MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U našu parohijsku školu primamo i nepravoslavnu decu pod uslovom da se oni, zajedno sa ostalom pravoslavnom decom, uče molitvi i zakonu Božijem.  Pre nekoliko godina, majka jedne učenice pozvala me je telefonom i ljutito izjavila da će da ispiše svoju kćerku iz naše škole, jer širimo krivo učenje o hrišćanskoj veri. Kako bi potvrdila rečeno, ukazala je na činjenicu da decu učimo molitvi «...i očisti nas od svake nečistote» (Care Nebeski). «Mi smo hrišćani,» rekla je, «i stoga smo sveti i čisti. Nema razloga da u decu usađujemo sumorna osećanja grešnosti i kajanja!» Ispostavilo se da je žena pripadala harizhmatičnom kultu.

 

Nažalost, takvo naivno zamišljanje sopstvene bezgrešnosti i svetosti, kao i nedostatak  razumevanja suštine hrišćanstva, jeste inherentno sektaštvo još od vremena Martina Lutera (XVI vek). Jedan istaknuti protestantski teolog sažeo je protestantsko razumevanje hrišćanstva: «Opravdanje grešnika je sveobuhvatno delo Božije. Kada je vernik opravdan, svi njegovi gresi – prošli, sadašnji i budući – oprošteni su mu. U trenutku kada ga Bog opravda, svi njegovi gresi su oprošteni u celini.» (Vilijam GT Šed, Dogmatsko Bogoslovlje, 1888, Grand Rapids: Zondervan).

 

Očigledno, vera u Gospoda Isusa Hrista automatski garantuje čoveku, ako ne bezgrešnost, ono bar izostanak krivice za grehe. Takvo mišljenje nije samo u osnovi nepravilno, već i veoma štetno, jer lišava čoveka moćnih sredstava obnove, koje je naš Gospod Isus Hristos dao verujućima radi njihovog duhovnog očišćenja i osvećenja.

 

Pre svega, duhovna bolest se suštinski razlikuje od fizičke bolesti, posebno zato što je neodvojiva od našeg «ja» - od naše slobodne volje, podsvesti, veština, navika i sklonosti. Kada je Gospod Isus Hristos isceljivao ljude, koji su patili od nekih fizičkih bolesti, ova isceljenja su bila trenutna, tako da su ljudi potpuno i trajno bili razrešeni bolesti, i nije im bila potrebna nikakava dodatna terapija. Nažalost, duhovno izlečenje – oživljavanje grehom korumpirane duše -  jeste spor i mukotrpan proces, u kome čovek nužno uzima aktivno učešće. To je zato što greh ima duboke korene u našoj prirodi.

 

Ako tražimo primere hrišćanske svetosti, prirodno je da se okrenemo ranohrišćanskoj crkvi. Čitajući novozavetne knjige shvatamo da pri svakom obilnom blagodatnom daru i odabranom primeru visoke svetosti među običnim hrišćanima našlo se mnogo i negativnih primera. Zaista, samo nekoliko nedelja nakon silaska Svetog Duha na apostole i nicanja prve hrišćanske zajednice u Jerusalimu, vidimo među vernicima pristrasnost i  nepravednost pri raspodeli pomoći (Apost. 6:1). Apostol Pavle ukorava Korićane zbog zavisti, sujete, gordosti, razdora i tuženja (1. Kor. 3:1-4, 1 Kor. 4:8, 1 Kor 6: 1-9). On ih takođe kritikuje zbog toga što su snishodljivo, čak blagonaklono, prihvatili u svoju sredinu preljubnika koji uzima ženu oca svojega (1. Kor. 5: 1-7). Dalje, on ih poziva da ne čine bludne grehe (1.Kor 6:15-19) i upozorava da se ne uznose gordošću zbog dara jezika (1.Kor 12-14 gl.). On optužuje hrišćane  u Galileji što «ujedaju i proždriru» jedan drugoga (Gal. 5:15). Apostoli upozoravahu hrišćane protiv pijanstva, posvednevnog uživanja i podelama u crkvi (2. Pet. 2:13; 1. Kor 11: 17-32). Sveti Pavle ukorava hrišćane zbog jedenja idolskih žrtava što služi na sablazan drugim hrišćanima. (1.Kor. 8) On takođe pominje opasnosti među lažnom braćom (2.Kor. 11.26). U pismima maloazijskim crkavama, koja se nalaze na početku knjige Otkrovenja, ukorava ih za mlakost, aroganciju i ponos. Drugim rečima, zajedno sa hrišćanima uznapredovalim u duhovnom životu, bilo je i onih, moralno palih,  koji su bili na nivou neznanaobožaca. Oni su se nakon krštenja predali nemaru i stare strasti su odnele pobedu nad njima.

