MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Unapred se ograđujem. Ovu temu na forumu razmeštam samo po sopstvenoj volji – ni nastojatelj skita (kelije) sv. Jovana Bogoslova na Svetoj Gori – jerođakon Siluan, - ni brat Nikodim, ne znaju o mojoj inicijativi.

Takođe, izvinjavam se za kvalitet fotografija, jer nije bilo vremena čak ni da skeniramo album (koji su doneli monasi), pa sam ih zato na brzinu fotografisao. Stvar je u tome što se ove fotografije, uopšte, objavljuju prvi put – njih nećete naći ni na jednom pretraživaču, isto kao i što nigde ništa nećete naći ni o moldavskom skitu na Svetoj Gori Atonu. Pretraživači ih ignorišu, baš kao što ih ignorišu i naše rođene moldavske vlasti – hladno i bezosećajno.

27.11.2012. Ujutro me zove moj drug Artur*: „Imamo mogućnost da porazgovaramo s nastojateljem atonskog manastira, šta misliš, - u 19 časova?“ (*Artur Jefremov – novinar, osnivač i moderator međunarodnog pres-kluba „Socijalna rezonanca“)

19:00. Ja sam na dogovorenom mestu. Samo umesto jednog monaha iz kola izlaze dvojica u skufijama. I tražim blagoslov (o. Siluana sam prepoznao intuitivno). Otac Siluan se osmehuje i predstavlja mi svog brata, o. Nikodima.
 

Dok čekamo Artura koji kasni s kratkog službenog puta, razgledam album i oprezno zapitkujem nenadane goste.
 

Crkva – koja se spolja ni sa čim ne razlikuje od bilo koje druge seoske moldavske crkve (prekrivena tradicionalnim moldavskim tepisima). Nalazi se unutar skita, tako da bratija kroz hodnike dolaze u nju, izbegavajući kontakt s prirodom.

- Kako ste izabrali svoj monaški put, o. Siluane?

- Naš (moj i Nikodima) stariji brat je bio sveštenik u seoskoj crkvi. U mladosti su nam se veoma svidele živopisne službe. Posle služenja vojnog roka, otputovali smo u Zagorsk i u Trojice-Sergijevoj lavri smo bili poslušnici.
 

- Kako ste dospeli na Aton, jer tamo nije lako dospeti?

- Ma ne, nije teško… danas nije teško. Glavno je da čovek bude pouzdan i, kada primi postrig, da više ne menja svoju odluku. Tu već nastavnik mora biti pažljiv, pre nego što donese brzopleto rešenje, i pri prijemu u monaštvo, i pri upućivanju na Svetu Goru.

Godine 1979. smo primili postrig i uskoro posle toga smo se preselili na Aton, u manastir Svetog Pantelejmona. A 1991. godine nas je naš iguman pitao – da li hoćemo da pređemo u moldavski skit (keliju) Svetog Jovana Bogoslova, - koji zbog napuštenosti mogu da oduzmu Grci. Saglasili smo se. Kada smo prešli u skit, tamo je živeo samo jedan stari monah, rodom iz grada Ungen. Skoro sve je bilo u očajnom stanju, polusrušeno. Uzgred, u skitu, za svu njegovu istoriju, bilo je najviše monaha iz Orgejeva (grad u centralnom delu Moldavije).

Uopšte, treba reći da oba monaha – i o. Siluan i o. Nikodim - nisu bili mnogo pričljivi. Iako je o. Siluanu, zbog njegovog statusa, retorika prosto neophodna (za privlačenje pažnje elite i društva k potrebama svetogorskih monaha), onda je o. Nikodim bio tipičan primer drevnog bezmolvnika isihaste, s oštrim pogledom i krotkim karakterom. I ko zna da li bismo ikada videli ove izuzetne podvižnike da nije njihovih manastirskih potreba. Da, cilj njihove posete – to nije tajna – bilo je traženje sredstava za održavanje na dostojnom nivou, jedine na Svetoj Gori, moldavske obitelji.

