težine svoga greha, u tolikoj meri mu Ljubav Hristova, koja ulazi u njega, otvara srce da bi i on mogao da primi grehe drugih, da bi dao celog sebe».

Starec je onaj monah, koji je dostigao visinu jevanđeljskog savršenstva: molitve, smirenja, vere, ljubavi, i, koji kao iskusni planinar, postane sposoban da na te visine vodi i druge. Episkop Zarajski, Merkurije, o shiigumanu Iliji, duhovniku današnjeg Patrijarha, kaže: «Stepen smirenja i stalna unutrašnja molitva, toliko su ovladali njime, da je to isto kao što možeš da dišeš, slušaš ili gledaš. Čak i kad govori, on ne prestaje da se moli. Kada sam jednom razgovarao sa njim i pričao mu o svom životu, shvatio sam da ja njega, zapravo, ništa i ne pitam...»

I nehotice se setim reči Spasitelja, navedenih u Jevanđelju po Jovanu: «Toga dana Me nećete pitati ni o čemu» (Jn 16,23).

U čemu je onda jedno od glavnih poslušanja monaha? Po rečima nedavno počivšeg svetogorskog monaha Josifa, učenika starca Josifa Isihasta, to je čuvanje čistote uma: «Ipak, monah  je – um, koji treba da se usavrši kroz unutrašnje obraćanje, gde se događa dodir čoveka sa Bogom, kada dolazi do prosvećenja ili očišćenja srca.

Upravo to je Gospod naš rekao Samarjanki: «Bog je Duh i traži one koji će Mu se pokloniti u Duhu i Istini». I, lično mislim da monah mora da se bavi upravo ovim. Dakle, vidite da je upravo um način našeg opštenja sa svetom.  Odnosno, ako želimo da odbacimo bezumlje (paralogon), odnosno zakon izopačenosti, i da se ponovo sjedinimo sa Bogom, onda to činimo preko uma. Tada zakon izopačenosti i bezumlje, koje dejstvuje u našim čulima, deluju i na um, i, ako se um ne suprotstavlja, on ga zarobljava i dovodi do bezumlja. Ipak, ako je um zdrav, on ne dozvoljava čulima da se  približe i da žele bezumlje.  Um, dakle, kontroliše čula, i zato se monah istinski i posmatra kao um, koji gleda ka Bogu. I zato je istinsko poslušanje monaha – držanje uma.

Postavlja se pitanje: kako ovo da se postigne kada je ceo savremeni život ustrojen - po zakonu izopačenosti i izrugivanja, iznad vere u Boga, iznad zdravog razuma i iznad ljudske prirode?

Jedan od odgovora je: držanje uma može da se postigne pomoću čvrsto utvrđenog i određenog  programa života; pomoću izvršavanja molitvenog pravila i ustava; kroz neprekidno duhovno usavršavanje; kroz poslušanje, smirenje i odsecanje potrebe za neprirodnim stanjima. Karakteristične su reči igumana Dohijarskog manastira, oca Grigorija, izrečene kao odgovor na pitanje namesnika Valaamskog manastira, Episkopa Pankratija:  «Kako se mole vaši monasi? Da li vrše umnu molitvu?»

Otac Grigorije je odgovorio ovako: «Od mnogih monaha mi ne zahtevamo umnu molitvu,  a teško je  i dajemo. Ja smatram, i čak verujem, da je umna molitva nebeska tvorevina, i da joj moramo prići sa velikom pažnjom i veoma oprezno».
 

Arhimandrit Grigorije (Zumis), nastojatelj Dohijarskog manastira

Postoji molitva (euche), i umna molitva (euche proseuche). Prvu treba neizostavno tvoriti, a druga nije u našoj vlasti, već u vlasti Boga. Problem savremenog svetogorskog monaštva jeste u tome što su mnogi monasi mladi, i što dolaze iz sveta, koji je već sasvim drugačiji on onog koji je bio  do 196o. godine. U našoj zemlji kapitalizam, materijalizam i hedonizam učinili su isto što  je učinio komunizam u vašoj. Oni su srušili duhovno nasleđe  našeg naroda. Moji roditelji su bili nepismeni, ali, sve što se tiče  života Crkve, ja sam znao. Moje dečije godine je obeležilo druženje sa  mojom tetkom, monahinjom, koja je svakoga jutra činila 300 poklona, i ponovo, svako veče - 300 poklona. Zato u manastiru ja nisam imao problema: sve što sam radio kod kuće, radio sam i u manastiru.

