MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 

 

 

- Sveto Pismo kaže da «...usta govore od suviška srca» (Matej 12,34). Čovek peva kada mu je srce prepuno i tada on pesmu ne može da zadrži. Kad ruskom čoveku sve dobro ide, on ćuti. Kako je Rusija zemlja katastrofalne istorije, čim bi imala razloga za veliku radost,  odmah bi se pojavilo mnogo, mnogo lepih, dubokih pesama, koje i sada idu od usta do usta, od srca do srca.

 

Naravno, za pravu pesmu uvek je važno o čemu se peva, dakle, važna je tekstualna poruka, sama reč. Mada je i B. Grebeščikov bio u pravu kad je rekao: «Meni prvo dođe melodija, i ja tek onda biram reči». U početku,  muzika je – samo pravilno izabrana intonacija za ono što će da se izrazi tek kasnije. Muzika i reči izviru iz jednog izvora i to je često rezultat višegodišnjeg nemira zbog nečega za čim se traga, što  teče kroz tvoje vene, i, ako se nešto od toga dobije kao celina, onda je to – čudo.

 

Ali, u osnovi, Bašlačev je u pravu. Plač – jeste osnova svakog stvaralaštva, ali, to stvaralaštvo je, ustvari, savladavanje tog plača i iznalaženje radosti, koja otklanja prividnu apsurdnost života. Ava Arsenije u Pateriku ne kaže bez razloga: «Jer, ko zbog sebe (svojih grehova) ne plače ovde, plakaće večno tamo». To je jasno, gde nema greha, nema potrebe ni za plačem.

 

Drugi Svetitelj primećuje da «ako mi je Bog pokazao moje grehe, da bih ih oplakao, ne bi mi bili dovoljni ni dva, ni tri, ni mnogi pomoćnici». Izgleda da ja zato i radim sa grupom muzičara. Slikovito rečeno, oni mi pomažu da plačem zbog svojih slabosti. Iako to kad nas ipak ispadne veoma radosno.

 

Uistinu, radostan čovek je sličan čoveku čija je kuća izgorela, ali on, osećajući unutrašnju potrebu, gradi novu kuću. Sa svakim kamenom, koji ugrađuje u zidove nove kuće, njegova radost postaje sve veća. Dakle,  istina je, na početku plač, a zatim – radost.

 

 

- Kao i uvek, i u svim vremenima, srce hrišćanina obamire zbog nedostatka ljubavi. Prestali smo da volimo jedni druge, pa, čak smo prestali i sami sebe da volimo... Ne brinemo se ni o svojoj duši, ni o telu. Nema trpljenja, niti uzajamne ljubavi. Živimo tako, kao da ćemo ovde večno živeti. Jako bih voleo da pri hramovima nisu samo parohijani, već da tu izniknu prave hrišćanske zajednice u kojima bi svi jedni druge poznavali, družili se i pomagali jedni drugima, kako bismo mogli da opravdamo reči Hristove: «Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako uzimate ljubav među sobom» (Jovan 13, 35).

 

 

- Veoma snažan, i, konačno, neizbrisiv utisak na mene je ostavila moja prva pravoslavna knjiga «Kazivanja jednog Bogotražitelja svom duhovnom ocu», tim pre što glavni junak ove knjige sa Isusovom molitvom na usnama putuje upravo našim Sibirskim krajem. Što se molitve tiče, ova knjiga mi je jako mnogo otkrila. Zatim, boravivši na Svetoj Gori, imao sam dodir sa  drevnim predanjem molitvenog delanja grčkih monaha. Tu sam saznao za starca Josifa Isihastu i njegova duhovna čeda. On mi je postao duhovni rod i sasvim blizak, duhovnik u odsutnosti. Godinama su njegova dela one knjige, kojima se uvek vraćam. Čitam i zapise njegovih duhovnih naslednika, ma gde da ih nađem i na kom god jeziku. I sada sakupljam svaku knjižicu koja je posvećena Svetoj Gori i njima se često vraćam. Mnogo je pročitanog, čini se, mnogo i nepotrebnog, ali, sve se to odlaže u štednu kasicu duše. Duša, kao pčela, sakuplja sve što može da je oživotvori. A disanje hrišćanske duše jeste - Jevanđelje. Kada je engleski pisac Stivenson umirao, zamolio je sina da mu donese knjigu.

