MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ZAŠTO SU POTREBNI SVEŠTENICI?



Znamo da sveštenik služi Liturgiju, ispoveda, propoveda. U čemu je svešteni smisao za svaku od ovih službi?
 
Sveštenik je posrednik između Boga i ljudi
 
Sveštenici su ljudi, izabrani da bi služili Evharistiju, kao i da bi vršili pastirsku službu – čuvali verujuće i davali im  duhovnu hranu. Gospod je prvo izabrao 12 Apostola, a onda još 70, i dao im vlast da otpuštaju grehe i da vrše najvažnija sveštenodejstvija, koja su nazvali Svetim Tajnama. U Svetim Tajnama sveštenik ne dejstvuje svojom silom, već blagodaću Duha Svetoga, koju je Apostolima darovao Gospod nakon Njegovog Vaskrsenja. (Jovan 20, 22-23). Apostoli su  to predali Episkopima, a Episkopi sveštenicima u Tajni rukopoloženja (od grčkog Heirotonia – hirotonija).
 
Sam princip ustrojstva novozavetne Crkve je hijerarhijski: kao što je Hristos - glava Crkve, tako je i sveštenik – glava hrišćanske zajednice. Sveštenik je za svoju pastvu Hristov obraz. Hristos je pastir, i On zapoveda Apostolu Petru: »...pasi ovce Moje» (Jovan 21, 17). A napasati ovce, znači nastavljati delo Hristovo na zemlji i privoditi ljude ka spasenju. A, spasenju možemo da priđemo samo kada zavolimo i kada ispunjavmo zapovesti Božije, i kada učestvujemo u Svetim Crkvenim Tajnama, u kojima je prisutan Sami Gospod, dajući nam Svoju pomoć. A pomoćnik i posrednik Božiji u svim Crkvenim Tajnama, po zapovesti Božijoj, jeste Sveštenik, i zato je njegova služba sveta.
 
Sveštenik je simvol Hrista
 
Najvažnija Crkvena Tajna jeste – Evharistija. Sveštenik, koji vrši Evharistiju, simvolizuje Hrista. Zato Liturgija ne može da se služi bez sveštenika. Magistar Bogoslovije, protojerej Sergije Pravdoljubov, nastojatelj hrama Živonačalne Trojice u Trojickom-Goleniščevu u Moskvi, pojašnjava: «Stojeći pred Prestolom sveštenik ponavlja reči koje je Gospod izgovorio na Tajnoj Večeri: «Primite, jedite, ovo je Telo Moje...». A u molitvi za vreme Heruvimske pesme sveštenik izgovara ove reči: «Ti jesi Onaj Koji prinosi i onaj Koga Prinose, i Onaj, Koji prima ovu Žrtvu, i Onaj, Koga dele svim verujućim, Hriste, Bože naš...». Sveštenik svojim rukama vrši Bogosluženje, čineći sve ono, što je činio Sami Hristos. To činodejstvije sveštenik ne ponavlja, niti ga reprodukuje, odnosno, «imitira», već slikovito rečeno – «prodire u vreme», i, za običnu sliku vremena i prostora, svojim činodejstvijem potpuno neobjašnjivo čini isto što je činio Sami Gospod, jer, i njegove reči – reči su Samog Gospoda! Zato se Liturgija i naziva Božanstvenom.  Liturgiju je  j e d n o m  odslužio Sami Gospod u vremenu i prostoru Gornjice Sionske, ali, i u postojećoj Božanstvenoj Večnosti - van vremena i prostora. U tome je paradoks učenja o Uzvišenosti i Evharistiji. Na ovome insistiraju pravoslavni bogoslovi, i tako veruju u Crkvu.
 
Kako je napisano u drevnim slovenskim knjigama, «mirjanin nikada ne može da zameni sveštenika, ne samo zbog svog ljudskog neznanja, makar on bio i akademik, jer, niko mu nije dao vlast da čini ono, na šta ne sme da se drzne niko, ko nije dobio dar blagodati Svetoga Duha kroz rukopoloženje, koje je ustanovljeno još u vreme samih Apostola i Apostolskih poslanika».
 
