MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Na vaš časopis sam se pretplatila još od samog njegovog nastanka i dajem ga i drugima da ga čitaju. Mislim da treba da ispričam zadivljujuću priču koja se desila običnom čoveku. Priča je jednostavna ali je u njoj projavljeno čudo neispitanih Božijih puteva i divnih dela Njegovih Svetih.

Ja sam parohijanka crkve Prepodobnog Serafima Sarovskog u gradu Volžskom Volgogradske oblasti. Jednom, pre dve godine na Bogojavljenju sam stajala pored ikone Serafima Sarovskog iza oltara u crkvenoj porti: tamo je bilo veliko Vodoosvećenje. Posle osvećenja jedna vernica mi je ispričala sledeću priču koja se njoj lično desila.

U vreme gonjenja na crkvu 1937 godine kod njih u selu (negde u srednjem delu Rusije ili na Uralu) razrušena je crkva: bacali su ikone, spaljivali ih, skidali zvona. U to vreme je njen otac prolazio na taljigama pored crkve i rizikujući život uzeo je veliku kuku i njome spasao veliku ikonu Spasitelja, naslikanog u punoj veličini, sakrio je na taljigama, a kući su je stavili na sigurno mesto iza paravana. Kada nikoga nije bilo sklanjali su paravan i molili se. Nastupio je rat, oca su pozvali na front, Ceo rat je prošao bez rane, ostao je živ i jedini iz celog sela se vratio kući. A žena koja mi je ispričala ovu priču je za vreme rata još bila mala i jednom zimi je pošla da prošeta. Mraz je bio jak, a snega je bilo mnogo – smetovi su bili viši od ljudi. Njihova kuća je bila na kraju sela, a dalje je bila šuma. I ona je na stazi ugledala starčića ogrnutog svetlim, veoma tankim, kao košulja, kaputom. Starčić je bio opasan i u opancima. On ju je pozvao i rekao: “Devojčice, donesi mi hleba”. – “Sačekaj starče, sad ću”. Srce joj je stalo od uzbudjenja i otrčala je do kuće: “Bako, daj mi hleba, tamo je jedan starčić i moli da mu donesem hleba, promrzao je i skroz je neodeven”. Baka je odsekla komad hleba i brzo se obukavši izašla s njom: “Gde je on?”. Na stazi nije bilo nikoga.

Baka je gledala naokolo – sneg je bio visok i tragova nigde nije bilo. Počela je da grdi unuku da ju je prevarila, a ova je plakala i ponavljala: “Bio je tu starčić, bio je…”.

Potom se u svom životu često sećala ovog dogadjaja i razmišljala gde je starac nestao. Sada ima oko sedamdeset godina, gde je posle živela i kako je dospela u naš grad, ja je nisam pitala, ali mi je rekla da u crkvu nisu išli (njih nije bilo), da su živeli u sujeti kao uostalom i drugi ljudi. A jednom kada su u njihovoj blizini izgradili najpre kapelu posvećenu Prepodobnom Serafimu Sarovskom i služili tamo službe, ona je došla da pomene upokojene i odjednom je ugledala ikonu na kojoj je bio naslikan isti taj starčić! I njegov lik, i kaput, i skufija! Srce joj je stalo kao tada u detinjstvu i suze su joj navrle na oči. To je bio Serafim Sarovski. “Od tada, kako sam ga prepoznala, - pričala je ona, - svake nedelje mu nosim hlepčić u crkvu”.

Eto tako Gospod nije u ratu ostavio Svoga sledbenika, a sada preko Svoga svetitelja spasava i njegovu ćerku. I nije zaboravio posle toliko vremena! Za Boga vreme ne postoji, On se uvek seća Svojih ljudi.

