MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DA LI JE ISUSOVA MOLITVA ZA MIRJANE?



„Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog“. Na prvi pogled ovo je jednostavna molitva. Međutim, duhovni oci nalažu svojoj duhovnoj deci da budu vrlo oprezna u njenom upražnjavanju. Pod kojim uslovima je mirjanima moguće koristiti Isusovu molitvu?

O tome nam priča protojerej Georgije Brejev, duhovnik moskovskog sveštenstva, nastojatelj crkve Rođenja Bogorodice u Krilatskom, recenzent zbirke od četiri dela o asketskoj literaturi „Molitva Isusova. Dve hiljade godina iskustva“
 
Neobična snaga

Tradicija korištenja u molitvi reči koje su upućene Gospodu našemu i Spasitelju Isusu Hristu rodila se još u vremenima evanđelja, kada su se ljudi koji su se susretali sa Hristom obraćali Njemu i molili Ga za pomoć. Najbliži Hristovi učenici – apostoli - videli su i znali dejstvenost takve molbe. Tako su prvi hrišćani počeli da prizivaju Ime Hristovo i u crkvenoj i u ličnoj molitvi, a to predanje nikad nije jenjavalo. Molitva koju mi danas zovemo Isusova molitva oblikovala se u poznate nam reči već kasnije, kada su posebno revnosni podvižnici počeli da napuštaju svet i odlaze u pustinju. Prizivanje Imena Božjeg bila je za njih živa potreba. Iskustvo tih drevnih otaca zapisano je u knjigama „Dobrotoljublja“.

Postoje različita mišljenja o tome ko i na koji način može da vrši Isusovu molitvu. Neki svetiteljii su smatrali da ona ima neobičnu moć preobraženja ljudskog uma i isceljivanja duše. Naravno, uz uslov da se prema molitvi odnosi razumno i odgovorno. Oni su savetovali vršenje molitve ne samo pustinjacima, nego i svim hrišćanima koji žive u svetu, pa čak i onima koji su tek počeli svoj duhovni život. Smatralo se, da ako se ta pokajnička molitva stalno bude vršila sa pažnjom u srcu, biće na dobrobit čoveku i očistiće od mnogih grehova čak i one ljude koji nisu duhovno visoki. Drugi su oci, naprotiv, smatrali da tu molitvu ne može da vrši bilo ko. Osobito ako se koristi stalno. Kao što plamen koji se razbuktava treba sve više goriva, tako i molitva srca koja stalno jača traži od čoveka sve više napora, traži da se on u potpunosti preda i posveti molitvenom delanju - umnom delanju. Za to molitveno delanje čovek mora da se pripremi kroz post, suzdržavanje od razonode i strogo poštivanje Hristovih zapovesti. Bez ove osnove molitva može da učini duhovnu štetu.

Iz „Dobrotoljublja“ znamo da je jedna od najviših stepeni umne molitve – sozercanje. To je posebno stanje za koje su sveti oci rekli da je to predvorje Carstva Božjeg. Duša je u sozercanju toliko uzvišena i očišćena od strasti da se uz molitvu na tajanstven način spaja sa Hristom i postaje sposobna Ga vidi. Za nas je, međutim, to delanje previsoko. O takvom stanju možemo samo da čitamo u knjigama. Podvižnici našeg vremena kažu da savremeni čovek, koji je izgubio punoću života, više ne može da dosegne takve stepene umne molitve. Stoga nekim ljudima - a posebno tako biva sa neofitima (novokrštenima) – koji strastveno počinju da prizivaju u molitvi Ime Gospoda, prete opasnosti sa kojima oni nisu spremni da se suoče.
 
Hrana za dušu

Svaki vernik ima želju za molitvom. Sveti Grigorije Palama kaže: koliko je ljudskih duša u svetu, toliko je i razina i načina molitve. Svaki unosi u molitvu svoje iskustvo, svoje osećaje. A svi imaju različite osećaje. Netko od malena ima molitveni duh koji mu je dan po blagodati Božjoj, pa odmah zna da se moli. Drugi pak moraju da prođu velik životni put i tek po sredini tog puta shvate da je potrebno moliti se. I počeće da rade male koračiće, da uče osnove.

