MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PETROVO ČUDO



Ovaj dogadjaj se desio sasvim nedavno – u nase neradosne dane. Neradosne, zato sto je tesko ziveti, a svako zeli da zivi dobro, kako su ziveli nasi preci jos pre revolucije. I Petko je zeleo da zivi dobro. Baka i deda su mu pricali o dobrom zivotu. Petko nije imao roditelje: otac se napio i otisao od kuce- ocito negde luta, a majka je umrla jos pre toga. Petko je ostao sa starim bakom i dedom. Njihove penzije nisu bile dovoljne za zivot, deda je stalno nesto radio kako i gde je samo mogao. A baka je uredila da za novac odvede dete kod jedne bogate trgovkinje iz decijeg vrtica, sto su i pokusali.


Ziveci tamo gladujuci, Petko je naucio da ceni kopejku i deo od svoje zarade je davao za zajednicku kasu, a deo je stedeo za fotoaparat koji je mastao da kupi. Posle nekog vremena on je zaradio potrebnu sumu novca. Zeleo je da ode i kupi svoj dugo zelejni i omiljeni poklon, ali se desilo da se baka razbolela i u porodici nije bilo za lekove. Petko nije dugo razmisljao: kako treba da bude – neka bude – izvadio je novac iz svoje kasice i umesto u prodavnicu posao u apoteku. Iduci odjednom je ugledao: to, o cemu je tako silno mastao, se nalazilo pored ulicne svetiljke. Nikome potreban, skoro novi, samo malo ostecen i cak sa potpuno novim filmom fotoaparat «Polaroid». Nikoga nije bilo pored, cinilo se da je trebalo da uzme aparat, pobegne i raduje se. Medjutim, Petko znajuci od malih nogu sta je lose, dugo dugo je stajao i cekao: mozda ce se naci vlasnik? Tudja stvar nikada nikome nije donela srecu. Medjutim ovo je po svemu sudeci bio poklon svise. Sam Gospod je resio da nagradi Petka. Koliko je samo radosti bilo u dusi ovog malisana. Nasao je blago iz svoih snova! Ostala je samo jos jedna sitnica: koristiti se bogatstvom i poceti snimati.

Petko je pre svega zeleo da slika svoje baku i dedu. Postavio ih je da sednu jedno pored drugog i pritisnuo dugme. Aparat je skljocnuo, i iz njega je u trenu izasla pomalo vlazna fotografija. Ali sta je to? Na fotografiji nije bilo ni bake ni dede. Umesto njih je bilo lice mladog coveka i mladolike lepe devojke, koje on nije mogao da zna. Petko je zeleo da zaplace, ali je deda pogledavsi preko ramena na sliku koju je snimio njegov unuk uzviknuo:»Pogledaj – to si ti! Prepoznajes? To si ti iz vremena kad smo se upoznali! Kako se to desilo Petenka?»


«Ne znam. Fotoaparat nije moj. Moze biti, da je neko napravio snimak pre mene».


«Nisi u pravu. To je upravo tvoja baka. Samo sto je veoma mlada, jos pre naseg vencanja. To je jos iz vremena kad sam ja sanjao o njoj kao o svojoj nevesti, i snebivao se pri svakom susretu, vodeci racuna o svakoj reci, i radeci sve u nevreme». 


«Da, da! To si – ti, Filja, a ovo sam – ja. To je u trenutku kada sam u svojoj glavi zaokruzio svoj san o tebi».


«Znaci to ste vi kada ste mastali jedno o drugom?»


«Kako tako govoris? – rekao je deda pomalo uvredjen – da mi nismo bili mladi? Zar mi nismo ljudi? Ja sam uvek mastao o njoj. Ona je za mene i ostala tako mlada kao na toj fotografiji».


«I ti si za mene takodje i dalje mlad, Filjenka!»


«Pa dobro!» - to je sve sto je Petko mogao da pomisli. Za njega su odnosi dede prema baki i bake prema dedi oduvek bili pravo cudo usred stvarnosti naseg vremena. I cak cudesni fotoaparat, cija je cela tajna bila u tome sto je on snimajuci, projavljivao najveci covekov san, pokazavsi se kao trostepeno cudo. I to je pravilno! Prava cudesa mogu biti samo unutar ljudskih srca. Projavi mastu – i upoznaces samog coveka.


Tako je nadalje nastavilo da se desava. Petko je fotografisao ljude i saznavao njihove skrivene zelje – neke koje su se vec ostvarile ili one koje su tek trebale.


