MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KOMENTARI NA POSTAVLjENE TEME SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (DV)



 
Mirjana Grbić
Oče blagoslovite ! Raj mi se sviđa ali ad nikako ! Bože pomiluj i spasi nas !!!
o.Gavrilo
Najvažnija pitanja za svakog čoveka su pitanja o smislu postojanja, o posmrtnom životu, o blaženoj ili, naprotiv, mučnoj večnosti, o Drugom Hristovom Dolasku, vaskrsenju tela, izlasku ljudi na Strašni Sud i konačnoj odluci o njihovom večnom udelu – sve to se završava rajem ili adom. Pravednici će naslediti raj, večni blaženi život, a grešnici – ad. U početku ljudske istorije postojao je samo raj. Na njenom završetku će postojati i ad. Tako da se i u Svetom Pismu govori kako o raju, tako i o adu.

Ključno učenje Svetog Pisma je o tome da je čovek pošto je stvoren bio postavljen u raj, a potom izgubivši opštenje sa Bogom, lišio ga se. Od tog vremena grehopada u čoveku nastavlja da živi težnja da ponovo zadobije rajski život. Svojim ovaploćenjem Hristos je darovao svakom čoveku mogućnost da stiče opštenje sa Trojedinim Bogom i vrati se u raj. Danas je čovek, a posebno onaj koji je ocrkovljen, dužan da se tokom celog svog života podvizava i trudi da sačuva Božije zapovesti, kako bi se prisajedinio Božanskoj blagodati, spasao i ponovo ušao u raj.

Sveto Pismo o raju i adu

O raju se u Novom Zavetu govori na tri mesta. Prvo mesto je Hristovo obečanje, dato razbojniku raspetom zajedno sa Njim: «Zaista ti kažem, danas ćeš sa Mnom biti u raju» (Lk. 23, 43). Raj, o kome Hristos govori je Carstvo Božije. Carstvo Božije i raj se što je veoma karakteristično poistovećuju. Razbojnik moli Hrista: «Pomeni me Gospode kada dodješ u Carstvo Tvoje!» (Lk. 23, 42) – a Hristos mu obećava ulazak u raj. Odlično je tumačenje blaženog Teofilakta na ovo mesto: «Jer razbojnik iako je već u raju, ili u Carstvu, i ne samo on već i svi koje je Pavle nabrojao, medjutim on se ne nasladjuje sveukupnim Njegovim dobrima».

Drugi odlomak, u kome se govori o raju, se nalazi u Poslanici Apostola Pavla; on je povezan sa njegovim ličnim iskustvom: «I znam za takovog čovjeka (ili u tijelu ili van tijela, ne znam: Bog zna), da bi odnesen u raj i ču neiskazane riječi, kojijeh čovjeku nije slobodno govoriti» (2 Kor. 12, 3-4).

Tumačeći ovo mesto, prepodobni Nikodim Svetogorac kaže da je «raj – presidska reč, koja označava vrt u kome je posadjeno različito drveće...». on istovremeno kaže da «uznošenje» apostola Pavla u raj, prema nekim tumačenjima, označava da je «on bio posvećen u tajanstvene i neizrecive reči o raju, koje su do vremenasakrivene od nas». Kako kaže prepodobni Maksim Ispovednik, u vreme sozercanja apostol Pavle je uznešen do trećeg neba, to jest prošao je «tri neba – delatnu ljubav prema mudrosti, prirodno sozercanje i tajnovito bogoslovlje, koje i predstavlja treće nebo, - i odatle je bio uznesen u raj. Tako je on bio posvećen u tajnu toga šta su predstavljala dva drveta – drvo života, koje je raslo nasred raja, i drvo poznanja, u tajnu toga ko je bio Heruvim i kako je izgledao ognjeni mač, pomoću koga je čuvao ulazak u Edem, kao i sve ostale velike istine koje su opisane u Starom Zavetu.