Ekaterina Gricenko

Milost Božija

Želim da sa vama podelim tu milost koju mi je Gospod ukazao. Sam vaspitavam četvoro dece – majka ih je ostavila, negde je u Moskvi, i Gospod će joj za to suditi. Dok su deca bila mala, često su odlazila u crkvu, na Pričešće, a sada ne želim da ih teram na silu. 2003 godine su prvi put otišli na Vaskršnju polunoćnicu, svi su postili, ujutru su se ispovedili, pričestili i tako mi je duša bila radosna. Farbali smo jaja, a ja sam kao i uvek stavio stvari ispod ikone, na noćni ormarić. Naš stan je mali – kuhinja i soba. Prošlo je dve nedelje i kada sam ulazio u sobu počeo sam da primećujem neovozemaljsko blagouhanje. U početku tome nisam pridavao nikakvog značaja, a potom su i deca to počela da primećuju. Pomislio sam da možda neka ikona nije počela da mirotoči, proverio sam i ničega nije bilo. Osećao sam da taj miris dolazi sa noćnog ormarića. Uzeo sam jedno jaje – nije bilo nikakvog mirisa, a od drugog se osećalo takvo blagouhanje da ništa slično nikada nisam sreo. Ono je mirisalo otprilike do jeseni. Na ispovesti sam svešteniku ispričao o tome, a on me je posavetovao da se mirno odnosim prema tome. 2004 godine, opet posle Vaskrsa jedno jaje je zamirotočilo – miro je isticalo iz njega na noćni ormarić, ali bez mirisa. Ćerka i ja smo probali njegov ukus, i on je bio gorko-slan, kao suze! 5 maja sam odlučio da sve operem, nalio sam vodu u mašinu, uključio bojler, a sam sam pošao da muzem koze. Prošlo je četrdeset minuta i čuo sam neki tresak, kao da je gvoždje zveckalo. U početku samo pomislio da jarići trče po metalu koji sam skupio sa decom i stavio na gomilu.

U snu (bilo je to pre Vaskrsa) Glas mi je rekao da treba da skupljamo metal, i tako smo i učinili; sakupili smo oko dvadeset tona, a potom nam je on veoma pomogao. Pogledao sam u ugao staje i video da krov gori. Kuća je skroz izgorela a deca su ostala u onoj odeći u kojoj su otišla u školu. Naselili smo se u podrumu. Te noći sam sanjao kao da klečim i sa suzama u očima pojem molitvu Majci Božijoj: «Carice moja Preblaga, nado moja Bogorodice...». Još nisam uspeo do kraja da otpevam pesmu, kada je nečiji muški glas rekao: «Bogorodica će vam pomoći». Probudio sam se a na duši mi je bilo tako radosno. Otišao sam u crkvu i zakazao zahvalni moleban Presvetoj Bogorodici.

Postavljeni su temelji za kuću od cigala, kupili smo blokove, a u avgustu smo postavili zidove, a potom i – krov. Sada živimo u novoj kući, a ljudi su nam novčano pomogli i hvala im, jer smo im davali metal. Država nam je poklonila 2.5 hiljade rubalja i takodje im se zahvaljujemo. Najveća zahvalnost pripada Carici Nebreskoj, našoj Majci!

Nikolaj Andrejev

U tajgi

Moja majka je jednom čula od jedne verujuće žene, Nine Sergejevne, sledeću zadivljujuću priču o pomoći Majke Božije.

U vreme raskulačivanja Fedot Milovanov je bio poslan u Sibir. I on i njegova dvojica prijatelja su odlučili da beže od gladi i iscrpljujućeg rada. Spremali su se neko vreme na težak i iscrpljujući put. Trčali su po tajgi dugo, iscrpljeni, umorni. I jednom je Fedot noću čuo sledeći razgovor svojih prijatelja: oni su bili izmučeni od gladi i odlučili su da ga pojedu. Fedot se veoma uplašio. Kada su ova dvojica zaspala, on je kleknuo i celu noć se molio Majci Božijoj moleći za pomoć. Ujutru im je u susret išla Žena sa korpicom. Zaustavila se, dala im po pirošku i zatim rukom pokazala put.

Sledeće noći je Fedot opet klečao na molitvi i molio Presvetu Bogorodicu za pomoć, i opet im je sutradan u susret išla Žena i dala im hleba i po maramicu. A maramice su im samo nestale iz dzepa. I tako je bilo tri noći. Treći put im je rekla da će uskoro doći do najbližeg sela. Fedotovi saputnici su se radovali i čudili pitajući: «Ko je to bio?».

Fedot im je ispričao da je čuo njihov razgovor i zbog toga je tri noći molio Presvetu Bogorodicu za pomoć, i Ona ih nije ostavila.

Interesantno je to da dok su se susretali s Njom, niko od njih nije pomislio: odakle se u neprohodnoj tajgi pojavio čovek koji nosi topli hleb neobičnog ukusa? Gde su nestale maramice? Da, divna su Tvoja dela, Gospode!

A Fedot je posle često pričao ovaj dogadjaj svima, govoreći: «Veruj da Bog postoji!»

Natalija

prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

Izvor: http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?heading=34&article=11408