Molitva je neophodna hrana. Ako je čovek živ, znači da mu treba hrana. Mi jedemo nekoliko puta na dan. Isto tako radimo i duhovno, jer duša takođe treba hranu. No tu je potrebno razumevanje. Treba nam živa potreba za živom vodom, a ne samo formalno delanje, navika ili obrednost. Živa voda je reč Božja. Kada čovek ožedni, tada počinje pravilno građenje molitve. Jer, tu već sam Bog gradi molitvu. Rečeno je da bez dejstva blagodati ne možemo da se molimo, pa čak niti da se obratimo Bogu: „Ava, Oče“, bez, kako kaže apostol Pavle, Duha Svetoga. Duh Sveti nam stavlja u srce molitvu i obraća nas k Bogu Ocu Nebeskome i ka Hristu.

Kod ljudi koji vole molitvu menja se čak i vanjština, neovisno o tome jesu li mirjani ili monasi. Naravno da vanjština nije ubedljiv znak, ali se po čovekovom licu svejedno vidi je li on molitvenik.

Molitva je put koji vodi čoveka prema Bogu. I ako čovek stane na pola puta, može da izgubi ono što je već stekao. Molitva vaspitava visoku, vrlo istančanu plemenitost. Duša postaje razumna, odstupa od grubih strasti, prozreva i ukrepljuje se u veri. Duh Sveti deluje i u molitvi i u Svetom Pismu. Čovek počinje da vidi divnu harmoniju Božanske Reči, Svetog Pisma. Zato što molitva priprema srce čoveka kao sasud koji zatim u sebe uleva sve darove blagodati Svetoga Duha. Bez molitve se to ne može postići. Dobar plod molitve je smirenje srca, kada srce postaje čisto. A sa čistim srcem čovek može da vidi Boga. Čovek počinje da vidi u sebi dejstvo strasti i dejstvo blagodati Božje i počinje da shvaća što ide od palih duhova. I dalje, ako se čovek doista trudi, počinje da vidi samu bit svih stvari. Ako hrišćanin prolazi molitveni put revno ali smireno, imaće duhovne plodove.
 
Usredsređeno i oprezno

Mislim da mirjani mogu vršiti Isusovu molitvu. Ali to treba da rade u skladu sa svojim snagama, pomalo, i u kontinuitetu. Svetitelj Ignjatije Brjančaninov i posljednji optinski starci poučavali su da savremeni čovek mora da pristupi Isusovoj molitvi usredsređeno, oprezno i jednostavno. Ne treba odmah želeti doći do nekih stanja poput prosvetljenja duše i uma. Molitva mora da se vrši u prostoti srca. Za vreme moga pastirskog služenja već je bilo nekoliko slučajeva kada su ljudi prema savetu mladog sveštenika počinjali da vrše neprestanu molitvu, što ih je dovelo do lošeg psihičkog stanja, iz kojeg sami više nisu mogli da izađu. Bilo je čak i slučajeva da su neki počinili samoubistvo, jer su prerevnosno krenuli u umno delanje za koje nisu bili pripremljeni.

Za početak je potrebno steći opšte molitveno iskustvo i tek onda postepeno prelaziti na Isusovu molitvu. Ali vrlo je nerazumno imati visoka očekivanja. Čak i oponašanje svetitelja u molitvenom delanju može da bude opasno. Još je u 4. veku sveti Jovan Lestvičnik upozoravao da je potrebno čitati oce i poučavati se njihovim visokim duhom, ali da je vrhunac bezumlja oponašati njihovu molitvu. Razlog je u tome što molitvenik ne sme da bude samovoljan, već podstaknut Duhom Božjim. Zato ja uvek upozoravam: ako se ima želja i revnost, onda prvo treba da se nauči ono što je potrebno za molitvu, a to je pažljivost, usredsređenost, uzdržanje i razumnost.
 

Mi nismo dostojni onih reči koje izgovaramo u molitvi. Ja nisam dostojan ni da se obratim Bogu. Bože, kako mogu da predstojim pred Tobom? To predstojanje i jest molitva. Na svakom mestu vladavine Njegove, blagoslovi dušo moja Gospoda. A mesto „Njegove vladavine“ je ono mesto gde vršim molitvu.
 
