MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Od prevelike želje za decom do abortusa-čedomorstva. O ova dva, sasvim različita iskustva govore Tamara i Ljiljana.

Deca su dar Božiji, to znaju ljudi koji su u Hristu ali i žene koje ne mogu da imaju decu. Moje prvo dete se rodilo teško i meni je to bio dar Božiji i shvatila sam da deca tako dolaze, ljubavlju muža i žene uz Duh Božji rađa se novo biće. Međutim, posle Nikole nisam mogla da ostanem u drugom stanju. Svi me pitaju, pogotovo ljudi koji su u crkvi, zašto samo jedno dete. Samo Gospod zna, putevi su svačiji različiti u Gospodu», priča o svom iskustvu Tamara.

Kad čovek nešto želi a pogotovo dete onda se rađa upornost i želja da ostvari svoje planove po svaku cenu.

Kod mene je to upravo bilo, po svaku cenu. Ja sam svake godine bila uporna, nekad se dešavalo i po dva puta godišnje da ostanem u drugom stanju. Međutim, jednostavno, fetus nije opstajao. A onda sam shvatila da ne vredi moja upornost, da je to Božija volja.

Nije Vam bilo lako, ponadate se...

Bila je velika unutrašnja borba. Posle prvog spontanog shvatila sam da se zapravo mnoge stvari dešavaju u psihi žene. Za vreme bombardovanja poginuo mi je brat, tada se desio i prvi spontani i jednostavno posle toga išlo je jedno za drugim. Mislila sam rodiću, rodiću a nikako se nisam suočavala sa problemom, zašto mi se to dešava. Bila sam i mlada i nadala se, sledeći put biće bolje. Svaka žena koja je imala spontani pobačaj a želela je dete, zna kroz šta se prolazi. Strašan je osećaj u ženi izgubiti živo biće. Ne mogu ni da zamislim kako je ženama koje namerno vrše abortus. Smatram da je njima možda još gore ili su možda nesvesne da su učinile ubistvo. A spontani pobačaj je izgubiti deo sebe, otići u etar, gubiti deo svoje ličnosti, svog tela, izgubiti život. Bukvalno imala sam osećaj da gubim i svoj život.»

Da li si se ti osećala odgovornom za sve to?

Puno puta. Nisam znala gde da stanem sve dok jednog dana nisam shvatila da sam, vodeći računa o trudnoći, zanemarila svoje dete. Onda sam stala, popričala sa sobom. Pomogla mi je upravo knjiga o Svetom Nikoli a i moj se sin upravo rodio na dan Svetog Nikole. Ta knjiga mi je otvorila oči i shvatila sam zapravo gde treba da se stane. Majka koja je rodila Svetog Nikolu više nije mogla da rađa. Posle njegovog rođenja njezina se utroba zatvorila. Bila je to i poruka za mene, sve što je od Boga to je Božje a sve što se rađa samo na želji čovečijoj i ženinoj nije dovoljno. Znači treba poslušati Boga u sebi.

Da li si bila crkvena i ranije ili si se okrenula veri tek kada su se javilil problemi?

- Ja sam rodom sa Kosova, odgajala me je baka koja je oduvek bila vernik, tako je prenula svoje veliko iskustvo na mene. Međutim, kako na Kosovu svojevremeno nije bilo dozvoljeno ići u crkve, nije bilo dozvoljeno o tome pričati uopšte nismo uspevali da se formiramo na taj ocrkovljeni način. Gospod je uvek u čoveku ako ga čovek prihvata. Vremenom život mi je pokazao put Božiji i shvatila sam da sam ja uvek bila u Gospodu samo što sam u kasnijim godinama, pogotovo kada sam posle Nikole htela da i dalje dobijam decu onda sam se predala volji Božijoj, postala ocrkovljena, tek tada. Bez Gospoda se ne može a porodica je jedan vid puta ka Gospodu. Moja porodica je mala ali mi puno znači i smatram da kroz nju mogu da dođem do Gospoda. Kroz nju me Gospod uči kako opraštati, kako voleti, kako biti roditelj, ćerka, snaja, supruga.»

Da li je teško prihvatiti Božiju volju ako nije u skladu sa našim željama?

Čudna je volja Božija i ako je ne prihvatamo jako je bolna, izuzetno je bolna. Treba se naučiti, možda ne može svako od rođenja da se nauči da se prikloni volji Božijoj, ali treba naučiti kroz život jer je to jedini pravi put koji nas vodi ka cilju, ka spasenju.

