MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Na razgovorima o veri pri hramu Sv.Save u Londonu, 26.10.2006. culi smo sledece:

<Razgovori o veri> 26.10.2006.London

Pomaže Bog braćo i sestre!

Na početku bih voleo da kažem da ova moja priča nije priča o nekom mističnom čudu, nego bih ovo nazvao pričom o veri u slavu Boga. Voleo bih da ovo bude na korist svih nas.

Podsetio bih na reči vladike Porfirija kroz priču o apostolu Petru kada je hodao po vodi ka Gospodu. Naša vera je jednostavna i tako treba da joj pristupamo; prosto primajući jevanđelske reči bez mnogo mudrovanja i preteranog uzdanja u samog sebe. Sa druge strane kako bi trebali, uzdajući se u reči Hristove, da svim svojim bićem stremimo Njemu, tj. Gospodu.

Preosvećeni vladika nas je tada podsetio da je Gospod pre svega i iznad svega bezgranična Ljubav.

Zaista, to je tema o kojoj sam želeo ovde da kažem par reči, o našoj veri i ljubavi Gospodnjoj prema nama.

Voleo bih toliko toga u slavu Božiju da podelim sa vama, ali ću pokušati što kraće, obzirom da priča o kojoj će biti reči traje duže od dve godine.



Treći dan Vaskrsa 2004 g. doktor mi je saopštio da imam testikularni rak.

Tog istog dana kada se vratih kući doktor me zvao da iste večeri ponovo dođem u bolnicu, da bi me sutradan operisali; objašnjavajući je rekao da bi se u suprotnom moglo dogoditi da ne dočekam iduću sedmicu.

Kada sam video da on ne pristaje da odgodim operaciju na neko vreme prihvatio sam to kao Božiju volju. Isto veče otišao sam u bolnicu i sutradan bio operisan. Sledeći dan sam bio kod kuće.

Neću opisivati kroz kakva sam sve iskušenja prolazio u tom momentu. Samo ću reći slava Gospodu što nisam klonuo duhom i padao u očajanje. Nastavio sam i dalje da blagodarim Gospodu na svakom momentu, pa čak i više nego pre bolesti.



Zaplet počinje kada doktor na kontroli posle operacije saopštava da moram da primim hemoterapiju. Analiza krvi je pokazivala da broj ćelija raka u krvi nanovo raste, što pokazuje da je rak metastazirao. Raspitivao sam se o posledicama hemoterapije u vezi sa potomstvom. Dobio sam odgovor da za to nije problem, jer oni sačuvaju seme u nekom tzv.”skladištu” ako se desi da posle ne možete imati decu. Na pitanje o prirodnom začeću odgovor sam dobio da prve dve godine sigurno ne bih mogao imati dece, dok postoji mogućnost i trajno. Ovi odgovori su bili dovoljni da odbijem hemoterapiju. Doktoru je to odbijanje bio veći šok nego za mene vest kada je rekao da se rak širi. Verovatno je pomislio da mi je dosadilo da živim, pa nije mogao da razume moju reakciju. Počela su ubeđivanja sa njegove strane i zastrašivanja o pretpostavci da bez hemoterapije neću moći da živim duže od šest do devet meseci. Postojala je mogućnost da umrem za par nedelja, jer rak kada napreduje, veoma se brzo širi. Zahvalio sam na njegovoj brizi i ukratko mu saopštio da sam Pravoslavni hrišćanin i kakav je moj odnos prema bolesti. Nakon toga je prestao da me ubeđuje u vezi hemoterapije rekavši da ako se predomislim da mu se obratim. Kontrole i analize krvi smo i dalje nastavili da vršimo.



Moje uzdanje u borbi protiv bolesti pre svega je bilo u Gospoda.

Sa moje strane pokušao sam da se borim na prirodan način sa bolešću.Saznao sam za Brojsovu terapiju koju je starac Tadej blagosiljao ljudima koji su bolovali od raka. Meni se pre svega svidelo što ta terapija podseća na post i čovek može da joj pristupi kao duhovnom podvigu. Počeo sam da sakupljam čajeve i sve što je bilo potrebno za terapiju. Međutim, ovaj put nisam počeo Brojsovu terapiju iz razloga koji ću vam opisati.



