MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DUH DIŠE GDE HOĆE



S arhiepiskopom Jovanom Belgorodskim razgovarala Marija Gorodova.

Nedavno smo upoznali naše čitaoce sa izuzetnom knjigom arhiepiskopa Jovana Belgorodskog i Marije Gorodove «Ljubav dugo trpi», a pre nekoliko meseci se u prodaji pojavio drugi deo knjige «Brod spasenja». Prvi deo je već osvojio srca čitalaca, a u drugom autori nastavljaju započeti razgovor. Upoznaćemo naše čitaoce sa nekim poglavljima tog dela.

Vladiko ako je moguće da danas porazgovaramo o Danu Svete Trojice. Recite nam molim vas kako je ljudima otkrivena Trojedina Suština Boga?

- Biblija počinje rečima: «Berešit bera elogim (množina od reči «eloah»), i ako se to talno prevede sa starojevrejskg onda to glasi ovako: «U početku stvori Bog...», glagol «stvori» je u jednini, a dalje reč «Bog» - u množini. Potom u sledećem stihu «Postanje» govori o tome da kada je «zemlja bila bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom», tada se «Duh Božiji dizao nad vodom» (Post. 1, 2). U originalu ovde stoji «merihipet» - glagol koji ne samo da označava «uzdizanje», već ima i smisao «oživotvoravao», to jest još u samom početku stvaranja, kada su postojali samo nebo i zemlja, Duh Božiji je već postojao i prizvao u život tu bezobličnu masu. On je već delovao.
Blaženi Avgustin je govorio da se Novi Zavet skriva u Starom, a Stari Zavet se otkriva u Novom. Biblija je knjiga koja je napisana jednom rukom – Božijom, I listovi te knjige su listovi ljudske istorije. I eto zbog čega ne ostavljamo Stari Zavet već čuvamo sve što nam je u njemu dato. I sve to što je u Starom Zavetu rečeno kao nagoveštaj, sve to nam se otkriva u Novom Zavetu već javno, u Božijim dejstvima, koja su očigledna.

Praznik Svete Trojice ima u svojoj osnovi starozavetni dogadjaj, koji se desio sa Avraamom. Kao što je rečeno u knjizi “Postanja”: “Avraam I Sara bejahu stari I vremeniti” (Post. 18, 11), kada im se javio “Gospod u ravnici Mamrijskoj” (Post. 18, 1). Dalje slede reči: Avraam je “podigao oči svoje, i pogledao, i tri muža stajaše naspram njega» (Post. 18, 12). Tako se Gospod javio Avraamu. On je «dočekao ta tri muža», pripremio im trpezu – na mnogim ikonama je pored naslikane Trojice prikazano i kako Avraam i Sara postavljaju sto, i tada su Oni upitali Avraama: «Gde je Sara žena tvoja? A on reče: eno je pod šatrom» (Post. 18, 9). I dalje čitamo: «A jedan izmedju njih reče (reči «jedan izmedju njih» su u tekstu izdvojena podvlačeći to da se Gospod javio u tri lica): do godine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će žena tvoja imati sina» (Post. 18, 10). Zato se nasmeja Sara u sebi govoreći: pošto sam ostarjela sad li će mi doći radost?» (Post. 18, 12). «Tada reče Gospod Avraamu: što se smije Sara ...Ima li što teško Gospodu?» (Post. 18, 14). I zaista, Avraam i Sara su u odredjeno vreme dobili sina Isaaka od koga je potom, kako je to Bog i obećao Avraamu, nastao veliki narod, i najvažnije, upravo u Isaakovom potomstvu rodjen je Isus Hristos.

image


Verovatno to javljanje Svete Trojice Avraamu, susret sa Njom pored Mamrijskog hrasta postavili su početak tradicije da se na praznik Trojice crkve i stanovi ukrašavaju grančicama mladog drveća i pokošenom travom?

- Naravno. Čak štaviše, taj Mamrijvki hrast postoji i dan-danas, nalazi se na teritoriji pravoslavnog manastira u Palestini, i veoma ga poštuju ljudi tri religije – Jevreji, muslimani i hrišćani.
Ali jedinstvo Boga u Tri Lica, to jest Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetoga Duha, bilo je javno i svoj punoći otkriveno čoveku već u Novom Zavetu. I praznik Trojice, koji se slavi pedesetog dana posle Vaskrsa (odatle još jedan naziv «Pedesetnica») kada se podsećamo na to da nam se u ovom svetu javila punoća sve Tri Tvorčeve Ipostasi.