Kod današnje omladine toga više nema, i gotovo da ni veze sa Crkvom više nema – jednostavno, ta veza je pokidana.  Kada savremeni, mladi ljudi dođu u manastir, oni ništa ne znaju. Njih moramo svemu da učimo: i kako da stoje u crkvi, i kako da se krste, i kako da sede za trpezom (jer, oni su kod kuće naučili da stave noge na sto), pa čak i  kako normalno da koriste toalet. Ljudi dolaze u manastir sa osećanjem bezobrazluka, nepoštovanja starijih, sa potpunim odsustvom smirenja, tako da je često neophodno određeno „puštanje krvi“. On još nema ni 18 godina, a već je načinio sve grehe, koje i možeš i ne možeš da zamisliš. I zar se sa takvim ljudima spremate da pričate o umnoj molitvi, i da se sa njima bavite umnom molitvom??? Ne, i još jednom - ne! Mnogi danas pričaju ili pišu o umnoj molitvi, međutim, pitanju kako da je steknemo, bukvalno posvećuju tek jednu do dve stranice, a desetine i stotine stranica – pišu o njenim plodovima. To je isto kao kada silno hvalimo pomorandže, a zaboravljamo kako se one  uzgajaju. Eto, ti se trudiš, sadiš drvo, zalivaš ga, đubriš, a o tome ni reči. Samo o plodovima, jer, oni su ukusni i svi ih vole. Tako i mi volimo da se ulagujemo i da laskamo monasima, da ih uljuljkujemo rečima o umnoj molitvi, ali,  pre svega - o njenim plodovima. Neki igumani i monasi sa Svete Gore  vole da dođu u Grčku, u Solun, i u druge gradove, gde se priča o umnoj molitvi, gde ih sa uzbuđenjem slušaju mase naroda, posebno žene.  A šta to oni govore? O vatri u srcu, o bolu u srcu, i tako dalje, ali, ne i o pokajanju... Svemu tome moramo da pristupamo sa velikom pažnjom. Te reči mogu da budu istinske, a mogu da budu i – prelest... A, prelest je nešto najgore što čoveka može da zadesi.

Pa, kako da steknemo umnu molitvu? Kroz ispunjavanje Zapovesti Božijih, preko borbe sa strastima, kao i pomoću sticanja vrlina Hristovih. Ako je monah črevougodnik, ako huli, ogovara, pije, o kakvoj umnoj molitvi može da bude reči?

Navešću jedan primer: Starac Amfilohije, moj učitelj,  nikad nikoga nije osuđivao. Živeo sam sa njim 15 godina i od njega nisam čuo ni jednu reč osuđivanja. On je, dakle, bio pravi delatelj umne molitve.
I još jedan slučaj: Jednog letnjeg jutra starac je sedeo u svojoj keliji. Bio je nešto bolestan, tako da smo obično svakih pola sata ulazili kod njega. Kada je zaspao na fotelji, duže vreme nismo ulazili kod njega u keliju, poštujući njegov mir. Na kraju, kada je prošlo podosta vremena, došli smo kod vrata i pokucali. Odgovora nije bilo.  Nismo izdržali i tiho uđosmo u keliju. On je u svojoj fotelji sedeo potpuno nepomično, kao da nije živ. Ja priđoh bliže da pogledam da li je starac živ, i ugledah kako njegova ruka polako prebira brojanice. A onda, kao da se prenu, ispravi se u fotelji i upita:
«Da li je prošlo mnogo vremena?»

«Ne mnogo...», odgovorih.
 
Tada on stavi prst na usta i reče: «Pst, ćuti o ovome». 

O tome sam ćutao sve do njegove smrti. Mi smo osećajni ljudi. Mi gledamo, slušamo, osećamo. Ali, ako hoćeš da se baviš umnom molitvom, moraš da se odrekneš svih svojih osećanja. A, da li možeš? Ne možeš? Onda nemamo šta da pričamo o umnoj molitvi. Ona je za one koji su se usavršili, a ne za početnike».

