MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PREPODOBNI KUKŠA ODESKI (+1964)



Sv. Kukša Odeski (praznuje se 22. oktobra)
 
Prepodobni Kukša Odeski, u svetu Kozma Kirilovič Veličko (25. januar 1875. – 24.decembar 1964.), proglašen je za svetitelja Ukrajinske pravoslavne crkve, 1995. godine.
 
Prepodobni Kukša rodio se u porodici Kirila i Haritine, koji su živeli u Ukrajini (tada delu Ruske Imperije). U mladosti, njegova majka želela je da postane monahinja, ali su njeni roditelji blagoslovili brak. Kiril i Haritina imali su još dva sina, Fjodora i Ivana, i kćer Mariju. Kao dečak, Kozma je pešice išao na hodočašća u Kijevo- Pečersku lavru, putovao u Trojice-Sergijevu lavru, na Valaam i u Solovski manastir, koji se nalaze na krajnjem severu, kao i u Jerusalim i Svetu Zemlju. Boraveći u Jerusalimu pola godine, Kozma je obišao sve svetinje u Palestini. A pri povratku, posetio je Svetu Goru. Pre odlaska hodočasnika sa Atosa, otišao je kod nastojatelja Sveto-Pantelejmonovog manastira za blagoslov. Priznao mu je tada da želi da ostane na Svetoj Gori i da se pridruži ruskom bratstvu. Arhimandrit se saglasio i rekao mu da se vrati za godinu dana. Tada mu je podario malu ikonu manastirskog pokrovitelja sv. Pantelejmona. Ovu ikonu Kozma je čuvao do svoje smrti.
 
Po povratku u Rusiju, Kozma je posetio kijevskog starca Jonu, koji je na daleko bio poznat po svojoj prozorljivosti i čudotvorstvu. Starac je primao ljude u manastirskoj porti i svima delio svoj blagoslov. Starac je tada prišao Kozmi, dodirnuo njegovu glavu krstom i rekao: «Neka je blagosloven tvoj put u manastir! Živećeš na Svetoj Gori!» Kozmina majka Haritina hvalila je Boga zbog sinovljeve odluke.
 
 
Godine 1896, Kozma dolazi na Svetu Goru i postaje iskušenik ruskog manastira. Dodeljeno mu je poslušanje prosforara.
 
Godine 1897, Kozma je opet posetio Svetu Zemlju, ovog puta sa majkom, kojoj se pridružio na njenom pokloničkom putovanju. Dva čudesna događaja, koja su se dogodila u Jerusalimu, bili su glasnici budućeg života prepodobnog. Dok su hodočasnici bili na Siloamskim izvorima, Kozma je upao u vodu. Iako je bio običaj da se svi poklonici okupaju u njima, prvo su u vodu ulazile nerotkinje, kako bi im Bog podario potomstvo. Tako su ljudi, smejući se, govorili Kozmi da će imati mnogo dece. To su bile prorčke reči: prepodobni je imao mnogobrojnu duhovnu decu. Drugi događaj zbio se kada su hodočasnici bili u hramu Vaskrsenja Hristovog. Tu su se poklonici pomazivali uljem iz kandila koje je gorelo na Grobu Gospodnjem. U tom trenutku, Anđeo Gospodnji je nevidljivo izlio jelej iz kandila na Kozmu. Ljudi su brzo opkolili Kozmu, prikupljajući ulje sa njegove odeće i pomazujući se sa strahopoštovanjem. Ovim događajem nagovešteno je da će se blagodat Božija obilno izliti na Kozmu, a preko njega preneti na mnoge ljude. Godinu dana nakon povratka na Svetu Goru, Kozma je ponovo otputovao u Jerusalim. Pola godne služio je na Grobu Gospodnjem. Po povratku na Svetu Goru, Kozmi je dodeljeno poslušanje gostoprimca, koje je obavljao punih 11 godina.
 
Ubrzo je Kozma postrižen u resofornog s imenom Konstantin, a 5. aprila (23. marta)  1904. u monaštvo s imenom Ksenofont. Duhovni otac Ksenofontov bio je otac Melhisedek, pustinjak. On ga je naučio osnovama duhovnog i monaškog života. Kasnije, Ksenofont se prisećao svog života u to vreme: «Bio sam zauzet poslušanjem do ponoći, a u 1 sat po ponoći trčao sam krišom u pustinju starcu Melhisedeku, kako bi me naučio molitvi.»
 
Godine 1912.-1913. jeres imeslavlja ili imeborstva pojavila se na Svetoj Gori. Grčke vlasti zahtevale su od mnogih ruskih monaha da napuste manastir. I monah Ksenofont je morao da ode, iako nije imao nikakve veze sa ovom jeresi.
 