Treće mesto na kome se govori o raju se nalazi u Otkrovenju Svetog Jovana Bogoslova. Episkopu Efesa, se pored ostalog kaže: «Onome koji pobedi daću da jede od drveta života, koje je posred raja Božijeg» (Otkr. 2, 7). Prema prepodobnom Andreju Kesarijskom, pod drvetom života se podrazumeva večni život. To jest Bog daje obećanje o «prisajedinjenju blagu budućeg veka». I prema tumačenju Arete Kesarijskog, «raj je blaženi i večni život».

Na osnovu svega ovoga, raj, večni život i Carstvo Nebesko su u stvari jedna te ista realnost. Raj je večni život u opštenju i jedinstvu sa Trojedinim Bogom.
Reč «ad» (na grčkom – muka) ima dva značenja. Prvo je – «obrezati grane drveta», a drugo – «kaznjavati». Ta reč se u Svetom Pismu upotrebljava uglavnom u drugom značenju. Pri čemu u tom smislu, da ne kažnjava Bog čoveka, već čovek sam sebe kažnjava, jer odbacuje Božiji dar. Raskid opštenja sa Bogom i jeste kazna, posebno ukoliko se setimo da je čovek stvoren po liku i podobiju Božijem, i upravo je to najdublji smisao njegovog postojanja.

Dva mesta u Svetom Pismo direktno govore o adu (paklu).
Jedno od njih se nalazi u jevandjelskom tekstu, gde Hristos govori o budućem Sudu. Hristos je rekao: «I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni» (Mt. 25, 46). Ako povežemo ove stihove sa prethodnim – «idite od Mene prokleti u oganj vječni pripravljeni djavolu i andjelima njgeovijem» (Mt. 25, 41) onda postaje jasno da se ad ovde posuitovećuje sa večnim ognjem, koji nije pripremljen za čoveka, već za djavola i njegove mračne andjele.

Drugo mesto Svetog Pisma koje sadrži reč «ad», nalazi se u poslanici Jevandjeliste Jovana: «Savršena ljubav izgoni strah napolje: jer strah ima muku. A ko se boji nije savršen u ljubavi» (1 Jn. 4, 18). Naravno, ovde se ne govori o adu kao o obliku postojanja grešnika posle Drugog Hristovog Dolaska, već kao o stanju mučenja, koje se strano ljubavi i zbog toga povezano sa strahom.
Pored toga, stanje ada se u Svetom Pismu opisuje rečima i izrazima: «večni oganj» (Mt. 25, 41), «tama najkrajnja» (Mt. 25, 30), «geena ognjena» (Mt.5, 22) i tako dalje.
o.Gavrilo
Sveti Oci o raju i adu

Sveti Oci su istinski učitelji Crkve, nosioci nepomućenog Predanja. I zato se Sveto Pismo ne može pravilno tumačiti van njihovog bogonadahnutog učenja. Jer Crkva je – Bogočovečansko Telo Hristovo – sama piše Sveto Pismo i sama Ga tumači».

Zajedničko mesto u učenju Svetih Otaca Crkve je stav, da raj i ad postoje samo s tačke gledišta čoveka, ali ne i s tačke gledišta Boga. Naravno, i raj i ad postoje realno, kao dva različita oblika postojanja, ali Bog nije napravio tu razliku. Iz svetootačkog predanja je očigledno da se raj i ad ne mogu razmatrati kao dva različita mesta, ali Sam Bog je raj za Svete i ad za grešnike.
To je neraskidivo povezano sa učenjem Svetih Otaca o neprijateljstvu i mirenju čoveka sa Bogom. Sveto Pismo ne govori o tome da se Bog miri sa čovekom, već da se čovek miri sa Bogom preko Hrista. A svetootačko predanje preciznije objašnjava da Bog nikada nije neprijatelj čoveku, već da sam čovek postaje neprijatelj Boga, ukoliko nema opštenje s Njim, udela u Njegovom životu. Na taj način, čak i ako čovek postaje neprijatelj Bogu, Bog ne postaje neprijatelj čoveku. Sam čovek ukoliko čini greh predstavlja sebi Boga kao gnevnog i kao svog neprijatelja.