 

- «U našoj kući ima mnogo kniga... Koju knjigu želiš, oče?»

 

- «Na svetu postoji samo jedna Knjiga».

 

Monah Vsevolod Filipjev u svojoj pesmi «Reč» piše da reč mora da bude «čestita i čista, kao staro rusko polje, i kristalno čista, kao ruski vazduh». Tako se doživljavaju reči i kada se čitaju tekstovi Vaših pesama... Kako se one rađaju? Ivan Šmeljev razmišljajući o prirodi stvaralaštva pisao je o razlici između reči «rađa se» i «smišlja se». Rađa se uvek Duhom Živim, a Duh – to nije slovo, nije farisejsko licemerje, to je «unutrašnja punoća duše?».

 

- Dete se rađa, takođe, ne baš lako... Plače, majci je teško, ali, sve to prožima radost zbog donošenja na svet novorođenčeta. Tako je isto i sa stihovima, kao i sa tekstovima pesama ( to,  naravno, nije isto). Rađaju se često ne baš lako, sa glupim izrazom lica, jer, oči onoga kroz koga na svet dolazi poezija, ne sijaju, ne, one su okrenute prema unutrašnjem čoveku, prema njegovoj srži, njegovom srcu. One mogu da se rode u bilo kom smeću: u ritmu škripe snega pod petama cipela; u ružnom plesu podnapitog muškarca, koji uz gromoglasnu muziku pleše pored kioska. Mogu se riditi u osmehu ćerke, koju susrećeš iz škole, u gunđanju crkvenih starica. Poezija jeste – blesak, spoznaja, koja traži potpunu otvorenost pred novim izrazom, ali je to istovremeno i veoma težak trud, kada, prema rečima Majakovskog, moraš da prebereš tone i tone  leksičkih nedoumica, da bi našao baš onu pravu, odgovarajuću  reč, u kojoj će ova svetlost da ostane zauvek. Zato je onaj, ko se usudi da peva pesmu svom narodu, tim pre, onome u šta veruje, već osuđen na neuspeh, jer je najteže pričati o onome, o čemu se reči već završavaju. Ali, upravo u ovom „već“ i ostaje nada, u toj nemoći čoveka događa se Slava Gospodnja: „Ne nama, Gospode, ne nama, nego Imenu Tvome daj slavu“ (Psalam 113,9). Moj narod ima strog i pažljiv pogled: Mudro oko mog naroda baci pogled na tebe, i, sve im je jasno. Zato ovaj narod i kaže: “Riba traži gde je dublje, a čovek – gde je bolje“, u smislu, da treba da se pokaže istinska Lepota, bez sladunjavih reči i suvišnih izraza. Kako mi se čini, i u ovom električnom polju rađaju se stihovi.

 

 

- Prvi put sam se kao Rus osetio u hramu. Savremena umetnost je izgubila Pravoslavlje – to jezgro, tu kičmu, na kojoj se održala velika ruska književnost i velika ruska muzika. Postmodernizam, koji danas caruje, koji objavljuje višepolarnost istine,  u suštini negira jednu istinu za sve, što znači da istine uopšte i  - nema. Ruska ljubav – to je upravo saborna ljubav, kada nas je mnogo, ali je Istina za nas jedna – a to je Hristos. To čak i nije samo jednodušije, već mnogo više od toga – jedinomislije, koje se svečano oglašava na Liturgiji.  A, šta se događa sada? Raštrkali se po forumima, četuju, lajkuju,  a da negde zajedno sede za stolom,  ne mogu... Da pevaju zajedno, ne mogu. Ostao je čovek sam sa sobom. Kada mu je dosadno, uključi televizor, dakle, on je usamljen. Jednom je Dostojevski rekao da je ruski čovek bez Boga – svinja. Čak i sama reč «sreća», dolazi od reči «sresti, susret»,  dakle, biti srećan sam, u Rusiji je nemoguće. Ti si srećan samo kao deo porodice, Crkve, društva.   

