MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Bilo joj je strašno: “Gospode, strašno mi je, Gospode ja sam veoma loš čovek, nisam toga dostojna. Gospode čime sam zaslužila ovakvu sreću …Oče Sergeje to si ti umolio Njega, oče Sergeje, kako me On voli, ništavilo, šta da radim, ja ništa ne shvatam, jer novca nije bilo, oče Sergeje! Bojim se!”.

Strah je neočekivano nestao. Umesto njega je nastupila bezbrižna dečija radost, zahvalnost, gorke suze.

Najvažnije je kako sada potrošiti ovaj novac? To je prosto nemoguće. Kupila je samo sveće.

Uveče kada je izlazila iz Lavre, Nina je ugledala pored ulaza mladu siromašnu ženu sa malim detetom. Ruka joj je bila ispružena. Nina je prošla pored i zaustavila se: “Šta da radim? Zar da joj dam ovu svetinju? Oče Sergeje! Gospode šta je sa mnom zar ja siromašna, gladna, bez svake nade i Ti Sam si mi dao taj novac. I sada ja žalim da dam nekome ko je isti kao ja. Gospode šta je sa mnom? Zar to Ti stojiš i prosiš od mene. To si Ti Gospode!”.

I da je siromašnih bilo mnogo, Nina bi ne misleći dala sav svoj čudesni novac. Odjednom je shvatila da ako ga ne bude davala i požali za njim, on će nestati – Gospod će brzo oduzeti od nje Svoj dragoceni dar.

“Oče Sergeje to si me ti urazumio”…

Imala je novac za nekoliko dana – milostinja, noćevanje, sveće, hleb. Potrošivši poslednji novac, Nina celu noć nije sklopila oči, molila se, veoma se bojala da se Gospod ne razgnevi na nju. Potom više nije mogla ni da se moli – nije više bilo ni reči, ni osećaja.

Na tren je zaspala. Kada je otvorila oči, prekrstila se i rekla “Gospode neka bude volja Tvoja”, na prstima je prišla svom kaputu i zaustavivši disanje pripremila se na najgore. I ne verujući svojim očima drhteći i plačući, pala je na kolena i plakala dugo, dugo, stežući na grudima neizrecivo bogatstvo, nebesku milostinju – rublje, nekoliko petoparaca – besceni dar Vladike sveta njoj, žalosnoj i ništavnoj sluškinji.

Odmor se završio, i Nina je kupivši kartu za taj čudesni novac, otišla kući, nikome ništa ni ne rekavši. Kroz neko vreme je ponovo došla u Lavru.

Ovoga puta nije mogla da ćuti – došla je da zahvali ocu Sergeju. I na ispovesti je svešteniku ispričala to šta joj se desilo. Osećaj potresenosti neizmernom Božijom milošću nije nestao, već kao da se pojačao i ukorenio u duši – sada je ona svim srcem primala jevandjelske reči o tome da pre svega treba tražiti Carstvo Nebesko.

I nepresušna Božija milost će ispuniti naš život jedinom mogućom srećom na zemlji i na nebu – srećom da uvek budemo sa Njim.