 

Naše ljudsko stanje može se uporediti sa životom na ostrvu gubavaca, gde su ljudi nalaze u različitim stadijumima ozdravljenja. Tajna Krštenja spira gubu greha i uliva u čoveka veliku duhovnu silu. Ali «ožiljci» grehovnosti međutim ne nestaju odmah. Izvesna predispozicija za greh ostaje. Postoje mnogi faktori koji ugrožavaju čoveka da padne u greh: spoljašnja iskušenja, život u nepovoljnom okruženju, grešne navike čovekove i slabosti, duhovna nezrelost, želje tela, nestalnost i mlakost. Mali gresi i mane, ako se sa njima ne borimo i od njih ne očistimo pokajanjem, vremenom mogu da se sakupe u težak duhovni teret i mogu dovesti do duhovnog «brodoloma.» (1. Tim. 1:19)

 

Tužna činjenica života je, da su mali gresi nezaobilazni, kao prašina u vazduhu. Kao što je neophodno umivanje svakoga dana i čišćenje sobe, podjednako je neophodno svakodnevno pokajanje. Ko bi sebe smatrao svetijim i savršenijim od Hristovih apostola? Ipak, čak i oni nisu sebe smatrali bezgrešnima. «Jer svi mnogo grešimo» kaže apostol Jakov ( Jak. 3:2). « Ako rečemo da nismo sagrešili, pravimo ga lažom i reč njegova nije u nama. Ako kažemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako ispovedamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti, i očisti nas od svake nepravde,» napisao je sv. apostol Jovan. (1. Jov.1:10, 8.9) Sv. apostol Pavle bolno je svestan svoje nedostojnosti .»Isus Hristos dođe u svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja.» (1. Tim. 1:15). On ne kaže «bio sam» već kaže «ja sam» očigledno zbog toga što on nastavlja da se kaje što je nekada gonio hrišćane. Predanje veli da su u apostola Petra oči uvek bile crvene, jer, kada bi čuo petlove kako pevaju u zoru, probudio bi se, i plačući setio kako se odrekao Hrista.

 

Apostol Jovan uči hrišćane da brinu o svom duhovnom stanju govoreći: « Dečice moja, ovo vam pišem da ne sagrešite; i ako neko sagreši, imamo Zastupnika kod Oca, Isusa Hrista Pravednika. A on je žrtva pomirenja za grehe naše, i ne samo za naše nego i svega sveta...Ako li u svetlosti hodimo...krv Isusa Hrista, Sina njegova, očišćava nas od svakoga greha...I svaki koji ovu nadu ima u njega, očišćava sebe, kao On što je čist.» (1. Jov. 2:1-2; 1:7; 3:3). Slično ovom sv. Pavle piše: «Imajući, dakle, ovo obećanje, o ljubljeni, očistimo sebe od svake nečistote tela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božijemu.» ( 2. Kor 7:1, upor. Jev 9: 13.14). Jasno je da ovim rečima apostoli nisu pozivali neznanobožce na pokajanje, već hrišćane, ukazujući da postoji različiti stepeni očišćenja, kao i različiti stepeni greha. Iz tog razloga u drugom pismu se veli: « Koji čini nepravdu neka još čini nepravdu, i nečisti neka se još prlja; a ko je pravedan neka još čini pravdu, i ko je svet neka se još osvećuje.» (Otk. 22:11)

 

Dakle, moralna neporočnost je cilj i ideal, a ne dostignuto stanje. Jevanđeljske parabole o mrežama bačenim u more, i o pšenici i kukolju, govore nam da Crkva nije sačinjena samo od svetitelja, već i od ljudi različitih duhovnih nivoa, od kojih su neki i grešnici. Tako apostol Pavle govori  o Crkvi: « A u velikom domu nema samo zlatnih i srebrnih sudova, nego i drvenih i glinenih, i jedni su za čast, a drugi za nižu upotrebu.»  (2.Tim. 2:20) Samo u odnosu na buduće carstvo Nebesko rečeno je: «I neće ući u njega ništa nečisto, ni koji čini gadost ni laž, nego samo zapisani u Jagnjetovoj Knjizi života.» (Otk. 21:27)

 

Poreklo naše duhovne bede jeste u tome da smo rođeni sa ljudskom prirodom, koja je povređena grehom. Ko može biti čistiji i neporočniji od deteta? Ipak, čak i u najpovoljnijim uslovima porodičnog života deca su ponekad tvrdoglava, sklona okrutnosti, lažima, spremna da udare drugo dete ili da mu pakosno polome igračku. Roditelji često na ove stvari gledaju kao na dečije nestašluke. Ali, oni bi trebalo da shvate da, ukoliko ne uče svoju decu da se bore protiv svojih loših naklonosti, vremenom se one mogu pretvoriti u bezobrazne i neukrotive strasti. To je razlog zašto crkva poziva decu da se ispovedaju od sedme godine života.