Prvo sto je uradio bilo je da je otisao u dvoriste i poceo da fotografise svoje drugove – vrsnjake. Ali to mu je uskoro dosadilo. Shvatio je da su njihovi snovi bili primitivni – kao oni koje reklamiraju na televizoru: automobile, novac, dugonoge devojke, jug, plaza, palme, pivo. O cemu su oni drugo mogli da sanjaju? Snovi malisana su odraz maste naseg vremena o zivotinjskom sitom zivotu i radostima koje se kupuju za novac. To je sve tako nezanimljivo! Mnogo je interesantnije u svetu odraslih. Neki odrasli su sacuvali vise ideale. Oni i nadalje mastaju o razvoju svoje zemlje, o ljudskim pobedama nad nevoljama, o zdravlju, mladosti, ljubavi i mnogo cemu drugom. Petar je usvojio jednu vaznu istinu o odraslom coveku. Pokazalo se da odrasli,a narocito stariji, misle mnogo vise kao deca, nego sama deca. Svet se preokrenuo! Odrasli su postali deca, a deca odrasli. Cudno! 


Ali je Petku bilo najinteresantnije u manastiru, u Sveto-Trojicnoj Sergejevoj Lavri, gde su otisli na ekskurziju sa celim razredom. O cemu sve tu ljudi nisu mastali! Bivalo je i toga da su neki iskreno molili Boga za jedno, a mislili o suprotnom. Takva iskrenost je porazavala. Zamislite samo: covek moli da Gospod molitvama Prepodobnog Sergeja, koji se odrekao od sujetnog, svetskog i materijalnog, dobije sudskom presudom stan svog brata. Da li mi uopste mislimo na to? Setimo se reci Gogolja: «Rusijo! Kuda ides?Nema odgovora!» Petko nije imao odgovora, ni tad kad je uspeo da fotografise jednog monaha koji se usrdno molio. Petar je shvatio, da nije dobro ni prisluskivati ispovesti. Ali je radoznalost uzela svoga maha, i on je dobio fotografiju. Monah na fotografiji je bio odeven u belu mitropolitsku odezdu s panagijom na grudima. Petko tada nije shvatio da «onaj koji zeli episkopstvo – zeli dobro delo». I zato se veoma zbunio.


Takodje se zbunio i kada je slikao jednog starog- prastarog monaha, na njegovom poslusanju za prosforu. Petku se cinilo, da su misli toga coveka trebalo da budu o necem visnjem, a po fotografiji se pokazalo da je on mislio o hlebu nasusnom. Bio je jos mlad i nije znao da se ne sme tako suditi ljudima. Starom monahu je bilo jako tesko u detinjstvu, jer je nedovoljno jeo a jos cesce je gladovao. Nasao se u Lenjingradu koji je bio okruzen neprijateljima. Zbog toga je naskriveniji san monaha bio da se sit najede. Uzevsi na sebe monaski postrig, taj covek se borio sa svojim mislima. Dok ih nije pobedio. Najevsi se do sitosti, oni se i nije najeo. Ocito da svaka misao moze odrediti covekovu licnost. 


Kada je Petko napustio Lavru, ugledao je slepog coveka sa slusalicama u usima. Slepac je zatrazio milostinju. «To je mozda neki ultrasavremeni siromah. Danas se svako moze napraviti slepim» - osudio je bednika Petko, i zainteresovanosti radi napravio kadar. Kada se pojavila fotografija Petko se posramio. Na slici je bio zabelezen Nebeski Jerusalim i Sam Gospod Isus Hristos. Petko je prisao slepcu i upitao:»O cemu ti razmisljas?»


- O Bogu», - odogovrio je slepac.


- Ali zasto onda imas slusalice u usima?»


- Slusam Jevandjelje.


- Ako je moguce dajte da i ja poslusam na minut.


Petko je uzeo slusalice, i cuo propoved Gospodnju na Gori i reci koje je Hristos upucivao njemu: «Ne sudite, da ne budete osudjeni, jer kakvim sudom sudite takvim ce vam se suditi; i kakvom merom merite tako ce se i vama meriti».


Vrativsi mu slusalice, Petko je ceo put nazad sedeo u autobusu, misleci o prethodnom danu i svim desavanjima. Posramio se jer je posmatrao tudje stvari koje mu nisu pripadale. Shvatio je da ljude treba voleti bez obzira na njihove misli. 


«Gospode pomiluj!» - tiho je rekao Petko, uvidevsi da se cudesna kaseta fotoaprata zavrsila, a bez nje je i sam Polaroid postao obican aparat. Cudesa su nastavila da se desavaju, jer su Bozija Blagodat i Milost bili neprekidno sa njim tokom celog zivota. Ceo decakov zivot je postalo neprekidno cudo, kakav on treba da bude i za svakog coveka.


http://orthodox.etel.ru/2003/20/petka.shtml

Pročitano: 6196 puta