Hajde da ovu temu razmotrimo detaljnije, izloživši učenje nekoliko otaca Crkve.
Smatram da treba početi od prepodobnog Isaaka Sirina, koji veoma jasno pokazuje da postoji raj i ad. Rasudjujući o raju, on kaže da je raj – ljubav Božija. Prirodno, kada govorimo o ljubavi, onda imamo u vidu netvarnu Božiju energiju. Prepodobni Isaak piše: «Raj je ljubav Božija u kome je naslada svim blaženstvima». Ali rasudjujući o adu, on govori skoro jedno te isto: ad je – bič Božanske ljubavi. On piše: «Mučeni u geeni su poraženi bičem ljubavi. I kako je gorko i strašno to mučenje ljubavi!»

Protumačen na ovaj način ad je mučenje zbog dejstva Božije ljubavi. Prepodobni Isaak kaže, da je tuga od greha protiv ljubavi Božije «strašnija od svake moguće kazne». Zaista, kakva je to muka – odbaciti nečiju ljubav i ići protiv nje! Kako je to strašna stvar – ponašati se na neodgovarajući način prema onima koji nas iskreno ljube! Ako se ovo primeni na Božiju ljubav, onda se može shvatiti i muka ada. Prepodobni Isaak smatra neumenim tvrdjenje «da su grešnici u geeni lišeni Božije ljubavi».
Sledi da i u adu ljudi neće biti lišeni Božanske ljubavi. Bog će voleti sve ljude – i pravednike, i grešnike, ali neće svi u istoj meri i na isti način osećati tu ljubav. U svakom slučaju neumesno je tvrditi da je ad – mesto odsustva Boga.

Odavde se izvlači zaključak da ljudi imaju različito iskustvo doživljaja Boga. Svakome će od Vladike Hrista biti dato «po dostojnosti», «po meri njegove srčanosti». Biće zanemareni činovi učitelja i učenika, i u svakom će se videti «oštrina svkojakog stremljenja». Jedan Te isti Bog će svima podjednako davati Svoju blagodat, ali će je ljudi primati u saglasnosti sa svojom «prostranošću». Ljubav Božija će se širiti na sve ljude, ali će delovarti dvojako: grešnike će mučiti, a pravednike – radovati. Koristeći pravoslavno predanje, prepodobni Isaak Sirin piše: «Ljubav će svojom silom deluje dvojako: ona muči grešnike, kao što se i ovde dešava da jedni druge trpimo, i veseli one koji ispunjavaju svoje obaveze».
Jedna te ista ljubav Božija i jedno te isto dejstvo će se širiti na sve ljude ali će biti primano različito.
Ali na koji način nastaje takva razlika?
o.Gavrilo
Bog je rekao Mojseju: «Koga pomilujem – pomilovaću, koga požalim – požaliću» (Ish. 33, 19). Apostol Pavle navodeći to mesto u Starom Zavetu, dodaje: «Tako dakle koga hoće miluje, a koga hoće otvrdoglavi» (Rim. 9, 18). Te reči treba da se tumače u okvirima pravoslavnog predanja.

Kako shvatiti to da Bog hoće jedne da pomiluje a druge da – otvrdoglavi? Zar je Bog pristrasan?

Prema tumačenju blaženog Teofilakta Bugarskog, ta razlika je povezana sa čovekovom prirodom, a ne sa prirodom i delovanjem Božijim. Blaženi Teofilakt kaže: «Kao što sunce razmekšava vosak, a glinu čini tvrdom ne samo od sebe, već na osnovu razlike u materiji voska i gline, tako i Bog ozlojedjuje (otvrdnjava) glineno Faraonovo srce». Znači, Božija blagodat, to jest Njegova ljubav, koja osvećuje sve, će delovati u saglasnosti sa čovekovim stanjem.

