MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MONAH MIRON HILANDARAC (iz Rudnika, blizu Valjeva)



 
„Kada je, 1918. godine, probijen Solunski front, krenuo je u manastir. Usput, pitan od mnogih ljudi kuda će sada, kad je rat završen, odgovarao je, poput mnogih koji su istim putem pošli, a o kojima sam govorio: Ja idem da produžim duhovni rat!“

Došao je i bio poslušnik kod Episkopa Melentija, koji ga je zamonašio u rasu i dao mu ime – Miron.

Zamonašio ga je duhovnik Mitrofan.

U pekari je bio pomoćnik monahu Stefanu, a u oltaru – jeromonahu Avakumu. Dugo je bio na ovim poslušanjima, a posle je prešao za oltarnika, čteca i pojca, i ovo poslušanje je držao do smrti. Mislim da je on najduže bio oltarnik – više od 30 godina.

Bio je vrlo tačan, vreme je uvek provodio u crkvi, čitajući sinaksar. Dosta je čitao i ruska žitija svetog Dimitrija Rostovskog. U njegovoj keliji, osim knjiga, malo je drugih stvari bilo. Klonio se društva, malo je govorio, ali kada bi nešto rekao, to je bilo „suvo zlato“. Stalno je čitao akatist Bogorodici, kao i Bogorodičan psaltir; to je bilo nešto novo, čega u Srpskoj crkvi nema, ali Rusi su je štampali i vrlo je retka knjiga. Misli se da je nasledio od Episkopa Melentija, pa je tim više voleo i stalno čitao. Njegova Isusova molitva je bila stalna. Nikada nije prestajao da govori ime Bogorodičino, sav se predajući i teško dišući, ponavljao je: „Maj-ko… Maj-ko…!“

Stalno je podsećao da, ko Bogorodicu ne smatra zastupnicom u svom spasenju, taj teško postiže duhovni uspeh.

Junački se borio sa strastima, čak i do krvi.

U poslednje dane, vrlo retko je izlazio van manastira, a kažu da ni ranije to nije praktikovao. Njegov put je bio: crkva-kelija… crkva-kelija… Samo bi ponekad otišao do štikularnice (prostorija gde se kuvala kafa i pripremalo posluženje za manastirsku upravu, vrsta čajne kuhinje; i ja sam imao jedno vreme poslušanje u njoj, nap. oca Gavrila), na poneku kafu sa rakijom i da samelje kafu, kako bi „otplatio“ popiveno.

Otac Miron je krst – koji je, uz rasu, dobio od Episkopa Melentija – prišio za telo, da ga slučajno ne bi izgubio. No, kasnije mu se ranica zagnojila, dobio je vatru i – sa mnogo bola i tuge – morao je, po nalogu duhovnika, da mu doktor skine krst. Dugo je zbog toga bio potišten, ali poslušno je, kao i uvek i za sve, prihvatio reč duhovnika. Ovaj njegov primer trpljenja svima nam je bila velika pouka.

Nije se kupao, ali je bio čist, redovno se presvlačio i čistio keliju. Kosu je imao dugačku i gustu, većinom je rukom (prstima) pročešljavao.

Od mnogog stajanja u crkvi, jer je držao desnu pevnicu, imao je rane na nogama.

Pri jednom iskušenju monaha Evstatija da ode iz manastira, otac Miron ga je odvratio poukom da treba da trpi i da je trpljenje odlika monaha i zaista, ovaj ga je poslušao i ostao, ali je bio na kanonu u Rusiku, kod starca Siluana, da bi kasnije, zbog bolesti, otišao u Srbiju i tamo ostao; a otac Miron je, svojim trpljenjem bolesti, ostao u Hilandaru do kraja i podvig završio junački.

Pričao je da je i sam u mladosti imao iskušenje; dva puta je odlazio iz manastira: najpre do Soluna, odakle ga je, dobrom poukom, vratio arhimandrit Lukijan, a drugi put – u Kareju, na isposnicu. Smatrao je da su to njegovi veliki prestupi i dugo se kajao.

Sestra ga je pozivala da dođe kući da se vide, jer su samo njih dvoje ostali, pošto su ostala braća i sestre pomrli u mlađim godinama. Po njegovom odgovoru da ne želi da dođe, sestra je napisala da bi došla sa kćerkom u Jerisos, samo da se vide, ali da potvrdi da će doći. Otac Miron je odgovorio da se ne trudi, da on ne bi izlazio. Uprava je, pismom, obavestila i ona nije došla. Kasnije se zamonašila i, kao monahinja Sofija, i umrla. Sestričina se više nije javljala.

Imao je izvanredno pamćenje, dobro je poznavao tipik. Sve napamet: od rasporeda ikona u oltaru i za koji se praznik koja iznosi, do kalendara fresaka u priprati, a naročito je pratio kretanje praznika (Pasha) i znao mnogo žitija napamet. 

Sve važne događaje, pa čak i datume, od svog dolaska u manastir znao je naizust.

Otac Miron je bio veoma poslušan, čak je slušao i iskušenike.

Umro je u vreme Uskršnjeg posta, ispoveđen i pričešćen. Na izdisaju su bila dvojica Hilandaraca: otac Arsenije, kod koga je stalno pio kafu, i otac Vasilije, koji je bio njegov prvi komšija po kelijama. Mirno je ležao, zevnuo dva puta, a braća su otpevala „Dostojno“. Sahranjen je na manastirskom groblju, uz grob Episkopa Melentija, više oltara, a što se, inače, ne praktikuje da tu budu monasi, već samo sveštenomonasi.

Bio je veoma omiljen kod mlađih. Često su ga uveče obilazili, biloje ponekad i šala, ali se on nije ljutio. Primao ih je sa ljubavlju, mada je više voleo samoću, ćutanje i moljenje Presvetoj Bogorodici“.

Iz knjige: „Čuo sam od svog duhovnog oca“, izdavača Dragoslava Savića, str. 291-293 
 

Pročitano: 5700 puta