MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PROTOJEREJ ANDREJ JEFANOV - BOLEST




Ona dolazi ili iznenada, ili sa simptomima koji se javljaju postepeno. Oboleti mogu i deca i odrasli. Niko ne može da izbegne bolest, od prehlade do (strašno je i da zamislimo) raka; od iznemoglosti do komore za reanimaciju. Ovo jeste strašna realnost u sadašnjem svetu.
Svako se u toku svog života susreće sa bolešću, ali, hrišćanin mora da se opredeli kako treba da se ponaša? Da li da se leči, ili da se moli? Gde da traži izvor isceljenja – od Boga, ili od doktora? I, da li nam j isceljenje uopšte potrebno? Da li je, možda, bolje da trpimo patnje, pa da se tako pripremamo za Večni Život?
 
Iskustvo lečenja nam je poznato još iz ranobiblijskih vremena (Postanje 50, 2). Još u ranohrišćanskom dobu Sveti Jovan Zlatoust nas poziva da se obraćamo lekarima, a ne šarlatanima (Jovan Zlatoust, 13. Reč o bolesti i lekarima). Dakle, da li je neophodno da se obraćamo lekarima? Da, ako u tome vidimo dar Božiji, onda je greh da se iz ljudskih ruku ne prima pomoć Božija.
 
Setimo se stare priče o čoveku koji je doživeo brodolom, ali, ipak je odbio pomoć spasilaca. A kada se utopio, Gospod mu reče: «Zar ti nisam poslao čamac?
 
Tako i ovde, Gospod nam šalje pomoć preko lekara, koji su specijalno obučeni za lečenje ljudi. Naše odbijanje da se lečimo u datoj situaciji – jeste odbijanje Božije pomoći. Tražeći čuda tamo gde su dovoljne ljudske mogućnosti – jeste nedostatak smirenja i težnja ka isključivosti, odnosno - g o r d o s t i. Ipak, ponekad nije kriva gordost, već - obmana.

Navešću dva primera i svog života.
 
Jedna divna, duhovno snažna monahinja razbolela se od raka. Prvo što je uradila, obratila se svom duhovniku, veoma poznatom i poštovanom starcu – svešteniku. Ona je čula ove reči: «Lekarima ne treba da ideš. Ja ću te izlečiti». Matuška se strogo držala reči svog duhovnika, nedeljama nije ništa jela, čitala je veliko molitveno pravilo i svakodnevno se pomazivala svetim uljem od čudotvornih ikona. I... umrla je od te teške bolesti.
 
Da li su lekari mogli da joj pomognu, ne znam, ali tužno je iskustvo i razočarenje svih, koji su videli koliko je ta monahinja verovala u svog duhovnika, i, njenu tragičnu sudbinu. Da nije čula obećanje da će biti isceljena, da su te duhovne metode borbe sa bolešću bile udružene sa medicinskim lečenjem, nesreća se ne bi dogodila. 
 
Nije dobro što je kod nekih razočarenje u «starca» dovelo do razočarenja u Pravoslavlje. Naravno, kult ličnosti «staraca» jeste tragična pojava u Crkvi, ali za mnoge je to ozbiljno iskustvo u veri – može da se razočara u ispravnst duhovnog stanja čoveka, jednako iskusnog u molitvenoj i u asketskoj praksi. Nema smisla navoditi ime tog sveštenika, ali, na žalost, ovakv primer nije usamljen.
 
 


O drugom slučaju ne samo da sam sve do sitnica čuo, već sam do sitnica i video šta se dogodilo. Novorođenče se rodilo sa strašnom kilom. Da li su lekari mogli da ga spase, teško je odgovoriti na ovo pitanje. Ali, roditelji odbijaju lečenje, i iz Moskve putuju u Ivanovsku oblast u Kuznjecovo (gde je kasnije baš tu osnovana sekta novosimonovaca, čijeg su vođu, shimonaha Simona (Širjajeva) sa svima, koji su bili sa njim, morali da udalje iz Kazanskog manastira). Shimonah Simon je ubedio mlade roditelje da će on dete da izleči. Kada je devojčica umrla, nazvali su je mučenicom i pokušali da stvore kult oko njenog groba. Na sreću, arhijerejske vlasti su vrlo brzo tu kvazisvetost prekinule.
 
Iz navedenog možemo da zaključimo da pokušaji «da se izmoli čudo» tamo, gde je za poboljšanje zdravstvenog stanja potpuno dovoljna prirodna pomoć – neopravdani su, isto kao i oslanjanje na sopstvenu isključivost ili pak poklanjanje poverenja bilo kom čoveku, za koga nam se učini da je direktan nosilac Božije volje. I jedno, i drugo je veoma opasno. Na tom putu su neizbežna razočarenja i doboki duhovni padovi.
 
Ali, hrišćanski život je sam po sebi čudo. Gospod se nevidljivo stara za svakoga od nas, i veoma je važno, kada se obraćamo lekaru, ili, jednostavno, kada uzimamo tabletu protiv glavobolje, da smo svesni, da je upravo Bog iscelitelj naših duša i tela. Mi smo živi ne toliko zbog prečudesnog vidljivog učešća Živoga Boga, koliko zbog Njegovog staranja o nama, Čije blagodati, mi lično, nismo uvek svesni. 
 
Zato, ne odbijajući obično lečenje, važno je da shvatimo, da se svakog minuta, čak svakog sekunda Gospod stara o našem životu, usmeravajući ga na put, koji nas vodi ka spasenju. Na tom putu su neizbežne patnje, bolesti i stradanja, zato što se time isceljuje naša duša. Ali, mi ne znamo volju Božiju, zato je mnogo važno da ne odbijamo pomoć, niti ruku koja nam se pruža, dakle, lekove, lekare i bolnice... Međutim, i tada moramo da budemo svesni da, i pored toga, uvek imao jednog jedinog istinitog Lekara – Gospoda Boga, «Lekara duša i tela naših».
 
Draga braćo i sestre, želim vam dobro zdravlje!
 
prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović

04. septembra 2012 godine

Pročitano: 6672 puta