Sa ovim razmišljanjem se slaže i sveti Vasilije Veliki. Tumačeći psalmski stih «glas Gospoda, koji preseca plamen ognja» (Ps. 28, 7), on podseća na čudo koje se desilo sa troje dece u peći. Tada se plamen razdelio na dva dela, i s jedne strane je «pržio sve koji su stajali okolo», a s druge je – «primao u sebe Duha i donosio deci najprijatniji vetar, tako da su se ona nalazila u sigurnom stanju, kao u senci drveta». To jest iako je taj plamen pržio one koji su se nalazili van peći, on je istovremeno orošavao decu tako kao da su se nalazili u senci drveta. Dalje on primećuje, da se oganj koji je Bog pripremio za djavola i njegove andjele «preseca glasom Gospodnjim». Oganj ima dve sile: silu da prži i silu da prosvećuje, on i prži, i prosvećuje. I zato će dostojni ognja osetiti njegovu silu da prži, a dostojni prosvećenja – silu koja prosvećuje. Sveti Vasilije završava predivnim rečima: «Glas Gospoda, koji preseca i razdeljuje plamen ognja je potreban radi toga da bi ognjem kazne postalo neprosvećeno, a svetlošću mira ostalo neoprženo».

Dakle geenski oganj će biti lišen svog svojstva da prosvećuje. A svetlost pravednika će biti neoprljujuća, to jest biće lišena svojstva da prži. To će biti rezultat različitog primanja Božijeg dejstva. U svakom slučaju, to podrazumeva da će čovek dobiti netvarnu Božiju energiju u saglasnosti sa svojim stanjem.

Takvo shvatanje raja i ada je karakteristično ne samo za prepodobnog Isaaka Sirina i svetog Vasilija Velikog, već je to zajedničko učenje Svetih Otaca Crkve, koji tumače večni oganj i večni život apofatički. Kada govorimo o apofatici, onda nemamo u vidu to da Sveti Oci tobože prepričavaju učenje Crkve, rasudjujući previše apstraktno, filozofski, već da oni predlažu tumačenje koje nije povezano sa kategorijama ljudske misli i formama emotivnih stvari. Ovde postoji očigledna granica izmedju pravoslavnih grčkih otaca i franko-latinskih, koji prihvataju relanost budućeg veka kao materijalnu.

Ovu važnu istinu, koja kako će se pojasniti, ima veliki značaj za duhovni život Crkve, razvija sveti Grigorije Bogoslov. On predlaže svojim slušaocima da prime učenje o vaskrsenju tela, sudu i udelu pravednika u saglasnosti sa tradicijom Crkve. To jest u toj perspektivi, da je budući život «za očišćene umom svetlost», dat po «meri čistote», i tu svetlost nazivamo Carstvom Nebeskim. Ali «za slepe umom» on postaje tama, što je u stvari otudjivanje od Boga «po meri ovdašnje kratkovidosti». To jest večni život je svetlost za one koji su očistili svoj um, po meri svoje čistote, a tama za one koji su slepi umom, koji se nisu prosvetlili u ovozemaljskom životu i nisu dostigli oboženje.

Tu razliku možemo da shvatimo i na primeru predmeta koje osećamo. Jedno te isto sunce «prosvećuje zdrav pogled i pomračuje bolni». Očigledno je da nije krivo sunce, već stanje oka. To isto će se desiti i sa Drugim Hristovim Dolaskom. Jedan Te isti Hristos «leži na pad i ustajanje: na pad neverujućim, a na ustajanje vernim». Neće se svi udostojiti prebivanja u jednom te istom stanju, već je jedan dostojan jednog, a drugi – drugog, «po meri, smatram, svog očišćenja». U saglasnosti sa čistotom svoga srca i svoga uma svaki čovek će po svojoj meri osećati jednu te istu netvranu Božiju energiju.

U jednom od svojih slavoslovlja sveti Grigorije kliče: «O Trojice, Čiji sluga i propovednik nelicemerni sam se udostojio da budem! O Trojice, Koju će jednom svi poznati, jedni u svetlosti, a drugi – u mučenju». Dakle, Isti Taj Sam Trojični Bog je za ljude i svetlost i mučenje. Svetiteljeve reči su direktne i nedvosmislene.