 

Dakle, kada kultisti gledaju na sebe kao na bezgrešne i svete, samo zato što veruju  u Isusa Hrista, oni time sebi čine veliku duhovnu štetu i lišavaju sebe sredstava koje nam je Gospod dao za našu duhovnu obnovu. To su:  pažljivo i strogo ispitivanje savesti, stalno pokajanje, ispovedanje greha pred duhovnikom, i pričešćivanje Telom  i Krvlju Hristovom.

 

Predpostavimo da vi iskreno verujete  u Hrista, i da pokušavate da živite hrišćaskim životom. Niste nikoga ubili; niste počinili preljubu; niste ukrali; ne opijate se, vredno radite i živite skromno.  Znači li to da ste savršeno besprekorni? A šta sa nečistim pomislima i osećanjima, koje se javljaju bez naše volje? Šta sa praznoslovljem, hvalisanjem, osećanjima zavisti i gneva u srcu? Šta sa ravnodušnoću prema istini i prihvatanju lažnih učenja, u čemu greše sve sekte? Šta sa samoljubljem, osećanjem superiornosti u odnosu na druge, ponosom, sumnjom, likovanjem nad nevoljama drugoga, malodušnopću, uninijem, osudama drugih, duhovnoj raslabljenosti, isprazno provedenom vremenu, licemerjem..? A šta sa našom privrženošću svetovnom bogatstvu i udobnostima, sanjanju o bogatstvu, okamenjenom srcu i ravnodušnosti prema patnjama drugih? Ko može pažljivo da sagleda svoj život, ili čak jedan njegov dan, i da kaže da je on savršeno svet i pravedan? «Ako ne, onda je on nečist.» (Mat. 15: 18-20). Takav je dužan da se  iskreno pokaje i da moli od Gospoda pomoć da se ispravi.

 

Paradoksalno je to, što istinski pravednici – takvi ljudi kao što je prepodobni Serafim Sarovski, starac Amvrosije Optinski, pravedni Jovan Kronštatski, sv. Jovan Šangajski, i podobni njima, vazda su su se skrušeno kajali za svoje grehe i nedostatke, dok neki od današnjih, savremenih  hrišćana, koji se sklanjaju i od najmanjeg podviga, hodaju uzdignute glave i prezrivo gledaju na ostatak nas, grešnika. Takvim samozvanim «pravednicima» Gospod je rekao: « Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć...,jer govoriš: bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba,  a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slep i nag, savetujem ti da kupiš od mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš; i bele haljine, da se obučeš, te da se ne pokaže sramota golotinje tvoje.»  (otk. 3: 15-18).

 

Glavna krivica kod protestanata je što su oni drastično smanjili moralne standarde. Razumljivo, ljudi mogu imati različite predstave o čistoti. «»Prljavko» je srećan sve dok mu se hrana ne ubuđa u sobi a njegova posteljina ne počne da zaudara, dok «čistunac» pati od najmanjeg narušavanja  urednosti.
 

Bog ne želi da živimo po standardima prljavka. On želi da svako od nas teži duhovnom savršenstvu. «Vi dakle budite sveti, kao što sam i ja svet.» govori Gospod (Lev. 11: 45). Obratite pažnju, nije slučajno zapovest «budite čisti srcem.» (Mt. 5:8) sedma u nizu zapovesti.  Njoj prethodi poniznost, (siromaštvo duhom), pokajanje (plač) blagost, pravednost, (gladni i žedni pravde) i milost. Drugim rečima, čistota srca se postiže teškim radom na sebi. «Blaženi čisti srcem. jer će Boga videti.» (Mat. 5:8).