U nekim savremenim protestantskim pravcima ukinuta je crkvena hijerarhija i Episkopat, odnosno, nema svetosti kao Svetog Tajinstva. Mađutim, prve protestante pominje čak i Biblija. Protojerej Sergije Pravdoljubov kaže: «U istoriji čoveka postoji snažno  iskustvo protesta i neodoljive želje za sveopštom uzvišenošću, što vidimo u pričama sa Korejem, Datanom i Avironom, koji su ustali protiv Mojsija i Arona, i, koji su izjavili -  «celo društvo, svi su sveti...Zašto vi sebe stavljate iznad  naroda Gospodnjeg?» (IV knj. Mojsijeva 16. 1-4). Mojsije se sa njima nije sporio, ostavio je da Bog presudi. Završilo se time da se zemlja otvorila i progutala sve «reformatore» sa sveštenim sasudima i tamjanom, koji se dimio u njihovim mirskim rukama».
 
Pravoslavna Crkva izričit značaj pridaje sveštenom činu. O visokom dostojanstvu sveštenstva pisao je prepodobni Siluan Atonski: «Sveštenici u sebi nose tako veliku blagodat, da kada bi ljudi mogli da vide slavu te blagodati, ceo svet bi joj se divio. Ali, Gospod je sakrio tu blagodat da se Njegovi služitelji ne bi gordili, već da bi  se spasavali u smirenju... Velika je ličnost – jerej, služitelj kod Prestola Božijeg. Ko njega vređa, taj vređa Duha Svetoga, koji živi u njemu...»
 
Sveštenik je svedok  u Svetoj Tajni Ispovesti
 
Sveta Tajna Ispovesti bez sveštenika nije moguća. Sveštenik je od Boga određen da u ime Boga daje oproštaj grehova. Gospod Isus Hristos je rekao Apostolima: «Što svežete na zemlji, biće svezano i na nebu, a što razrešite na zemlji, biće razrešeno i na nebu». (Matej 18. 18) Kako Crkva veruje, vlast «uzeti i razrešiti» preneta je od Apostola na njihove sledbenike – Episkope i sveštenike. Ipak, ispovest se ne prinosi lično svešteniku, već Hristu, a sveštenik je ovde samo «svedok», kako se kaže u vršenju Svete Tajne. Zašto je onda potreban svedok, kada možemo da se ispovedamo Samom Bogu? Ustanovivši Ispovest pred sveštenikom Crkva je uzela u obzir subjektivni faktor: Mnogi se Boga ne stide, jer Ga ne vide, a kada se ispovedaju pred čovekom, stide se. Ali, ovaj stid je spasonosan i on pomaže da se greh pobedi. Osim toga, kako objašnjava protojerej Sergije Pravdoljubov, «sveštenik je duhovni učitelj, koji pomaže da se nađe pravi put za savladavanje grehova. On je pozvan ne samo da bude svedok pokajanja, već da čoveku pomogne duhovnim savetima i da ga podrži..., jer, mnogi dolaze u velikom očajanju. Niko od mirjana ne traži potčinjavanje – to je slobodan odnos, zasnovan na poverenju prema svešteniku, i, to je uzajamni stvaralački proces. Naš zadatak je da pomognemo verniku da donese pravu odluku. Uvek pozivam svoje parohijane da se ne stide da mi kažu ako nisu uspeli da izvrše neki moj savet. Možda sam i ja pogrešio, jer nisam procenio snagu tog čoveka».
 
Sveštenik za vreme propovedi vrši obavezu Arhijereja
 
Još jedna služba sveštenika jeste i– propoved. Propovedati, dakle, nositi Blagu vest o spasenju – to je takođe Hristova zapovest, odnosno, direktan nastavak Njegovog dela. Zato ova služba i jeste sveta. Istina, kako precizira protojerej Sergije Pravdoljubov, «ako kanonski i dogmatski hoćemo da budemo tačni, propoved je deo ne svešteničke, već arhijerejske službe. Pri arhijerejskoj hirotoniji daje se blagodat za propovedanje, a kako piše sveštenoispovednik Atanasije Saharov, Episkop ovu blagodat predaje nama. Odnosno, on traži da propovedamo umesto njega, zato što on ne može istovremeno da propoveda u desetinama i stotinama hramova Eparhije. Za vreme propovedi mi, dakle, izvršavamo obaveze Arhijereja.  Mene lično to opterećuje, jer osećam da to nije moje, i da moj sveštenički dar nije potpun.  Ali, ako sveštenikova propoved bude nekako i neuspešna ili nespretna – to mu je samo na korist. Kad shvataš koje  je tvoje mesto u hijerarhiji – ti znaš da ćeš nešto dobro da kažeš samo ako Bog blagoslovi. Propoved je improvizovano stvaralaštvo, a ponekad  i uzajamno stvaralaštvo Boga i sveštenika».
 