 
Godine 1913. Ksenofont se nastanio u Kijevo-Pečerskoj lavri. U vreme Prvog svetskog rata on je, zajedno sa ostalim monasima, deset meseci pomagao na sanitarnom vozu, koji je saobraćao na relaciji  Kijev- Lavov, a zatim se vratio u manastir. Tada je služio u Dalekim pećinama, paleći kandila kod svetih moštiju, preoblačio ih je i čuvao čistotu i red. Imao je želju da primi shimu, ali je bio mlad, imao je samo 40 godina. Jedne noći, preoblačio je mošti u pećini. Došavši do svetih moštiju shimnika Siluana, Ksenofont ih je uzeo u ruke i klečeći pokraj groba vatreno se molio da mu ugodnik Božiji pomogne da bude postrižen u shimu. I tako, na kolenima, držeći na rukama svete mošti, Ksenofont je zaspao do jutra.
 
Prošle su godne. Kada mu je bilo 56, iznenada se razboleo i mnogi su mislili da neće preživeti. Odlučili su da umirućeg postrižu u shimu. Dana 8. aprila 1931, pri postrigu u shimu, dali su mu ime sveštenomučenika Kukše, po svetitelju čije su mošti čuvane u Bližim pećinama. Nakon postriga, on se oporavio i ubrzo potpuno ozdravio.
 
Dana 3. aprila 1934, otac Kukša je bio rukopoložen u jerođakona, a 3. maja iste godine u jeromonaha. Pošto je Kijevo-Pečerska lavra zatvorena, otac Kukša služio je u crkvi Vaskrsenja Hristovog, u predgrađu Kijeva. Godine 1938, on je, kao «služitelj kulta,» osuđen od sovjetske vlasti na pet godina zatvora, u gradu Vilma, u molotovljevoj oblasti na Uralu. A nakon odležane presude, ponovo je osuđen na tri godine izgnanstva. Tako je sa 63 godine otac Kukša bio poslat na prinudni rad. Sekao je drva na surovim mrazevima četrnaest sati dnevno, dobijajući oskudnu i lošu hranu. Mnogi sveštenici i monasi bili su zatvoreni u kampu sa Kukšom. U to vreme, episkop kijevski bio je vladika Antonije, koji je, u jednoj pošiljci ocu Kukši, zajedno sa suvarcima, poslao čestice Svetih Darova. Tako se stotine osuđenih monaha i sveštenika pričestilo.
 
U proleće 1943, na praznik sv. Velikomučenika Georgija Kukša je oslobođen i onda deportovan u obližnje selo kod grada Kungur, u solikamsku oblast (danas je to severni deo permske oblasti). Primivši blagoslov od episkopa solikamskog, on je često služio  bogosluženja u obližnjem selu. Godine 1947, okončalo se njegovo izgnanstvo.
 
Godine 1947, otac Kukša se vratio u Kijevo - Pečersku lavru, a bratija ga je primila sa velikom radošću. Godine 1951, otac Kukša je prebačen iz Kijeva u Počajevsku Sveto- Uspenjsku lavru. U Počajevu, Kukša je čuvao čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice. Osim toga, otac Kukša je bio zadužen da ispoveda ljude. Svi koji su dolazili u Počajev, želeli su da se ispovedaju kod njega. Tokom tri godine, otac Kukša je služio jutarnje službe u hramu pećine. Krajem aprila 1957, tokom Strasne sedmice u Velikom postu, prebačen je u manastir sv. Jovana Bogoslova u Kreščatik, Černovsku eparhiju. Tu je starac Kukša često ponavljao «Ovde sam kod kuće, ovde sam na Svetoj Gori.»
 
 
Godine 1960, zatvoren je Černovicki ženski manastir, a monahinje su preseljene u muški manastir Sv. Jovana Bogoslova, u Kreščatiku, dok su monasi iz ovog manastira preseljeni u Počajevsku lavru. Nastojatelj, arhimandrit Mihailo (u shimi Mitrofan), bio je imenovan za paroha obližnjeg sela Kreščatika, a otac Kukša je premešten u Odeski, Sveto-Uspenjski manastir. Dana 19. jula 1960. stigao  je  u manastir gde je proveo poslednje četiri godine svog podvižničkog života. Bio je zadužen da ispoveda ljude i da pomaže u oltaru –da vadi čestice iz prosfora tokom Proskomidije. Njegova kelija bila je pokraj hrama sv. Nikole.
 