Ali, postavlja se pitanje: zar molitva može da bude mehanička, nesvesna? I zar slepo poslušanje samo po sebi  menja čoveka?  Svetogorski starci i na ovo daju svoj odgovor, jasan i trezven. Poslušajmo šta kaže otac Grigorije, iguman  manastira Dohijara na Svetoj Gori: «Baš zbog toga uvodim bratiju u tajne Crkve i u krug crkvenih praznika. Ja im ne pričam duge priče, jer ja nisam naučnik, tim pre - nisam starac tajnovoditelj. Jednostavno, mi u crkvi čitamo propovedi velikih otaca Crkve, zatim im ja u trpezariji taj tekst tumačim. Na primer: na  dan slave Vaznesenja Gospodnjeg u crkvi smo čitali propoved Epifanija Salaminskog i Prvu besedu  svetog Jovana Zlatousta. U trpezariji smo čitali Drugu besedu svetog Jovana Zlatousta, a zatim sam ih objašnjavao. U svom objašnjenju nastojim da podvučem suštinu Praznika, da besedim o njegovoj Tajni, jer ovaj Praznik – na svoj način jeste Tajna Crkve.
 
Starac Amfilohije kaže: «Najveća molitva je – bogosluženje svih 24 časa (odnosno, celodnevno bogosluženje). Samo iz njega može da izraste dobar monah, pravi monah».

Međutim, šta to monaha čini pravim monahom? Po rečima oca Grigorija, to je poslušanje i potpuno odsecanje svoje volje, i zato on kaže: „Monah sa svojom voljom - nije monah. To je apsolutno nemoguće. Zato, ako hoćeš da postaneš monah, neophodno je „puštanje krvi“. Zato, kada vidim da poslušnik, kako dolazi sa svojom voljom, tako i opstaje sa njom - vraćam ga kući. Odmah kući! Zahteva se potpuna poslušnost igumanu. Tražim je - ne zbog toga što sam ja svetac, nego zbog toga što je monahu neophodno da odseče svoju volju. Jer, to je potrebno njemu, monahu“.

Ipak, često se pitamo: kako da tražimo poslušanje od monaha, a da ne prenaglimo u tome? Po rečima oca Grigorija, moramo da rasuđujemo, moramo da obratimo veliku pažnju na poslušnika, da se staramo da spoznamo njegov duševni sklop, njegovu psihu:  „Smirujte ga, ali ne oštro, i, da bi išao u potrebnom smeru, ograničavajte ga. Nemojte ga opterećivati odmah, već postepeno, i u zavisnosti od toga kako se drži. Ako se drži dobro, opteretite ga koliko treba, ali, opet - ne odmah. Ako on jedva stoji, ljulja se, ne opterećujte ga mnogo“.

Ali, šta da radimo ako neki brat ne sluša? Kako da ga usmerimo na pravi kolosek? Odgovor je jednostavan: uradite ono što je on trebalo da uradi! Na primer: jedan brat nije izvršio poslušanje, ali, ni oproštaj nije tražio. Tada mu otac Grigorije reče: „Oprosti mi, brate“. On se postide i ode da izvrši poslušanje.
 

Ali, to jeste tako na Svetoj Gori u manastiru visokog duhovnog nivoa. A kako se odvija komunikacija staraca sa mirjanima?

I ovde bih želeo da svoje iskustvo sa ovim podelim sa Arhimandritom Jovanom (Krestjankinom), starcem Pskovo-Pečerskog manastira. Imao sam priliku da tokom svojih dečijih i mladalačkih godina, dakle, od 1980-1890. povremeno sa njim porazgovaram. Sredinom 1980-ih godina bilo je veoma teško doći do oca: postojala je prećutna (verovatno u saglasnosti sa vlastima) naredba namesnika manastira, oca Gavrila, da nikoga ne pušta kod starca. Pa ipak, (to je već  bilo čudo), nas je starac primio. Sećam se kako je tešio mamu i otklonio sve njene brige, kako ju je umirio i oduševio. A mene je upitao: „Vlado, šta ti želiš da postaneš?“ U to vreme, kako sam bio zanesen istorijom, odgvorih : „Istoričar“. Starac malo zavrte glavom: „O prošlosti ne može da se priča baš sve. O današnjici uopšte – mora da se ćuti. A budućnost – ona je od nas skrivena. Bolje je da se baviš jezicima. Oni će biti korisni za sve“.