Da u našim prethodnim razgovorima smo razgovarali o tome da je Bog stvorio čoveka, o tome kako je došlo do grehovnog pada, i da je greh postao ta provalija koja je odvojila čoveka od Boga. I Bog je obećao da će poslati u svet Onoga, Ko će premostiti tu provaliju.

- To obećanje je ispunjeno Hristovim Rodjenjem, kada je ljudima bio poslat Bog Sin, potom je usledila Njegova propoved svetu, On je uzeo na Sebe greh sveta i bio raspet, a potom je nastupilo Vaskrsenje Hrista iz mrtvih, i četrdeseti dan posle Vaskrsa Njegovo Vaznesenje na Nebo. Posle Vaskrsenja Hristos se četrdeset dana javljao Svojim učenicima, ukrepljivao njihovu veru, a zatim ih okupljao sve zajedno, blagosiljao i na njihove oči «dok ih je blagosiljao, počeo da se udaljava od njih i uznosi na nebo» (Lk. 24, 51). Ali On je još ranije obećao Svojim učenicima da će im poslati «Utešitelja» radi toga da ne skrenu sa pokazanog im puta. «A kada dodje Utešitelj Koga ću vam poslati od Oca, Duh istine Koji od Oca izlazi, On će svedočiti za Mene» (Jn. 15, 26). I kada taj Utešitelj, «Duh Istine», kako Ga naziva Hristos, silazi na zemlju, svetu se projavljuje sva Božija punoća, sva Tri Lica Trojice se otkrivaju ljudima. Tako se otkrovenje o Božijoj suštini, koje je najpre bilo dato u Starom Zavetu, kada su se tri angela, tri muža javila Avraamu, otkriva nama u Novom Zavetu silaskom Svetoga Duha na apostole.

Kako se to desilo?

- Knjiga Dela svetih Apostola nam govori o tome kako su se pedesetog dana posle Jevrejske Pashe, a deset dana posle Hristovog Vaznesenja, Njegovi učenici okupili zajedno. Bilo ih je ponovo dvanaest jer su umesto Jude izabrali Matiju. I kako je rečeno na dan Pedesetnice – starozavetnog praznika, koji se obeležavao u čast toga što je Mojsije pedesetog dana posle izlaska Izrailja iz Egipatskog ropstva dobio zapovesti od Boga – u Jerusalimu se okupilo mnogo naroda. Tu je bilo «od svakog naroda pod nebom» (Dela 2, 5). I kada su apostoli s Marijom, Majkom Isusovom, bili u sobi, onda je kako je rečeno «odjedanput nastade huka s neba ...I napuniše se svi Duha Svetoga i stadoše govoriti drugijem jezicima, kao što im Duh davaše te govorahu» (Dela 2, 4). I pri silasku Duha Svetoga na apostole oni dobijaju posebne darove – dar da razgovaraju na raznim jezicima, dar isceljivanja i dar da propovedaju od delima Božjim. Kada su odjednom apostoli progovorili na «drugim jezicima» i čak i na narečjima onih koji su se tog dana okupili u Jerusalimu, to ne samo da je prosto zadivilo sve, neko je smejući se govorio da su se «napili slatkog vina» (Dela 2, 13). Ali upravo taj dan smatramo danom rodjenja Vaseljenske Crkve zato što je upravo od tog momenta počela apostolska propoved «o velikim delima Božijim» (Dela 2, 11) medju raznim narodima – svaki apostol je žrebom dobio svoj udeo i počeo svoje apostolsko služenje. Apostol na grčkom znači «poslanik», i od tog dana počinje istorija Hrišćanske Crkve.

Apostoli su posedovali silu koja im je bila data kao dar Duha Svetoga. Na dan kada slavimo Trojicu, dobili su i dar za propoved Reči Božije. I to nije bila privilegija, već služenje i mučeništvo.

- Da, svi apostoli, sem apostola Jovana, koji je umro prirodnom smrću, završili su svoj život tragično, svaki od njih je svojom smrću posvedočio vernost Hristu. Naprimer, apostol Petar je bio raspet na krstu, i kako je poznato on sam je zamolio da ga razapunu naglavacke. To je učinio zbog toga što je smatrao da je nedostojan da bude raspet kao Hristos – jer Ga se tri puta odrekao i ceo život se toga sećao.