Kako ne pasti u prelest?

Treba se prvo naučiti iskrena, jednostavna i čista molitva. Jer mnogi koji počinju da čitaju jutarnje i večernje molitveno pravilo brzo se od njega umore. Kažu da im je već dosadilo, da ne osećaju ništa. Mole dopuštenje da se mole svojim rečima. Pa hajde, kažem, molite se svojim rečima. Ali molitvena reč mora da bude istinita, mora da slavoslovi. Jedan je od svetitelja rekao da se u molitvi čovek mora spojiti sa rečju isto kao što se duša spaja sa telom. Vidite kako je to duboka metafora. Ako nema tog jedinstva, molitva nam brzo dosadi. Počinje da se čini formalnom, hladnom i slova ne idu u dušu, zbog toga što čovek nije izgradio pravilan pristup molitvi. Nije doživeo, nije osetio molitvu u sebi. Čak i ako si nekad doživeo neko molitveno iskustvo, ono će biti zaboravljeno. I vrlo će brzo prerasti u automatizam i vršićeš samo obrednu stranu: izgovaranje, čitanje ali ne i moljenje.

Za molitvu su potrebni zainteresovanost, pažnja, žeđ za molitvom i istinitost. Molitva je živa potreba. Meni je potrebno ovog dana i ovog trenutka da se izrazim u molitvi, da stanem pred Bogom i kažem:

„Bože, evo stojim pred tobom, dan mi je prošao u sujeti, izgubio sam negde unutarnju slobodu, prepustio sam se nepotrebnim mislima i brigama, imao sam problema…“ Moramo da se obraćamo Bogu onakvi kakvi jesmo. Sam život nas uči molitvi, Bog nas uči, Crkva nas uči. Te lekcije ne smeju da prođu uzalud. Samo tada počinjemo da shvaćamo šta je to Isusova molitva. Tada će „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj mene grešnog“ biti vapaj. To je sve moje biće sabrano u živom Gospodu, to je struja moje unutarnje energije koja pokušava da izađe napolje. Upravo tada možeš da vršiš Isusovu molitvu i danju i noću. Samo tada Isusova molitva počinje da deluje.
 
Iskušenja

Kada čovek zaista zavoli molitvu, kada mu se duh rasplamsa, tada - kako uči svetitelj Ignjatije - Isusova molitva počinje da prelazi iz reči u srce. A molitva srca, ako se vrši pažljivo, počinje da obuzima i umne sfere duše. Samo tako umno-srdačna molitva može da postane dostupna za savremene hrišćane koji su se u potpunosti posvetili Bogu. Sveštenici, monasi i blagočestivi mirjani koji su daleko od svakodnevnih briga i tuge mogu da uzmu taj Božanski dar te počnu da vrše umno-srčanu molitvu na korist duše.

Moj je savet za početak ovakav: treba se maknuti od obične sujete – od radija, televizora - i usredsrediti se na mirnom mestu gde se može steći molitveno raspoloženje. Ako vremenom počnete da se ozbiljno bavite Isusovom molitvom, morate tražiti ljude koji su prošli taj put i imaju iskustva i sa njima pričati o svom stanju. Početniku je potreban pomoćnik, zato što aktivnost duha deluje na dušu, psihičko stanje i na živčani sistem. Ona budi u duši različite kretnje koje možda ranije tamo nisu ni bile. Kada čovek stalno vrši umnu molitvu, u njemu počinje da se budi ono što je skriveno, ono sa čime se obično čovek nikad nije susreo. Ima sličan zakon u fizičkom svetu: što je moćnije i veće neko kretanje, to je više vanjskih faktora uvučeno u to kretanje. Isto je sa Isusovom molitvom. Ako se vrši sa trudom i napregnutošću, može da probudi puno toga iz osećajnog i imaginarnog sveta, osobito ako nemamo pokajnog osećaja. Sve negativno u nama, zasad skriveno, pokazaće se i može štetno da deluje na duševno stanje čoveka.