Kada mi je doktor saopštio da se rak širi znali su samo sveštenici i meni bliski ljudi , koje sam smatrao da me neće sažaljevati , već se iskreno moliti Gospodu koliko je u njihovoj moći.

Razgovarao sam sa o.Milunom i pitao da li može da se izvrši Sv.Tajna jeleosvećenja,na šta je odgovorio da nema problema. Međutim, trebalo je da sačekamo neko vreme da dođe o.Obren sa Cetinja jer je bolje da bude prisutan veći broj sveštenika,po mogućnosti sedam.



Sve se to događalo po promislu Božijem o čemu osećam da treba da posvedočim.



Moram da spomenem jedno mesto u Londonu gde verujem da se dogodio ključni momenat vezan za moje tadašnje isceljenje. Većina ljudi koji dolaze ovde na “razgovore o veri” je upoznata sa tim mestom. Na ovaj način ne želim da stvaram nikakvu “reklamu” o ovoj svetinji, ali mislim da je neizbežno da kažem nekoliko reči. Mesto o kojem govorim je za mene zaista sveto. Verujem da su se mnogi u to uverili, kojima je Gospod to otkrio.

U pitanju je kuća grčkog sveštenika o. Andronika ( bivšeg paroha u crkvi sv. Nikole) koji se upokojio pre jedanaest godina. On je za života imao posete Presvete Bogorodice. Nakon toga u jednoj sobi gradi kapelu i posvećuje Presvetoj Bogorodici.

U kapeli je povremeno služio i Svetu Liturgiju.

Po promislu Božijem o. Andronik je doneo iz Svete Gore česticu Časnog Krsta i deliće moštiju nekoliko svetitelja dobijenih na dar za tu kapelicu. Iz Svete Zemlje (manastir sv.Luke) je takođe dobio čestice moštiju raznih svetitelja.

Nakon što se o. Andonik upokojio u Gospodu, o svemu tome je nastavila da se brine njegova supruga popadija (tj. na Grčkom prezvitera) Georgina. Ona je te sv. Relikvije nosila u manastir Eseks, ali joj je duhovnik blagoslovio da ih čuva u kapelici. Među Grcima nije strana praksa da sv. Relikvije budu i po privatnim kućama. Moram dodati da prezvitera živi istinski hrišćanskim životom na mestu gde su se mnogobrojna čuda izdešavala. Ona je dobila blagoslov da može da zakrsti ljude koji dođu da se pomole Presvetoj Bogorodici i poklone sv. Relikvijama, naravno u koliko sveštenik nije prisutan. Pomenuo bih da ovih par godina od kad sam je upoznao, kroz njenu kuću je prošlo mnogo monaha, jeromonaha, sveštenika i mirjana iz raznih Pravoslavnih crkava.

Sećam se kad je o. Vadim, ruski sveštenik, obišao kapelu noseći sa sobom čudotvornu ikonu Bogorodicu Korenokursku gde je pročitao molitvu.

To je zaista bio pravi praznik za sve prisutne.



Zašto sve ovo spominjem?  Da bih približio koliko-toliko sliku toga mesta zbog bitnih događaja u mom životu koji su se tamo dogodili. Moram da istaknem koliko god sam osećao poverenje prema prezviteri i njenu ljubav prema meni, nisam želeo da je opterećujem mojom bolešću. Ništa joj nisam spominjao verujući da se ona svakako moli za mene. Ljudi dolaze sa raznim problemima i mole je da se pomoli za njih. Meni je sam odlazak tamo bio dovoljan.

Dodao bih da se ona ne raduje radoznalim posetiocima koji tamo pristupaju kao nekoj turističkoj atrakciji, mada takvih poseta i nema često.

Zaista imam osećaj da sama Presveta Bogorodica čuva to mesto.