Ne mogu, a da ne ispričam o krotosti ova dva monaha… – evo upravo sada pišem reč krotost i osećam jezu po koži… Sedimo i s Arturom, koji se vratio sa službenog puta, gledamo album sa slikama koji su donele baćuške s Atona, - na fotografijama su monasi zajedno s hodočasnicima iz Moldavije; među njima je direktor poreske službe, lider veterana avganistanskog rata, itd. I odjednom Artur uzvikuje: „A gde je Vlad Filaret*?“ (*Filat Vladimir Vasiljevič – premijer Republike Moldavija, nedavno je posetio Svetu Goru)
A otac Siluan: „On kod nas nije dolazio.“

Artur, ponovo: „Ali on samo što se vratio sa Svete Gore.“

O. Siluan: „On je išao u Vatoped.“ (ili Zograf, bugarski manastir na Svetoj Gori, izvinite ako sam pogrešio, jer pišem po sećanju)

Artur: „I šta… on kod vas nije svraćao?“

O. Siluan: „Ne.“

Onda sam i ja došao k sebi: „A Voronjin? On je kao budući predsednik posetio Aton sa svitom?“

O. Siluan (takođe smireno): „On je u Zograf dolazio… tamo se nalazi zastava Stefana Velikog**… (**Stefan Veliki (1429-1504.) – gospodar, jedan od najpoznatijih vladara Moldavske kneževine. Uvršten u svece)
Pet minuta smo Artur i ja sedeli zapanjeni: Niko od naših političkih rukovodilaca nije posetio taj delić svete moldavske zemlje na Atonu (iako su bili tamo), da ne govorimo o tim „malim“ poklonima, kojima obično daruju u takvim slučajevima druge (bratske) služitelje… Ali, samo ne naše.
Dok smo ja i Artur tako zapanjeni sedeli, otac Siluan, shvativši naše zaprepašćenje, pokušava da promeni temu razgovora: „Uopšte, najdarežljiviji su  Rusi, oni apsolutno ne štede na donacijama, rado kupuju suvenire i mole za ekskurzije…”

- Oče Siluan, koliko sada bratije boravi u skitu?

- Deset monaha.

- I kako vi opstajete s takvim domaćinstvom?

O. Siluan, osmehujući se:  - Opstajemo.

Tu sam se malo uznemirio zato što po knjigama znam da se u nekim manastirima bratija toliko zaokupljaju obogaćivanjem spoljašnje lepote, da zaboravljaju na glavni cilj, radi koga su se podvizavali.
(bez prekora) - Baćuška, a da li se vi mnogo brinete o spoljašnjosti?

Baćuška me je dobro razumeo i bez uvređenosti, sa strogim pogledom rekao: - Ne. Prvo Božije, a potom sve ostalo.
(Listam album. Soba za poklonike.)

- Oče Siluane, a koliko poklonika možete primiti kod sebe odjednom?

- Ukupno, dvadesetak... Ipak to je veoma teško…

- Zašto teško?

- Teško je svima ugoditi… Mnogo se zamaramo…

(Otac Siluan je zbunjen i ja shvata, da stvar nije toliko u fizičkom umoru, koliko u očuvanju molitvenog stanja, koje je teško sačuvati pri takvoj količini radoznalih poklonika).

- A ko sprema hranu za vas?

Baćuška se osmehuje: – Sami.

Vidim da baćuška nešto prećutkuje i dodajem: -  Ukusno?

(smeje se) - Ne uvek… Ali to je dobro… To je bolje, nego kada je ukusno.

- Šta uzgajate? Krompir takođe sadite?

- Krompir smo jedno vreme uzgajali, ali smo potom prestali. Grci dovoze jeftin krompir – 10 EUR za džak od 30 kg. A inače, uzgajamo paradajz, papriku, patlidžan, zelje… Evo, - pokazuje prstom na žbun na fotografiji – pored ambara smo zasadili kivi.

- Hleb?

- Brašno Rumuni dovoze.

- A iz drugih manastira, da li dolaze kod vas da vam pomognu u nekim poslovima?

- Ne – osmehuje se. – U manastirima je svako za sebe. Na službe idemo jedni kod drugih, to da...

- Od čega živite, kakvim se zanatima bavite?

- Evo radionice – pokazuje na fotografiju, - ovde pravimo tamjan…

- A evo ovde je – lista album, - naša umetnička radionica. Ovde bratija umetnici slikaju ikone… Organizujemo izložbe, prodajemo.



- Da li prodajete u Evropi?

- Ne, u Rusiji. Samo u Rusiji. – Baćuška je zaćutao, zamislio se. - Evropa je postala maloverujuća.