Sada se već zapitah: kuda dalje da se ide? Da li u englesku školu ili u istorijsko-književnu... I sada pamtim kako je otac Jovan neverovatno nastupio... On nikada nije davao bezuslovne naredbe, jer je znao da ih mi, tako slabi, ne možemo da nosimo. Zato je samo toplo savetovao: „Možda je bolje da pođeš u englesku školu, više je apolitična“.

A ja, grešni, ne poslušah ga: engleska škola me odbijala od sebe zbog mogućih kontakata sa decom partijske nomenklature, dok se o lenjigradskoj Istorijsko-književnoj školi br.27 širila takva slava kao da je to oaza slobodoljublja i kulture, istorijskih nauka i kompetencije vođenja književnih predavanja. I, ja izabrah nju.

Gotovo da sam se odmah tada uverio u prozorljivost oca Jovana: direktor škole, veoma prepreden komunista i politikant, odmah me „uze na oko“, a sledeće godine, videvši krst na mom vratu „otkri tajnu dečaka vernika“. Uglavnom, nisam prošao bez avantura i neprijatnosti, koje bih izbegao  da sam poslušao starca. Budući da nisam bio komsomolac, školu sam ipak završio.  A, onda se opet zapitah: „Kuda dalje?
Najrealniji put mi se činio - Moskva, gde su već duvali vetrovi perestrojke. Želeo sam da se upišem na Istorijski fakultet Moskovskog Državnog Univerziteta. Otišli smo po blagoslov kod oca Jovana i ispričali o uslovima i u Lenjingradu, ali i u Moskvi. On se veoma uznemiri: „U Moskvu? Zašto da se odvajaš od kuće? Upiši u Peterburgu“.

I opet sam postupio po svojoj volji: otputovao sam u Moskvu, gde sam se osramotio, jer sam pao već na sastavu. O rezultatima smo upoznali oca Jovana i dobili od njega utešno pismo u kome je, između ostalog, pisalo: „Veoma se radujem što  Vladimir mora ponovo da se upiše,  i to kod kuće. Neka se smiri na Filološkom fakultetu u nadi da će se vremenom baviti poslom koji voli“.

Ovo je napisano 1987. godine. Od tog vremena sam se bavio mnogim stvarima, ali, čistom istorijom sam počeo da se bavim tek 2003. godine, dakle, tri godine pre smrti starca. I, tada sam osećao kako sam po njegovim molitvama uspeo da dobijem posao na Istorijskom fakultetu.

Svaki susret sa ocem Jovanom za mene je bio praznik. Čak i kad  nije imao ni malo vremena, prolazeći pored nas govorio je: „Svima blagoslov! Svima blagoslov!“

Od razgovora sa ocem Jovanom ostajao je ne samo čudesan,  svetao utisak – on je davao i konkretne, začuđujući razumne, jasne i blagovremene pouke. On je snažno osećao i duh čoveka, koji bi mu se obraćao,  i sve to utapao u duh vremena. Evo samo jednog od njegovih saveta da bi me urazumio: „Mi sve gledamo kroz Napoleone... Milioni dvonogih stvorenja za nas su samo sredstvo... Vidiš, Vlado, mi se nećemo baviti napoleonovskim planovima. Tiho, polako. Nikoga ne osuđuj, nikoga ne ljuti, i, svima - moje poštovanje“.
 
Razboritost je prožimala njegove pastirske savete. Još 1985. godine, krajičkom uha sam čuo njegov razgovor sa jednim sveštenikom: - „Zašto je otac N. uveo pojedinačnu ispovest? Pa još sat vremena sa svakim? Vremena su takva da uvek može da dođe glasnik sa perom u šeširu i da kaže: „Svi da se raziđete!“ Zajednička, i samo zajednička ispovest, odmah“.