Neverujućim ljudima tamo prosto nema neke preterane zabave osim bezbroj Pravoslavnih ikona koje se nalaze svuda po kući. Vernici se poklone sv. relikvijama, pročitaju akatist Presvetoj Bogorodici ili dodaju još po neku molitvu.

Drugi razlog što njoj nisam rekao o bolesti je jer nisam sumnjao u ozdravljenje i što sam radio sve što je bilo u mojoj moći. Molio se Gospodu, pričešćivao i što je najvažnije, prihvatio bolest kao volju Božiju. Veliku duhovnu pomoć sam imao od bližnjih koji su se trudili da pomognu onoliko koliko je bilo u njihovoj moći; molitvama, davanjem mog imena po crkvama i manastirima i na mnoge druge načine.



Rasplet prvog dela priče se desio po promislu Božijem.

Gospod nas najčešće posećuje u našoj nemoći. Tako je bilo i ovaj put. Kad mi je bilo najteže, pa ni kod prezvitere nisam stizao toliko često da odlazim, posle Liturgije na praznik sv. Vasilija Ostroškog 2004 g. odlučio sam da odem tamo sa jednim bratom i sestrom. Ta sestra nije uopšte znala za moj zdravstveni problem. Gospod je uredio da ona tada bude tu, da se ukrepi u veri. Kad smo došli kod prezvitere otišli smo odmah u kapelicu da se pomolimo. Prezvitera ima običaj da dok mi čitamo akatist na srpskom, ona u to vreme obično čita molitve na grčkom ili na brojanicu ponavlja Isusovu molitvu. Tada se desilo pravo čudo o kojem želim, u slavu Gospoda, da svedočim. Dok se molila čuo sam kako je zabrinuto uzdahnula i par puta ponovila Kirie eleison što znači Gospode pomiluj. Prišla mi je, uzela za ruku i pokazala da legnem na kravet. Ležeći na krevetu osećao sam se kao na samrti gde se ona bori za moj život. To je bilo neopisivo. Sve što mi je rekla bilo je ‘’Gospode pomiluj,pa ti mi nisi ništa rekao! Zar se može išta sakriti? Bogorodica mi je upravo sve otkrila.’’ Nakon toge ne sećam se koliko dugo je ona neprestano čitala molitve pored kreveta, a drugom rukom me zakrštavala od glave do pete. Nikada do tad nisam video da se neko tako moli. Ceo taj doživljaj bih mogao da uporedim sa slikom lekara koji pokušava da reanimira pacijenta koji je pao u kliničku smrt. Osetio sam neopisivu blagodat. Kao da me Gospod vaskrsao iz mrtvih, što se zaista na neki način i dogodilo.

Nakon toga išao sam kod doktora sa osećanjem da će sve biti u redu. Doktor je to i potvrdio sa pitanjem šta ću raditi sa novim životom. U prvom momentu nisam razumeo na šta misli, nakon čega je saopštio da su svi rezultati u redu. Nisam imao mnogo da dodam osim slava Gospodu.



Nakon svih tih događaja imao sam redovne kontrole na kojim su analize krvi i skener bili u redu. Međutim, onda se dogodio još jedan ispit u slavu Božiju. Na Veliki Petak, ove godine, išao sam da uradim specijalni skener, jer su doktori primetili da poslednji skener nije bio dobar. Ubrzo sam bio obavešten o novim rezultatima koji nisu bili ohrabrujući. U međuvremenu se promenio doktor koji je pratio moje stanje. Doktor mi je saopštio trenutno stanje, tj. da se rak pojavio u predelu celog grudnog koša. Nalazi su pokazivali da je pitanje vremena kojom brzinom će se rak razvijati i da je neophodno da primim hemoterapiju. U suprotnom mi je život bio ugrožen. Operacija, ovog puta, nije bila moguća jer se rak proširio po celom limfnom sistemu i nije se mogao odstraniti. Na moje pitanje, da li postoji neki prirodan način lečenja, on mi je odgovorio da je to kao da hoću da preplivam Atlantski okean. Saopštio sam mu da ne želim da primim hemoterapiju i da ću pokušati da se lečim prirodnim putem. Reagovao je veoma uznemireno pokušavajući da predstavi da je moja odluka ravna samoubistvu. U jednom momentu sam imao osećaj kao da preti kada je rekao da ću morati potpisati da odbijam da se lečim i da će psihijatar morati da razgovara sa mnom.