Bila si u situaciji da ne znaš da li je nešto volja Božija ili samo tvoja želja. Kako se danas, kada su u Crkvi, nosiš sa takvom dilemom?

Uvek imam tu vagu u sebi, da li sam ja u pravu, da li je to moj stav ili je Božija volja. Hvala Bogu imam puno drugarica koje su ocrkovljene i pravog duhovnika koji mi kaže dokle grešim, dokle ne grešim. Znači, uvek se konsultujem da li je to volja Božija ili nije. Naučila sam da slušam. Znači, nije stvar u tome slušati samo sebe i misliti da sam ja uvek u pravu. Poslušanje je velika stvar u hrišćanstvu, to je svakom teško, svi smatramo, svi negujemo u sebi ego koji nas na kraju dovede na pogrešan put.

Šta reći mladim supružnicima koji ne mogu da imaju decu, možeš li da im iz soptvenog iskustva daš neki savet?

Nije zahvalno davati savete, ali ne bih da im uskratim ovo, velika je tuga izgubiti dete i iz te velike tuge ja bih im dala savet, učinite veliku milost Božiju, dobro delo, usvojite dete koje nema krov nad glavom. To je isto kao i gajiti svoje dete. Ja nisam mogla da usvojim pošto nemam uslova a svakoj bi majci rekla, usvojite dete to je isto kao imati svoje dete.

A abortus?

Već sam rekla da ne znam kako to izgleda izvršiti svojevoljno abortus, ubiti svoje dete, nije na meni da sudim nikome. Žene koje su to uradile sigurno najbolje znaju kako im je a sa kasnijim godinama žene će se tek suočiti sa tim grehom. Shvatiće da je greh to što su uradile.

TUGA ZA NEROĐENOM DECOM

Kada se to meni desilo, tačnije kada sam ja to napravila apsolutno mogu da kažem, da nisam znala šta je Gospod. U tim vremenima kada sam bila mlada, mlada sam se i udala to je bilo neko doba pijanstva. A kad je nastupilo otrežnjenje došla je vera i onda sam sve više shvatala šta sam uradila. Želja mi je da ono što ja nisam znala da kažem na vreme da drugi to ne učine i da se na neki način spašavaju na vreme i da ova Srbija ima rod i porod», govori Ljiljana.

Sada kad se vratiš u vreme kada su uradila abortus znaš li zašto si to uradila?

Udala sam se, rodila ćerku i nakon toga sam učinila to što sam učinila. Kakvo je moje razmišljanje bilo tada, koliko se sećam, kretalo se u ovom smeru, jao, jedno je dete malo, kako ću ja sa dvoje. Kad danas govorim o tome, shvatam da je to bila želja za produžetkom nekog lagodnog života, da je bila želja za sopstvenim iživljavanjem, mlada majka, veliko dete, mogu da se doteram, da izlazim sa mužem. A onda, slušala sam ginekologe koji su govorili da plod oživljava od trećeg meseca.

Kako se desilo otrežnjenje i pokajanje?

Bilo je to na slavi kod moje kume na Svetog Savu. Razgovarali smo o raznim stvarima i moj suprug je u jednom trenutku počeo sa nekim napadima prema meni. Da napomenem da su moji kumovi bili verujući i kad je moj suprug počeo tako, ne radiš ovo, ne radiš ono, tako malo dramatična situacija puna iskušenja, moja kuma je rekla, ajde, dođi u crkvu. I ja sam onda prve nedelje posle Svetog Save pošla. Pošla sam posrćući, ne znajući ni gde idem, ni mnogo toga drugog. Stajala sam, slušala Liturgiju. Bilo je predivno, pojanje, služba, sve, ja sam počela da plačem. Primetila sam da me ljudi gledaju, međutim, mene to nije sprečavalo da ja na neki svoj način, trapav, iskažem svoja osećanja. Tako sam stidljivo počela kao da se otvaram i da vidim da postoji nešto drugo mimo onoga što vidim oko sebe. Moram reći da sam oduvek imala neke površne osećaje da treba činiti dobro, nisam želela zameranja, sklanjala se, ali suštinu poimanja duše, Svetoga Duha nisam imala. I tako sam ja počela svake nedelje da idem u crkvu.