Želeo bih još da pomenem i svetog Grigorija Palamu, arhiepiskopa Solunskog, koji je takodje insistirao na tom učenju. Pozivajući se na reči Svetog Jovana Preteče, koje je rekao za Hrista, - «On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem» (Mt. 3, 11; Lk. 3, 16), sveti Grigorije kaže da ovde Preteča javlja tu istinu da će ljudi saglasno svom stanju primiti ili mučno ili prosvećujuće svojstvo blagodati. Evo njegovih reči: «On, kaže (Preteča), će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem, javljajući prosvećujuće i mučno svojstvo, kada će svaki čovek primiti ono odgovarajuće svom stanju».
Naravno, ovo učenje svetog Grigorija Palame, je neophodno razmatrati u sveukupnosti sa učenjem o netvarnoj Božijoj blagodati. Svetitelj uči da blagodat Božija deluje na svaku tvar, ali ne na isti način i ne istom merom. Tako da sveti primaju Božiju blagodat drukčije od drugih razumnih bića. On pdovlači: «Bogu je sve blisko, ali su Mu sveti najbliži u najvećoj meri i suštinski drukčije».
Pored toga, iz učenja Crkve znamo da netvarna Božija blagodat dobija različite nazive u zavisnosti od karaktera njenog dejstva. Ukoliko ona očišćuje čoveka, onda se zove očišćujućom, ako ga prosvećuje – prosvećujućom, ako ga obožuje – obožujućom. Takodje se ponekad naziva životvornom, a ponekad mudrotvornom. Sledi da se sva tvar prisajedinjuje netvarnoj Božijoj blagodati, ali na različiti način. I zato treba da razlikujemo obožujuću blagodat, koju primaju sveti, od drugih projava te iste božanske blagodati.

Sve rečeno se naravno odnosi i na dejstvo Božije blagodati u večnom životu. Pravednici će primiti prosvećujuću i obožujuću energiju, a grešnici će istovremeno osetiti opaljujuće i mučno dejstvo Božije.
To učenje srećemo i u podvižničkim delima raznih svetitelja. Kao primer ćemo navesti prepodobnog Jovana Sinaita. On kaže da se jedan te isti ognaj naziva i «ognjem opaljujućim i svetlošću prosvetljujućom». Ima se u vidu sveti prenebesni oganj Božije blagodati. Blagodat Božija, koju ljudi dobijaju u ovom životu, jedne «opaljuje radi nedovoljnog očišćenja», a druge «prosvećuje po meri savršenstva». Naravno, blagodat Božija neće čistiti neraskajane grešnike u večnom životu – to o čemu govori prepodobni Jovan Sinait se odnosi na sadašnjost ovozemaljskog života. Podvižnički opit svetih potvrdjuje da oni u početku svog puta osećaju Božiju blagodat kao oganj, koji opaljuje strasti, a potom po meri očišćenja srca, počinju da je osećaju kao svetlost.

I savremeni bogovidci potvrdjuju da što se više čovek kaje i u procesu svog podviga zadobija po blagodati opit ada, tim u većoj meri ta netvarna blagodat može neočekivano za samog podvižnika da se preobrazi u svetlost. Ta ista Božija blagodat, koja u početku očišćuje čoveka kao oganj, počinje da se sozercava kao svetlsot, kada on dostigne veliki stepen pokajanja i očišćenja. To jest ovde se ne radi o nekim materijalnim realnostima ili subjektivnim ljudskim osećajima, već o opitnom doživljaju netvarne Božije blagodati.