Pričao je on i o svojoj robiji i zatvoru, ali bez uvrede, tim pre – bez gneva. Pozivajući nas na budnost i pažnju rekao je: „1945. godine posle Pobede, u euforiji su mogle da se čuju  reči: „spoljašnji neprijatelj je uništen, a unutrašnji se, zajedno sa Crkvom, primirio“.

A onda, kada su me 1950. godine zatvorili i pokazali moje prijave, kao i ono što su prisluškivali, postalo je jasno - uzalud su se radovali. Zato se i sada mora pažljivo. Pažljivo, oprezno, tiho, polako“. (Ovaj razgovor je vođen 1986. godine).

Kada je otvaren Jovanovski manastir na Karpovki (još kao metoh Pjuhtickog manatira), starac se veoma radovao i bodrio one koji su se trudili oko otvaranja, govoreći: „ Hajde, radite brže. Uskoro će se Estonija  odvojiti... Ali, kada bi u Rusiji, u manastiru, makar ćoškić neki bio“. (Ovaj razgovor  se vodio  1988. godine, kada još ništa nije bilo jasno).
Video je on ne samo grehe i nesreću sovjetskog perioda, već i ono šta nas je očekivalo. 1988. godine starac je pisao: «Vi pišete da se hramovi otvaraju. To je dobro – ali, da li je baš toliko dobro? Hramovi se otvaraju, a duše zatvaraju... I, ko će ih otvoriti?»

Još se sećam njegovog proročanstva o globalizaciji, tim pre o jednoj našoj poznanici, koja je želela da otputuje u emigraciju: «O ovoj M. - ćutim. Što čovek poseje – to će i požnjeti... A beda svuda stiže i od nje se nećeš sakriti ni u kakvoj Americi».

Sve je on video, i domaće - ateističko ubijanje duše, i zapadno - globalističko i materijalističko.
 

Protojerej Vasilije Jermakov
 
Ne mora da znači da samo monah može da postane starac... Ne! Starac može da postane i beli sveštenik, ako je u svom životu dostigao monašku visinu, čistotu i duhovnu oštroumnost.  Želeo bih da podelim uspomene na oca Vasilija Jermakova. Imao sam sreću da sa njim razgovaram od 1999. godine, sve do njegove smrti – 2. februara 2007. Otac Vasilije Jermakov rođen je u gradu Bolhovu, Orlovske oblasti, tako da se u njemu istinski projavila širina južnog ruskog karaktera, i snaga ruskog duha. Preživeo je i rat i okupaciju, a bio je proteran i u logor.  Pred kraj rata je služio u Sovjetskoj vojsci. Represije, ratno pustošenje... sve se to događalo pred njegovim očima. Ali, ova strašna iskušenja njega nisu slomila, samo su ga duhovno prekalila i ukrepila. On je rekao da mu je rat otkrio put ka Bogu.

Za vreme okupacije, kada su crkve počele da se otvaraju, starac  koristi mogućnost da slavi Boga. I, bez obzira na strah, bojazan, on je u crkvu išao, molio se, služio.  Kasnije će odrediti krsni put mnogih ruskih ljudi, koje su Nemci prognali iz svog rodnog mesta. Spasio ga je otac Mihail Ridiger. Od tog vremena je i krenulo njegovo druženje sa ocem Mihailom i njegovim sinom Aleksejem Ridigerom, potonjim Najsvetijim Patrijarhom Moskovskim i cele Rusije, Aleksijem II.

Posle rata otac polazi na Bogosloviju. Bez obzira na poteškoće i probleme, jer je bio na okupiranoj teritoriji, uspeo je da se upiše.  Morao je da uči baš u periodu gladnih godina, kada ni hleba nije bilo dovoljno i kada se prebrojavala svaka cepanica... Ali, iz ljubavi prema Gospodu, on je to sve snažno i muški podnosio.

Nakon primanja sveštenog čina nekoliko godina je služio u Nikoljskom hramu Sankt-Peterburga. Sada se seća kako su to bile čudesne godine, kada su se molili ljudi, koji su prošli vreme Blokade, i, koji su znali šta je patnja. Imao je priliku da služi sa sveštenicima koji su prošli rat i koji su preživeli Blokadu. Posebno  neobičan bio je otac Aleksandar Medvecki.