 

Tužna posledica naše grehovne povređenosti jeste duboki konflikt, koji postoji između blagodatne aspiracije našeg duha i poročnih želja naše ploti. Problem ove unutarnje nesloge je toliki da Sveto Pismo najveću pažnju tome poklanja. Ono nas poziva da primoravamo sebe na duhovni život. Ovde ćemo navesti neke od najupečatljivijih odlomaka. «Po Duhu hodite, i pohotu telesnu nećete činiti, jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela, a ovo  se protivi jedno drugome, da činite ono što ne biste hteli.» (Gal. 5:16-17) «Jer koji su po telu, telesno misle, a koji su po Duhu duhovno. Jer je telesno mudrovanje smrt, a duhovno mudrovanje život i mir...Tako, dakle, braćo, nismo dužni telu da po telu živimo; jer ako živite po telu, pomrećete, ako li Duhom dela telesna umrtvljujete, živećete.»  (Rim. 8:6-7, 12-13) «Ni jedan kad je kušan da ne govori Bog me kuša; jer Bog je neprijemčiv za kušanje zlom, i On  ne iskušava nikoga; nego svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara. Tada želja zatrudnevši greh rađa, a greh učinjen rađa smrt.» (Jak. 1:13-15) «Kada, dakle, Hristos postrada za nas telom, i vi sa tom misli naoružajte, jer ko postrada telom, prestao je da greši, da ostalo vreme života u telu ne živi više po željama čovečijim, nego po volji Božijoj.» (1.Pet. 4:1-2)

 

S vremena na vreme ovaj rat sa iskušenjima može postati tako intenzivan, zahtevajući od nas veliki duhovni napor; kako sv. Pavle piše nekim hrišćanima koji su bili pali duhom: « Još se ne suprotstaviste do krvi, boreći se protiv greha.»(jevr. 12:4)

 

Kako bi sumirao učenja apostola koja su ovde navedena, pravedni Jovan Kroštanski veli: «Imajte na umu da ste dvojna osoba. Jedna je plotska, bolesna od strasti, stara i  oronula. Ovu morate umrtvljavati, ne povlađivati njenim upornim, grešnim zahtevima. Druga je duhovna, nova, ona koja traži Gospoda, koja živi u Hristu i koja u Njemu pronalazi svoj život i pokoj.»

 

Hrišćanine, da bi se oslobodio robovanja grešnim željama tela, uvek moraš da se boriš sa iskušenjima, da ne daješ da se gresi sabiraju na savesti. Kako uči prepodobni Serafim Sarovski: «Onaj koji hoće da se spase, dužan je da uvek ima srce skrušeno i spremno na pokajanje: žrtva Bogu je duh skrušen, srce skrušeno i smerno Bog neće prezreti (Ps. 50:17).Sa takvim skrušenim duhom čovek može lako da izbegne sve lukave zamke đavolske, koji usmerava sve svoje napore da uznemiri čovekov duh i da usred stvorenog nereda poseje kukolj...Životom našim grehovnim oskrnavili smo veličanstvo Božije, i zato smo uvek dužni da sa smirenjem molimo od Gospoda oproštenje grehova naših.»

 

Destruktivno je sebe obmanjivati mislima da nismo gori od drugih ljudi, da nas Bog voli i da će sve ispasti dobro. Ne, greh je ozbiljna moralna bolest. U svetoj tajni Krštenja Gospod umiva našu duhovnu gubu i uliva u nas svežu duhovnu silu. Ipak, ožiljci naše duhovne bolesti ostaju u nama, i uvek smo u opasnosti od ponovne bolesti, zbog opštenja sa drugim «gubavcima.»

 

Crkva nam nudi moćno oružje za zaštitu od greha i za borbu sa njim. Post, podvig, pokajanje, ispovest  - mogu da zvuče sumorno, naročito za inoverca koji u hrišćastvu traži samo ono što je radosno i lako. Mora se shvatiti da duhovno savršenstvo, pravičnost, svetost, bliskost sa Bogom, sozercanje Boga, Carstvo Nebesko, i večno blaženstvo jesu različiti aspekti jednog kvaliteta koji zauzima centralno mesto među njima a naziva se čistota srca, koja se stiče putem borbe sa sopstvenim nedostatcima. Ovde smo otkrili čist zakon: što je kristal čistiji, više svetlosti prenosi; što je dijamant savršenije obrađen, time jače sija.

 

Dakle, ako želimo da primimo obećana nam blaga, hajde da strogo ispitamo naše duhovno stanje i da se iskreno pokajemo, čak i za naša najmanja sagrešenja. Put je uzak, povremeno i strm, ali drugi ne postoji!

 

Prevod s ruskog: jeromonah German (Čiuba)

 

 Prevod sa engleskog prof. Bojana Srbljak

28 septembar 2012 god
 

Izvor: http://www.pravoslavie.ru/english/56114.htm