Da li čovek ide po pravilnom putu u svom molitvenom dejstvu možemo videti prema plodovima. Plod nepravilne molitve može da bude gordost uma. Čovek počinje da se moli hvalisavo, pokušava svima pokazati da se moli dugo i da ume da vrši Isusovu molitvu. Evanđelje kaže: ako hoćeš dati Bogu srdačnu molitvu, „uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno“ (Mt 6,6). Ako čovek ne uđe u svoju unutarnju odaju sa smirenjem, sa dubokom verom, pokajanjem i pažnjom, njegovo će se dejstvo pretvoriti u farisejstvo ili u gordo samopotvrđivanje. Često takvi ljudi počnu da pate od živčanog poremećaja koje je primetno drugima: nervozni i nagli pokreti, preveliko uzbuđenje, želja za prepiranjem i dokazivanjem. To nam daje do znanja da čovek pogrešno vrši molitvu.

Ne sme se ulaziti u duhovni svet bez razumevanja. Svaki korak mora da bude proveren i duhom Evanđelja i duhom zapovesti Gospodnjih, predanjem i učenjima Crkve, mislima svetih otaca. Čovekov razum mora da bude čist i jasan kako bi razlikovao pravilne i lažne puteve.
 
Samopokretno delanje

Kod molitve dolazi do sjedinjavanja svih naših sposobnosti. Ponekad se čovekova mašta probudi i tada mu se čini da je to duhovno lebdenje. U stvarnosti, to „lebdenje“ nije duhovno već imaginativno. Duhovni oci, delatelji Isusove molitve, uvek su upozoravali na tu sablazan.

Smatram da je brojanica neophodna i vrlo važna za vršenje Isusove molitve. Kada prsti drže brojanicu a usta govore molitvu naglas, to pomaže da se usmere sve snage na molitvu i u njoj bude sabran. Srdačna pažnja, izgovaranje naglas i prebiranje brojanice zajedno pomažu da se sve duševne snage „uvuku“ u molitvu. Čak i ako primetiš da molitvena misao može da pobegne, osećaš kako brojanica sprečava to bekstvo misli. Držiš brojanicu čvrsto i kroz taj osećaj molitvenog reda, ona pomaže koncentraciji misli.

Ako se u čitanju molitve reči stapaju u jedno i prestaješ da je razumeš, treba prekinuti takvu molitvu. Čim misli počnu da skaču naokolo, nastane nepažnja ili bezvoljnost – lenjost, slabost i drugo – treba odmah stati. Bolje pročitati pedeset molitva i smiriti se, nego pročitati tristo automatski, mehanički.

Ponekad se Isusova molitva može čitati na liturgiji. Oni koji se dugo bave molitvom mogu doći do razine kada se molitva nastavlja i dok spavaš i budiš se. Čovek ne zna da li se molitva uopšte završila, da li je ikad stala, a ona sama ide dalje. I eto, kada čovek dosegne tu razinu, može da stoji na liturgiji i pažljivo sluša reči liturgijskih molitva a u srcu će same od sebe zvučati reči: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog“. To je samopokretna (ili samodvižna) molitva. Do nje se može doći preko pažljivog, pobožnog prizivanja Imena Božjeg, kada molitva preuzima sve razine podsvesti.

Molitva je naša obaveza. Sveti oci kažu da je molitva laka ako ti je data blagodat – moliš se i kao da letiš na krilima. Ako se blagodat oduzme, molitva postaje teška. Čak se može pojaviti duh protivljenja molitvi. Ali, trpi! Kaži ovako: „Gospode, nisam dostojan molitvenog obraćanja. Ja sam razgnevio Tvoju blagost“. Ako te duh protivljenja snažno iskušava, smiruj se i on će otići. Jer duboka molitva uvek izaziva iskušenja. Kao kada zapališ sveću, snažan vetar može da je ugasi. Tako i molitvene plamenčiće gase demoni. Ali treba u sebi taj plamenčić ponovo zapaliti. Neka bude mali, ali mora da stalno gori u duši. Dovoljno je da svetiljka gori u dubini srca.

 
Prevod s ruskog: Mihajlo V.
12. 1. 2013.

 
Izvor: http://www.nsad.ru/articles/iisusova-molitva-ne-dlya-miryan

Pročitano: 25903 puta