To je i začudjujuće: svi oni su pre susreta sa Hristom bili obični ljudi. To su ribari, a medju njima je bio skupljač poreza. I odjednom takva čvrstina u veri, takva sila duha. I više od toga, kada su Hristu sudili, raspeli Ga, oni su bili smeteni, slomljeni, i okusili su i bezverje. Šta se desilo? Da li im je Sveti Duh Koji je sišao na njih na Pedesetnicu dao takvu snagu?

- Nije sve tako pravolinijski. Ali zar Hristos Svojom silom nije mogao odmah da ih učini vernim i jakim?

Ali to bi tada verovatno bilo nasilno.

- Potpuno tačno. Bio je u toku proces pripreme, apostoli su trebalo da se očiste da bi primili svetlost. Jer ljudi nisu beskonačni, mi smo kao sasudi koji mogu nešto u sebe da prime samo ukoliko su očišćeni. I Hristos ih je neprekidno «čistio» i pripremao za primanje Svetoga Duha.

To jest, tu nema pasivnosti – Sveti Duh je sišao na tebe i ti se preobrazio?

- Ne, to je sinergija – uzajamno kretanje jednog prema drugom. Da naravno pod dejstvom Svetog Duha apostoli su postali drugačiji. Ali kako se mi uopšte menjamo? Zaista apostoli su bili obični ljudi, ali pogledajte šta im govori Hristos kada ih sprema na iskušenja: «A kad vas predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati» (Mt. 10, 19-20). Tako je i bilo. Jer je veoma važno staviti svoju volju na raspolaganje tome kako bi u tebi delovao Sveti Duh. Mi često smatramo dejstvima neke spoljašnje napore, ali najteži je taj unutrašnji rad, važno je znati verovati Bogu, potčiniti svoju volju Svetom Duhu i dati Mu da deluje kroz tebe. A za to treba izbaciti sve mračno iz sebe, i primiti Svetog Duha. I dalje Hristos kaže da ukoliko ste se predali Svetom Duhu onda znajte da ni dlaka s vaše glave neće pasti bez Božije volje.

A kako mi u običnom životu možemo da se predamo Božijoj volji?

- Kao u teškim životnim trenucima, kada pred čovekom stoji izbor i on ne zna kako da postupi, verujući ne traži svoju volju već volju Božiju – moli se ili zakazuje moleban, učestvuje u Tajnama Crkve, ili ide kod duhovnika pokušavajući da je raspozna. Jer često nam se šalju iskušenja, i ako ih izdržimo uz Božiju pomoć, posle njih nam biva dobro, ali ako dok prolazimo kroz njih ropćemo na Boga i očajavamo, time onda odbacujemo Božiju volju. I raspoznati zašto i kako treba da postupimo u ovom ili onom slučaju moguće je samo ukoliko se rukovodimo sledećim principom: treba biti spreman za primanje Svetog Duha, postati onaj kroz koga bi On dejstvovao.

Verovatno je to komplikovano zbog toga što zahteva od čoveka ne samo veru već i odlučnost u njoj.

- To je zaista veoma komplikovano, zbog toga što čovekova najaktivnija pozicija počinje od toga što odlučuje da sledi Božiju volju, i to nije pasivnost, već baš suprotno, unutrašnja aktivnost. Jer kada se čovek odluči da ide ka Svetlosti, onda na putu ka Njoj obavezno leži tama. Već smo pominjali reči apostola Jovana da «svet u zlu leži» i saglasno tome svet diktira pravila ponašanja svakom čoveku. Čovek postaje obavezan svetu ja bih čak rekao «uvezan» svetom kao kučinom. I čim čovek odluči da ne sluša to što mu svet govori već ono što mu Gospod govori, od tog trenutka se od njega zahteva napor. Ali čim ga je čovek učinio, čim se pokazao spremnim da primi Božiju volju, mnoge prepreke se same uklanjaju.