 

 

- Invalida muči njegova nemoć, telesno zdravog muči njegov posao, a čovek, koji je duhom zdrav, nije vezan ni za šta u svetu, i zato je on slobodan i ništa mu nije teško. Setite se bogatog mladića, zbog koga je Hristos rekao  da će lakše kamila proći kroz iglene uši, nego bogataš ući u Carstvo Nebesko. (Matej 19, 23-24) Ovde se ima u vidu i duhovno bogatstvo. Od čoveka koji je obdaren mnogim talentima - traži se više. «Iglene uši» -  su mala vrata u drevnom Jerusalimu, kroz koja se unosila roba bez carine, tako da su posebno preduzimljivi trgovci dovozili tu robu direktno na kamilama. Kamila bi puzila na kolenima, spreda bi je vukli za konopac, a pozadi zasipali batinama, šutirali i tukli štapovima. Eto, na ovaj način i talentovani ljudi ulaze u Carstvo Nebesko. Zato se talenat, kao i svako drugo bogatstvo, mora podeliti ljudima, uzeti svoj krst i ići za Hristom.

 

 

- Ovaj problem ne postoji samo u stvaralaštvu. Svakog sekunda mi pravimo izbor: ne kakvi treba da budemo, već ko treba da budemo ovog sekunda i sada. Po rečima Mitropolita Surožskog Antonija, umreti za vеru je lako, ali, svaki dan svojim životom ispovedati svoju veru – veoma je teško.

 

 

- Iskustvo iznad iskustva, iznad reči. Setite se šta su osećali Hristovi pratioci na putu za Damask: «...ne goraše li naše srce u nama kad nam govoraše putem i kad nam kazivaše Sveto Pismo?»(Luka 24, 32). Ali, to dolazi kasnije, i mnoge reči duhovno iskusnih očeva postepeno se otkrivaju tokom svog života.

 

 

- Da, ovaj izbor «činiti se ili biti» ponekad se otkriva kao «prati ili ne prati» Ali, pokajanje, čini mi se, počinje od momenta kad počinješ da se s pravom gneviš  na sebe. Kako je prekrasan čovek kada se gnevi i ljuti na samog sebe i  kada ga dohvati onaj unutršnji čovek,  na koga je tako navikao i za koga je uvek tako lako nalazio opravdanje. Ali, kada se pojavi želja da se rastaneš sa samim sobom, tako dragim, nastaje želja da kažeš sebi, kao filozof Diogen, koji je na predlog Aleksandra Makedonskog da ispuni svaku njegovu želju, rekao: «Idi na drugu stranu, zaklanjaš mi sunce!» Eto, takva spremnost da se rastaneš sa samim sobom, da se izmeniš, i jeste pokajanje.  U tom smislu,  pokajanje je  - potpuna otvorenost za Boga, koji te isceljuje.

 

- Svi su kršteni, ali su verujući u različitom stepenu.

 

 

- Otkrovenja u hramu nije bilo.  Jednostavno su se sve kockice složile i sve je postavljeno na svoje mesto.  Ipak je i pre toga bilo traganja. A ovde, u Crkvi, sve je nađeno: «Još je Carstvo Nebesko kao čovjek trgovac koji traži dobra bisera. Pa kad nađe jedno mnogoceno zrno bisera otide i prodade sve što imaše i kupi ga». (Matej 13, 45-46).

 

Jednostavno, od onda, otkada se u mojoj duši razgoreo plamičak vere, postalo mi je jasno, da moja duša nije bašta puna cveća, već je to Augijeva štala.

 

 

- Mnogo, mnogo mi je bliska poezija jeromonaha Romana... Ali, još nešto, što je u harmoniji sa mojom dušom ima i u pesmama oca Olega Skobljija.

 

 

- Moj duhovnik. I do danas me podržava.

 

 

- Radim na svom novom albumu čiji je radni naziv «Probudiću».  U izvesnom smislu, ukoliko je zvuk drugi i intonacija,  to je takođe eksperiment.  Ipak će suština da ostane - suština... To je plač, i krik, i zov, upućen duši, koja zaboravlja Hrista. Ali, pre svega, svojoj duši.

 

Razgovarala: Ala Zujeva

 

Časopis «Spasite naše duše» (Ukrajina)

 

Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović

Izvor: http://russned.ru/muzyka/dusha-kak-pchela-sobiraet-vse-chto-ee-zhivotvorit