Mitropolit Jerotej (Vlahos)
preuzeto sa http://rusvera.mrezha.ru/559/7.htm
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
Vlado Rašo Bjelica
Ovaj tekst je mislim veoma potrebno da pročitaju i znaju današnji ljudi,koji pogrešno dozivljavaju raj i ad.Puno ih je sa predrasudama,a neka nego neće ni da pitaju. Hvala Ocu Gavrilu.
Evica Maric Cavic
Hvala oce Gavrilo.
Boro Markovic
Oče govrite o stanju duše od trena odlaska sa ovoga sveta pa do drugog dolaska Gospoda? Interesuje me kako će izgledati budući Jerusalim, pa sam u Jovanovom otkrovenju prinašao i dimenziej tog budućeg grada u stadijima. Tu jedinicu za dužinu sam pronašao na iternetu pa kada sa pretvori u kilometre ispada da će dužina, širina i visina budućeg Jerusalima biti oko 2200 km, a visina zidova oko 80 metara. Kako u Otkorvenju piše ljudi će večno živeti na površini te kocke. Da li ste razmišljali o tome kako će izgledati nova obnovljena zemlja, kada se nestane podrugom dolasku Gospoda Isusa Hrista?
LJiljana Botić Vilotić
Blagoslovite oče Gavrilo! Hvala Vam na ovom iscrpnom objašnjenju.Rečeno je : svojim riječima ćete se osuditi ili opravdati.Naravno sve je do nas ,trud i samo neprestani trud.I pojedini Svetitelji su bili grešnici ,al su svojim trudom i uz Božiju pomoć dostigli savršenstvo Hrišćanskog života.Kada čovjek želi ,da se promjeni ,naravno uz iskreno pokajanje i da ne ponavlja grijeh ,tada Gospod sve Probražava u duši tog čovjeka u ono što je dobro.Molitva ,post ,pokajanje i prićešće su stepenice koje nas vode ka Hristu.
NemanjaiDanijela Mladenovic
Mnogo puta smo svi, verovatno, osetili predokus i raja i ada, ovde, na zemlji, jer Carstvo Božje počinje ovde, na zemlji, i unutra je, u nama. Negde sam pročitala da, ako smo osetili blagodat i radost u Bogu, u večnom životu je to neuporedivo jače i lepše; isto, nemir i mučna stanja koja osećamo u ovom, privremenom životu, neuporedivo su jača i mučnija i odvratnija "tamo".
Mirjana Jovicic
Blagodarim o.Gavrilo na ovoj postavci. Povremeno nam ta tema uleće u skromni um - najrađe odustanemo brzo, jer je kraj nedokučiv za ljudsku pamet, ali su jasno definisani i odvojeni gresi od blaženstava.Nema onog ko je bez elementarnog znanja šta je dobro a šta zlo.Svako ima informacija koliko želi da ih ima.Na raspolaganju je mnogo dobrih izvora znanja o veri - pisanih a i žive reči.Vi ste neumorni učitelj i dobri pastir ogromnog stada, kojeg jaganjci vole s razlogom - opravdanim. Zato bih samo dodala pesmicu o Man.Lepavini koju napisah duboko verujući u svaku reč u njoj.
MANASTIR LEPAVINA LETI
Lepavina tokom leta, priča o postanju sveta...
Uči da je Svetlost Svetu dao Sunce za planetu.
Stvorio videla nebeska za sva stvorenja zemaljska...
Tu ruže krase cvetni gaj, i podseća sve na raj...
Znaj, trnovit put je taj...Biraj večnost, ili kraj.
Zakorači grešnom nogom...Bogomajka Lepavine
pomoći će mili sine, da se pomiriš sa Bogom.



I sama ponekad razmišljam o raju, paklu...pa evo još jedne strofe koja navodi na razmišljanje:
"...U pak'o stignem li grešna, nastaće zbrka baš smešna...
Tamo ostati ne mogu, izbaciće me "s'nogu".
Kao "od malih nogu" naviknuta, gde god bila,
slavosloviću Večnom Bogu."
Nada Radovic
Amin
Mirjana Grbić
Hvala Vam oče Gavrilo !
Milijana Sekaric
Amin!
Natasa Ilic Milovac
Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji pomiluj nas!
Saša Lazić
Sada mi malo postaje jasno šta znači: kako sijemo tako ćemo žeti!!
 
 
(ova tema ima 2175 posete)

Pročitano: 4970 puta