Pogledajte samo kakvom iskušenju vere je Bog podvrgao Avraama. Kada je Isaak, dugoočekivani sin Avraama odrastao, «Reče mu Bog: uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaaka ...i spali ga na žrtvu tamo na brdu gdje ću ti kazati» (Post. 22, 2). I šta radi Avraam? On je spreman da ispuni volju Božiju. Može se dugo rasudjivati, zbog čega? I zaista, ako razmotrite situaciju prema zakonima našeg sveta, to će izgledati surovo: Avraam ustaje rano ujutru, uzima sina sa sobom i ide tamo gde mu je Bog pokazao. I dalje: «I uzevši Avraam drva za žrtvu naprti Isaaku sin u svojemu a sam uze u svoje ruke ognja i nož; pa otidoše obojica zajedno» (Post. 22, 2). Isaak pita oca: «Eto ognja i drva a gde je jagnje za žrtvu?». I pogledajte šta Avraam odgovara: «Bog će se sinko postarati za jagnje sebi na žrtvu» (Post. 22, 8) – on se u potpunosti predaje Božijoj volji. I Isaak se predaje Božijoj volji. Jer ako zamislite da kada se Isaak rodio od Adama, ovome je bilo 99 godina, i razumljivo je da je Isaak u potpunosti mogao da izadje na kraj sa ocem, ali je rečeno: «I idjahu obojica zajedno» (Post. 22, 8). To je ta vera u Boga, u to da je On, uprkos svim prirodnim zakonima, dao njemu sa Sarom sina i obećao da će od njega nastati veliki narod, On će ga i podići. I šta se desilo? Kada je Avraam već «izmahnuo rukom svojom i uze nož da zakolje sina svojega» (Post. 22, 10). Andjeo Gospodnji ga je zaustavio, Avraam je «podigao oči svoje» i ugledao ovna koji se zapleo u česti rogovima i on ga «spali na žrtvu mesto sina svojega» (Post. 22, 13). To je bilo iskušenje Avraamove vere, i da bi ga savladao Avraam je trebalo pre svega da odbaci stereotipne poglede ovoga sveta.

To je zadivljujući primer nepokolebljivosti vere, predanosti Bogu i spremnosti da se prihvati Njegova volja. Vladiko, a da li običan čovek biva podvrgnut takvim iskušenjima?

- Svaki po meri svog dara, jer vera je – takodje dar. A nekome je dato više, a nekome manje. Ali rečeno je kome je mnogo dato od njega će se mnogo i tražiti. Treba samo čuti glas Božiji i primiti ga kao Božiju volju – za to su potrebni unutrašnji napori, ali to i jeste maksimalna stvaralačka aktivnost, koju čovek može da projavi u ovom svetu.

To jest život je – stvaralaštvo, sopstveno kreiranje.

- Da, stremljenje čoveka prema svom Prvoobrazu, neprekidno stremljenje ka ispunjavanju Božije volje – to i jeste istinska klica u čoveku kada može sebe da realizuje kao Božji Lik i Podobije. I ovde je umesno setiti se jevandjelskih reči: «Duh diše gde hoće» (Jn. 3, 8). One govore o tome da niko ne može da prisvoji sebi isključivo pravo na posedovanje punoće darova Svetoga Duha. Mi se ne spasavamo svojim zaslugama već Božijom Blagodaću, i Duh Božiji Sam za Sebe bira one koji mogu da Ga slede. Ali to nisu obavezno ljudi iz rafinisane, posvećene sredine. Dešava se da narkoman ili pijanica zadobiju kroz pokajanje takvu veru da postaju Hristovi propovednici. Ili setimo se kako je Savle koji je u početku bio gonitelj hrišćanstva, postao apostol Pavle i potom postradao za veru. I tu je sva stvar u tome, da u ovom svetu sem čovekovih spoljašnjih obaveza prema svetu, postoji i takva stvar kao duhovna prizvanost. Sposobnost čoveka da raspozna Božiji glas, da učini korak Njemu u susret i primi u sebe Svetog Duha.

image


Molitva Presvetoj Trojici

U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. Amin. Slava Ocu, i Sinu, i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Trisveto

Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni, pomiluj nas. (čita se tri puta s krsnim znakom i pojasnim poklonom).

Molitva Presvetoj Trojici

Presveta Trojice, pomiluj nas, Gospode očisti grehe naše, Vladiko oprosti bezzakonja naša, Sveti poseti i isceli nemoći naše, imena Tvoga radi.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3031.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović

Pročitano: 5996 puta