Sveštenik ne može da bude bez naroda
 
U starozavetnoj Crkvi učešće naroda u bogosluženju svodilo se na pasivno prisustvo. U Hrišćanskoj Crkvi sveštenstvo je neraskidivo vezano sa Božijim narodom i jedno bez drugoga ne može da postoji: kako zajednica ne može da bude Crkva bez sveštenika, tako i sveštenik ne može da bude to što jeste bez zajednice. Sveštenik ne može sam da vrši Svete Tajne... Sve Svete Tajne sveštenik vrši uz učešće naroda i zajedno sa narodom.
 
Dešava se da sveštenik ponekad službu mora da vrši sam, bez parohijana. Iako čin Liturgije ne predviđa slične situacije, jer služba pretpostavlja sabornost ljudi, ipak, i takvom slučaju sveštenik nije sam, zato što i anđeli, i svetitelji, kao i upokojeni, zajedno sa sveštenikom na Liturgiji prinose beskrvnu žrtvu. Protojerej Sergije Pravdoljubov kaže: «Pre nekih 30 godina u gradu Kiržače Vladimirske oblasti jedan sveštenik za vreme proskomidije s tugom pomisli kako u hramu opet nikoga nema... On poče da čita spiskove imena (uglavnom upokojenih) i da uzima čestice, a kada se za neko vreme okrenu, ugleda kako je hram pun ljudi. To su bili svi oni, koje je pomenuo na proskomidiji. Posle Liturgije mati ga upita zašto je tako bled? Tada joj  on ispriča svoje viđenje.
 
Eto zašto se liturgija vrši i kad je mali broj ljudi, pa čak i kada nema ni jednog čoveka! Svi, za koje sveštenik uzima čestice, nevidljivo prisustvuju u hramu».
 
Ko može da postane sveštenik?
 
U drevnom Izrailju sveštenici su mogli da budu samo lica koja su po rođenju pripadala Levijevom kolenu: za sve ostale sveštenstvo je bilo nedostupno. Leviti su bili posvećeni, izabrani za služenje Bogu – jedini, koji su imali pravo da prinose žrtve i da uznose molitve. Za vreme Novog Zaveta sveštenstvo dobija novi smisao: kako kaže Apostol Pavle, starozavetne žrtve nisu mogle čovečanstvo da izbave od ropstva greha: „Nemoguće je da krv teleća i krv jareća uništi grehe...“. (Jevrejima 10. 4-11) Zato je Hristos za žrtvu prineo Samog Sebe postavši istovremeno i Sveštenik  i Žrtva. Ne pripadajući po rođenju Levijevom kolenu, On postaje Jedini i Istiniti „Prvosveštenik do vijeka po redu Melhisedekovu“. (Psalam 109. 4) Melhisedek, koji je nekada susreo Avrama, prineo hleb i vino i blagovestio ga (Jevrejima 7. 3), bio je starozavetni praobraz Hrista.
 
Pošto Isus Hristos Svoje Telo dade da umre i pošto proli Krv za ljude, u Svetoj Tajni Evharistije ovo Telo i ovu Krv u vidu hleba i vina predade vernima, sazda Svoju Crkvu, koja postade Novi Izrailj, On ukinu starozavetnu Crkvu sa njenim žrtvama i levitskim sveštenstvom, skide zavesu, koja je Svetinje Svetima delila od ljudi, i,  sruši nepremostivi zid između crkvenog levitstva i neprosvećenog naroda.
 
Protojerej Sergije Pravdoljubov objašnjava da „Sveštenik Pravoslavne Crkve može da postane svaki pobožan vrlinski čovek, koji ispunjava zapovesti i crkvena pravila, koji se dovoljno pripremio, koji je u prvom i jedinom braku sa devojkom pravoslavne veroispovesti, koji nije invalid sa fizičkom manom da ne može da pokreće ruke i noge, jer ne bi mogao da vrši Liturgiju, niti da nosi Čašu sa Svetim Darovima, i koji je psihički zdrav“.
 
 
Leonid Vinogradov, Irina Luhmanova
Prevod: Tankosava Damjanović
24.10.2012 godine

Izvor: http://www.k-istine.ru/base_faith/mystery/mystery_vinogradov.htm

Pročitano: 3125 puta