U oktobru 1964, starac je pao i slomio kuk. Preležao je u takvom stanju na hladnoj zemlji, prehladio se i dobio upalu pluća. Nikada nije uzimao lekove; svetu Crkvu smatrao je svojim lekarom. Predvideo je svoju smrt. Starčevo duhovno čedo, shimonahinja A, često je u svojim sećanjim govorila ono što joj je starac pričao: «Devedeset godina i Kukše više neće biti. Brzo će ga zakopati, brzo, brzo, uzimaj lopate i zakopavaj.» Njegove reči su se s tačnošću obistinile. Upokojio se kada mu je bilo skoro 90 godina, u 2 časa po ponoći. A krst na njegovom grobu bio je podignut u 2 časa popodne, istoga dana. Vlasti, uplašene od mnoštva naroda, dale su rok od dva sata za sahranu. Vest o njegovoj smrti brzo se pročula, čak je i Patrijarh Aleksej I sa brigom upitao - zašto su tako postupili sa starčevim moštima.
 
Prepodobni Kukša upokojio se 24. decembra 1964, a sahranjen je na groblju Sveto- Uspenjskog manastira u Odesi.
 
 
Nakon pada komunističkog režima, starac Kukša je proglašen za svetitelja odlukom Svetog Sinoda Ukrajinske pravoslavne crkve, 1995. godine.
 
Posredovanjem prepodobnog Kukše dogodila su se mnoga isceljenja, koja se ne mogu sva ni nabrojati. Ona su se dešavala skoro svakodnevno, tokom decenija.
 
Mnogi su bili isceljeni njegovim molitvama. Jedna žena bila je obolela od raka, tumor se pojavio na čelu. U takvom stanju došla je kod staraca. Sveti Kukša joj je savetovao da ne ide na operaciju. Žena se ispovedila, a posle Svetog Pričešća, dao joj je metalni krst i naložio da ga prisloni na čelo. Žena je tako učinila. Nakon četvorodnevnog boravka kod starca, i svakodnevnog pričešćivanja, žena je krenula nazad kući sa majkom. Držala je krst na svom čelu, i na pola puta do kuće shvatila da je polovina tumora nestala. Ostala je samo bela praznina na koži. Posle dve nedelje kod kuće, nestala je i druga polovina tumora, a čelo je bilo belje i čistije. Na njemu se nije primećivao ni najmanji trag bolesti.
 
Sveti Kukša izlečio je i jedno svoje duhovno čedo, a da je nije ni video. Žena se oporavila od duševne bolesti onog momenta kada je starac pročitao njeno pismo, i pomolio se za nju. U jesen 1993, ista žena se izlečila od stomačne bolesti pomoću zemlje sa groba sv. Kukše. Na isti način izlečio se 72-godišnji starac iz Odese. Postoje mnoga svedočanstva ljudi, koji su, pošto bi protrljali rane i bolna mesta zemljom sa starčevog groba, bivali isceljeni.
 
 
Sveti Kukša je imao dar prozorljivosti; znao je skrivene tajne srca. Imao je dar duhovnog rasuđivanja i pronicljivost. Njemu su najdublja osećanja ljudi bivala razumljiva; znao je odakle dolaze i od koga su. Mnogi su dolazili kod starca da bi mu poverili svoje tuge i pitali za savet, a on ih je dočekivao sa spremnim odgovorom i duhovnim savetom. Dešavalo se da ljudi stoje na njegovim vratima, a da ih on pozove unutra po imenu, iako ih nikada nije video. Skrivene stvari otkrivao mu je Bog.
 
Starac Kukša je bio skroman i krotak, sijao je ljubavlju, imao je strpljenje za ljude, saosećao je sa njima. Nikada se nije plašio da razobliči grešnika, ne gledajući na njegov čin ni položaj, a činio je to nežno, s ljubavlju, kako bi probudio njegovu savest i pokrenuo dušu na pokajanje. Imao je iskreno smirenje. Izbegavao je ljudsku slavu, čak je se i plašio. Zato je dobra dela činio u tajnosti. U crkvi punoj ljudi znao je da u red stane poslednji i da čeka.
 
Uspevao je da prevaziđe sve životne poteškoće sećajući se Spasiteljeve žrtve i Njegovog vaskrsenja.
 
Sveti Kukša savetovao je da se sve nove stvari i predmeti osveštaju Svetom Vodicom, kao i da se njome pokropi kelija (soba).
 


 
Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak
23 oktobar 2012 god.
 
Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2012/10/saint-kuksha-of-odessa-1964.html
 

Pročitano: 5187 puta