Vidim pričešćuju se ljudi, saznam šta je to, pa rešim i sama da se pričestim. Postim sedam dana ne ispuštajući cigaretu a hoću da se pričestim. Ali kada sam prišla blizu putira ja sam jednostavno pala, niko nije primetio da sam ja pala, niti je meni smetalo što me niko ne podiže ali ja nikako da ustanem sve dok pričest nije prošla. Imala sam utisak da se vodi neka borba u meni. Kada je pričest prošla nekako sam se dokotrljala da sednem na klupu. Slava Bogu to me nije pokolebalo da i dalje idem u crkvu. Nisam imala svesno objašnjenje zašto ja i dalje idem u crkvu ali sam osećala jaku želju.

Počeo je Vaskršnji post, postim sedam dana, spremam se za pričešće i odem na ispovest. Ispovedao je jedan monah, predivan duhovnik i ja sam ušla da se ispovedim, on me je pitao... šta imate da kažete...Nisam bila svesna šta treba da ispovedim, šta je greh. Onda sam rekla, imala sam abortus. Iskreno rečeno tog momenta sam osetila neko olakšanje. Duhovnik mi je glasom punim ljubavi rekao da je to ubistvo. To me je naprosto zakovalo za zemlju, nisam mogla ništa da kažem, samo sam slušala. Dao mi je epitimiju, ja tada nisam uopšte znala šta je to. Ispovednik mi je još rekao da postim sredom i petkom i sve postove i da se ne pričešćujem godinu dana. A kada sam izlazila iz ispovedaonice čula sam ga da mi kaže...sačekajte....imala sam utisak da slušam samog Gospoda, činilo mi se kao da vidim neko svoje spasenje. Rekao mi je da čitam Jevanđelje, Poslanice, jutarnje i večernje molitve, da nastavim da se ispovedam.

Narednog dana dolazi do velikih nedoumica. Dolazim na nedeljnu Liturgiju i onda opet nastaje egoistična bol. Svi se pričešćuju a ja ne mogu. I ja počnem da plačem. Ali, onda se javlja u meni osećanje da Hristos nije kockanje, da sam dobila poslušanje i da moram da ga se držim. Tako i postupam uz budno praćenje istog duhovnika, ispunjavala sam poslušanje kako najbolje umem posrćući, dižući se. Epitimija je bila za mene bukvalno čišćenje, imala sam utisak da od mene otpada blato, kao da sam ruža koja se rascvetava a sa nje otpada sve ono trulo i sasušeno. Naravno, dolazila su mi razna iskušenja koja sam naučila da odbijam a još do juče sam mislila da bez njih ne mogu da postojim. Pa onda hvatate sebe gde neizrecivo želite da činite neku milostinju, da pomognete drugima. Uglavnom iskušenja su se nizala jedna za drugim i kako sam uspevala da ih pobedim osetila sam da nezadrživo idem ka Bogu. Posle nekoliko meseci moje epitimije postala sam svesna postojanja Boga, ali sam shvatila i da treba otvoriti srce. Shvatila sam da je Hristos ljubav, da je Hristos čisto srce. Imala sam predivne osećaje koje bi svakome poželela.

Od greha do pokajanja!

- Desilo se u to vreme da sam na televiziji gledala film jednog američkog ginekologa o abortusu. Kada sam videla surovost svega toga i šta smo mi žene u stanju da uradimo, prva ja grešna, zarad svoga ja bila sam u šoku. Drhtala sam gledajući film i onda se u meni desio veliki preobražaj, pokajanje zbog onog što sam učinila. I danas osećam veliku tugu za nerođenom decom. Volela bih da me mladi čuju i razumeju na pravi način. Čitam da imamo 350hiljada čedomorstava godišnje, to je strašno za našu malu Srbiju, strašno za jedan narod.

Od jednog divnog duhovnika u Crnoj Gori čula sam kada je govorio, e vi nesretne žene, i muževi, i ginekolizi, da li pomišljate koliko ste lekara, inženjera, krojačica, profesora...pobili. Teško mi je kad pomislim, teško mi je i kada radim u kući a nema ko da mi pomogne a onda se setim i sebi kažem...sama si to uradila, moglo je da nas bude mnogo više. To prati čoveka ali ne treba zapadati u uninije i treba pomoći drugima da shvate da ne načine istu grešku.

Mislila sam kada sam radila abortus da je to moje pravo, moja sloboda, ne, nije to sloboda, to je ropstvo dok si živ. Sloboda je Hristos jer sve je dato ali nije sve na korist.

Ljiljana Sinđelić Nikolić