------------------


Ja se već ni ne sećam kada je počeo da govori o političkoj slabosti današnje Rusije, jer sam se trudio da pratim sled razgovora koji nas je doveo do razmatranja o putevima Rusije, ali suština je uopšte takva – baćuška mi je nevoljno klimnuo glavom kao odgovor, kao da se slagao s tim da je Rusija zaostala za Evropom i Amerikom. Tada sam upitao baćušku:

- Znači, Rusija neće odoleti?

Ovde se već uključio i o. Nikodim, govoreći o. Siluanu: – Naša vera, pravoslavna, jeste veoma moćna… Pa i proroci govore o velikoj budućnosti Rusije. (o. Siluan potvrdno klima glavom)

- Čitao sam negde da na Atonu postoji veoma interesantan oblik podvizavanja – siromasi. Da li ste imali prilike da ih vidite?

- Da, ima takvih. Oni su bedni, ljudi koji žive jednim danom. Idu u staroj odeći, neuredni; celi svoj život skitaju od manastira do manastira. Nepoznato je gde spavaju, kako žive, čime se hrane. Siromasi su srećni, oni celi svoj život i težnje usmeravaju ka Bogu i samo se u Njega nadaju.

- Takođe sam čitao i o dvanaest atonskih staraca – molitvenika za celi svet, koje je retko ko uspeo da vidi.

- Da, istina je. Samo sada ih je sedmoro…

Postavljam veoma nekorektno pitanje. (Namerno, sebi prosto ne bih oprostio da to nisam pitao.)

- Da li se često dešava da vas blagodat napušta?

Oba monaha su se dosta zbunila. Ipak, o. Siluan je odgovorio: - Kada blagodat dolazi, monah skriva od bratije svoje stanje.

 Pri tome je baćuška napravio refleksni pokret, spustivši glavu, gledajući u pod. (Istinski sam se obradovao takvom neočekivanom otkriću, - jer sam svojim očima video kako monasi postupaju u takvim slučajevima.)

Još jedno pitanje iz tog niza, koje nisam mogao da ne postavim: - Da li uvek u vreme službe bivate u blaženom stanju duha?

Konfuzije zbog pitanja ovaj put nije bilo, ali i o. Siluan i o. Nikodim su zastali, očevidno, pokušavajući da se sete takvog slučaja.

Artur mi reče: - A zašto pitaš?

Odgovaram: - Zato što svakodnevno vrše iste službe i izgovaraju naučene reči – i mene interesuje: da li se dešava da služba bude slična nekom spektaklu, s izvršavanjem određene uloge, po navici?

- Ne, - prvi je progovorio o. Nikodim, – Gospod nas ne napušta.

- Da, - priključio se o. Siluan, - čak biva tako da zbog nekih okolnosti propustiš Liturgiju i potom ti celi dan prođe naopako… Odmah osetiš u duši teskobu.

Ovu fotografiju – dole – ja uopšte nisam hteo da stavim ovde. Ali setivši se naše oproštajne besede s monasima, rešio sam, ipak, da je ostavim – zbog kola koja su se našla u kadru. Stvar je u tome što se u razgovoru o. Siluan izrekao da imaju dva automobila – novi i stari. „Novi“ manastirski automobil (citroen s kraja 90-ih. Fotografije, nažalost, nema.) smo već videli, a ovo je stari.

Rastanak je bio veoma topao. Artur je temeljno izučio sve tananosti ekonomskog života monaha i njihove najhitnije potrebe, i sada je došlo vreme da iskoristi svoj resurs, u vidu pomoći rođenoj bratiji. A doslednost Artura ja znam, ako postavi cilj pred sebe, onda se čuvaj.)

A vi, drugovi, ako vam nije teško, prizovite, molim vas, Gospoda Boga našeg u pomoć – našoj bratiji, i Arturu Jefremovu, u njegovim dobrim delima.

Gospode Isuse Hriste, Jedinorodni Sine Bespočetnog Oca Svog, rekao si Tvojim prečistim ustima: „Bez Mene ne možete ništa činiti“. Gospode moj, Gospode, verom i srcem primam u dušu svoju to što si rekao, klanjajući se blagosti Tvojoj. Pomozi mi grešnome na delu koje počinjem, da ga s Tobom dovršim u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.


Prevod s ruskog: S. M.
13. 12. 2012.
Izvor: http://www.logoslovo.ru/forum/all/topic_5942_1/#comments