Posle razgovora sa doktorom, pokušali su da me zadrže u bolnici nudeći mi krevet kako bih pristao da primim hemoterapiju. Objasnio sam da ne želim i ne mogu da ostanem, jer mi je supruga tada bila u devetom mesecu trudnoće.

Iz bolnice sam otišao u crkvu na horsku slavu spaljivanja moštiju sv.Save gde sam razgovarao sa o. Milunom o rezultatima nalaza i pitao ga da zajedno sa o. Radomirom izvrše Sv. Tajnu jeleosvećenja. Saopštio sam o. Milunu da ne želim da primim hemoterapiju i pitao za blagoslov da se lečim Brojsovom terapijom.

Brojsova terapija se sastoji u tome da se 42 dana ne uzima ništa od čvrste hrane, a od tečnosti samo Brojsov sok, ne više od pola litre na dan i nekoliko vrsta čajeva. Mada sam se pridržavao pravila Brojsove terapije, pre svega sam se uzdao u Gospoda kroz Sv. Tajne; jeleosvećenja, pokajanja i pričešća.



Po Božijem promislu ponovo na dan sv. Vasilija Ostroškog Čudotvorca ali ovaj put 2006 g. o. Milun i o. Radomir su obavili Sv. Tajnu jeleosvećenja. Na žalost, nisam u stanju da opišem blagodat isceljenja koju sam u tom momentu ponovo osetio. Najjači utisak su mi bile jevanđelske reči ‘’po veri će vam biti’’.

Osećao sam da mi predstoji teška borba.

Verovatno da Gospod nije sa nama u tako teškim momentima, to bi bilo nemoguće preživeti. Sada kad se setim tih momenata shvatam da to nije bila samo fizička i psihička borba već pre svega duhovna.



Nekoliko dana nakon Sv. Tajne jeleosvećenja Gospod mi je podario još jednu nezamenljivu utehu i ukrepljenje u veri.

Rodio mi se sin Rastko.Činjenica da sam pristao prvi put na hemoterapiju, kad mi je doktor predlagao, on se ne bi ni rodio. To mi je davalo snagu da rizikujem svoj život i po drugi put.

Neću se zadržavati pri opisivanju kako je bilo ništa ne jesti 42 dana (za koje vreme sam oslabio oko 20 kg ) i kako je bilo dolaziti u crkvu sa drugog kraja grada. Međutim sam Gospod me kroz Sv. Tajnu pričešća privodio k sebi.

Veliku borbu sam imao pitajući se sve vreme; nisam li ja previše gord i ne uzdam li se previše u milost Božiju. Konstantno mi je dolazio odgovor da nemam izbora ili ću da verujem ili ne tj. po veri će mi biti.

Ubrzo potom dogodio se susret sa vladikom Porfirijem, kojeg je sam Gospod poslao.Znajući da je vladika došao na kratko vreme u London, nisam ni pomišljao da ga opterećujem svojim problemima. Međutim, zahvaljujući jednom bratu iz naše duhovne zajednice koji je na njegovu inicijativu organizovao taj susret, očigledno je da sam trebao sa njim da se sretnem.

Hvala Gospodu na svemu jer nakon ispovesti i razgovora sa vladikom oblaci iznad moje duše su se razišli. Mogu da kažem ključnu misao koju je vladika rekao. Medicinu ne trebamo odbacivati, ali čovek treba da čini pre svega onako kako veruje da je najbolje. Nije bitno koliko će mo vremenski provesti na zemlji, već kako, tj. da li će mo za tih 30 ili recimo 50 godina da otkrijemo Hrista i stremimo da se sjedinimo sa Njim ili nećemo. Razgovor sam doživeo kao da mi je Gospod dao znak da ne brinem, da On sve drži u svojoj ruci. Moj jedini zadatak je bio da ne klonem duhom i da čuvam veru.