Iz Nikoljskog hrama oca Vasilija su udaljili zbog samostalnosti i snage duha, zbog hrabrih propovedi i  zbog toga što je svojim parohijanima stalno govorio: «Strpite se, ova vlast će ubrzo otići». Udaljili su ga na Serafimovsko groblje, i eto, tamo je procvetala duhovna bašta, čudesni centar duhovnog života, koji je pred kraj njegovog života postao ne samo sveruski, već svetski. Njemu su dolazili ljudi iz svih krajeva sveta –  Evrope, Amerike... Jedan njegov sveštenik bio je  Holanđanin, a to nije ni malo slučajno, jer se kod oca Vasilija tokom dugih godina njegovih molitava otkrio  čudesan dar proroštva, dar vođenje duše čovečije i divan dar molitve za bližnje. Lično sam na sebi osetio njegov dar prozorljivosti. Dolazim jednom na ispovest, a on mi odjednom reče: «Vladimire, trči u Moskvu, a ja ću za tobom».
Ja upitah: «Oče, kako znate da treba da putujem u Moskvu na konferenciju?»

On kaže: «Ja sve znam...»

Užasno se gnušao svega što je lažno,  a nije voleo ni ozlojeđene politizacije našeg vremena. Jednom dođoh na ispovest, ispričah mu sve, a on će: » To su sve gluposti, sitnice. Da li si se bavio politikom?»
«Jesam».

«Eto, od toga je trebalo da počneš».

Mnogo je patio u duši, a posebno je patio zbog razvrata ruskog čoveka, zbog bezumlja omladine, zbog nepravde, koja caruje u našem društvu. Na propovedima je o tome mnogo govorio: «Neki tako ludo idu kroz život, penju se na glavu bližnjima, a onda se nađu, ili u bolnici, ili u tamnici. A onda pišu pisma natopljena suzama: «Oprostite, pomozite, nismo znali...». Ma, sve ste vi znali, sve ste prekrasno shvatali i onda kada ste se u ime vašeg gordog «ja» igrali sa tuđim životima».

Otac je poseban odnos imao prema Ispovesti i Evharistiji. Mnogo se bunio protiv površnosti, potrošačkog i gordeljivog odnosa prema Evharistiji,  koje se gajilo i gaji  u «kočetkovskim» sredinama. On ih je nazivao «izdajničkim». Govorio je: «Pričešće nije tableta, već velika Tajna».

Kako je lično doživljavao Tajnu Evharistije, govorio je: «Evo, prilazite, a da li u svom srcu osećate Gospoda? Osećate li Sveto Pričešće onako, kako je potrebno da Ga osećate?»
Često su ova pitanja ostajala bez odgovora.

Ljude je «izvlačio» iz najtežih i najsloženijih situacija, ljude, koje je svet učinio svojeglavim, poremećenim, oslabljenim i razbijenim od ovog i ovakvog života. On ih je okupljao i ponovo činio ljudima, koji imaju cilj u životu, koji su postali disciplinovani, pažljivi, verujući, hristoljubivi. I sada, a i tada, parohija mu je bila posebna.  Otac Vasilije je odigrao veliku ulogu u životu i našeg grada, ali, i u životu svog rodnog grada Bolhova. Mnogo je pomogao kako u osnivanju  crkvene izgradnje, tako i u duhovnom prosvećivanju njegovih žitelja. Pred kraj svog života on je odista postao sverusko duhovno svetilo. Bio je čovek proročkog duha, čovek, koji je mnogo tugovao za Rusijom, jednom rečju – čovek svetog života. I dok bude  žive Crkve, ovakvi svetionici će neugasivo svetleti na Njenom nebu. I dok postoji živa Crkva, u njoj će uvek  živeti   s v e t i    s t a r c i.


Đakon Vladimir Vasilik
Prevod s ruskog: Tankosava Damjanović


Izvor: http://www.logoslovo.ru/forum/all/topic_5063


 

Pročitano: 3893 puta