Nije bilo lako boriti se verom protiv činjenica.

Na jednom susretu sa doktorom rekao mi je da se rak razvija i da je verovatno i za hemoterapiju kasno. Do zaključka je došao, pretpostavljam, na osnovu mog fizičkog izgleda.

Najteža duhovna borba je bila susret sa ljudima koji su sumnjali u dobar ishod. U slučaju kad nisam uspevao da im prenesem deo svoje vere, morao sam da se trudim da ne primim deo njihove sumnje. Hvala Gospodu bilo je mnogo i onih kroz koje je Gospod mene tešio i jačao mi veru i nadu da će se sve dobro svršiti. Tako se i dogodilo.

Prošle nedelje kad sam išao na kontrolu, doktor mi je saopštio da su svi rezultati u redu, čak i skener koji sam radio u avgustu. Očigledno je da su doktori bili iznenađeni kako se to moglo dogoditi bez hemoterapije.Sačekali su dva meseca da se uvere i na osnovu analize krvi da je ishod zaista dobar pa da mi kažu rezultat. Zadnji susret sa doktorom je bio prijatniji od prethodnih. Doktor je tad saopštio da je lepo kad čovek nekad i pogreši ( misleći na svoje prognoze i navaljivanja da primim hemoterapiju) i da sam uspeo da se izlečim bez njihove pomoći. Odgovorio sam na to da je Gospod taj koji leči.

Na kraju susreta bilo mi je žao što doktor sa više vere nije pristupao svemu ovome, ipak se osetio delić povređene doktorske sujete. Nadam se da će Gospod, ako ne odmah, barem u pogodno vreme da mu otkrije da se iza ovog iscelenja, a i svih njegovih uspeha krije Božija intervencija.



Ovim završavam priču izostavljajući dosta detalja.

Za mene je pravo čudo ljubav bližnjih koja vaskrsava. To je prava tema o kojoj bi trebalo više da se razgovara. Razlog zbog kojeg sam želeo ovo kazivanje da podelim sa vama, jeste da zajedno u srcima veličamo Gospoda.

Želeo bih da se pred svima vama zahvalim Gospodu, a i pred Gospodom da se zahvalim vama. Blagodarim Gospodu što mi je kroz vas otkrio veličinu jevanđelske priče o činjenju dobra bez očekivanja da nam se to vrati. Ponovo bih blagodario Gospodu što mi je otkrio čudo ljudske dobrodetelji koju sam doživljavao sve vreme. Poražen sam pred osećajem da se ne može nikakva zahvalnost izraziti , osim da se pomolim za sve vas i one koji nisu sa nama da vas Gospod nagradi stostruko više. Naglasio bih da ne govorim o materijalnoj pomoći, već upravo o dve udovičine lepte koje je svako od vas pružio meni i mojoj porodici u teškim momentima, po svojoj mogućnosti i jačini vere. Neopisivo je kako čovek u ovakvim momentima oseti svačiji treptaj duše, pre svega molitvu uznesenu pred Gospoda. Više vredi i oživljava i najkraća iskrena molitva nego more brige i sažaljenja.



Završio bih rečima dr. Ljiljane Stijović koja kaže: “ Ne umire čovek od bolesti, već od nedostatka ljubavi “tj. kada nema nikog da pokloni pažnju i da se pomoli za tu osobu kada “pati”.

Po svemu sudeći, oko mene je bilo dovoljno i pažnje i ljubavi bližnjih, te mi je Gospod, milošću svojom, podario iscelenje.

Ako postoje bilo kakvi “heroji” ove priče onda su to pre svega moja supruga Bratislava i sin Rastko koji su bili glavna podrška kroz sva prethodna iskušenja.



Slava Gospodu

priredio Sasa Djukic, vernik Crkve Sv.Save u Londonu

A+ A-